| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
NA
LEVOJ OBALI SOČE Posle prelaska
Soče, Grandikova brigada se 19. maja nalazila na zapadnim padinama planine Krn,
odakle je osmotrila kako neprijatelj i dalje pretražuje sektor Stola, kuda mu
je stiglo pojačanje od 22 kamiona ljudstva.[1]
Međutim, brigada se tu nije duže zadržavala, već je produžila preko rejona
V prodeh iznad sela Ravne i železničke pruge u Baškoj grapi, a zatim je
izbila na Šentviškogorsku visoravan. Pošto na tom sektoru nije mogla da se duže
zadrži, vratila se na sektor V prodeh. Značajno je
istaći dve uspešne akcije jedinica Gradnikove brigade početkom juna. Treći
bataljon koji se nalazio na sektoru sela Nemški Rut, više dana je držao
zasedu u rejonu Prisenikih, na drumu između Nemškog Ruta i Koritnice. Trećeg
dana, 7. juna u 18 časova, zaseda je već napuštala svoje položaje, kad se
iznenada pojavila italijanska kolona. Zaseda, iako brojno mala i nedovoljno
naoružana, odmah je otvorila vatru i u kratkom sukobu ubila, ako je verovati
neprijateljskim izveštajima[2], jednog oficira i jednog
vojnika, i ranila jednog oficira i četiri vojnika — pripadnika 607. čete 2.
bataljona 104. pešadijskog puka. Sledeći uspeh Gradnikove brigade bilo je miniranje železničkog mosta kod Kneže, na pruzi Gorica — Sv. Lucija — Podbrdo — Jesenice. Prvi pokušaj miniranja izveden je 6. juna, ali neuspešno: džak sa eksplozivom pao je u vodu[3] i do eksplozije nije ni došlo. Idiuće noći, 7/8. juna, mineri su ponovo bili kod mosta i srušili ga.[4] Most se srušio na dužini od 34 metra i to je bilo dovoljno za potpun prekid saobraćaja. Posle akcije kod Nemškog Ruta i Kneže, brigada se prebacila dolinom i preko železničke pruge na Šentviškogorsku visoravan da izbegne protivmere neprijatelja. Međutim, to nije bilo dovoljno jer je neprijatelj preduzeo i "čišćenje" Šentviškogorske visoravni. Brigada se, pošto nije imala dovoljno municije, nije mogla upuštati u veće borbe, pa se zato, u neposrednoj blizini italijanskog uporišta Slapa, prebacila preko reke Idrijce na Vrše iznad Ćepovana. Tu se zadržala dva dana, a zatim su bataljoni krenuli svaki na svoj zadatak. Prvi bataljon je upućen preko Sentviškogorske visoravni u rejon Cerkna, gde je trebalo da izvrši napad na grupu od 20 italijanskih vojnika koja se iz Cerkna svakog dana kretala ka Oreheku. Akcija nije uspela jer su jedinice bile dovedene na položaje sa kojih uopšte nisu mogle da dejstvuju. Već idućeg dana bataljon je bio napadnut pa se morao povući na Šentviškogorsku visoravan.[5] Na Šentviškogorskoj visoravni bataljon je dobio veoma odgovoran zadatak — određen je u osiguranje prilikom spuštanja prve savezničke pomoći za primorske partizane. Čim je primećeno približavanje savezničkog aviona, borci su upalili devet vatri. To je bio signal po kome su piloti znali gde treba da bace teret. Britanski četvoromotorac napravio je krug iznad vatri, a kad.se vratio izbacio je tri padobranca, dve radio-stanice i nešto lakšeg naoružanja. Taj događaj ostavio je snažan utisak na naše jedinice, stanovništvo i neprijatelja koji je iz susednih uporišta posmatrao šta se te noći dešava na Šentviškogorskoj visoravni.[6] U to vreme je 2. bataljon iz rejona Vrše krenuo preko sela
Lazne u pravcu sela Lokvi da napadne neprijateljske jedinice koje su bile smeštene
po drvenim barakama. Ovaj zadatak nije izvršen jer je neprijatelj uoravo tada
predu-zeo "čišćenje" tog sektora i bataljon se uz osetne teškoće
morao vratiti. Tih dana je napadnut i 3. bataljon koji je logorovao na Banjškoj
visoravni[7].
Pritisak neprijatelja na brigadu koja se zadržavala na širem području Čepovana
postao je tako jak da se morala ponovo prebaciti preko reke Idrijce na Šentviškogorsku
visoravan i — bez 3. bataljona koji se povukao prema Krnu iznad Kobarida —
još dalje prema Cerknu. Međutim,
neprijatelj je ni ovde nije ostavio na miru. Čim se glavnina brigade 30. juna
našla iznad sela Novaka, već rano izjutra su je napali delovi 628. alpinske čete
102. pešadijskog bataljona. Mada su naše jedinice sačekale neprijatelja na
položajima, njegov je juriš bio tako snažan da su se morale — delimično i
zbog nepovoljnih položaja, a i zbog toga što se iz pozadine približavala još
jedna italijanska kolona — povući u pravcu tadašnje italijansko-nemačke
granice. Nju su zatim prešle i zaustavile se u rejonu sela Davče, na suprotnoj
strani granice. Jedan deo brigade odvojio se tom prilikom od glavnine i
samostalno se probijao natrag prema zapadu, u rejon V prodeh.[8] U toj borbi je
Gradnikova brigada, prema jednom italijanskom izveštaju,[9]
izgubila jedan puškomitraljez i pet boraca, dok je na neprijateljskoj strani,
navodno, ranjen samo jedan vojnik. Glavnina brigade se na "nemačkoi"
granici zadržala samo nekoliko dana, a zatim, kad se situacija na njenoj
zapadnoj strani smirila, ponovo se vratila i odmah produžila na zborno mesto u
rejonu V prodeh. U rejonu V
prodeh nalazio se štab brigade sa 2. bataljonom, jer se 1. još nije bio
vratio, dok se 3. bataljon i dalje nalazio u napuštenim italijanskim kasarnama
ispod Krna. Čim je neprijatelj bio obavešten o prisustvu partizanskih jedinica
na sektoru Krna, odmah je intervenisao i na taj pravac uputio jednu kolonu od
160 ljudi. Naš 3. bataljon nije se hteo upuštati u veće borbe, već se
povukao prema severu, u pravcu sela Lepene.[10] Uskoro zatim,
17. jula, na sektor Krna stigao je 2. bataljon sa štabom brigade. Bio je još
dan kad se blizu sela bataljon razmestio. Ovde se priključio i Jaka Avšič,
zamenik komandanta Glavnog štaba NOV i POS. I dok se jedinice nisu još
razmestile primećene su jače neprijateljske patrole kako se sa svih strana
približavaju našem logoru. S obzirom na naše nepovoljne položaje na tom
sektoru, štab brigade je naredio pokret u pravcu Krna, Bataljon, se, po gotovo
okomitim padinama, peo na oko tri sata udaljeni planinski lanac, a u zaštitnicu
je ostavio 3. četu koja je vatrom zadržavala neprijatelja.[11] Put na nove
položaje najpre je vodio kroz šume. Međutim, što su jedinice bile bliže
cilju, šuma je bivala sve reda, dok je nije sasvim nestalo. Čim je neprijatelj
primetio našu kolonu na čistini, odmah je napao.[12]
Zbog udaljenosti neprijateljskih položaja (Marli vrh), naše jedinice nisu
imale gubitaka. U toku ovog
dana više nije bilo borbe, pa je štabu brigade ostalo dovoljno vremena za donošenje
odluke — da li u toku noći da se probije sa Krna u bilo kom pravcu ili da
ostane na sadašnjim položajima. Bilo je sasvim jasno da će neprijatelj u toku
idućeg dana otpočeti napad jer se sa položaja bataljona moglo videti kako se
prikuplja i po-seda. sve pravce koji bi inače došli u obzir za povlačenje u
doline reka Tolminke i Soče. Na sastanku sa bataljonskim štabom i četnim
komandama odlučeno je da bataljon ostane u rejonu Krna, da bi se borci u toku
noći odmorili, a idućeg dana da prihvati borbu i u toku sledeće noći
organizuje proboj. U toku 17. jula bataljon se dobro pripremio za odbranu. Na
desnom krilu, jugoistočno od trig. 2245, nalazila se 1. četa. Sa njom je bio i
Jaka Avšič. Treća četa nalazila se na levom krilu i sa svojih položaja
mogla je delom snaga kontrolirati i dolinu Tolminke, dok je u centru bila 2. četa.[13] U celini, položaji
koje je zaposeo bataljon bili su odlični. Oni su se pružali duž ivice grebena
sa koga su se na obe strane spuštale u dolinu stenovite i na mnogim mestima
neprolazne padine. Jedinice su se, pored toga, mogle smesti ti li skloniti u
rovove koji su bili tu još od prvog svetskog rata. Neprijatelj je već u toku noći izbio na najvišu tačku planinskog masiva, na Krn (trig. 2245), odakle je rano izjutra krenuo u napad duž grebena na desno krilo našeg bataljona. Međutim, 1. četa je taj i kasnije napade uspešno odbila. Neprijatelj je pokušao da se probije u naše položaje sa suprotne strane, iz doline Tolminke. I taj pokušaj je osujećen.[14] Što se više borba oduživala, nastajala je sve teža situacija za 2. bataljon jer je borcima ponestalo municije u kojoj se i ranije oskudevalo. Međutim, sada je trebalo snaći se. Borci su u rovovima otkrili stare austrijske granate još iz prvog svetskog rata na koje su mineri montirali upaljače i štapine, a borci su ih, kao ogromne ručne bombe, bacali nizbrdo na neprijatelja koji je nastupao prema njihovim položajima. I ne samo to. Na mnogim mestima gde se neprijatelj približavao, penjući se između stene prema položajima 2. bataljona, naši borci su ih vraćali jer su na njih rušili usove kamenja i tako ih prinuđivali na povlačenje.[15] Borba za Krn prestala je tek padom mjraka kad se neprijatelj povukao u dolinu. Tada se bataljon koncentri-sao oko jezera na Krnu da bi se pripremio za proboj iz obruča. Odavde je zamenik komandanta Glavnog štaba NOV i POS Jaka Avšič otišao prema Bohinjskom jezeru, dok je 2. bataljon krenuo u suprotnom pravcu, prema selu Krnu gde se očekivalo da će doći do borbe. Međutim, do toga nije došlo jer je bataljon uspeo da prođe kroz međuprostor neprijateljskog rasporeda i bez borbe stigao do Soče koju je blizu sela Kamna prešao i preko druma Kobarid — Tolmin produžio na Kolovrat.[16] Neprijatelj je
u borbi na sektoru Krna pretrpeo osetne gubitke. Njegovih podataka u tome nema,
ali bi se iz naših podataka moglo zaključiti da je u toj borbi poginulo ili
ranjeno stotinak neprijateljskih vojnika.[17]
Ovaj podatak, prema mišljenju mnogih učesnika, nije daleko od istine.
Razlikuju se podaci o gubicima 2. bataljona i pratnje Jake Avšiča. Sudeći po
nekim našim podacima,[18] u borbama koje su se 18.
jula vodile na Krnu poginula su četiri borca, a šest je ranjeno, dok se u
jednom italijanskom izve-štaju navodi da je poginulo pet partizana i da su
Italijani zaplenili devet pušaka.[19] * Ovom verovatno
najuspešnijom borbom koju je Gradnikova brigada vodila u prvim mesecima svog
postojanja završen je još jedan period koji se karakteriše neprekidnim
dejstvima neprijateljskih manjih, a i većih snaga protiv naših jedinica. Ipak
treba istaći da je nova taktika neprijatelja postigla samo delimičan uspeh:
jedinice brigade morale su se stalno izvlačiti ispred jačih udara neprijatelja
i njegovih sistematskih "čišćenja" pojedinih sektora, ali, uprkos
tome, on nije nigde uspeo — sem u manjoj meri na sektoru Cerkna — da razbije
neku našu jedinicu i da joj nanese osetnije gubitke. Naprotiv, u tom periodu
brigada se i dalje učvršćivala. Organizacija
brigade je i dalje bila dosta jednostavna. Imala je tri bataljona sa ukupno oko
450 boraca i sa zadovoljavajućim naoružanjem]: u svakoj četi su bila po dva
puškomitraljeza, a brigada je, pored toga, raspolagala i sa dva teška
mitraljeza, mada je jedan od njih, francuski protivavionski, postao zbog toga što
nije bilo odgovarajuće municije, neupotrebljiv. To je bio probem i kod puškomitraljeza
i pušaka: borci su za puške imali prosečno po 40 do 60, a puškomitralješci
po 300 metaka. Treba napomenuti da je u brigadi bilo oko 50 boraca bez ikakvog
oružja.[20] Bilo je dosta
teškoća i sa komandnim kadrom, naročito nižim. To su bili hrabri ljudi, ali
pošto su bili mladi i još nisu, većinom, služili vojsku, nisu mogli da imaju
ni najosnovnije vojno znanje, a to se odražavalo u mnogim borbama. U brigadi se,
inače, mnogo radilo na vojnom i političkom uzdizanju boraca i komandnog
kadtra. Iz već pomenutog izveštaj a štaba Primor ske operativne zone se vidi
da se na tome radilo svakodnevno, s izuzetkom onih dana kad se brigada nalazila
u pokretu. Tako, na primer, u toku juna se za borce izvodio 20-dnevni program
političkog uzdizanja sa sledećim temama: kapitulacija Jugoslavije, osnivanje
OF (sastav, program, ciljevi td.), londonska vlada, "bela garda",
Mihailović, AVNOJ, o ulozi sredine, ciljevi fašizma, Sovjetski Savez i odnosi
sa saveznicima, uloga KPS u narodnooslobodiilačkoj borbi itd.[21] Posebna pažnja
se obraćala kulturno-prosvetnoj delat-nosti s obzirom na to što je narod,
posle 20-godišnjeg nacionalnog ugnjetavanja i zabrane upotrebe slovenačkog
jezika na svim javnim mestima, osećao potrebu da čuje slove-načku reč i
pesmu, te da se uzdiže i u tom smislu. Zato je u brigadi bio organizovan kurs
slovenačkog jezika, a često su bili i mitinzi.[22] Brigada je,
pored toga, imala svoje zidne novine sa člancima koje su pisali borci i
funkcioneri, i brigadni list "Tolminski puntar". U brigadnoj tehnici
su štampani leci koji su slati čak u Trst, Goricu i Furlaniju.[23] Što se tiče
sanitetskog obezbeđenja i brige za ranjenike, u svim četama i štabovima
bataljona bilo je bolničarki, a kod štaba brigade sanitetski referent koji su
se brinuli za prvu pomoć, mada je na raspolaganju bilo veoma malo sanitetskog
materijala. Nepokretni
ranjenici i teži bolesnici su upućivani u sanitetske stanice na terenu,[24]
ili je štab brigade formirao, prema potrebi, sopstvene stanice. Takav je slučaj
bio posle borbe na Stolu (18. maja), kad je štab brigade Francu Uršiču,
jednom od svojih najboljih boraca, poverio odgovoran zadatak da sve ranjenike,
od kojih su četvorica bili nepokretni, prebaci sa Stola na južne padine
Matajura, što je i učinio. To je bio početak prve partizanske bolnice na
desnoj obali Soče koja je ostala neotkrivena sve do kapitulacije fašističke
Italije.[25] Odnosi između
naroda i jedinica brigade bili su svugde srdačni s obzirom na to što se narod
već u samom početku u celini opredelio za narodnooslobodilački pokret.
Primeri izdajstva bili su veoma retki. Sto se tiče snabdevanja brigade hranom i
ostalim, narod je sve to davao borcima besplatno i dobrovoljno, a ukoliko su u
pitanju bili siromašni ljudi, intendanti brigade su namirnice plaćali gotovim
novcem.[26]
Međutim,, hrana je bila jednolična: najviše se trošilo mesa i krompira. Narod je, u želji
da u što većoj meri pomaže svojim vojnim jedinicama, pružao i mnoga obaveštenja
o kretanju neprijatelja. Treba podvući da je brigadna obaveštajna služba bila
tek na početku razvitka i svodila se, pre svega, na kontakte sa organizacijama
OF i poverenicima u selima gde se brigada nalazila, a o sistematskom
prikupljanju oba-veštajnih podataka sa veće teritorije ili o organizovanju
obaveštajne službe unutar neprijateljskih jedinica i štabova — mada su
postojali uslovi i za to — nije bilo ni govora.[27] [1] Zapisnik sa sastanka grupe boraca i rukovodilaca Gradnikove brigade. [2] Arhiv IIRP u Ljubljani, F. 1035 (Dopis karabinijerske stanice u Cerknu od 9. juna 1943. goriškoj kvesturi). [3] Do eksploziva se dolazilo demontiranjem starih granata iz prvog svetskog rata. [4] Zbornik, tom VI, knjiga 6, dok. br. 22 (Izveštaj štaba Primorske operativne zone od 11. juna 1943. Glavnom štabu NOV i POS). [5] Prema sećanju Slavka Fratnika. [6] Prema sećanju Karla Kusterla — Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije. [7] Arhiv IIRP u Ljubljani, F. 1035 (Izveštaj karabinijerske komande u Gorici od 23. juna 1943. Ministarstvu za unutrašnje poslove). [8] Hronika Gradnikove brigade (Franc Curk Nace, Maribor). [9] Arhiv IIRP u Ljubljani, F. 1035 (telegram karabinijerske komande u Gorici od 1. jula 1943. Ministarstvu za unutrašnje poslove). [10] Zapisnik sa sastanka boraca i rukovodilaca Gradnikove brigade. [11] Sećanja Franje Kranjca, tadašnjeg političkog komesara 3. čete 2. bataljona. [12] Reportaža o borbi na Krnu (Franc Curk Nače, Maribor). [13]
Prema sećanju Pranje Kranjca. [14] Zapisnik sa sastanka boraca i funkcionera Gradnikove brigade. [15] Jaka Avšič: "Iz borb na Primorskem" ("Tovariš" 28/1948) i Mirko Hrast: "Borba na Krnu" (Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije). [16]
Prema sećanju Franje Kranjca. [17]
Ivan Likar Sočan: "V borbah s premoćnim sovražnikom"
("Slovenski Jadran" od 28. avg. 1953). [18]
Ivan Likar Sočan: "V borbah s premoćnim sovražnikom"
("Slovenski Jadran" od 28. avg. 1953). [19]
Arhiv IIRP u Ljubljani, F. 1035 (telegram štaba 8. armije od 25. jula
1943). [20] Zbornik, tom VI, knjiga 6, dok. br. 22 (izveštaj štaba Primorske operativne zone od 11. juna 1943). [21] Zbornik, tom VI, knjiga 6, dok. br. 22 (izveštaj štaba Primorske operativne zone od 11. juna 1943). [22] Partijska ćelija kod štaba brigade je, na primer, 21. juna odlučila da posebno obeleži godišnjicu nacističkog napada na Sovjetski Savez. Na mitingu koji je održan sutradan učestvovalo je oko 250 boraca koji su pažljivo pratili program. Vojni i politički rukovodioci su u svojim referatima govorili borcima o značaju 22. juna, Crvenoj armiji, partizanskoj borbi u Jugoslaviji, o KPJ i njenoj ulozi, omladini Sovjetskog Saveza i ulozi žena u narodnooslobodilačkom ratu, a između pojedinih referata bilo je recitacija. Miting se završio igrom (izveštaj političkog komesara Gradnikove brigade od 23. juna 1943. — Arhiv IIRP u Ljubljani). [23] Sećanje Toneta Baveca. [24] To su ibile male bolnice sa kapacitetom do 15 ranjenika u podzemnim zemunicama i na drugim skrivenim mestima. Svaka je imala svog bolničara, a povremeno ih je obilazio dr Petar Gala, u to vreme jedini partizanski lekar u Slovenačkom primorju. [25] Franc Cernugelj: "Na zahodnih mejah" (rukopis), str. 133. [26] Iz izveštaja štaba Primorske operativne zone od 11. juna 1943. (Zbornik, tom VI, knjiga 6, dok. br. 55) vidi se da je u te svrhe samo u toku jednog meseca utrošeno 40.000 lira. [27] Zapisnik sa sastanka boraca i funkcionera Gradnikove brigade.
|