Ostala su još svega četiri dana. Kad oni prođ, treba da se rastanem od majke, drugova i mesta u kome sam odrastao. Ko zna da li ću ih još jednom videti! Činilo mi se da neću, pa sam se najčešće trudio da uopšte ne mislim o tome.

Izgleda mi da je svaki dan koji prođ lepši interesantniji od prethodnog. U svakom od njih ima nečega novog, nedovoljno vićenog i jače doživljenog. Zato nastojim da vidim sve što mogu. Da mi ništa ne promakne, ne ostane nezapaženo.

Sve mi je drugačije. Sunce na nebu. Mačka pored peći. Mesec u noći. Čini mi se da i vetar pirka drugačije. Sa sobom donosi svežinu, koju žudno udišem.

Često besciljno lutam ulicama. Zagledam krčme i dućane. Zavirujem u kovačnice. Interesantno mi je i potkivanje konja. Raduje me plamen koji izbija ispod kovačkih mehova. Sve je u meni zbunjeno i sve novo. Čudim se što mnoge stvari ranije nisam primetio iako sam bezbroj puta prošao pored njih. I ljudi su mi drugačiji. Vedriji i življi. Kao da nije okupaciJa. Čak je i stomak starog mesara lepši. Kad prolazim pored ljudi, kao da se opraštam od njih. Ne zameram njihovoj ružnoj prošlosti. U svemu vidim lepotu i žalim za njom. Grdim sebe što ranije nisam pažljivije zagledao u ljudske oči i zavirivao u njihove duše.

Prema Nemcima i žandarmima osećam neku nadmoćnost. Nisu mi više tako odvratni. Čak ih žalim. Strah će zaigrati u njihovim srcima. Opomenuće ih na opasnost. A oni neće znati otkuda dolazi. Nikada neće pomisliti da sam stajao pored njih i disao s njima isti, užareni vazduh.

Tih dana želeo sam da vidim sve. Da doživim mnogo. Žurio sam i lutao. Gazio vodu i brčkao se u njoj. Plivao zajedno sa drugovima i u sebi likovao zbog tajne koju sam ljubomorno čuvao. Ni oni ništa nisu znali o predstojećoj akciji.

Za nju je znalo vreme!

Ono prolazi u drhtanju i gotovo radosnoj jezi. Odmiče i gubi se u novoj svetlosti mojih očiju, u mojim novim saznanjima. Vreme postaje brojka koja me podseća na prošlo i buduće. Upozorava na drhtaje koje osluškujem. Na čežnju da se jednom završi to dugo varljivo čekanje i doživi prekretnica koja će označiti poslednji ili sledeći korak. Vreme je za mene važno i zbog nečeg drugog.

Selji sam rekao da znam da bacam bombe. I tačno je, znam. Ali samo teorijski. Praktično to još nikada nisam pokušao. To me nije ni pitao. A zadatak koji stoji preda mnom suviše je ozbiljan da bih se oslonio samo na teorijsko poznavac,e oružja. Uostalom, nije bilo razloga da ostanem pri tome. Još je postojala mogućnost da sve to isprobam ranije.

Ali gde?

Kuršumlija je puna nemačkih vojnika i žandarma. U bližoj okolini ne poznajem ljude. Pored toga, čula bi se snažna eksplozija koja bi potresla dolinu. Uznemirila bi Nemce i njihove sluge. Upozorila bi ih na vatru koja tinja oko njih. A mi smo želeli da vatra što duže ostane pritajena. Da se ne vide ni žar ni iskrice, već da odjednom bukne snažni požar.

Ostalo mi je samo moje rodno selo.

Ono se nalazi daleko od grada. Zabačeno prema Kopaoniku, na brdovitom i pošumljenom terenu, obećavalo je da se tamo može naći kakva skrivena jaruga ili strma dolina koja će prigušiti zaglušujuću buku eksplozije. Da, to je najbolje mesto da naučim kako se bacaju ručne granate. Tamo ću svakako naći nekoga ko će mi to pokazati. I još nešto. Moram bolje uvežbati gađanje iz revolvera. Ko zna šta sve može biti.

Od Miše sam pozajmio "vojnodržavni" revolver i dovoljno municije. Bombe sam već ranije poslao u selo. Sinadin ih je skrivao na sigurnom mestu. On će me naučiti svemu. Sada ih treba trošiti samo radi učenja. Doći će trenutak da se drugačije upotrebe.

*

Bilo je deset sati kad sam napustio grad i krenuo prema Mirnici. Idem već dugo. Prolazim pored kuća koje liče na usamljene pečurke prilepljene uz strme bregove. Sečem krivine izlokanog puta i susrećem se sa detinjstvom. Četiri godine su mi ostale na tom putu. U njihovoj senci završio sam osnovnu školu, naučio da pišem i čitam. Stekao sam i prva životna saznanja. Po grubom računu, hiljadu i dvesta puta prešao sam put od Mirnice do Kuršumlije, od kuće do škole. Dva sata pešice u školu i dva sata nazad. Četiri sata pešačenja dnevno, i sve to s parčetom suve proje u torbi i opancima vezanim kanapom.

Skoro će proći sat otkako sam pošao. Na polovini sam puta. Sedoh da se odmorim u hladovini divlje, lisnate kruške koja se svojim širokim granama nadnosila nad bistru vodu Aleksinog bunara. U vodi vidim svoj lik. To više nije lik dečaka od deset godina. Jedna bora mi preseca čelo. Pogled mi je nekako ozbiljniji. Voda mi rashlađuje telo. Pomaže udovima da se odmore. Seo sam i lećima se oslonio o drvo. Oko mene je prošlost. Vidim sebe kako sa bluze sečem dugmad i bacam ih u rupu ispred kamena. Igra me zanosi, opija. Dečja graja bodri me da istrajem i poslednjim dugmetom povratim izgubljenu dugmad. Uspeo sam. Neka radost mi se razliva po telu.

Rizik ima svoje draži.

Trgoh se. Moram da požurim. Još kao deca uvek smo želeli da pre mraka prođemo ovo mesto. Stari su nam pričali da se tu na raskrsnici javljaju vampiri i veštice.

Trebalo je ubrzati korak. Do sela ima više od sata hoda. Još jednom osvežih grlo gutljajem hladne vode i krenuh dalje krivudavim putem koji se čas penjao, a čas spuštao preko brdovitog terena. Prolazim kroz poznate krajeve. Prisećam se svakog kamena i žbuna. Zagledam kuće u kojima žive poznata lica.

...

...

Velik, snažan, naćuljenih ušiju, ličio je na vučjaka. Imao je pametne oči. Nas dvojica smo rasli zajedno i voleli se. Uvek sam mu davao deo svoje hrane, zbog čega me je majka grdila. Ali i on je meni bio od pomoći. Batine sam od majke često dobijao. Zasluživao sam ih. Mećutim, Zeljko to nije razumeo. Teško majci ako bi me tukla ispred kuće! Zeljko joj je nekoliko puta pocepao novu suknju.

Kad bi me odbranio, obojica bismo pobegli malo dalje od kuće i seli na travu. On bi se priljubio uz mene i sažaljivo me posmatrao dok sam plakao. A odmah posle toga počeli bismo da se igramo.

Dok sam koračao niz padinu brda po kome se vijugao izrovan put, setih se doživljaja koji Zeljka umalo nije stao života.

Bila je vedra zimska noć. Mraz je stegao. Sve je škripalo napolju. Mesečina je osvetljavala beli snežni pokrov. Legao sam kasno. Probudilo me je Zeljkovo skičanje i grebanje na kućnim vratima.

Osećao sam da nešto s njim nije u redu. Brzo sam ustao i prošao kroz kuhinju. Zeljko se pribijao uz ulazna vrata i tražio spas. Nešto strašno se događalo. Polako sam otključavao vrata. On je počeo još jače da skiči. Kada sam odškrinuo vrata, prosto se silom ugurao unutra.

Kroz odškrinuta vrata ugledao sam dva sjajna oka. "Vuk", pomislio sam i brzo zatvorio vrata. Čudno, Zeljko se uplašio jednog vuka. Nisam mogao to da shvatim. Sa jednim je uvek izlazio na kraj. Tada je lajao i besno jurišao, ali nije cvileo za otvorenim vratima. Bio je hrabar i srčan.

Zar je moguće da je postao strašljivac?

Neka vrsta prezira rasla je u meni. Ljutio sam se na njega i spremao se da ga izgrdim. Ljudi ne opraštaju kukavičluk ni životinjama ni drugim ljudima. Ponekad su popustljivi samo prema sebi samima.

Pređoh sa njim u sobu gde smo spavali. Prozori su bili prilično visoki. Sa stolice sam posmatrao veličanstven prizor. Sneg je pod blagim mesečevim zracima svetlucao kao kristal. Sve je bilo kao u bajci. Ali mene je nešto drugo zanimalo. Zašto se Zeljko uplašio? Naginjao sam se čas na jednu, čas na drugu stranu. I baš kad sam se spremio da izgrdim Zeljka, iza ugla kuće iskoči na prtinu ogroman kurjak. Za njim izlete drugi, treći, pa četvrti. Stajali su na prtini nekoliko trenutaka, gledajući put kuće. Zeljko se uznemireno muvao oko mojih nogu. Počeli su da se igraju i preskaču jedan drugog. Trojica su su igrala nekako po strani. Nadmetali su se u pažnji, umiljavajući se onom četvrtom. To je bila vučica. Njihova igra je bila kratka. Kao da su se nečeg uplašili, u velikim skokovima odjurili su prema dolini. Još jednom su zastali, poigrali se malo, a zatim se izgubili u šumi.

Zeljko je tu noć prespavao u sobi.

Otada, i od našeg poslednjeg rastanka, prošlo je mnogo vremena. Bojao sam se da me neće poznati. Sa njim nije bilo šale.

Prišao sam Jovaninoj kući. Vidi se dvorište. Počeo sam da zviždim da ga ne bih iznenadio. Hrabrio sam i sebe. Uzdao sam se u njegovo pamćenje ili lanac oko njegovog vrata. Već sam bio blizu kapije. Čudno, njega nigde nema. Verovatno drema u hladu nekog drveta. Mećutim, prevario sam se, on je ostao onaj stari Zeljko. Izlete iza štale i besno zalaja jureći prema meni. Viknuh:

— Zeljko! — a zatim još jednom ponovih: —Zeljko!

On stade kao ukopan. Pogleda me, a zatim, ne lajući, polete k meni. Kad priđe na jedan metar, još jednom stade kao da pokušava da se seti. Zatim skoči na mene, radosno skičeći.

Njegovom veselju nije bilo kraja. Čas je skakao na mene i lizao me, čas skičao trčeći do kućnih vrata i odmah se vraćao. Zatim bi me izazivao da, po starom običaju, trčim za njim. Nisam mogao da mu se oduprem. Zaboravio sam na godine. Vratio sam se osam godina unazad. Zagrlio sam ga i počeo da se rvem sa ljim. Valjali smo se po prašnjavom putu. Kotrljali se prema travi. On me je preskakao. Vukao me za noge, a ja njega za rep. Zeljko je izvodio stare vratolomije. Najzad me je zamorio.

Seo sam na travu. On je čučnuo naspram mene i gledao me svojim pametnim očima. Isplazio je jezik i umorno dahtao. Bilo mi je žao što sa njim nisam mogao da razgovaram.

Baba Jovane nije bilo kod kuće. Čuvala je stoku u dolini obrasloj zelenom travom i gustom šumom.

Zeljko me nije ostavljao. Krenuo je sa mnom.

*

Sunce se već približavalo zapadu. Senke visokih bregova prekrivale su doline kad stigoh do Sinadinove kuće. Ugledavši me, Sinadin se tromo uputi k meni. U hodu se pomalo geguckao. To je bio mlad čovek, ali ga je težak život načinio starijim bar za deset godina. Tome je doprinela i bolest. Osmehujući se, upita me:

— Otkuda ti? Nisam se nadao da ćeš doći večeras.

Malo poslom, malo radi šetnje, uglavnom dođoh da te vidim — odgovorih.

A Zeljko te ne ostavlja. Vidi kako te samo gleda.

Žao mi ga je. Kad bih mogao, rado bih ga poveo sa sobom.

Pogledah put kuće. Otuda izađoše deca, sve jedno drugom do uveta. Zagrajaše oko nas radosno. Polako smo se udaljili od njih. Zeljko nas je pratio u stopu. Sinadinov rundov nije smeo ni da se javi, a kamoli da se približi. Zeljko je bio gospodar terena.

Šta ima novo u Kuršumliji? — upita Sinadin više da prekine tišinu.

Ništa — rekoh. — Nemci su dole, žandarmi im pomažu, a Kosta će im uskoro prići.

Zar će i on s Nemcima?

Svakako, ne treba da te to čudi — rekoh mu, gledajući kako će da reaguje.

Ljudi nikako nisu hteli da veruju da će Pećanac, izvikani i nabeđeni vođ topličkog ustanka, bitn izdajnik. Sinadin je mislio drugačije, otprilike onako kao što sam mu nagoveštavao.

Pa, kad su nas gotovo svi oficiri onako kukavički ostavili i pobegli kud koji, zašto to ne bi uradio i Kosta!

Samo, u ovoj zemlji žive i drugi ljudi, koji su sušta suprotnost Kosti i ostalima!

On me pogleda, shvati na šta sam mislio i upita:

Jesi li doneo šta za čitanje? Ono što sam prošli put uzeo od tebe čitao sam zajedno sa Miloradom. On je to uzeo i dao drugima da čitaju.

Doneo sam nešto novijeg materijala. To će te svakako interesovati.

Pružajući mu materijal, hteo sam da saznam na koga bismo se u selu mogli osloniti. Svaki čovek bio je dragocen. Vodila se borba za svakog čoveka.

Ko još želi da čita materijal? — ugštah.

Pored Milorada još Petar Lenin, Miroslav i Dragoslav Mijailov, Radoslav iz Gadaje i još nekoliko njih.

Bili su to većinom mladi, odvažni ljudi, uz to siromašni, i celog svog života upregnuti u borbu za goli život i komad hleba.

Vreme je odmicalo. Hteo sam da prećem na pitanje zbog kojeg sam i došao.

Čuvaš li one bombe?

Čuvam — odgovori Sinadin. Malo zastade, pogleda me i produži:

Zar su ti već potrebne?

Da. Treba da mi pokažeš kako se rukuje njima. Hteo bih koju da bacim sam.

Sve ću ti pokazati. To nije teško. Samo, čuvaj glavu. Nemoj da se šališ — savetovao me je.

U blizini kuće nismo mogli da probamo. Nije bilo pogodnog mesta. Jer, ako bi se eksplozija desila na brdu čulo i se kilometrima daleko.

Krenusmo u dolinu. Na pedeset metara od kuće zastadosmo kod jednog šupljeg panja. Iz njega Sinadin izvuče četiri ručne granate i nešto revolverske municije.

Put nas je vodio nizbrdo, prema Grabovcu. Sasnim dole, u potoku, Sinadin je imao lepo urećenu baštu. Pored same bašte potok je, godinama rijući i odnoseći komad po komad zemlje, napravio usek — gotovo provaliju. To je bilo najbolje mesto za bacanje bombi. Provalija će donekle ugušiti eksploziju, a njene strme padine zaštitiće nas od parčadi. O svemu tome on je vodio računa.

Bio je dobar vojnik i dobar lovac. Otkako ga pamtim, uvek je imao pušku. Uostalom, u ovim krajevima teško je naći čoveka koji nema oružja. Ne mislim na lovačko oružje, već na vojničke puške i karabine. Sinadin je imao jednu rusku pušku, a Jagoš Jovanin staru srpsku brzometku s kojom je njegov otac nekada čuvao granicu. Petar je, opet, imao kratak konjički karabin. To je bila stara tradicija, ponos, i potreba. Žandarmi su vršili pretrese, ali su vrlo retko uspevali da pronaću što od oružja. Ako bi nekome i pronašli, za nekoliko dana on bi već kupio drugo.

Sinadin je bio prvi koji mi je pokazao kako se rukuje puškom. Bio sam tek pošao u osnovnu školu kad sam prvi put opalio iz njegove puške.

Uvek sam išao s njim. Kasnije mi je obično davao da nosim pušku kad bi išao u lov ili uveče na poselo kod komšije. Tada mi se činilo da mi niko nije ravan. Pravio sam se važan i šepurio se s puškom na ramenu, koja je bila gotovo veća od mene. Kasnije me je Sinadin učio kako se rukuje pištoljem, a sada je najzad došlo vreme da me nauči kako se bacaju ručne granate.

Prošli smo pored bašte, prešli preko njive i zaustavili se na njenoj drugoj strani, gde se nalazio potok i provalija. Došli smo do ivice. Sinadin donese poveći kamen i stavi ga na zemlju. Sunce je već bilo zašlo iza brega, ali je bilo još dosta vidno. Oko nas je vladala tišina. Utišao se i vetar. U dolini je živeo vekovni mir. Iz provalije je dopirao šum vode koja se kotrljala niz kamenje. Osećao sam neku svečanu hladnoću. Uskoro će je utopliti snaga eksplozije i odjek njenog povratka.

Sinadin stade. Jednu granatu uze u ruke, a ostale položi na zemlju. Polako poče da mi objašnjava, pokazujući mi kako se to radi.

— Prvo je odšrafiš. Ova je kapisla slična onima na pušci kapislari. Njom udariš o tvrd predmet, najbolje o metal. Ona pukne, bomba počne da šišti. Tada brojiš do tri i onda je baciš. Čimje baciš, legneš u zaklon da te ne pogodi parčad.

Sve sam to morao da ponovim i da sam odšrafim bombu. Osećao sam čudno uzbuđenje pred nepoznatim oružjem. Nisam poznavao njegove ćudi. Predosećao sam snagu koja leži okovana u tom kruškastom, narezanom čeliku. U ruci sam odmeravao njenu težinu i brojao narezanu parčad.

— Nemoj da se plašiš. Dešavalo se da vojniku ispadne bomba iz ruke, ali je obično tu starešina, koji ponekad uspe da je baci dalje — objašnjavao je on.

Šta se dešava ako ne uspe? — upitah ga. Pogledao me je dugim, ozbiljnim pogledom.

Neko ne ustane sa zemlje — odgovori kratko. Uzeo je bombu i prevrtao je u ruci. Iz očiju mu je izbijao neki plamen.

— Sada ću da je bacim. Dobro gledaj kako se to radi. Sledeća je tvoja.

Lagano je odšrafio poklopac. Kapisla se presijavala. Ruka mu nije drhtala. Bio je miran. Mene je obuzelo grozničavo uzbuđenje. Prvi put sam posmatrao bacanje granate.

Sinadin se sagao prema zemlji. Zamahnuo je i udario kapislom o glatku stranu kamena. Bomba poče da šišti. On mirno izbroja: "Jedan, dva, tri", a zatim je baci u provaliju.

— Lezi! — viknu on.

Ispružismo se na zemlju. U istom času odjeknu eksplozija. Činilo mi se da je obala na kojoj smo se nalazili zadrhtala. Eksplozija se razleže niz doline Grabovca, a njen odjek vrati se nekoliko puta odbijen od bregova. Zeljko, koji je bio nekoliko koraka od mene, skoči i poče da beži. Zatim stade i okrenu se prema nama, posmatrajući nas začuđeno i radoznalo.

— Hajde, sada ti probaj — reče Sinadin pružajući mi granatu.

Žmarci mi kliznuše niz kičmu i ruke. Osetio sam drhtavicu u prstima. Znoj mi je oblivao zapesnice.

— Samo mirno. Nije to ništa. Pomisli da bacaš običan kamen pošto si izbrojao do tri.

Uzeh granatu u ruke i odšrafih je. Drhtavica se pojačavala. "A ako je ispustim?" pomislih. Sinadin je, poput podoficira u vojsci, stajao blizu mene.

Kao da je osećao šta se dešava u meni. Blago mi je govorio:

— Samo mirno. Bez uzbuđenja.

Lagano sam se saginjao prema zemlji i gledao u kamen koji je ležao preda mnom.

— Počinji! — čuo sam njegov odsečni glas.Udarih kapislom o glatku stranu kamena. Kapisla puče, ali se ne ču nikakvo šištanje. Nisam brojao, već sam čekao kada će početi da šišti. On me je gledao, sve ozbiljniji. Verovatno je brojao u sebi. Najednom dreknu:

Bacaj, šta čekaš?!

Pa, ne šišti — odgovorih.

Bacaj! — viknu on i prući se na zemlju. Bacio sam granatu u provaliju. Čekamo. Tajac. Gledamo jedan drugog i očekujemo hoće li eksplodirati. Tišina, eksplozije nema.

Neispravna je — rekoh.

To se nikada ne zna — odvrati on. — Ponekad se ne čuje da šišti, pa ipak eksplodira. Zato nikada nemoj da oklevaš. Čim upališ, izbroj do tri i baci. To dobro zapamti, ne igraj se životom. Ponovićemo još jednom.

Sada sam se osećao sigurnijim.

Već sam čuo prasak kapisle upaljene sopstvenom rukom. To je iskustvo stečeno u praktičnoj školi. I drhtavica me je napustila. Ruke su smirenije. Žmarci su umrli. Kičma je hladna. Lako se saginje prema zemlji.

On mi pruži drugu bombu.

— Probaj sad ovu.

Uzeh je u ruke i ponovih sve kao ranije. Kapisla puče, granata poče da šišti. Kad sam izbrojao do tri, bacih je u provaliju, a malo zatim eksplozija odjeknu i prenese se daleko preko brda i duž dolina

Već je bio sumrak kad smo iz Grabovca preko njiva i kroz kukuruze krenuli njegovoj kući. Idući polako i dalje smo pričali o bacanju granata.

Te noći spavao sam na senu. Bila je topla letnja noć. Čulo se kako u senu šušte miševi i kako negde cvrči cvrčak.

Zeljko je spavao kod mojih nogu. Zaboravio je na svoje sadašnje gospodare.

Kad sam se probudio, sunce je bilo izašlo. Kuće su raštrkane, po kilometar i više udaljene jedna od druge. Ne znam otkuda selu ime Mirnica. Da li je to po ljudima, za koje se ne bi moglo reći da su naročito mirni? Zbog pomerenih međa ili rakije na slavama — često je bilo razbijenih glava. Postoji priča da je u vreme borbi sa Turcima u tom selu bilo neko mirenje s njima, pa je otuda i ime poteklo.

Ipak su mi neobično draga ova brda i duboke doline. koje preko leta prži sunce ili peru pljuskovi, a preko zime zaveju snegovi. Tu sam odrastao čuvajući ovce i igrajući se s čobanima. Znao sam svaku stazu, šumarak ili šuplje stablo gde se preko leta ptice svijale gnezda. Od tih visova trebalo je da se rastanem. Kada se vratim, biće sve drugačije.

Na povratku u Kuršumliju svratih do baba Jovane. Moj dolazak učini joj se pomalo sumnjiv. Rat i borbe nisu za nju bili novost. Do stare sprsko-turske granice ima svega tri sata. Ustanak sedamnaeste godine ne zaboravlja se lako. Sinoćne eksplozije ona je povezivala sa mnom. Znala je da su odjeknule kraj Sinadinove bašte. Zabrinuto me je posmatrala i savetovala da se čuvam. Njoj je moj život uz život njene dece bio najvažniji. Bez tih života ona nije mogla da zamisli svoj.

Po starom običaju, isprati me do kapije, i tu joj, kao i uvek, poljubih ruku. Šaputali smo po neutvrćenom sporazumu. Nismo hteli da uznemirimo Zeljka, kojeg je već bila vezala. Ali čim ona zatvori kapiju, Zeljko poče da cvili i da urla. Čula se zveka lanca, pokušavao je da se otkine. Požurih. Gotovo trčeći prećoh deo puta da što pre zaćem s onu stranu brda. Želeo sam da što dalje pobegnem od njegovog cviljenja, koje me je potreslo.