U daljini sam posmatrao veliki zidni časovnik. Preostalo je još petnaest minuta do polaska voza. Ubrzah korak. Probijao sam se pored ljudi koji su se slivali prema stanici. Radnici iz okolnih sela koji rade u niškim fabrikama vraćaju se kućama. Umazani mašinskim uljem, pogureni od teškog rada, žure se i probijaju prema peronu. Kao da žele da umakpu iz ovog grada punog okupatorskih vojnika. U selu je slobodnije. Tamo je veće prostanstvo i nema mrskih zelenih uniformi.

A ovde ih je mnogo. Pun je grad, kasarna i železnička stanica.

Trojica sa tablom na grudima šetaju ispred stanice. Prezrivo gledaju ljude koji se žure da sednu u voz što će ih odneti do njihovih ognjišta.

Utapam se u reku ljudi. Postajem njen sastavni deo. Koračam pored radnika i udišem miris oštrog znoja pomešanog sa mirisom ulja i gareži. Između njih mi je toplije. Brže se probijam i stižem do šaltera pred kojim je gužva. Ipak sam uspeo da kupim kartu. Žurim na peron. Dva vojnika pregledaju objave. Sve je prošlo u redu. Sa masom ostalih ljudi trčim prema koloseku gde se nalazi prokupački voz. U jednom vagonu treba da nađem Selju.

Zagledam ljude. Lutam pogledom od prozora do prozora. Žurim pored vagona i tražim poznato lice. Osećam zebnju i neizvesnost. Iznad svakog sastanka stajao je veliki znak pitanja. Želeo sam još jednom da vidim Selju. Da u njegovim očima pročitam potvrdu ranijeg dogovora. Da osetim ohrabrenje koje će ugušiti senke podmukle sumnje.

Selja mi domahnu sa jednog prozora.

Uđoh u vagon treće klase. Prilično je dug. Ceo vagon podeljen je na dva kupea. U svaki vode po dvoja vrata.

Selja je bio ozbiljan i zamišljen. Pod miškom je držao novine.

Slušaj — poče on tiho — vidiš li ovaj pleteni kofer iznad sedišta do vrata?

Vidim — odgovorih, gledajući u veliki kofer. "Mora da je prilično težak", pomislih.

U njemu je propagandni i sanitetski materijal koji treba da prenesem do Prokuplja.

Pa svakako ćeš ga preneti, već je u vozu — izlete mi.

Nije to tako lako kao što misliš. Do sada nije bilo pregleda vozova, ali i to vrlo lako može da se desi.

"Šta ćemo u tom slučaju da radimo?" počslo je da me golica. Nešto toplo prostruja mi kroz telo. Osetih vatru u obrazima. "Budi miran", pomislih. "Šta će on o tebi misliti?!"

Selja se za trenutak zamisli, a zatim produži da izlaže svoj plan:

Ja imam kod sebe revolver. Ti ćeš sesti ovde i čuvati kofer. Unutra je dragocenost koja ne bi smela da propadne. Ja ću biti kod onih vrata. — Neprimetno je pokazao glavom. — Ako naiću na tvoja vrata i počnu pretresati, beži k meni. Ja ću pucati na njih, a onda ćemo zajedno iskočiti iz voza.

A šta da uradim ako naiđu na tvoja vrata?

U tom slučaju, dok oni pregledaju ovaj deo vagona, ti prići bliže meni. Kad budu došli do kofera, mi ćemo se možda povući i iskočiti bez pucanja.

— Jasno mi je sve — rekoh.

Selja krenu prema prozoru. Klimnu glavom nekome ko je stajao na peronu, a zatim se udalji u svoj deo vagona.

Dok je klimao glavom, činilo mi se da to treba da znači: "Sve je u redu, budi bez brige!"

Sedoh na mesto ispod kofera i počeh da čitam neke stripove. Zapravo, gledao sam šarene slike. Slova nisam video. Misli su bile van mene. Prikovane za kofer i vrata vagona koja obećavaju spas. U sebi sam ponavljao Seljin plan: "Ako uđu na tvoja vrata i počnu pretresati, beži k meni. Ja ću pucati na njih."

Šta će biti posle toga? Ne znam! Videćemo!

Voz krenu.

Mahinalno pogledah Selju. Na kraju usana igrao mu je jedva vidljiv osmeh. Lako je klimnuo glavom kao da je hteo reći: "Već smo krenuli."

Sve mi je zbrkano. Srce snažno bije. Pokušavam da ga smirim. Uporno tražim pomoć od šarenih slika u stripu. One su mrtve, nezanimljive. Materijal u koferu je snažniji od njih. Opija me i zanosi. Uzbuđuje maštu. Ovo je prvi put što nosim takav materijal. Ne bih znao da kažem da li je to strah, ali neko čudno osećanje me je obuzimalo. Činilo mi se da sam bespomoćan, prazan. Ruke su mi slabe, bez oružja. Hrabrio me je revolver u Seljinom džepu.

Vrata se otvoriše, uđoše dva žandarma i sedoše preko puta mene. Nemački vojnici vozili su se u posebnim vagonima. S vremena na vreme prošao bi pokoji od njih, posmatrajući putnike prezrivo, cinično. Pogledah žandarme. Činilo mi se da tačno znaju šta je iznad njih u koferu, da znaju čiji je taj kofer.

A oni su bili putnici, kao i svi ostali. Počeli su da pričaju između sebe. Mene su nazvali mališanom i pitali me kuda putujem. Njihova su pitanja bila ravnodušna. Nisu mogli ni posumnjati da jedan dečak može prenositi sumnjive stvari. Okrenuo sam se i pogledao Selju. Mirno je stajao uz vrata i čitao "Novo vreme". Prisustvo žandarma nije ga mnogo uznemiravalo. Pre toga nikada putnici u tom vozu nisu bili pretresani. Jedino neka provala ili direktno traženje neke osobe moglo bi navesti Nemce da pretresu voz. Put do Prokuplja bio je dug. Za nama su ostajale stanice: Međurivo, Belotince, Doljevac. Na toj stanici izađoše žandarmi. Osetih olakšanje. Kao da sam se rešio nekog nepotrebnog tereta. Drugi žandarmi nisu ulazili. Krenuli smo dalje. Ljudi lakše dišu, razgovaraju malo slobodnije. Čujem desno od mene:

— Znaš li šta se dešava u Šumadiji i kod Valjeva? Naši biju!

Drugi sa strane odgovara:

— Neka biju. Samo, za nas još nije vreme. Čekajda vidiš kad krene Kosta šta će biti s njima!

S vremena na vreme bacao sam pogled put Selje. On je bio sasvim miran i čitao novine. Jedva primetan osmeh lebdeo mu je na licu kad god bi pogledao put mene.

*

Opet mi iskrsnuše slike iz aprilskih dana. Podstakli su ih ljudi koji su pomenuli Valjevo.

U sebi osećam radost i tugu. One su smenjuju. Izazivaju grč oko usana, stisak pesnice ili radostan osmeh. Selja me je obradovao predstojećim zadatkom. Poklonio mi je i nešto više. On to ne zna. Vratio mi je veru u profesore i potvrdio pravilo da svi ljudi nisu isti.

Mrak je opet preda mnom. Put posejan ubijenim vojnicima i razbijenim kolima. Koračao sam stazama propasti i posmatrao kolone nemačkih vojnika koje su prolazile pored mene. Nosio sam u sebi grč poniženja i neprekidno pokušavao da operem ruku koja je skinula sat sa mrtvog oficira. Nisam uspevao. Uvek sam izmeću prstiju video crvene mrlje pomešane sa blatom.

Spas sam nalazio u dugim koracima. Video sam ga i u toplini koja živi izmeću zidova poljoprivredne škole u Valjevu. Tamo je za mene bio spas. Poslednje utočište. Mesto u kome ću se osloboditi svih nedaća sakupljenih u toku besciljnog lutanja. Činilo mi se da ću tamo naći i svoju jedinicu i brkatog seiza.

Utoliko mi je bilo teže kad sam došao do škole. Umesto smeha svojih drugova, čuo sam nerazumljive reči nemačkih vojnika. Po dvorištu je odjekivao njihov pijani smeh. Širio se izmeću visokih stabala i pogaženih parkova. Ledio me i ubijao toplinu za kojom sam toliko žudeo.

Sve preda mnom bilo je mrtvo.

Ali to nije bila jedina smrt. Naišla je i druga, teža i nesnosnija. Ona je u mojoj duši srušila mit o profesoru koga sam u mašti dizao visoko prema nebu. Ubila je veru u sve profesore. Vratila me na zemlju i otvorila uplašene oči.

Između visokih borova sreo sam profesora Bacelja. Bili smo tačno na onom mestu odakle sam sa drugovima išao na demonstracije onih sumornih martovskih dana.

Gledao me je zelenim očima. Podrugljiv osmeh širio se iznad ugašene lule.

— Hoćemo li da demonstriramo? — zajedljivo me upita.

Ćutao sam.

U njegovom glasu osećao sam gorčinu i mržnju. Iz njega je izbijala osveta za naše proteste, za crne martovske dane koji su se pretvorili u svetle dane istorije. On to nije video, nije osećao.

— Hoćemo li da demonstriramo? — ponovio je još zajedljivije.

Nisam znao šta da mu odgovorim. Ćutao sam.

— Pogledaj! — Pokazao mi je rukom prema grupi nemačkih vojnika koji su šetali po parku. — Dobro ih pogledaj — produžio je zlobno. — Sad mogu dati skinem glavu.

Izvadio je lulu iz usta i njom prevukao preko grla.

Okrenuo se od mene i otišao prema Nemcima. Ostao sam na mestu kao oduzet. Sve mi se mutilo. Sve je oko mene umiralo. Očekivao sam da će poslati Nemce. Nije to učinio. A bilo bi bolje da jeste. Bila mi je strašnija pretnja nego njeno ostvarenje. On nije bio svestan kakav je zločin učinio i prema meni i prema sebi. Srušio je legendu o čoveku koji uči. vaspitava. Ponizio je sebe i ubio u meni nešto što se godinama podiže i neguje.

Pokušao sam da ga opravdam, da umanjim njegovu krivicu. Donekle sam pronalazio objašnjenje u njegovoj profesiji. Zapravo, uspeo sam da obmanem sebe najobičnijim lažima. On nam nije držao predavanja o patriotizmu i etici. Profesor Bacelj nas je učio kako se ždrebe kobile i tele krave. A ta predavanja su bila ista, i pre dolaska Nemaca, i za vreme njihovog boravka, i posle njihovog odlaska.

To je bila obmana.

Zato mi je Selja i bio drug. Pokazao mi je da u profesorskoj koži žive ljudi. Oni ne predaju samo stručne predmete. Oni su istovremeno i profesori etike i profesori istorije.

*

Doljevac je bio za nama. Voz je tutnjao prema Jasenicama i Prokuplju. Nosio nas sve bliže cilju. Zavaravao nas i rugao nam se. Šalio se sa našim nervima i probao njihovu čvrstinu.

Pre Jasenica uđoše u voz Nemci i žandarmi. Tražili su isprave. Legitimisali su grupu ljudi koja je bila desno od mene. Zatim su i od mene tražili objavu. Pokazah im. Produžiše dalje. Znači, traže samo objave. Prišli su Selji. On mirno savi novine i, namerno okrećući prema njima naslovnu stranu, izvadi iz džepa objavu i pokaza im je. Sve je bilo u redu. Nemci i žandarmi odoše dalje. Putnicima kao da laknu.

Koliko živaca i strpljenja mora čovek da ima na ovakvom poslu! Jedan nepromišljen pokret ili pogrešno procenjena situacija mogu sve da upropaste. Biti hladnokrvan do kraja — to je osnova uspeha.

Prošli smo Jasenice. Sada će naići Žitorađe, a onda Podina. Tu treba da izađemo. Neko će nas čekati. Zapravo, po planu, tu je trebalo da izaće Selja, a ja da produžim. U vagonu niko ne zna za našu vezu.

Još malo pa će materijal biti u sigurnim rukama. Ali tada se desilo nepredvićeno. I to umalo nije sve pokvarilo.

Otvoriše se vrata.

Ućoše dva finansa. Jedan od njih, visok, suv, koštunjava lica i jako povijena nosa, pogleda po kupeu i ne zadržavajući se produži u drugi deo vagona, dobacivši svome kolegi:

— Ti pogledaj tu, a ja idem napred.

Proće pored Selje i ode dalje, zalupivši vrata. Seljin pogled odluta za njim.

Ovaj što je ostao unutra, manji rastom, pomalo dežmekast, odavao je utisak dobroćudnog čoveka.

— Stvari za pregled, molim! — reče i okrete seprema sedištu desno od mene.

Za trenutak sam zbunjeno gledao u njegova leđa dok je on od suseda tražio da mu pregleda kofer.

— Otvorite kofer! — govorio mu je.

Nisam znao zašto vrše pregled stvari. I to još finansi, a ne žandarmi. Mahinalno pogledah Selju. On spusti novine i stavi ih pod levu ruku. Desnu ruku zavuče u džep kaputa. Gledao je oštro u finansa. Onda pogleda prema meni. Oči nam se susretoše. Nisam bio siguran da li mi je očima davao znak da se uklonim. Oklevao sam. Bilo mi je žao materijala.

U tom trenutku neko od putnika ugšta finansa:

Zašto pregledate stvari?

Tražimo švercovani duvan. Šverceri su se toliko obezobrazili da ga prenose i vozom — odgovori on.

Osetih olakšanje. To me podrža u nameri da ne napuštam kofer. Ljudi su pokazivali kofere, torbe i džakove.

Gledao sam kako ih otvaraju i kako im drhte ruke. Meni su drhtale noge. Srce se otimalo i pokušavalo da pobegne iz grudi i da me ostavi usamljenog. Osećao sam da me obliva znoj. Mučila me je neizvesnost i kolebanje: da pođem prema Selji, ili da ostanem na mestu. Da gledam u oči finansa koji će videti materijal, ili da čujem pucnje iz revolvera.

Umirio me je Seljin pogled i njegova blizina. Ostao sam na mestu i čekao.

Finans se okrete meni.

Čiji je to kofer? — upita, pokazujući na pleteni kofer iznad moje glave.

Moj — odgovorih mu.

— Skini ga i pokaži šta imaš unutra.Spustih kofer na sedište, iako nisam znao šta je unutra. Žmarci su mi strujali po celom telu, ali sam se držao pribrano. Pogledah prema Selji. On je prišao bliže finansu. Posmatra šta se dogaća. Osetih se sigurnijim. Nestajalo je drhtaja i nervoze. Hladnoća mi je obuzimala telo. Misli su se usredsredile na finansa i materijal. Sve je bilo skupljeno u žižu volje da se taj materijal sačuva.

U tom trenutku voz stade u stanici Žitorođe. Ljudi nagnuše na prozore. Jedni su silazili s voza, a drugi ulazili i tražili mesto. Nastade gužva tako da niko nije obraćao pažnju na mene i finansa. I on se nešto bio zagledao kroz prozor.

Voz polako krenu. On kao da se nečega priseti i ponovi:

— A! Pokaži šta imaš?

Otvorih kofer. Na vrhu su bili naslagani zavoji, jodi neki drugi lekovi. Tiho mu rekoh:

Majka mi je bolesna pa nosim ovaj materijal da previja nogu.

Vidim — reče on i pogleda me nekako sumnjivo.

Bilo je i suviše mnogo zavoja i lekova za jednu bolesnu nogu. Nije se zadovoljio samo tim. Držeći jednom rukom poklopac, on drugom pomaknu u stranu bočice i zavoje. A tada ugleda lepo složene letke. Pomaknu jedan duži zavoj sa naslova i ukazaše se reči: "Proglas CK KPJ narodima Jugoslavije".

Nije se imalo kud. On je video i shvatio šta se nalazi u koferu. Bacih pogled prema Selji. Bio je sasvim blizu, desnu ruku držao je u džepu. Bio je spreman. Očekivao je šta će biti.

Finans zavoje vrati na letke i oštro me pogleda u oči. Gledao sam ga ne trepćući. Desnu ruku sam držao u džepu. Hteo sam da bar donekle stvorim utisak da se nešto nalazi u tom džepu.

Bili su to napeti trenuci. Vodio se dvoboj oštrinom pogleda, koji postaje surov, divalj i strašan kad čovek oseti opasnost. U tom dvoboju trebalo je da pobedi snaga jednoga od nas. Imao sam utisak da sve zavisi od mog držanja. Uostalom, nisam bio sam. Tu je bio i Selja. A finans pored sebe nije imao nikoga. Koji će od nas dvojice da se uplaši?

Odlučih da još nešto uradim. Polako pomakoh desnu nogu i nagazih ga ne skidajući pogled s njegovih očiju. On kao da se trže, ko zna gde su mu bile misli. Bio je bled. A onda to bledilo ustupi mesto nekom čudnom crvenilu koje je počinjalo od ušiju.

Oklevao je.

Ja nisam.

Niko od putnika, izuzevši Selju, nije primećivao ovaj dvoboj dveju volja koji se odigravao neprimetno za njihove oči.

Finans obori pogled. Kao da je premišljao. Zatim me još jednom pogleda, ne menjajući se u licu, i reče.

— Dobro, sve je u redu.

Pogledah put Selje. On je bio u nedoumici. Kao da još nije shvatao šta se desilo. Klimnuh mu glavom.

Nije se imalo kud. Voz je jurio. Ne vredi da iskačemo. Još malo pa će Podina.

Zatvorio sam kofer i ostavio ga na sedištu. Bio sam umoran i u neizvesnosti. Možda se finans uplašio što je sam, pa sada čeka da naiće kakva patrola i da pozove pomoć. Stalno sam mu pratio ruke. Činilo mi se da voz ide suviše polako. Samo da već jednom stignemo i izaćemo iz ovog prokletog vagona! Naokolo sede ljudi. Puše, razgovaraju, šale se. I ne slute šta se tu pored njih odigralo.

Iako se finans pravio da ništa nije pronašao, ni Selja mu nije verovao. Finans je i dalje pregledao kofere, ali pomalo nervozno i rasejano. Već je pretresao poslednje kofere u vagonu. Približavao se Selji, koji je opet stajao blizu vrata. Kad mu je prišao, Selja poče da mu postavlja neka pitanja. Bio je žagor, nisam čuo o čemu su razgovarali, ali je bilo očito da ga Selja zadržava da ne izađe iz vagona, jer se bojao da nam ne dovede patrolu. Vodila se prefinjena diplomatska bitka za vreme, za preostalih nekoliko minuta koliko nam je još bilo potrebno do Podine.

Minuti su prolazili. Finans htede da prođe kroz vrata, ali Selja ne pokaza nimalo želje da se ukloni sa njih. I dalje je stajao i, držeći desnu ruku u džepu, mirno razgovarao s finansom.

Finans pokuša još jednom, ali bi sprečen gotovo neprimetno. Izgleda da je tek tada osetio šta to znači. Shvatio je da mu Selja namerno ne dozvoljava a izaće. I kao da se nečega prisetio, pogleda u mene. U desnom uglu usana bilo je nešto nalik na gorak osmeh. Kao da se pomirio s tim, on izvadi cigaretu i zapali je. Bio je zarobljen bez upozorenja i uperenog oružja. Znao je to, ali se držao kao da mu je razgovor sa Seljom vrlo prijatan i zabavan.

Nasmejah se u sebi. Nailazila je naša stanica. Trebalo je izaći. Materijal se nije smeo nositi na prokupačku stanicu, tamo stvari pregledaju na izlazu. Voz je usporavao. Sve više smo se približavali maloj neuglednoj postaji, zalepljenoj za obronak. Polako uzeh kofer i krenuh prema vratima. Selja klimnu glavom da mogu ići. On je i dalje stajao s finansom i razgovarao. Nije hteo da se pomeri pre nego što ja izaćem iz vagona.

Sišao sam na peron i pogledao kroz prozor. Selja još uvek stoji, samo bliže izlaznim vratima. Lokomotiva pisnu i voz polako krenu. U trenutku kada je voz uzimao zamah Selja se jednim skokom naće na zemlji. Mahnu rukom finansu. Voz, jureći sve brže, protutnja pored nas i produži prema Prokuplju. Iz stanice izaćoše dva mladića u seljačkom odelu i prićoše Selji. On se rukova s njima i reče:

— Evo, uzmite kofer.

Jedan od njih kao da je bio naoružan. Dugi prihvati kofer i krenusmo dalje. Na toj stanici nije bilo nikakvog obezbeđenja, ni Nemaca ni žandarma. Pregledali su putnike samo na većim stanicama. Šta bi bilo kada bi pazili na svaku malu postaju?

Put od Niša do Podine bio je završen. Mala operacija prenošenja materijala uspela je.

Nisam produžio istim vozom za Kuršumliju da se ne bih predao na milost i nemilost finansovoj ćudi.

Tek kad smo krenuli uskim seoskim puteljkom, priđoh Selji. On me pogleda. Nasmeja se i, kao nekada kad sam odgovarao iz voćarstva ili tehnologije, reče mi:

Dobro si prošao.

I finans takođe — dodadoh.

Bilo je toplo julsko veče. Išli smo prema selu odakle ćemo produžiti u grad.