Do puta je preostala samo još jedna noć. Možda će biti poslednja koju ću provesti pored majke, a možda prva od mnogih koje dolaze u kojima ću se opraštati od nje. Ljudi nikada ne osećaju trenutak poslednjeg oproštaja. Uvek se nadaju novim susretima i novim rukovanjima.

Razmišljam o toj poslednjoj noći. Kakva će biti? Šta će mi doneti? Razmišljam i o sutrašnjem danu i novim susretima.

Ujutro treba da poćem vozom za Prokuplje i po podne istog dana da sretnem Selju kod Rastovničkog mosta.

Još jedna noć do polaska i nepuna tri dana do izvršenja zadatka.

Vreme je prošlo vrlo brzo. Odlutalo je sa nemirnim mislima. Izgubilo se u dubokim jarugama Grabovca i potmulim eksplozijama ručnih granata. Odnelo je sa sobom deo strepnji i ostavilo neizvesnost koje ne mogu da se oslobodim. Ona me najviše muči. Rije mi po duši i neirekidno unosi sumnju i strah. Oni su kao brat i sestra. Stalno su sa mnom i stalno me mrcvare. Nagone me da bezbroj puta sagledam korake pred Hotelom "Park". Da gledam ljude u zelenim uniformama i stvaram sliku budućih dogaćaja.

Slika me ohrabruje.

Vreme je ipak moj saveznik.

Čini mi se da sam za proteklih nekoliko dana postao zreliji. Više verujem u spretnost svojih ruku, u uspeh koji sam žudno priželjkivao.

Te poslednje večeri vratio sam se kući pre policijskog časa. Hteo sam da budem što duže s majkom, mlaćim bratom i sestrom. Naša kuća bila je na zapadnoj strani brega. Ličila je na pečurku zalepljenu za strmu kamenitu padinu. Ujutro bi je sunce kasno ogrejalo, ali su je zato uveče njegovi zraci dugo obasjavali.

Mrak je već davno pao. Tišina se razlila po prašnjavim ulicama. Utopila se u mračne sobice i napukle zidove. Uvukla se u duše ljudi i presekla im glasove. Sve je pretvorila u šapat i mimiku. Mučila je ljude nevidljivim senkama straha.

Život je zamro. Život i smeh pripadali su onima koji su nosili oružje i glačali kaldrmu potkovanim čizmama. Smeh je pripadao i nabujaloj reci koja se nije plašila ni mraka ni čizama. Tekla je izmeću zgrčenih vrba i mešala svoj šum sa brujanjem mlinskog kamenja koJe Je dopiralo ispod naše kuće.

Još ne spavamo. Osvetljenja nema, nikome od onih u sobi ne vidim lice. Sestra već spava. Brat priča kako se deca kupaju pored nečijeg voćnjaka i kako ponekad zalutaju izmeću stabala punih sočnih krušaka i slatkih jabuka.

Majka je već odavno prestala da me miluje. Osećao sam se suviše odraslim za to. Ali te večeri sedeo sam na krevetu, još uvek obučen. Ona je sedela pored mene. Prijala mi je njena blizina, kao i nekad kad bi mi posle dnevnog rada i grdnji milovala kosu i opraštala učinjene greške. Tada mi je pričala šta bi želela da budem. Kao i svaka žena koja je celoga života radila, sanjala je o tome kako će me jednoga dana oženiti i kako će joj snaha pomagati u poslu.

Ove noći nije govorila o tome. Verovatno je osećala da nije vreme da se o tome priča. Na redu su bili drugi snovi. Grubi, surovi snovi koji su postajali stvarnost. O njima sam hteo da joj govorim, da je pripremim, ali da joj ne kažem istinu. Znam, sebična je kao i većina majki, i teško da bi se složila sa onim što treba da uradim.

Nisam znao kako da počnem, kojim putevima da je dovedem do ružnih snova. Razmišljao sam o njoj i snovima. Majci i detetu. Njeno ime se stapalo sa snovima. Počeo sam jednostavnim zovom. Onim što večito živi u srcu svakog živog bića.

Mama!

Šta je, sine? — odgovori ona, nameštajući se bolje na krevetu.

Okrenula se prema meni. Osećao sam njen topli dah i nazirao svetlost u dubinama njenih tamnih očiju. Duge pletenice padale su joj preko ramena. Raspletala ih je lagano kao da se poigrava njima.

Misli su mi odlutale do drugova i ljudi u zelenim uniformama.

— Jesi li čula kako su Nemci obesili one drugove? — upitah je.

Osetio sam kako se trgla. Prsti su joj se zgrčili oko bujnih pletenica. Ruke su zastale. Sve se na njoj ukočilo.

— Čula sam, dete, ne govori mi o njima — jetko je odvratila.

Nije volela takve razgovore. Putke je prelazila preko krvavih tragova rata. Tada bi samo duboko uzdisala i zatvarala se u sebe. Ćutanjem je odstranjivala zlokobne slutnje. I sada je htela da se zatvori, da me zaustavi. Nisam mogao da se priklonim njenim željama. Morao sam razbiti ćutanje.

— Šta bi ti uradila kad bih, na primer, jedan od obešenih bio ja?

Osetih kako joj se prsti naglo zaustaviše na mojoj ruci. Nisu više bili tako nežni. Prosto se zgrčiše. Lice joj nisam video, ali sam osećao kako ubrzano diše. Verovatno je u tom trenutku pred njenim očima oživela slika mladih tela obešenih na visokim stubovima.

— Nemoj govoriti o tome, neću moći čitavu noć da spavam.

Ali ja sam hteo da govorim baš o tome, da je pripremim na takvu mogućnost. Iznenađenje bi je možda i suviše pogodilo. Bolje je da žrtvuje mir jednog noćnog sna nego da pretrpi veće i jezivije potrese.

Kako li je sada njihovim majkama? — rekoh više za sebe.

Eh, kako je majci?! Rodi, podigne, a onda pre vremena zakopa u zemlju deo svoga tela — govorila je ona s nekom zebnjom. Glas joj je podrhtavao. Prsti su se još jače stezali oko moje ruke.

Izmeću nas su lebdeli nejasni likovi majki. Njihala se tela obešenih drugova. Šum vetra narušavao je tišinu. U nj sam utopio svoj glas.

— Slažem se da je njihovim majkama teško, alione su i ponosne na sve to.

Njene ruke nisu odavale grčeve koji joj savijaju dušu. Ravnomerno su mi stiskale mišicu.

Kakav je ponos gledati mrtvo dete! To nije ponos — žustro je rekla. — To je bol i žalost. Žalost i ponos ne mogu zajedno.

Ti mladići nisu obešeni zbog krađe — rekoh. — Nemci su ih obesili zato što su branili svoju zemlju. Čitao sam ti kako su zapalili one garaže.

Ne shvataš ti to, ne razumeš ti majku — produžila je. — Nijedna majka ne želi da izgubi svoje dete, bez obzira na svu nužnost i na ponos koji nas varljivo teši. Ako to želi, onda nije majka.

Shvatam ja žalost majke, to je isto kao kad sam bio mali, pa sam uvek plakao kad bih pomislio da ćeš ti umreti.

Ona me stište uza se. Osetih da drhti. Nešto se strašno događa u njenoj duši. Pogledah prema njenom licu. Ništa se ne vidi. Mrak je. Samo se jedna suza otkide sa njenih trepavica i kanu na moju ruku. Ne htedoh da je brišem kako ne bi osetila da su je suze izdale.

Bitka je počela. Uprkos njenim suzama nisam hteo da prestanem sa tom pričom, hteo sam da idem do kraja, da je završim.

Ne boj se, mama. Ja sam tu, pored tebe, ne visim na banderi — tešio sam je.

Znam. Ti si tu, u mojim rukama, i neću tako lako da te ispustim, ali mi je žao one dece i njihovih majki. Nije trebalo da mi pričaš o njima.

"Baš sam tiranin", pomislih. "Ali moram." Kroz suze dolaze pomirenje sa sudbinom u koju je ona čvrsto verovala. Suze će joj olakšati gorčinu rata koja čeka sve majke. Ona plače nad zajedničkom sudbinom i zajedničkim zlom. To je dobro. Reših da joj postavim još jedno pitanje.

Reci mi, mama, nešto. Ali iskreno.

Hoću! Ja sam ti uvek govorila istinu.

Kad bih ja bio ubijen ili obešen, šta bi poželela mojim ubicama?

Ona me još jače stisnu. Sva poče da drhti. Ali, ćutala je. Nešto je razmišljala. Kao da je u mislima tražila osvetu koja bi mojim ubicama najviše odgovarala.

Zračak mesečine probio se u sobu. Bore na njenom pre vremena ostarelom licu nejasno su se ocrtavale. Blesnuše dve svetle staze načinjene suzama. Učini mi se kao kip. Još jedan trenutak ćutanja, a onda progovori hladnim, meni dotad nepoznatim glasom:

Smrt bih im želela. Najgoru koju čovek može da doživi. — Onda ućuta. Kao da je razmišljala o onome što je rekla.

Da, mama, u pravu si. U ratu je to jedini odgovor. Treba se osvetiti. Glavu za glavu, oko za oko, zub za zub. Zato za one drugove koji su obešeni treba da padnu nemačke glave.

Kako to govoriš? To je daleko odavde. Mi ne znamo ko su oni.

Ne, mama. Oni nisu daleko. Tu su, pored nas. Živeli su s nama. Zar ne shvataš, mama, da postoji nešto što nas čvrsto spaja iako se ne poznajemo? I zato, ma gde pale glave fašističkih vojnika, to će biti osveta za njihovu smrt.

Kako ćemo mi da se osvetimo kada cela vojska nije mogla da se bori? — govorila je ona.

Vojskom su komandovali izdajnici, zato se nije borila. A da je imala dobre oficire, videla bi ti kako bi Nemci prošli.

Neka, ostavi ti to. Ovde je još mir — produžavala je ona da bi sačuvala sebe i svoju decu od zla koje može da ih snađe.

Nisam je ostavljao. Nisam joj dozvoljavao da se ogradi magličastim mirom i snovima. Hteo sam da oseti blizinu smrti i mogućnost umiranja.

— Ti reče da bi mojim ubicama želela smrt.Da li bi bila zahvalna nekom od mojih drugova ako bi me osvetio?

Ona se opet zamisli. Tražila je odgovor. Nešto kao da je predosećala, ali je ipak morala reći istinu.

Da, bila bih zahvalna svakom.

To sam želeo da kažeš. Prema tome, i majke obešenih biće zahvalne svakom onome ko ubije okupatorskog vojnika i osveti smrt njihovih sinova. Je li tako? — upitah je.

Tako je — potvrđivala je drhtavim glasom.

Prema tome, mama, Nemce treba tući i naše ubijene drugove osvetiti.

Šta je tebi noćas te tako uporno o tome pričaš? — upita me ona.

Ništa, hteo sam samo da ti kažem da ne budeš sebična kada su u pitanju tvoja deca. Gledaj sve mladiće kao svoje sinove, pa ti neće biti teško ako se meni nešto desi.

Šta to nameravaš? Ti me pripremaš na neko zlo.

Drhtala je. Gledala me širom otvorenih očiju. Iz njih je izbijao sjaj pomešan sa strahom. Strah i nejasne slutnje živeli su u njoj. Razlivali se po telu i prenosili na ruke koje su me snažno stiskale.

Ne nameravam ništa, niti pršgremam kakvo zlo. Vremena su takva. Nikada ne znaš šta nosi dan, a šta noć. Hteo sam samo da ti kažem da u životu može svašta da se desi. Zato moraš biti jaka.

Lako je tebi da tako govoriš... ali je teško sve to podneti.

Razgovor prestade za trenutak. Ona je priznala ono što sam želeo. Nutala je, utonula u svoje misli. Nije me ništa više pitala, ni ja nju. Dosta sam je namučio.

Ostala deca su spavala. U sobi se nije čulo ništa osim njenih uzdaha i ravnomernog disanja brata i sestre.