Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Jedinice Severnoprimorskog odreda trebalo je da se, prema naređenju štaba odreda od 24. aprila, 26. istog meseca okupe na planini Predolini, ali je u poslednjem trenutku štab odreda poslao novo naređenje da zborno mjesto nije tamo, već planina Golobar (k. 1254), jugoistočno od Boveca.

Međutim, na Golobar su na vreme stigle samo četiri čete (2, 3. i 5. četa 2. bataljona i 5. četa 1. bataljona)[1], dok su sve ostale jedinice zakasnile. Prva i 4. četa 2. bataljona imale su velike teškoće prilikom prelaženja Soče kod sela Trnovo. Borci su žičarom jedan za drugim pre voženi preko nabujale planinske reke i to je trajalo tri sata. Zora ih je zatekla na planini, dva sata daleko od planine Golobara. S obzirom na to što je kretanje danju bilo rizično, čete su morale predaniti na mestu gde ih je zora zatekla da bi iduće noći produžile ka Golobaru[2]. Slična situacija bila je i sa 1. bataljonom (bez 5 čete) koji je blizu Golobara stigao tek 27. aprila izjutra[3]. Zakasnio je i 3. bataljon koji je morao doći sa desne obale Soče, iz Brda.

Čete 1. i 2. bataljona koje su na Golobar stigle kasno, noću, smtestile su se u pastirske kolibe i nisu se dovoljno obezbedlile. Neposredna osiguranja nisu bila dovoljna, pa je tu našu nebudnost neprijatelj iskoristio i rano izjutra 26. aprila, jedinice 409. i 648. čete 103. puka 3. pokretne alpinske brigade, zajedno sa delovima 21. graničnog sektora[4], kreću iz doline Soče na teren između Boveca i Kobarida. Prva neprijateljska kolona krenula je iz Boveca, izbila na Javoršček i produžila prema sedlu južno od Golobara, ali su je primetile 1. i 4. četa 2. bataljona koje su se rano izjutra sklonile na severne padine Krasjeg vrha (k. 1772). Komande tih četa mislile su da to nisu neprijateljske snage, već neka naša jedinica[5]. Ta nebudnost omogućila je ovim neprijateljskim jedinicama da čim su na Golobaru primetile prisustvo partizanskih snaga, neometano posednu položaje u polukrugu iznad planine, a zatim otvore uragansku vatru. Već u prvom vatrenom naletu mnogo je naših boraca poginulo i diosta ranjeno. Oni koji su uspeli da se izvuku morali su se pod veoma teškim uslovima probijati. Povlačenje je bilo u pravcu Kozjeg brega, pa i prema visu Lipniku, jer tamo još nije bilo neprijatelja.

Druga neprijateljska kolona nastupala je iz Kobarida preko planine Zaplečani i dalje. Ona je naišla na preostale jedinice 2. bataljona. Posle kraće borbe, jedan deo naših boraca povukao se u dolinu potoka Slatinek, a drugi na severne padine Polovnika[6].

Borba koja je na sektoru Golobara počela u 10 časova trajala je do 19 uveče. Pojedine grupe boraca koje su uspele da se izvuku sa Golobara posele su položaje na kosi sa istočne strane i odatle pružale neprijatelju jak otpor. Borba je konačno završena tek predveče kad se neprijatelj povukao u dolinu. Idućeg dana on se ponovo poiavio na tom sektoru. Jedinice 1. bataljona koje su bile na maršu ka Golobaru sukobile su se s njim. Bataljon je bio napadnut i od sela Drežnice. Zbog toga se morao povući na položaje ispod planine Krn i u toku noći produžio na Konjščicu, a zatim na Mrzli vrh iznad Tolmina.

Neprijatelj ne samo što je uspeo da spreči zbor jedinica Severnoprimorskog odreda i formiranje Gradnikove brigade na Golobaru, već je brigadi naneo i težak poraz.

U toj borbi, prema italijanskim izveštajima10, poginulo je 40 boraca i 3 drugarice[7][8], zaplenjeno je 27 pušaka, 6 pištolja i 47 bombi. Neprijatelj je, prema sopstvenom priznanju, izgubio jednog oficira i tri vojnika, a ranjeno je šest vojnika i jedan oficir.

Na Golobaru je poginuo i prvi politički komesar Gradnikove brigade i narodni heroj, Sveto Močnik Florijan.

Krivicu za ovaj prvi poraz Gradnikove brigade treba tražiti u nebudnosti i nedovoljnom neposrednom osiguranju logora. Isto tako krivicu snosi i naša obaveštajna služba.

[1] Zapisnik sa sastanka 27. i 28. I. 1966. boraca i rukovodilaca Gradnikove brigade.

[2] Sećanje tadašnjeg političkog komesara 3. čete 2. (bataljona Franje Kranjca (Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije).

[3] Sećanje Franca Golobiča (Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije).

[4] Arhiv IIRP u Ljubljani, F. 164 (Izveštaj karabinijerske grupe iz Gorice od 28. aprila 1943).

[5] Prema sećanju Franje Kranjca.

[6] Zapisnik sa sastanka boraca i rukovodilaca Gradnikove brigade.

[7] Arhiv IIRP u Ljubljani, F. 1035 (Telegram kvesture u Gorici od 3. maja 1943).

[8] Do njihove smrti došlo je na sledeći način: Kad je Vera Palčičeva primetila da su italijanski vojnici zarobili njenu sestru i još jednu drugaricu iz Boveca, iznenada je skočila između njih i, pre nego što su se oni snašli, ubila obe devojke, a zatim i sebe.