Stajali smo kod spomenika. Gledali smo kako senke vojničkih šlemova prelaze preko tela izlivenih u bronzi i uhvaćenih u trenutnom grču daleke prošlosti. Senke su za trenutak zatamnjivale istoriju, a: zatim se gubile ispod nogu koje su im dolazile ususret i tonule u meki asfalt.

Ljudi se ne obaziru na nas. Žure za svojim pogledima. Tragaju za nejasnim tokovima misli i prepuštaju nas samoći — večitom prijatelju ćutanja.

Radoznalo ga posmatram. Tražim promene na licu koje dugo nisam video.

...

...

Izgledala nam je kao zatvor. Razbežali smo se kud koji — odgovorih.

Dobro ste uradili. Zašto sada učiti školu? Sada su na redu drugi, važniji poslovi.

Osmehnuo se čudnim, zagonetnim osmehom. U njemu se krila odlučnost i neki nejasni nagoveštaji koji su me uzbuđivali. Pogledom mi je prelazio preko lica. Gledao me pravo u oči i tražio potvrdu za svoje reči.

Govorio je polako, razgovetno, kao na času. Ali ne o voćarstvu ni o potrebi učenja. Danas Selja govori o nečem sasvim drugom. Budi u meni ugušene nade. Raspiruje žar ispod pepela. Pokušava da me oblije plamenom svojih reči.

I uspeva!

Osećam da u meni nešto raste. Nadolazi snaga koja otklanja strah od šlemova i senki. Nestaje mraka i uzdaha nemoći.

Sve mi je drugačije.

Samo on ostaje profesor.

Njegove reči me podsećaju da je druga polovina jula. Pominju zapadnu Srbiju, gde već padaju okupatorske glave. Pominju Beograd, u kome je počelo paljenje kamiona i novina i ubijanje okupatorskih vojnika. On me podseća i na drugove iz poljoprivredne škole u Valjevu koji su već u šumi, imaju oružje u rukama. Podseća me i na izdaju koja kao paukova mreža počinje da prekriva zemlju.

— A ovde, na jugu Srbije, u Nišu — njegov glas jeprelazio u šapat — još je mirno. Pogledaj — pokazivao mi je očima u pravcu grupe nemačkih vojnika— oni bezbrižno šetaju. Šepure se i smeju. Kao daim je ovo rođena zemlja.

I doista, u Nišu je bilo puno veselog žagora i bezbrižnog života. Nemci su pili pivo i pevali "Lili Marlen". Gazili kamenom popločane ulice i gomilali se ispod njegovih krovova. Tih dana Niš je bio baza u kojoj su se odmarale mnoge nemačke jedinice na putu iz Grčke i Makedonije za Rumuniju i Sovjetski Savez. A Niška Banja prijatno odmaralište u kome se lečila reuma i priređivale orgije.

Ćutao sam i slušao.

Lutao sam za rečima i u mladićkoj mašti video plamen koji liže zemljom. Zahvata sela, gradove, prži polja i šume. Za sobom ostavlja nagorele kamione i topove. Ostavlja i pocrnele šlemove. Plamen me js sve više uzbuđivao. Uvlačio me u svoj vrtlog. Mamio na duge korake i čuvao od čađi koja je zasipala samo okupatorske vojnike.

Selja se opet vraćao na đake iz poljoprivrednih škola. Pominjao je Bukovo i Valjevo. Štrajkove i tradiciju. Podsećao me na likove i događaje koji su živeli u meni.

— Nedavno sam došao iz Valjeva — rekoh kad seutišao njegov glas.

On se osmehnu. Ruka mu se zaustavi na mom ramenu.

— Dobro ti je uspelo prenošenje onih granata.Trgao sam se. Otkuda zna za prenošenje oružja?

Kakvih granata? — upitah ga, praveći se začuđen.

Sve je u redu, poznato je meni štošta, i samo mogu da se radujem tome što si uradio.

Osećao sam se polaskanim. Obuzimala me je radost. Profesor je i u novoj školi, "školi rata", pratio put svog učenika.

Uzeo me je pod ruku. Krenuli smo prema restoranu "Jastrebac".

Hajdemo unutra. Tamo možemo nesmetano da razgovaramo i da ručamo.

U redu — rekoh.

U restoranu nije bilo gotovo nikoga. Dva kelnera posmatrala su nas iza šanka. Iz kuhinje je dopirao miris luka. Seli smo u jedan ugao i poručili jelo

Razgovor se nastavljao. Selja je objašnjavao puteve revolucije, način borbe koju ćemo voditi. Opisivao je teškoće i tako, kroz njih, ukazivao na svetlu budućnost.

Dok je govorio, stalno sam razmišljao o svojim drugovima i o borbama u Šumadiji i okolini Valjeva. Video sam kolone i osluškivao rafale. Sve je preda mnom raslo i buktalo. Pucnjavu pušaka narušavale su Seljine reči i lupa tanjira koje je ispred nas postavljao kelner. Kad se udaljio, između nas je ostalo ćutanje.

Borbe u Šumadiji i tišina na jugu Srbije nisu mi davale mira. Upitah ga:

— Šta mi čekamo, zašto ne počinjemo?

On prestade da jede. Lica mu dobi ozbiljan izraz. Gledao me je pravo u oči i — ćutao. Podignutu kašiku lagano je vratio u tanjir. Neka svečana tišina živela je izmeću nas. Činilo mi se da o nečemu razmišlja. Kao da se koleba. Traga za rečima koje će objasniti tajnu što je živela u njemu.

— Zašto čekamo? Zašto ne počinjemo? — tiho je ponavljao moja pitanja. — Odavno smo počeli, ako seu početak računaju i pripreme. — Zaćutao je.

I dalje me je gledao zamišljeno. Još više se nagnuo preko stola. Oči su mu blistale nekim čudnim sjajem.

— Znaš li da bacaš bombe? — upita me iznenada.Trgoh se.

Instinktivno osetih šta hoće i šta znači to pitanje. Za trenutak sam se kolebao. Ako kažem da ne znam, onda će neko drugi baciti bombe ko zna gde i ko zna kuda, ali svakako na Nemce.

A ako kažem da znam?

Nisam siguran!

Nikad nisam bacao bombe, a teorijski, znao sam sve to do tančina. Bezbroj puta slušao sam priče starih vojnika o tome kako se bacaju ručne granate.

"Odšrafiš poklopac, udariš kapislom o metalni ili tvrdi predmet, onda bomba počne da šišti, brojiš do tri i baciš", preslišavao sam sam sebe.

Selja je čekao odgovor. Gledao me širom otvorenih očiju i lupkao prstima po stolu.

Pogledah ga pravo u oči i odgovorih ne trepnuvši:

— Znam!

Jesam li ga slagao?

I jesam i nisam. Pitao me je da li znam da bacam bombe. Nije me pitao da li sam ih bacao. Postoji znanje bez prakse. Iako ih nisam bacao, znao sam kako se to radi.

"Dobro si postupio", hrabrio sam sebe i radoznalo očekivao šta će mi reći.

On je i dalje bio veoma ozbiljan i zamišljen. Nije se detaljnije raspitivao o mom znanju. Nije osetio zbunjenost koja je živela u meni. Umesto toga, tišinu prekide novo pitanje:

— Imaš li hrabrosti da baciš bombu na grupunemačkih vojnika i oficira?

Za pitanjem je ponovo usledio dug i prodoran pogled. Kao da je u mojim očima hteo da pročita sve što osećam i mislim.

Uzdrhtah za trenutak. Plamen mi je obuzimao telo i palio grudi. Ruke su mi podrhtavale. Snovi o kojima sam sanjao opet su preda mnom. Nestajalo je sopstvene sumnje o rukovanju ručnim granatama. Sve je to prošlost. Snovi postaju stvarnost. Iz njih se rađa život. Činilo mi se, time će početi nešto novo i veliko u mom životu.

— Imam hrabrosti, i baciću je ako zatreba —odgovorih.

On poćuta malo, a zatim produži:

— Odlučeno je da se ovde u Nišu izvrši napadna nemačke oficire. Bi li pristao da to ti učiniš? To će biti početak.

I dalje me je posmatrao i ispitivao svaki trzaj i pokret mojih očiju i lica. To ispitivanje bilo je mnogo strože od svih ranijih, kad sam pred njim kao đak odgovarao na pitanja iz voćarstva ili prerade voća.

Kroz mene prostruja nešto toplo, osetih kako mi krv jurnu u lice. Nisam znao zbog čega, ali požurih da odgovorim. Prosto sam se bojao da ne odustane od predloga, ili da se slučajno ne predomisli.

Da, pristajem — rekoh.

U redu. Samo, to je ozbiljan zadatak, ali ja verujem da ćeš ga ti izvršiti. Mesto je veoma pogodno i posle akcije može se lako umaći.

Slušao sam ga pažljivo. Obuzelo me je neko drhtavo uzbuđenje. Konačno ćemo početi! Kakva radost! Meni prvom daju da u ovom kraju otpočnem napad. Bacaću bombe!

— Sada ćemo otići do tog mesta da ga vidiš. Nije daleko odavde — nastavljao je Selja.

On pozva kelnera i plati ručak.

Izašli smo na ulicu, a zatim krenuli ka mestu gde je trebalo izvršiti zadatak. Put je vodio prema spomeniku, zatim smo skrenuli desno prema nišavskom mostu preko kojeg se ide u Nemanjin grad.

Pomislih da je to negde na kraju grada. Bio sam radoznao. Upitah:

Gde je to mesto?

Evo, ovde pored Nišave. Sada ćemo ponovo desno i odmah ćeš ga videti — odgovori Selja na izgled nehajno, ali vrlo pažljivo posmatrajući oko sebe. Imao sam utisak kao da se čuva da ga neko ne pozna. Nisam hteo o tome da ga pitam. Skrenusmo na uglu kod Narodne banke.

— Evo, tu smo — poče Selja. — To je Hotel "Park"koji su Nemci pretvorili u svoj Dom. Svake večeri ovde se skupljaju njihovi oficiri.

Slušao sam ga pažljivo i svom snagom gušio drhtaje koji su navirali iz utrobe. Razlivali su se duž nogu i ruku. Nosili su plamen koji me je pržio i dizao u nepoznate visine. Sve mi je sada izgledalo drugačije. I ljudi koji su prolazili mimo nas, i sparušeno lišće na drveću, i nemački vojnici koji su stajali na ulici pored nekih kola.

Oko mene je trajala neka svečana tišina, narušavana samo našim laganim hodom. Idući polako, kao bezbrižni šetači, stigli smo do Doma. Selja je nastavio da mi objašnjava, praveći se kao da ga Dom uopšte ne interesuje.

— Ovo je velika sala. Ali, po mome mišljenju, napad ne treba usmeriti na tu stranu. Biće možda bolje da se izvrši na malu salu. Ona je s druge strane.

Išli smo duž terase i velike sale hotela. Prolazili smo pored vojnika i oficira. Osećao sam se čudno. Kao da znaju za naše planove. "Glupost", pomislio sam i produžio da koračam pored Selje.

Dođosmo do ugla i skrenusmo desno. Pravo sa ulice ulazilo se u malu salu. Tu je bilo nekoliko stolova za kojima su nemački oficiri sedeli i pili.

Posmatrao sam tvrde okvire na vratima i betonske stepenice. Na njima ću upaliti kapislu granate. Snaga njenog eksploziva biće dovoljna za jazbinu iz koje dopire neka hladna jeza. Zamišljao sam u sebi detalje napada.

Učinilo mi se da to neće biti tako teško. Čuo sam Seljin glas:

— Tamo, s leve strane, u onoj kući na uglu, smeštena je nemačka straža, koja može brzo da interveniše. Zbog toga je bolje da se napad izvrši ovde, kraći je put za povlačenje.

Okrenuo sam glavu prema kući na uglu. Na prozoru sam video obešene rančeve i šlemove. Glavna vrata su vodila u ograđeno dvorište. Kapija prema ulici bila je zatvorena.

I stvarno, dok se oni priberu, dok izaću, napadač može biti veoma daleko.

Nismo se zadržavali. Sve se dogaćalo za vreme naše šetnje.

Produžili smo prema ulici kojom ide tramvajska pruga. Obuzimalo me je osećanje neizvesnosti. Nada mnom se nadnosila senka Hotela "Park". Isprečivali se stražarski rančevi i šlemovi porećani na prozorima susedne kuće. Sve je još nejasno i mračno. Jasna je samo volja da se na tom mestu izvrši napad. Čujem odjek Seljinih reči: "Mesto je veoma pogodno i posle akcije može se lepo umaći." Ne znam kako on to zamišlja. Ništa mi o tome nije govorio. Možda će povlačenje prepustiti meni. Ne verujem. Profesor nikad ne pruža polovična objašnjenja. Objasniće kasnije.

Kojim ću se putem povući posle nanada? — upitah ga.

O tome ne brini. Sada si video samo mesto gde treba izvršiti napad, a detaljan plan napada i povlačenja drugovi će zajedno s tobom naknadno razraditi.

U sebi sam mislio: "Znači, biće nas više." I to je davalo neku neobičnu sigurnost i snagu. Shvatio sam da iza toga stoji neko ko sve predviđa i organizuje.

Selja me još jednom ozbiljno pogleda i upita:

— Sada si video mesto i razmislio o svemu? Tu vrlo lako može da se pogine, zato bih hteo da mi jošjednbm kažeš možeš li izvršiti taj zadatak.

Zamislih se za trenutak. Pred očima mi iskrsnu slika pređenog puta. Video sam Hotel "Park", njegovu malu i veliku salu. Video sam duge ulice koje su se gubile uz Nišavu. Pred očima mi je i kuća u kojoj se nalazi straža. Preko puta je mala sala. U njoj su oficiri, sede i piju. Ćaskaju o debelim zadnjicama Nemica i upoređuju ih sa butinama lakih žena u drugim zemljama porobljene Evrope. Nešto me vuče prema njima. Liči mi na bes, na mržnju. Nju je rasplinjavala snažna eksplozija i prekinuto ćaskanje. Rasplinjavali su je i mrtvi okupatorski vojnici. Slika je bila snažna, upečatljiva. Govorila je da ću uspeti.

Mogu, budi bez brige — rekoh mu uzdrhtalim glasom.

Dobro! — čuh potvrdu svojih želja.

Nešto se svalilo sa mojih pleća. Nestajalo je neizvesnosti. Rasplinjavala se sumnja u profesorovu šalu. Umesto toga nailazilo je osećanje sigurnosti. Lagano se uvlačilo saznanje da to nije san. Sve postaje obična stvarnost. Smisao novog, nepoznatog života.

Produžili smo dalje. On je govorio poluglasno, kao za sebe.

— To će biti divno! Udarac je uperen protiv onih koji su najviše krivi. Njihovi oficiri dobiće onošto im pripada.

— Verujem da će im biti vruće — rekoh.On se trže, nasmeja se i dodade:

— Svakako. Ne bih želeo da budem u njihovoj koži.

■\

Ponovo smo došli do spomenika. Susreli se sa prošlošću koja opominje na budućnost. Interesovalo me je još jedno: vreme!

Kao početak, a možda i kraj.

Ono živi u meni. To je deo preostalih nada i strahovanja. Vreme je moj saveznik u pripremi i oslonac u akciji. Od dužine vremena zavisiće moja praktična obuka u bacanju granata. Od vremena će zavisiti i moja hrabrost.

Vreme je izvor nadahnuća.

— A kad ćemo im pomoći u veselju? — pokazah glavom u pravcu Hotela "Park".

Selja uspori korak. Nešto je razmišljao. Mrmljao je za sebe i brojao na prste.

— Najverovatnije Drugog avgusta uveče. To je najpogodniji dan i ujedno poslednja mogućnost. Trideseti prvog jula dođi vozom u Prokuplje — reče on.

Čudno su zvučale njegove reči: "Najpogodniji dan ... poslednja mogućnost ..." Zašto? Zar se drugih dana ne može prići Domu nemačkih oficira? Nisam tražio objašnjenje. Njegove reči primio sam kao logičan tok ranijih dogovora. Za njima je ostajala nejasna sumnja. Nju će raspršiti vreme.

— Gde ću te naći? — prekidoh tišinu.

Selja je gledao niz ulicu. Daleko ispred nas kolona vojnika prelazila je raskrsnicu. U sebi se prisećao nečega, pravio planove. Zatim se okrete meni.

— Voz iz Kuršumlije dolazi u Prokuplje oko podne. Dođi tim vozom. Produži sa stanice prema Gariću i Žitorađu. Ja ću te sačekati kod prvog mosta.Ako te ko upita kuda ćeš, reci da ideš nekom svom školskom drugu, Miloviću na primer, koji stanujeu tom kraju.

To je bilo sasvim logično. Selja produži:

— Tu ću te upoznati sa drugom koji će ti pomoći u organizovanju i izvoćenju napada. To je za sada dovoljno ... samo, nikome ni reči!

Sve je stvarnost. Tvrda i surova kao spomenik. Nakazna i hladna kao prisustvo okupatorskih vojnika. Reči postaju zapovest. Polako će se pretvoriti u akciju koja će menjati sudbine. Izmeniće pre svega mene. Pomoći će mi da proverim čoveka koga nosim u sebi.

Za nama je polovina toplog julskog dana. Pred nama je druga polovina i noć.

Rastali smo se s tim da se oko šesnaest časova nađemo na niškoj stanici. Otuda ćemo zajedno za Prokuplje.

*

Osetio sam se usamljenim, zatvorenim u sebe, ako su pored mene prolazili ljudi. Sa njima nisam mogao da podelim radost i zebnju, strah i sumnju. Nisam mogao da je podelim ni sa svojim ocem, koji je radio u Nišu i koga sam hteo da posetim.

Umesto sa živima, sve sam to delio sa potamnelim zgradama i visokim spomenikom, sa plavim golubovima koji su leteli iznad krovova. Zatvorio sam u sebe strah i zebnju i osećao radosnu težinu tajne koju sam sakrivao od ostalog sveta.

Besciljno sam lutao ulicama i razmišljao o snovima koji će postati stvarnost. Opet sam čuo Seljine reči. Video sam njegove oči i zategnute crte lica. Osluškivao tupe odjeke zajedničkih koraka i ponavljao pitanja koja mi je postavljao. Odgovore nisam izgovarao. Njih sam osećao i video u slici budućih dogaćaja. Oni su postali živi, sastavni deo moga pamćenja i života.

Sve se odigralo tako brzo, tako iznenada, i sve će proći i završiti se jednom eksplozijom.

"Početi i završiti se". Čudno je ta misao delovala na mene. Upozoravala me da rat nije igra klikera.

"U tom atentatu vrlo lako mogu i sam da završim", pomislih. U takvom trenutku čoveku padne na pamet i ono o čemu nikada do tada nije mislio. Pa ja sam tek počeo da živim, tek mi je devetnaesta godina.

Da odreknem, da se ne prihvatim zadatka? Čudna je ta kolebljiva misao. Iskrada se iz mraka i napada me. Koristi trenutke moje samoće. To nikako. Branim se. Pokušavam da je odagnam od sebe, da je potisnem tamo odakle je došla. Šta će reći moj profesor? Već vidim njegov prekoran pogled i duboke bore koje mu presecaju čelo. Ne bih nikada više smeo da mu pogledam u oči. A voleo sam život. Trebalo je staviti na terazije dvoje: sramotu i pravo da ljudima pogledam u oči.

Dugo sam se borio sa sobom. Svim silama pokušavao sam da odagnam upornu kolebljivu misao. Nije se lako povlačila. Išla je za mnom kao senka i sve više me ubećivala da je došlo vreme kad se može živeti samo ako se stavi život na kocku.

U redu, ja volim život. Pa i ako poginem, živeće drugi. Tešio sam sebe. Ali svi će znati da sam to ja izvršio.

Ostala mi je još nedelja dana. Ona će biti duga, mučna. Puna nestrpljenja i iščekivanja. Želeo sam da zadatak izvršim odmah, te večeri. Ali to je bilo nemoguće. Trebalo je čekati, i za to vreme neprekidno ubeđivati sebe da je opravdano dati jedan život za živote nekoliko nemačkih oficira.

Uđoh u poslastičarnicu. Naručih limunadu. Unutra nije bilo nikoga izuzev gazde i roja muva koje zuje, padaju na stolice gde su prosute kapi slatkog pića ili rasturene mrvice kolača.

*

Sedeo sam zamišljen. Hladnoća izbija iz betonskog poda. Struji uz telo i rashlađuje me. Opominje na hladnoću koja me čeka u životu. Pored poslastičarnice proćoše dva nemačka vojnika. Jedan pogleda unutra. Pogledi nam se susretoše. Trgoh se. Je li to isti čovek? Kakva sličnost! Te oči me za trenutak vratiše u aprilske dane. Misli odlutaše u prošlost, u dane poraza i katastrofe. Nemci su bombardovali Beograd, nastupali su sa svih strana. Istog jutra našao sam Mišu. Bili smo nerazdvojni drugovi. Obojica smo voleli sunčane dane i sjajne noći. Voleli smo nešto što se zvalo: zemlja.

Šta ćemo? — pitali smo jedan drugoga. Nije bilo teško naći odgovor.

Idemo u dobrovoljce!

Verovali smo da će rat trajati dugo. Da ćemo se tući.

Na silu smo ušli u sobu sreskog načelnika. Dočekao nam je namrgođen. Verovatno se pitao ko su ti ljudi koji tako uporno žele da govore s njim. Iznenadio se kad je pred sobom ugledao dečake.

— Želimo da se upišemo u dobrovoljce — reklismo gotovo u isti mah.

Načelnik se podigao, krenuo prema nama. Iz očiju mu je izbijala neka zluradost, podsmeh, ni sam nisam mogao da odredim šta.

— Hm, u dobrovoljce... — počeo je podrugljivimtonom. A zatim kao da je posebneo. Sav se narogušio.

Daću ja vama dobrovoljce! — razdrao se kao lud. — Napolje, slinavci jedni! Vi u dobrovoljce, vi da branite otadžbinu?; Taman posla, ako smo na vas spali. Napolje... — drao se na nas gore nego da je pred sobom imao izdajnike.

Služitelj! — viknuo je, sav izbečen. Oči su mu bile zakrvavljene, kolutale su.

Izvol'te, gospodine načelniče! — upao je služitelj.

Izbaci ovu dečurliju, i samo mi još jednom takve pusti ...

Izleteli smo napolje kao iz puške. Pogledali smo jedan drugog. Možda stvarno ne ulivamo nikakvo poverenje. Možda smo zaista deca. Sve naše nade da legalno postanemo dobrovoljci sreski načelnik razbio je u paramparčad.

Najurio nas je, ali nije ubio volju koja je u nama postojala.

*

Sledećih dana padala je kiša. Zahladnelo je. Nad mestom su se nadneli oblaci, a iz njih sipila jesenja kišica. Magla se vukla po zemlji. Uvlačila se u šikare i uvale, visila nad ljudima kao delovi izgubljene hrabrosti. Prolazili su vojnici. Žurili neznano kuda. Lutali za svojim komandama. Vukli se za kolonama ili išli na zborna mesta. Ukrštali se u sredini grada gde je istorija ukrstila prošlost sa budućnošću. Iza vojnika su ostajale žene, deca i roditelji koji su došli da ih isprate. Ostajao je i rastanak zaliven suzama.

Pesma je odavno zamrla.

Danonoćno sam posmatrao život u sivim šinjelima, gledao isgšjena i neobrijana lica. Tražio blagost u izrazu i toplotu u rečima. Živeo sa nadom da će naići jedinica koja će me primiti. A nje nema. Niko neće da me ohrabri. Svako se podrugljivo osmehne na moju molbu i odmahne rukom.

Nisam se predavao.

Tragao sam i čekao.

Prolazile su nove jedinice. Išle su prema Prokuplju i Kruševcu. Išle su prema Prištini. Vojnici su pokisli. Konji jedva vuku natovarena kola. Samari im ugibaju leđa i pritiskaju trbuhe prema zemlji. Sve sam to posmatrao i hteo, uprkos kiši i sreskom načelniku, da se zajedno s tom vojskom otisnem u vrtlog dogaćaja. Da se prepustim ćudima stihije. Neka me nose kud hoće. Valjda će me dovesti do mesta gde ću moći da dobijem uniformu i pušku.

Pored mene stajao je vojnik. Stariji čovek. Prosed. Na okruglom dobroćudnom licu vise veliki brkovi. Drži za uzde dva konja i s vremena na vreme pogleda u kafanu kao da nekoga očekuje.

Prićoh mu bliže. Imao je vrlo lepe konje. On me zagleda, pa kao da se nečega seti:

Mladiću, hoćeš li da mi kupiš malo rakije?

Zašto da ne?! — odgovorih.

On mi dade čuturicu i novac. Ubrzo se vratih.

Jesi li video unutra jednog oficira?

Jesam, više njih, sede i piju — odgovorih. — A zašto te to zanima?

— Tamo je moj komandir, čekam ga već ceo sat.Iz razgovora sam saznao da je njihova četa otišla prema Blacu, a komandir je svratio da se malo odmori,

Iz vojnikovih očiju izbijala je blagost i dobrota. Činilo mi se da ga odavno poznajem. Nagnuo je čuturicu. Čulo se klokotanje. Kad je odmakao čuturicu, na licu mu je ostao blažen osmeh i sjaj u očima.

Ovo je pravi lek za prozeble kosti — rekao je smešeći se. — Hoćeš li da probaš? — upitao me je pružajući mi čuturicu.

Ne pijem — odgovorih.

Mlad si. Godine će te naučiti mnogo čemu.

Ali ljudi neće da me nauče kako se ratuje.

I za to si mlad.

Nisam! Znam da rukujem puškom.

Moje reči ga pokolebaše. Ozbiljnije me je posmatrao. Još jednom je iz čuturice potegao dvatri gutljaja. Nutao je. To me je ohrabrilo. Upitah ga:

Da li bi me primio tvoj komandir kada bih došao u vašu četu?

Ne verujem, a i kuda ćeš? Bolje sedi kod kuće. Doći će red i na tebe.

Kad bi me primio, pomagao bih ti oko konja — pokušavao sam da ga pridobijem. Zagonetno se smeškao. Izgleda da mu se to dopalo.

— Ne bi mi bilo naodmet kada bih imao nekogada mi pomaže.

Osetio sam da bih u njemu imao podršku.

— Možda ću stići vašu četu — rekoh mu i pođoh kući sa čvrstom odlukom da krenem za vojskom.

Plač i majčine molbe nisu me zadržale. Obuo sam duboke cipele, stavio u staru očevu torbu nešto rublja i hrane, i pozdravio se sa majkom.

Krenuo sam da vidim rat i da učestvujem u njemu.

*

Kiša je sipila, sitno, uporno. Kao izmaglica natapala je zemlju i kožu. Blato se oteglo na putu. Bilo ga je i pored puta. Noge se otimaju od njega. Traže tvrdu podlogu ili kamen. A njih nema. Nestalo je čvrstih oslonaca. Sve se razmekšalo i pretvorilo u pihtijastu masu I ljudi su takvi. Meki, neodlučni, bez sjaja u očima i čvrstine u duši. Kao da su prepušteni sami sebi. Lutaju po bespuću. Ukrštaju puteve sa nezavidnim sudbinama. Traže nešto, ali ja ne znam šta. Znam samo svoju želju i svoje traganje.

Bio sam umoran i mokar, ali me to nije zadržavalo. Žurio sam da stignem vojsku koja je išla prema Blacu i da pronađem brkatog seiza. Zaželeo sam da pobegnem od usamljenosti. Zažalio sam što Miša nije sa mnom. Nisam imao vremena da ga obavestim. Bojao sam se da ću izgubiti komandirovog konjovoca. Sada sam izgubio obojicu. Umesto njih, još je živela nada: seiz je negde ispred mene, naći ću ga.

Pešačio sam dugo. Blizu Blaca stigao sam jednu jedinicu. Tu je zanoćila. Pridružio sam joj se. Večerao sam ono što sam poneo od kuće. Zajedno s vojnicima, pored vatre založene u jednom voćnjaku, sušio sam pokislu odeću. Slušao sam njihove psovke i sumnju. Kao crv uvukla se u njihove duše i razjedala ih. Vojsku sam zamišljao kao snažnog, čvrstog čoveka. Sada sam osećao da je sve rasklimatano i u rasulu. U tom životu nije bilo plamena nad kojim sam mogao ogrejati ruke.

I mene su počele da muče sumnje.

Zaspao sam u jednoj plevnji. Ujutro nije bilo nijednog vojnika. Rekoše mi da su otišli prema Blacu. Za njima je ostala sumnja. Počela je da mi šapuće da nikada neću naći željenu jedinicu. Da nikome nisam potreban.

Nisam verovao. Ubećivao sam sebe da je u ratu potreban svaki život. Produžio sam da tražim svoju zamišljenu jedinicu. U njoj sam hteo da ugušim sumnju koja putuje sa mnom.

Prošao sam Blace i s nekom komorom krenuo za Kruševac. Nigde ne mogu da nađem svog poznanika iako zagledam sve one koji vode ili jašu konje.

Negde po podne sretoh kolonu biciklista koja se od Kruševca kretala prema Blacu. A nešto kasnije začu se iza mojih leđa žestoka vatra. Zastao sam i osluškivao. Otkuda borba u tom pravcu? Posle jednoga sata otuda su stigli ranjenici. Biciklistički bataljon koji sam sreo sukobio se kod Blaca sa Nemcima koji su došli iz Niša. Nikako nisam shvatao kako su Nemci mogli da dođu iz Niša kad smo ih očekivali sa severa. Nešto se komešalo i menjalo. Sve se okretalo tumbe, živelo naopačke. Tada sam prvi put video ranjene vojnike. Jednom je bila povezana glava i na belom zavoju videla se krupna crvena mrlja. Drugi je imao polomljene noge i stalno je jaukao.

U Jankovoj klisuri pravi haos.

Neke jedinice su išle od Kruševca, a druge prema Kruševcu. Susrele su se na uzanom putu. Išle su jedna pored druge, zbijene, sagnute. Nisu mogle da se mimoiđu nesmetano. Nebom su zabrujali avioni. Leteli su iznad oblaka. Do nas je dopirala grmljavina motora. Bila je dovoljna da kotao proključa. Ljude je zahvatila panika. Poleteli su jedni prema drugima. Tražili spas u čistom putu. Konji i kola su se kotrljali niz strminu. Survavali se u reku. Popeo sam se iznad useka i gledao ispod sebe. Čudila me je nemoć komandi i snaga straha. Nemaca još nema, a sve se napušta i baca. Ranije sam o vojsci imao drugu predstavu, a sada sam video da postaje obička rulja čim je zahvate strah i panika.

Bila je magla. Pred mrak je počeo da pada sneg. U vazduhu se opet čula huka motora, ali avione nismo mogli videti.

Stihija me je lomila.

Vukla me je za sobom. Bio sam sa vojskom i osećao se kao stranac. Ja nisam imao ni jedinice ni uniforme. Nisam našao se iza za kojim sam neprekidno tragao. Rulja u vojničkim uniformama plašila se Nemaca koji su dolazili od Blaca. Jurila je prema Kruševcu. Nošen njenom snagom, krenuo sam u tom pravcu.

Mučili su me glad i umor.

Ali ja sam želeo da uđem u vrtlog. Ušao sam, video ga, i sada je trebalo da živim u njemu. Kako bi u to vreme bilo prijatno sedeti pored tople majčine peći! Grejati se pored vatre i osećati toplinu njenih reči. Međutim, sve je bilo za mnom, daleko. Nazad se nije moglo. Treba ići napred. Ali to napred bilo je neizvesno.

Mrtav umoran došao sam u Kruševac. Zamolio sam da me prime u jednu četu. Niko nije hteo ni da čuje. Svi su gledali svoja posla i brinuli se o sebi.

Vojska?! Jedinica?!

Činilo mi se da to nije imalo nikakve vrednosti. Iz Kruševca su svi bežali prema Kraljevu, jer su se prenosile vesti da su Nemci u Stalaću.

Nekako sam došao do hrane i malo se odmorio. Na železničkoj stanici opšte rasulo. Svako komanduje, i niko ne komanduje. Uvukao sam se u jedan transport koji je išao prema Kraljevu. U njemu su nas čekale nove vesti. Nemci su u Valjevu, govorili su ljudi. Svi su žurili za Bosnu, gde će na Drini obrazovati front. Opet sam krenuo za stihijom. Bio je to dug put. Mislio sam da ću stići na mesto gde je vojska, gde ćemo se tući, ali umesto toga, kada sam došao do Užičke Požege, zastao mi je dah.

Čuo sam da su Nemci presekli put za Užice.

Njihove kolone su jurile prema zapadu. Išle prema Drini. Razbijale iluziju o frontu i odbrani. Ja vnše nisam bio ispred nemačkih vojnika.

Od ljudi koji su ih videli čuo sam da civile ne diraju. Sav iznemogao, bespomoćan, seo sam pored puta. Osećao sam kao da sve propada. Sve je izgubljeno. Obavijeno nekom tamom iz koje nema izlaza. Ni sunce koje se probilo kroz oblake nije moglo da osvetli prostor oko mene. Sedeo sam i čekao. Nisam bio svestan šta čekam. Bilo mi je svejedno šta će doći i šta će se dogoditi. Poželeo sam da vidim te ljude koji jure našom zemljom i presecaju nam puteve.

I video sam ih!

Sreo sam Nemce!

Prvo naićoše motociklisti. Kaljavi, sa automatima i mitraljezima. Projurili su pored mene. Nisu me ni pogledali. Za sobom su ostavili čućenje koje je živelo u meni. Zašto me nisu tukli? Zašto nisu pucali ili kezili zube? Kakva je to vojska koja ne ubija sve na šta naiće?

Odgovora nije bilo. Našao sam ga kasnije. Sakupljao sam ga po blatnjavim putevima i mračnim jazbinama. Oni su ubijali drugačije, mirnije i hladnije nego svi osvajači iz prošlosti. Prolazili su kamioni puni vojnika, automobili sa oficirima, i tenkovi.

Tu sam prvi put video tenkove. Išli su skladno i disciplinovano. I niko se nije obazirao na mene. Kao da ne postojim.

Sedeo sam i gledao vojsku. Uporećivao je sa onom koju sam video od Kuršumlije do Čačka. Slika mi je bila jasna. Uzroci su još uvek bili obavijeni tamom.

Tu, na toj raskrsnici, trebalo je da odlučim kuda ću.Dalje, prema Bosni, zajedno sa zelenim kolonama koje su nestajale prema Užicu, ili u suprotnom pravcu, prema Valjevu. Činilo mi se da je sve isto. Svugde su bili Nemci. Na svim putevima su jurile njihove kolone. Bile su brže od mojih ranjavih, promrzlih nogu. Nisam mogao da se takmičim sa njima u brzini. Odlučio sam da krenem prema Valjevu. Živeo sam u nadi da ću među zidinama škole naći nešto zaostale topline koju su ostavili moji drugovi. Otuda su kuljale nemačke kolone. Pošao sam im u susret. Išao sam pored njih.

I dobro je što sam to učinio. To mi je pomoglo da vidim nadutog fašističkog vojnika, da osetim sram i mržnju.

Išao sam pored puta jer je bio zakrčen. Ličio je na Golgotu. Nisam odmakao ni nekoliko kilometara od Užičke Požege, a već sam nailazio na tragove našeg poraza. Pored puta ležala su izvrnuta kola, pobijeni konji, rastureni sanduci i razbacani zavoji.

Idem dalje. U dolini survani topovi i kare. Žalosno štrče cevi. Oko njih polomljene puške, sanduci s municijom i ostala oprema. Pored mosta, kod duboke reke, Nemci su prosto gurali u dolinu sve što im se našlo na putu. Kao da su čistačem pomeli s ceste svaku prepreku. Žurilo im se. Bio im je potreban slobodan prolaz.

Verovao sam da je naša armija nešto snažno, moćno. Sada se sve razbijalo i rasplinjavalo. Ostaci armije govorili su o njenoj bedi i ništavnosti. Razbacane puške o varljivoj priči starih ratnika koji su u mojim očima stvarali mit o nepobedivoj vojsci. Sve je oticalo iz mene. Ostajala je samo gorčina i nemoć, bes i škrgut zuba.

Noć sam proveo u nekoj sirotinjskoj kući nedaleko od puta. Primila me je jedna starija žena. Mislila je da sam vojnik koji je napustio jedinicu.

Počela je da me grdi. Bilo mi je svejedno. Toliko sam otupeo od onog što sam video u toku dana da nisam obraćao pažnju na njene prekore. Za mene je bilo važnije parče proje i topla vatra, da se osušim. Kad je videla da nisam vojnik, već dečak, starica se ražalostila. Bilo joj je žao što me je grdila.

Donela mi je proje i sira, pružila mi zdelu toplog mleka.

Dok sam pio, gledala me je žalosnim pogledom i uzdisala. Pitala me je za majku. Ne sećam se šta sam joj odgovorio. Sve moje misli su bile kod nemačkih kolona i ostataka našeg poraza.

Upitah je da li je u blizini bilo borbe.

— Ne znam, sine, čula se samo pucnjava.

Tu noć sam proveo pored vatre. Zora me je zatekla na nogama. Hteo sam da vidim kako izgleda mesto gde se vodila borba. Kakvi su tamo tragovi?

Pored puta razbacano oružje, oprema, kola. Arhiva sa razbacanim aktima. A bila su gotovo sva strogo poverljiva. Sada vetar raznosi listove po okolnim proplancima. Nabada ih na trnje i leprša njima kao belim zastavama poraza.

Pored puta je sve više materijala. Zgusnut je i razbacan. Svedoči o brzini kojom je napušten. Priča o nemoći.

Nemačke kolone su i dalje jurile napred. Besomučno, ludo, bez zadržavanja i osvrtanja. Za njih je haos bio svakodnevni dogaćaj. Za mene strah i opomena.

Osećao sam se da preda mnom desilo nešto strašno neobično. Osećanje me nije prevarilo. Vuklo me je sve više napred i zapljusnulo surovom ratnom gorčinom.

Izd jedne okuke, pored izvrnutih kola i opreme, ugledah poljanu pokrivenu ljudima zaustavljenim u pokretu. Leševi razbacani na sve strane. Prepušteni blatu i kiši koja se sliva preko njih. Žurio sam tamo. Nikada pre toga nisam video ubijenog čoveka. A leševi kao da su hteli da me uplaše. Neki su ležali potrbuške, neki na leđima ili na boku. Nisam mogao da im vidim lice. Bili su dalje od mene. Ali tu, pored puta, ležao je mlad vojnik. Rukom se držao za slabinu, lice mu je bilo okrenuto meni. Gledao me je staklastim pogledom. Kao da je ljut. Ja nisam kriv što su ga ubili.

Hteo bih da pobegnem. Žurim da se udaljim sa tog mesta. Ali ono je veliko. Pobijenih je mnogo. Ubrzavam korak. Hoću da se zaklonim iza žbuna. Da potražim spas od slike koja mi uliva strah. Čujem smeh. Pođem još malo napred i vidim tri Nemca kako stoje na ivici puta i zlurado se smeju. Nisam mogao da se vratim. Videli su me. I dalje slušam taj smeh na račun pobijenih vojnika.

On me muči, užasava. Kako ljudi mogu da se smeju mrtvima? Zar se oni ne smeju sebi samima? Zar smrt jednog čoveka nije deo smrti svih ljudi? Kako sam bio naivan pitajući se to! Nisam shvatao bes pomahnitalih ratnika i radost kad ugledaju ubijenog protivnika.

Na putu je motocikl, a na njemu mitraljez. Oni su udaljeni više od trideset metara. "Kako bi bilo", pomislih. "da na njih otvorim vatru iz ovog mitraljeza?" Ali ne znam njime da rukujem.

Uto mi jedan od njih mahnu rukom da priđem. Gledao me je zakrvavljenim očima. Nešto je govorio na nemačkom. Polovinu od toga sam razumeo, ali sam se pravio da ne razumem.

U blatu je ležao mlad oficir. Vidi se da ga je Nemac okrenuo nogom. Leva mu je ruka bila slobodna, ali umrljana krvlju i blatom.

Pokazivao mi je automatom da mu skinem sat. Pravio sam se da ne razumem. On repetira automat i stupi korak nazad.

Onaj s puta vikao je:

— Gađaj! — i ludački se smejao.

Sagoh se. Uzeh krvlju umazanu ruku i skidoh sat.

Pružio sam ga Nemcu, gledajući u njegove bezbojne oči. On ga strpa u kabanicu i upute se motociklu. Onaj s puta pakosno je gledao.

Motor zabruja i ode. Moje ruke ostadoše krvave. Počeo sam da plačem od stida i mržnje. Mržnja je prodirala u svaki delić moga tela. Želeo sam da ih ubijam i ovako razbaiane posmatram. Samo što više, što više da ih bude mrtvih!

Osećao sam da mi je ruka hladna. Počeo sam da brišem krv o vlažnu travu. Bežao sam sa tog mesta, a u bežanju su me stalno progonile bezbojne oči vojnika u zelenoj uniformi.

*

Da li su to one iste oči koje su malopre pogledale sa vrata poslastičarnice? Ne znam. Ali znam jedno — njihove oči su slične. Otada, uvek sam gledao Nemce pravo u oči, drsko i nametljivo, i uvek sam nailazio na iste ili slične.

Gazda poče da viče na šegrta.

Trgoh se. Vratih se s puta između Požege i Valjeva u ovu malu nišku prčvarnicu. Vratih se životu koji sam slušao kroz gazdine psovke.

Obuze me drhtava želja da oficirima pogledam u oči kad ih budem zasipao granatama.

Prošlo mi je u sanjarenju dosta vremena. Krenuh da se pozdravim s ocem. Možda će to biti poslednji put.

U mračnoj sirotinjskoj sobici, sa jednim krevetom, starim rasklimatanim stolom i dve stolice, sedeo sam pored oca. Na krevetu je bilo udobnije nego na stolici, koja je škripala pri najmanjem pokretu. Njega interesuju kuća, majka, brat i sestra. Odgovaram mehanički, a sve mislim na Selju i Hotel "Park". Otac i ne sanja o tome. Za koji dan vratiću se u Niš, naravno bez njegovog znanja. Posle toga on će, kao i svaki radoznali prolaznik, zagledati Hotel "Park" ili slušati priče o tome, a ko zna kada će saznati istinu.

Pomislih šta bi mi odgovorio kad bih ga upitao za dozvolu. Verovatno bi i on postupio kao većina roditelja. Ne bi mi dozvolio. Roditelji su sebični kad su u pitanju njihova deca.

Bolje je ćutati. Ne progovoriti s njim o tome ni reči.

Posmatrao sam ga vrlo pažljivo. Hteo sam da zapamtim svaku crtu njegovog lica. Takvi trenuci su čudni. Čovek postaje pomalo sentimentalan.

Trebalo je da krenem. Ostalo mi je taman toliko vremena da stignem na stanicu. Pogledah ga još jednom. Uvek je isti.

Zbogom, tata!

Do vićenja! — odgovori on. — Posle prvog ćemo se opet videti.

Isprati me do izlaza. Još jednom ga pogledah i poćoh prema tramvajskoj stanici. Okrenuh se i zadrhtah: on je stajao na vratima i zamišljeno gledao za mnom. Još nekoliko koraka, pa brzo zaćoh za ugao i umešah se meću putnike koji su čekali tramvaj.