Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Čim je borba završena i plen pokupljen, brigada se ubrzanim maršem povukla iz doline prema grebenu Stola da posedne najpovoljnije položaje za odbranu. Nije sasvim poznato sa kakvim je snagama italijanska komanda krenula u "čišćenje" teritorije između planine Mije, varošice Kobariđa i sela Zage, ali se iz jednog njenog dokumenta može zaključiti dia su u toj akciji učestvovale, pored jedinica 3. pokretne alpinske brigade, i neke druge jedinice i policijske grupe[1].

Bataljoni Gradnikove brigade poseli su sve položaje od Starijskog vrha na desnom krilu, gde su se nalazili de-lovi 3. bataljona, pa do Vršanje glave (trig. 1353) koji je branila 1. četa 1. bataljona. Najjači pritisak neprijatelj je ispoljio duž druma Zaga — Kum — Vršan ja glava na jedinice 1. bataljona, odnosno na njenu 1. četu. Međutim, četa je imala, kao i ostale jedinice brigade, jake i u odnosu na neprijatelja nadvišavajući položaje sa kojih je, koristeći se rovovima iz prvog svetskog rata, uspešno odbijala sve napade. Neprijatelj je na razne načine pokušavao da zbaci četu sa njenih položaja: najpre je zapalio čobanske kolibe da bi se pod zaštitom dima mogao što bliže približiti položajima čete. Kad mu to nije uspelo, delom snaga je zaobišao sa južne strane položaja čete da bi je napao u levi bok. Ove namere neprijatelja su na vreme otkrivene i njegov manevar nije uspeo[2].

Teške borbe vodile su se i na desnom krilu, na položajima 3. bataljona koji je neprijatelj napadao iz pravca Kobarida. Tek predveče on je uspeo da potisne delove našeg bataljona. Međutim, brzom intervencijom 3. čete 2. bataljona koja se nalazila u brigadnoj rezervi odbačen je natrag[3]. Padom mraka borba se završila i neprijatelj nije postigao nikakav uspeh. On je u ovoj borbi, prema sopstvenom priznanju, izgubio dva oficira i četiri vojnika, a ranjeni su jedan oficir i 19 vojnika. U taj broj nisu uračunati gubici policijskih i ostalih jedinica koje su učestvovale u ovoj borbi. U tom italijanskom izveštaju[4] stoji da je Gradnikova brigada izgubila osam boraca. No, sudeći po nekim našim izveštaj ima, neprijateljski gubici su bili mnogo veći — oko 80 poginulih i ranjenih vojnika i oficira, dok srno mi imali svega četiri poginula[5].

Bilo je očigledno, a i štab brigade je to ocenio, da se brigada nalazi u okruženju i da će se idućeg dana, ako jedinice ostanu na tom sektoru, teško održati jer će neprijatelj upotrebiiti jake snage, Zato je odlučio da se u toku noći brigada probije iz obruča. Za proboj je uzeto više varijanti; prema zapadu (u Benešku Sloveniju), prema jugu (na Miju ili Matajur) ili prema se veru (preko Soče na Polovnik). Štab brigade se odlučio za poslednju varijantu sa namerom dia veći deo neprijateljskih snaga privuče na levu obalu Soče i na taj način pomogne Gregorčičevoj brigadi na koju je vršen jak pritisak[6].

Iako je nepriatelj u toku noći ostavio zasede, a drumom Kobarid — Bovec patrolirao oklopnim kolima, brigada je bez borbe uspela da se izvuče sa Stola preko Soče na njenu levu obalu. Neke jedinice brigade izbile su oko 23 časa na drum uz Soču i odmah postavile zasede s obe strane, a zatim pregazile hladnu i ledenu Soču. Neprijatelj je tek posle dva dana saznao da se Gradnikova brigada više ne nalazi na Stolu.

Time se završio početni period dejstva tek formiranih primorskih brigada za koji je karakterističan smeo i koncentričan prodor brigada na desnu obalu Soče, bez straha od velikih opasnosti kojima su se izlagale zbog nepoznavanja terena i situacije, kao i zbog velike nadmoćnosti neprijatelja.

Pokazalo se da su ciljevi pohoda u Benešku Sloveniju bili isuviše veliki za neiskusne brigade i da se prilikom planiranja pohoda očigledno potcenjivao i neprijatelj i njegove mogućnosti. Najveća naša slabost bila je slaba vojna obaveštajna služba, pa i izviđačka. Zato štab brigade nije imao pregled situacije, pa je doživljavao razna iznenađenja. Neprijatelj je, naprotiv, dosta lako pratio kretanje jedne i druge naše brigade i brzo koncentrisao oko njih nadmoćnije snage. No, i pored svega treba osobito istaći hrabrost naših boraca i umešnost štabova i komandi.

Na osnovu ovih iskustava koje su štabovi i komande stekli u toku prvih borbi, došlo je i do izvesnih pramena u pogledu načina dejstva naših jedinica. Dok se u početnom periodu težilo ka koncentričnom dejstvu, posle povratka sa desne obale Soče brigada je operisala samostalnije i elastičnije, uglavnom odvojeno, po bataljunima. To je bilo potrebno zbog toga da se neprijatelju ne bi dala mogućnost da, s obzirom na svoju veliku nadmoćnost i razvijenu saobraćajnu mrežu, potiskuje brigadu i prisiljava je da se izvlači iz obruča u obruč.

I neprijatelj je izvukao neka iskustva. Samom koncentracijom jakih snaga, kao što je to bio slučaj u borbama zapadno od Soče, protivnik već unapred otkriva svoje namere i time stvara mogućnost drugoj strani da se na vreme izvuče iz obruča. Bolje rezultate pokazale su, po njegovom mišljenju, brze akcije, manjim snagama, koje su neke starešine na teritoriji istočno od Soče izvodile po sopstvenoj inicijativi. Ova iskustva uticala su i na promene u neprijateljskoj taktici u borbama sa jedinicama NOV od maja na dalje.

[1] Zbornik, tom VI, knjiga 6, dok. br. 98.

[2] Sećanje Slavka Fratnika.

[3] Sećanje Franje Kranjca.

[4] Zbornik, tom Vi, knjiga 6, dok. br. 98.

[5] Dušan Pirjevec: "Iz boja za svobodo Primorske" ("Koledar Osvobodilne fronte" 1946).

[6] Gregorčičeva brigada je 18. maja vodila tešku borbu sa neprijateljem na Špiku koja se završila njenom punom pobedom. Tom prilikom je poginulo petnaestak neprijateljskih vojnika, a zaplenjeno je isto toliko pušaka i dva puškomitraljeza. (Albert Jakopič: "Naš prvi pohod v Benečijo in Režijo" — "Spomini na partizanska leta" IV, Ljubljana 1946, str. 282).