GRADNIKOVA BRIGADA U NOTRANJSKOM I DOLENJSKOM   Situacija u Ljubljanskoj pokrajini   Težište narodnooslobodilačkog pokreta Slovenije bilo je u takozvanoj Ljubljanskoj pokrajini,[1] gde se čitavo vreme rata nalazilo političko i vojno rukovodstvo pokreta. Na teritoriji Ljubljanske pokrajine u leto 1943. godine nalazilo se oko 50.000 italijanskih vojnika i oficira.[2] Uz to u Ljubljanskoj pokrajini bile su, pored ovih italijanskih sluga, i prilično jake kvislinške belogardejske formacije (MVAC — "Milizia volontaria anticomunista"). One su 15. avgusta 1943. bile raspoređene u 104 uporišta i brojale 6.049 ljudi i naoružane sa 38 teških i 147 lakih mitraljeza.[3] Najzad, bilo je i pet četničkih odreda sa ukupno 400 pripadnika. Od jedinica NOV u Ljubljanskoj pokrajini, u to vreme su dejstvovale četiri brigade (Tomšičeva, Šercerova, Gup-čeva i Cankareva) i dva odreda (Istočnodolenjski i Zapad-nodolenjski) sa ukupno 2.662 borca koji su bili naoružani, pored pušaka, sa 43 teška mitraljeza i 62 puškomitraljeza.[4] Slom fašističke Italije bio je neposredna posledica uzastopnih vojnih poraza njenih armija u Africi. Njihov najteži poraz bio je 10. jula 1943. — iskrcavanje zapadnih saveznika na Siciliju. Ovim je rat prenet na italijansku teritoriju i to je ujedno značilo i kraj fašističkog režima sa Musolinijem na čelu. Mada je nova italijanska vlada sa Badoljom kao šefom odmah počela da traži kontakt sa zapadnim saveznicima, njena unutrašnja politika nije se ni najmanje promenila. I talijanski generalštab se mesecima pripremao ne samo na prekid rata sa Anglo-Amerikancima, već i na to da se sa već pripremljenih položaja na severnim granicama država da otpor svim pokušajima nemačkih snaga da okupiraju Italiju. Radi toga je predviđeno i povlačenje 2. armije iz Jugoslavije na staru granicu. Da bi se trupe mogle organizovano povlačiti i posesti odbrambene položaje duž granice, trebalo je, pre svega, očistiti neposrednu pozadinu od partizanskih snaga. To je i glavni razlog što se slomom fašizma i u toku priprema za kapitulaciju države aktivnost neprijateljskih snaga nije smanjila, već je čak i porasla. Međutim, na krupne promene do kojih je moralo neminovno doći pripremao se i Glavni štab NOV i POS. Jedna od pripremnih mera bilo je i koncentrisanje svih slovenač-kih brigada na teritoriji Ljubljanske pokrajine. Zato je već 13. jula doneta odluka da se formiraju 1. i 2. slovenačka divizija (tri nedelje kasnije su preimenovane u 14. i 15. diviziju NOV i POJ), a idućeg dana izdata je naredba o spajanju Gradnikove i Gregorčičeve brigade u jednu — Gradnikovu brigadu koja bi morala odmah preći železničku prugu Ljubljana — Postojna i staru italijansko-jugoslovensku granicu, doći u Notranjsko[5] i zajedno sa Tomšičevom, Šercerovom i Prešernovom brigadom uključiti se u 1. diviziju.[6] Čim je došlo do sloma fašističkog režima u Italiji, Glavni štab NOV I POS predvideo je dve opasnosti. U prvom slučaju moglo bi se dogoditi da Nemci okupiraju severnu Italiju i upute svoje trupe preko slovenačke teritorije, a u drugom, da se italijanska vojska brzo povuče i odnese naoružanje koje je imala na upotrebi. Zato je odlučeno da se ubrza dolazak Gradnikove brigade sa Slovenačkog primorja, Prešernove iz Gorenjskog i Šlandrove iz Štajerske u Ljubljansku pokrajinu i da se odmah uključe u već formirane divizije koje će orijentisati svoja dejstva na glavne komunikacije.[7] Dok je Glavni štab NOV i POS donosio ove odluke, Gradnikova brigada se okupljala i pripremala za pokret u Notranjsko'. Posle, borbe na Krnu, 18. jula, 2. bataljon se povukao na desnu obalu Soče, ali se već kroz nekoliko dana vratio na njenu levu obalu, u rejon sela Drežnice. Odavde je produžio na Polovnik i tamo se već sastao sa nekim delovima ostalih bataljona, pa se čitava brigada ponovo okupila u rejonu V prodeh. U narednih nekoliko dana brigada nije izvodila nikakva borbena dejstva, već se odmarala, vežbala i pripremala za nove zadatke. Tu je ostala do kraja jula kad je preko Baške grape prvo krenula na Šentviškogorsku visoravan, prešla reku Idrijcu i izbila na Vrše iznad Čepovana, a zatim odmah produžila preko Trnovske šume u Vodice (severno od sela Podkraja) gde je trebalo da se sa Gregorčičevom spoji u 3. udarnu "Ivan Gradnik". Do ovog spajanja brigada moralo je doći jer se brojno stanje Gradnikove, posle izdvajanja bolesnika i iznemoglih boraca, prilično smanjilo. Posle ove reorganizacije brigada je imala oko 500 boraca, od kojih je 200 bilo nenaoružanih. Ovom prilikom je formiran i 4. bataljon. Od ostalih jedinica Gregorčičeve koje nisu ušle u sastav nove Gradnikove brigade i boraca koji su bili izdvojeni iz Gradnikove zbog bolesti i raznih drugih razloga, formiran je Primorski odred sa dva bataljona i po stotinak boraca u svakom od njih. Tada su formirane i četiri sabotažne grupe.[8] Brigada je odmah posle reorganizacije krenula prema istoku i kod Grčareveca 8. avgusta 1943. prešla staru italijansko-jugoslovensku granicu i drum Ljubljana — Postojna, a u neposrednoj blizini železničke stanice Planine i prugu Ljubljana — Postojna — Trst.[9] [1] Ljubljanskom pokrajinom zvao se onaj deo slovenačke teritorije koji je posle sloma Jugoslavije aprila 1941. okupirala Italija (južno od linije: Idrija — severna predgrađa Ljubljane—Sava). [2] Franček Saje: "Ustanovljenje novih brigad in prvih divizij" ("Borec", 1953, str. 237). [3] Franček Saje: "Ustanovljenje novih brigad in prvih divizij" ("Borec", 1953, str. 237). [4] Zbornik, tom VI, knjiga 6, dok. br. 66 (pregled brojnog stanja od 1. avg. 1943.) [5] Notranjsko je zapadni deo, a Dolenjsko istočni deo Ljubljanske pokrajine. [6] Franček Saje, navedeni članak, str. 337. [7] Zboriik, tom VI, knjiga 6, dok. br. 62 (izveštaj Glavnog štaba NOV i POS od 28. avg. 1943. Vrhovnom štabu NOV i POJ). [8] Zbornik, tom VI, knj. 6, dok. br. 42 (Uputstva CK KPS od 14. jula 1943). [9] Hronika Gradnikove brigade (Franc Curk Nace, Maribor). Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument