Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Svakodnevno se pogoršavala situacija naših jedinica u Trnovskoj šumi. Jedinice su u stalnim borbama sa neprijateljem imale osetne gubitke, a za njihovu smenu, popunu i odmor nije bilo nikakvih mogućnosti. Najteže je bilo to što su ponestale sve zalihe hrane, pa je ljudstvo gladovalo.

Za proboj glavnine 9. korpusa dolazila su u obzir tri pravca: Cerkno i dalje u Gorenjsko, Kras ili Pivka. Prvi pravac nije dolazio u obzir, jer je na tom sektoru bilo puno neprijateljskih snaga koje su izvodile ofanzivu "Frilingsangang". Vipavska dolina i Kras takođe su bili puni kvislinških četničkih, italijanskih i domobranskih jedinica, a zemljište, uglavnom nepošumljeno i veoma komunikativno, nije nudilo povoljne uslove za manevrovanje jakim snagama. Najpovoljnija je bila treća varijanta — da se korpus probije na sektor Pivke, a u slučaju prejakog neprijateljskog pritiska, preko druma i železničke pruge Ljubljana — Postojna — Trst na operativno područje 7. korpusa u Notranjsko i Dolenjsko, ostavljajući odrede, udarne čete i još neke delove na Slovenačkom primorju i u Gorenjskom.

Zbog toga je štab korpusa sve više pojačavao snage na odseku Col — Crni vrh, pripremajući snažnu udarnu grupu sa kojom bi se u najpovoljnijem momentu probio prema Pivki i dalje preko železničke pruge. Na ovom odseku je 28. marta noću došlo do veće pregrupacije snaga.

Imajući u vidu da će neprijatelj preneti glavni udar na pravac Crni vrh — Zadlog — Otlica, što se moglo zaključiti iz najnovijih koncentracija jakih njegovih snaga na sektoru Crni vrh — Idrijski log — Zadlog, štab korpusa je odredio Gradnikovu brigadu za odbranu pravca Col — Sinji vrh — Otlica, Bazovišku za odbranu pravca Crni vrh — Zadlog — Otlica, a Vojkova je trebalo da posedne položaje između jedne i druge na sektoru Špičastog vrha, sa zadatkom da neprijateljskim snagama koje bi dejstvovale protiv Gradnikove ili Bazoviške brigade udari u bok.

Pošto se Vojkova brigada sa dva bataljona još nalazila, zajedno sa Prešernovom, u odbrani pravca Lokve — Predmeja, i njeno povlačenje sa tih položaja bilo je dosta riskantno: Prešernova brigada bi u slučaju jačeg neprijatelj evog napada u pravcu Lokve — Predmeja, zbog nepreglednog zemljišta i veoma širokog odseka odbrane, imala težak zadatak.

— na sektoru sela Lokve nalazila se borbena grupa "Bikovski" (2. kozački puk bez jednog bataljona), spremna za napad u pravcu Predmeje;

— borbena grupa "Lerh" ("Lerch") nalazila se levim krilom na blokadnim položajima u Vipavskoj dolini (na liniji Gorica — Ajdovščina — Col), a na desnom, na sektoru Cola, od jednog nedićevskog bataljona i jedne četničke brigade koja se dotle nalazila u blokadi na odseku Col — Crni vrh, formirana je borbena grupa sa zadatkom da ponovo posedne Sinji vrh; u Colu su se još nalazile jedinice jednog bataljona 2. kozačkog puka i italijanske policijske snage;

— na odseku Col — Idrija, sa težištem na sektoru Crni vrh — Idrijski log — Zadlog, nalazili su se položaji borbene grupe "Dipelhofer", sastavljene od jedinica koje su dotle učestvovale u izvođenju prvog dela neprijateljske ofanzive na sektoru Gorenjskog i Cerkna (domobranski 2. bataljon, neke domobranske jedinice iz uporišta u Dolomitima, ruske kvislinške snage, pripadnici SS podoficirske škole u Ljubljani itd.);

— borbena grupa "Blank" (10. SS policijski puk, 3. bataljon 15. SS policijskog puka, jedan ili dva bataljona 1. srpskog dobrovoljačkog korpusa) nalazila se i dalje na starim položajima (na levoj obali Idrijce do Zelina i dalje prema Bukovu iznad Baške grape);

— borbena grupa "Han" (24. SS brigada kraških lovaca), posle osvajanja Banjske visoravni i Čepovanske doline, pripremala se da produži napad u pravcu sela Vojsko i Gorenje Trebuše. Završni udar neprijatelj je planirao u tri pravca : Col — Sinji vrh — Otlica, Crni vrh — Zadlog — Otlica i Lokve — Predmeja — Otlica.

U toku dana neprijatelj je krenuo u napad na svim sektorima, uključujući i napade na Gradnikovu brigadu. Posle jake artiljerijske i minobacačke vatre pokušao je da probije položaje naših jedinica duž puta Col — Otlica, ali su dva pokušaja odbijena.

Na sektoru Zadlog — Mala Gora, posle snažnog napada borbene grupe "Dipelhofer" i posedanja dominantnog visa k. 1066, položaj je postao dosta kritičan, ali su jedinice Bazoviške brigade, uz pomoć jednog bataljona Vojkove, u noćnom protivnapadu ponovo posele taj vis.

Situacija se veoma pogoršala u pravcu Lokve — Predmeja, gde je neprijatelj uspeo da probije položaje Prešernove brigade i posedne sedlo između Malih Lazni i Predmeje. Protivnapad koji je brigada izvršila u toku noći uspeo je samo delimično.

U toku dana pogoršala se situacija za naše jedinice. Gregorčičeva brigada se povukla sa sektora Vojsko u pravcu Mrzle rupe. Ovim se neprijateljski obruč oko 9. korpusa još više stegao.

Na sektoru Bazoviške brigade neprijatelj je preduzeo nov napad u pravcu Zadlog — Mala gora i, uz snažnu podršku artiljerije i minobacača, ponovo izbio na položaje sa kojih se u toku noći morao povući.

Teške borbe vođene su i na položajima Gradnikove brigade. U toku dana se na Sinjem vrhu nalazio 3. bataljon, dok je 1. bio desno, a 2. levo od njega. Neprijateljske snage su energično napadale uz podršku minobacačke i artiljerijske vatre. Naš 3. bataljon morao se povući jer mu je ponestalo municije. Tako je Sinji vrh već šesti put menjao gospodara, a sva tri bataljona Gradnikove brigade morala su se povući na dva do tri kilometra udaljene rezervne položaje na liniji k. 845 — Obli vrh (trig. 1110).

Neprijatelj je nastojao da uspeh do maksimuma iskoristi, pa je sa dve kolone produžio prema Otlici: prva, od oko 250 ljudi, nastupala je duž druma, a druga, od oko 150 ljudi, levo od njega duž grebena iznad Vipavske doline. Obe kolone su odbijene i morale su se vratiti na Sinji vrh. Obostrani gubici bili su veliki.

Neprijatelj se u toku dana nalazio na domaku najvećeg uspeha. Posle jedanaestodnevnih borbi najzad je uspeo da gotovo čitav 9. korpus okruži na prostoriji od nekoliko kvadratnih kilometara. Između snaga borbene grupe "Bikovski" koja se probila do Predmeje i jedinica koje su iz Cola nastupale prema Otlici bilo je tog dana samo četiri do pet kilometara razmaka. Neprijatelj je otpočeo snažan napad na Obli vrh koji su branili 1. i 3. bataljon Bazoviške brigade. Usled neprijateljeve nadmoćnosti naše snage su povučene. Gubitkom ovog dominantnog položaja, sve naše jedinice na ovom sektoru, pa i Gradnikova brigada, morale su se povući na nove položaje, još bliže Kozjim stenama iznad Otlice, gde su se nalazile (i to pod vrlo teškim uslovima zime, snega i bez hrane) razne pozadinske jedinice i ustanove 9. korpusa.

Situacija je u toku dana postala tako kritična da štab korpusa više nije smeo čekati, Odlučio se za proboj u toku noći. Prema odluci, korpus će se probijati u tri kolone: italijanska divizija "Garibaldi Natisone" (bez 158. brigade koja se nalazila u Gorenjskom) južno od Lokvi i preko Čepovanske doline na Banjšku visoravan, 31. divizija sa pokretnim bolnicama i ranjenicima severno od Crnog vrha prema Pivki, a glavna kolona sa svim ostalim jedinicama preko Mrzle rupe i sela Vojsko na sektor Cerkna i dalje u Gorenjsko.

Kolone su krenule u proboj sa šireg područja Kozjih stena 31. marta u oko 22 časa.

Levokrilna kolona, italijanska divizija "Garibaldi Natisone", uspešno se provlačila pored neprijateljskih položaja i bez većih teškoća izbila na Banjšku visoravan. Desnokrilna (31. divizija), sa kojom se kretalo oko 100 ranjenika, uspešno se i bez gubitaka probila[1].

Na čelu glavne kolone koja je krenula u pravcu Mrzle rupe kretala se Bazoviška, a Gradnikova brigada bila je bliže začelju kolone. Za vreme kretanja to nije bila kompaktna jedinica, jer se između 2. bataljona i ostala dva nalazilo ljudstvo štabnih delova i jedinica štabova 30. divizije i 9. korpusa. U Mrzloj rupi se glavnoj koloni priključila i Gregorčičeva brigada. Dotle nije bilo nikakvih smetnji, sem što je pokret tekao veoma sporo.

Oko pet časova izjutra naša prethodnica upala je u zasede na liniji Vojsko — Na Ogalcah. Na ovom sektoru razvila se žestoka borba.

Oko pet časova izjutra naša prethodnica bila je zapadno od Vojskog u visini grupe kuća Na Ogalcah, a zatim počela da se spušta nizbrdo prema Oblakovom vrhu. Niko nije primetio kako se kolona već duboko uvukla između neprijateljske zasede sa jedne (na liniji Vojsko — Na Ogalcah) i druge strane (na Planinici). Kad su neprijateljski delovi na visinama istočno od Oblakovog vrha primetili prethodnicu kolone i na nju otvorili vatru, veći deo njene glavnine, zajedno sa Gradnikovom brigadom«, upravo je prelazio dolinu potoka Gačnik i postao odlična meta neprijateljskih zaseda na Vojskom, Na Ogalcah i Planinici.

Zbog iznenadnog napada sa svih strana u koloni se pojavila pometnja koja bi se mogla pretvoriti u katastrofu, da štab korpusa i štab 30. divizije nisu brzo reagovali i svakoj jedinici dali konkretan zadatak:

— Gregorčičevoj brigadi da osvoji grupu kuća Na Ogalcah i osigura desni bok u pravcu sela Vojsko;

— Gradnikovoj da se jednim bataljonom brani od neprijatelja iz Gorenje Trebuše sa položaja između potoka Gačnik i Gorenje Trebuše, a dva da ostanu u zaštitnici kolone.

Sve jedinice su izvršile svoje zadatke. Gregorčičeva brigada je osvojila grupu kuća Na Ogalcah, Bazoviška Planinicu, Vojšicu i Žgavec, a 2. bataljon Gradnikove Perdenski vrh (k. 983).

Međutim, neprijatelj je jakom vatrom iz rejona sela Vojsko i pritiskom iz Gorenje Trebuše ipak uspeo da preseče kolonu na dva dela. To mu je bilo utoliko lakše jer su 1. i 3. bataljon Gradnikove brigade već za vreme borbi na sektoru Sinjeg vrha potrošili svu municiju i nisu mogli da se odupru neprijatelju.

Tako je 2. bataljon sa štabom brigade ostao sa glavninom kolone, dok su se 1. i, 3. sa pratećom četom i nekim delovima 30. divizije odvojili, vratili se u Trnovsku šumu, gde su se podelili na manje grupe i tek posle višednevnog lutanja ponovo se vratili u sastav svoje brigade.

Glavnina kolone je sa osvojenih položaja u toku dana uspešno odbijala neprijateljske napade, a padom mraka produžila put. Neprijatelj je naslućivao da naš pokret vodi na sektor Cerkna, pa je već u toku dana iz Dolenje Trebuše dovlačio pojačanje i raspoređivao ih duž grebena na severnoj strani reke Kanomlja i Hotenja da bi nam na taj način sprečio dalji pokret preko Šebreljske visoravni u pravcu Cerkna.

U toj situaciji štab korpusa i štab 30. divizije doneli su veoma smelu, ali pravilnu odluku: umesto da se kolona probije preko Oblakovog vrha i dalje prema Sebreljama, skrenula je prema Dolenjoj Trebuši, važnoj raskrsnici pu-teva koja je na naše opšte iznenađenje bila prazna. Neprijatelj je kasno osetio da je lukavo izmanevrovan. Požurio se da ponovo posedne Dolenju Trebušu, ali su naše jedinice već bile na severnoj strani Idrijce.

Kad je glavnina 30. divizije, u kojoj su se nalazili 2. bataljon Gradnikove brigade i još neki delovi koji nisu pripadali diviziji, stigla na Sentviškogorsku visoravan, jedinice su odmah, iako su bile do kraja iscrpene i gotovo bez municije, krenule na položaje. Bazo viška brigada je posela sektor Pećine — Ponikve — Prapotno, Gregorčičeva visove južno od sela Daber, a 2. bataljon Gradnikove rejon Prapotna, pa se u toku noći prebacio u rejon k. 815. U toku dana saveznička avijacija bila je vrlo aktivna[2] a na Sentviškogorsku visoravan bacala je hranu i municiju.

U toku 3. aprila nije bilo značajnijih borbi, sem manjeg okršaja sa neprijateljskim izviđačkim delovima.

Idućeg dana neprijatelj je uspeo da iz doline Idrijce, na sektoru Dolenje Trebuše, posle teških borbi sa jedinicama Bazoviške brigade i po cenu velikih gubitaka (u našim izveštaj ima stoji da je imao pedesetak poginulih i ranjenih vojnika) sa dve kolone izbije na južnu ivicu Šentviškogorske visoravni.

Predveče se kolona 30. divizije sa 2. bataljonom Gradnikove brigade spustila kod sela Daber u dolinu Idrijce i prešla na drugu stranu, na Sebreljsku visoravan. Time su naše jedinice izbegle nove borbe sa 3. bataljonom 15. SS policijskog puka i delovima 1. bataljona 10. SS policijskog puka koji su imali zadatak da idućeg dana, 5. aprila, očiste Šentviškogorsku visoravan od partizanskih snaga. Međutim, to je bila poslednja neprijateljska akcija u ovoj ofanzivi. Obaveštajna služba štaba korpusa javila je da je artiljerijski divizion 1. četničkog korpusa već 2. aprila krenuo natrag iz Crnog vrha u Planinu, da se 3. aprila domobranski 2. bataljon povukao u Cerknicu, da je neprijatelj 4, aprila napustio Vojsko i vratio se u Idriju, da su se 5. aprila delovi 2. bataljona 10. SS policijskog puka iz Cerkna povukli u Idriju, a tamošnje domobranske jedinice u Gorenju Vas, da se u toku dana neprijatelj povukao iz Gorenje Trebuše i sa Sentviškogorske visoravni i da su se 6. aprila vratili u Furlaniju 59. puk 24. SS brigade kraških lovaca i 2. kozački puk[3]. U vezi sa novonastalom situacijom štab 9. korpusa obavestio je Glavni štab NOV i PO Slovenije:

"Ofanziva završena. Prema podacima kojima sada raspolažemo učestvovalo oko 16.000 neprijateljskih vojnika na sektoru Gorenjskog i Primorskog[4]. Gorenjsko vojno područje je na svom mestu. Štab 19. brigade i "Triestina" još se nalaze kod Jeseniško-Bohinj-skog odreda. 17. brigadi nedostaje kompletan bataljon koji se odvojio od svojih jedinica, a 18. brigadi nedostaje Mornarički odred...[5]"

[1] Komandant četničke Dinarske divizije Momčilo Đujić, svojim dopisom od 30. marta 1945. (Arhiv VII u Beogradu), upozorio je potčinjene štabove na opasnost da partizani probiju obruč na odseku Col — Idrija, što je saznao iz dešifrirainih partizanskih depeša.

[2] "Za danas, 2. o.m., zamolili smo Engleze da čitav dan tuku drum Idrija — Oblakov vrh — Dolenja Trebuša i Vojsko i da mitraljiraju sve što nadu više od dva kilometra od označenih kota (štab korpusa je dan ranije depešom, obavestio Glavni štab NOV i POS na kojim se kotama nalaze naše jedinice — primedba autora). Kad se pojavi avijacija — gde god se već nalazili — označite svoje položaje velikim belim krstom od platna, košulja, kore." (Depeša Glavnog štaba NOV i POS od 2. aprila 1945. Arhiv IIRP, F. 45).

[3] Ovi podaci nalaze se u izveštaj ima štaba Gradnikove brigade od 4. aprila 1945. štabu 31. divizije, zapovesti štaba 31. divizije od 28. marta 1945, izveštaju štaba 31. divizije od 16. aprila 1945. štabu 9. korpusa, relaciji štaba 30. divizije od 15. aprila 1945, dvomesečnom operativnom izveštaju štaba Bazoviške brigade od 20. aprila 1945. štabu 30. divizije, informativnim izveštaj ima obaveštajnih centara kod štaba 9. korpusa i štabova 30. i 31. divizije od 29. marta do 9. aprila 1945. (sve u arhivu IIRP u Ljubljani) i izveštajima štaba Gradnikove brigade od 28. marta i 10. aprila 1945. štabu 31. divizije (kod Eroiila Trušnoveca, Opatija).

[4] Podaci nisu tačni. Sada nam je na osnovu naše i neprijateljske dokumentacije poznato da je u prvom delu neprijateljske ofanzive učestvovalo oko 15.000. a u drugom preko 23.000 neprijateljskih vojnika (u toku iposlednjih dana čak 30.000 vojnika).

[5] Depeša štaba 9. korpusa od 7. aprila Glavnom štabu NOV i PO Slovenije (Arhiv IIRP. F. 45).