Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Za vreme boravka Gradnikove brigade u Vipavskoj dolini i na Krasu neprijatelj je u Trnovu ponovo uspostavio uporište sa garnizonom od oko 150 nemačkih policajaca i slovenačkih domobrana. Štab korpusa doneo je odluku da 23. februara izjutra snagama Bazoviške brigade i uz podršku prateće čete 31. divizije napadne i likvidira uporište u Trnovu. Kosovelova brigada imala je zadatak da jedinice Bazoviške obezbedi od eventualne intervencije neprijatelja od Cola i Crnog Vrha, a Vojkova (bez jednog bataljona) da postavi obezbeđenje prema Idriji.

Najodgovorniji zadatak, pored Bazoviške brigade, imala je Gradnikova. Ona bi morala 22. februara da krene sa položaja koji su se nalazili u rejonu Lokve — Čepovan i da u toku noći posedne nove položaje na liniji Zagorje — Sv. Gabrijel — Sv. Danijel. Pošto to nije mogla, i napad na Trnovo trebalo je odgoditi za jedan dan dok se Gradnikova brigada vrati iz Vipavske doline. Do ovog zakašnjenja te brigade došlo je jer je štab bio obavešten da se duž druma Gorica — Ajdovščina nalaze jake neprijateljske snage, pa se brigada vratila na ranije položaje. Iako je njen štab primio u toku sledeća dva dana od štaba divizije više telegrama da odmah krene, to se nije moglo učiniti jer "neprijatelj još ima zasede od Gorice do Ajdovščine. Na odseku Črniče — Ajdovščina nalazi se oko 400 Nemaca i 50 do 100 domobrana.[1]"

Brigada je ponovo pokušala 22. februara uveče i pod vrlo teškim uslovima uspela je da se probije. Štab divizi je bio je ubeđenja da se brigada mogla ranije probiti i zato je kaznio štab brigade strogim ukorom zbog neizvršenja naređenja.

Gradnikova brigada, ojačana 1. bataljonom Vojkove i jednim vodom minera, posela je položaje već do tri časa izjutra: 3. bataljon u rejonu Zagorja, 2. na Sv. Gabrijelu, 1. na Sv. Danijelu, a 1. bataljon Vojkove, kao brigadna rezerva, u selu Voglarji gde se nalazio i štab brigade. Neprijatelj je osetio naše pripreme za napad, pa nas je preduhitrio i povukao snage iz Trnova. Jedinice 2. bataljona sukobile su se sa njegovim jedinicama koje su se povlačile. Posle uspešne borbe naneseni su im gubici i one su razbijene.

Oko 8 časova ujutru, ispred položaja 3. bataljona kod Zagorja pojavila se jedna patrola od 15 vojnika. Ona je odbijena i morala se vratiti u Grgar. Istovremeno je iz Solkana stigla pod Sv. Gabrijel jedna jača kolona, gde su se nalazili položaji 2. bataljona. Mada je njen napad bio potpomognut snažnom artiljerijskom i minobacačkom vatrom, ona je posle dvočasovne borbe odbijena. U tim borbama, sudeći po našim izveštajima, ubijena su 24 neprijateljska vojnika. Na našoj strani ranjena su četvorica, među kojima i načelnik štaba brigade.

Bataljoni su na položajima ostali do mraka kad su se povukli nešto više: 1. bataljon u Trnovo, 2. u Voglarje i 3. u Podgozd, dok se 1. bataljon Vojkove brigade vratio u njen sastav.

Idućeg dana 1. bataljon se morao hitno povući iz Trnova, jer su saveznici koji još nisu bili obavešteni o promeni sitaucije na tom sektoru imali nameru da bombarduju Trnovo. A kad je i to sređeno on se vratio u selo. Desno od njega, u rejonu Sedoveca nalazio se 2. bataljon, a na njegovom levom krilu, u rejonu sela Rijavci, bio je 3[2].

U toku 26. februara neprijatelj sa sektora Trnova nije preduzimao nikakve ofanzivne akcije protiv Gradnikove brigade. Međutim, 27. februara vođene su veoma teške borbe. Rano izjutra krenula je neprijateljska izvidnica od oko 50 vojnika iz pravca Pri Peči prema Ravnici ali je brzo odbijena. Uskoro zatim prema Trnovu je pošla druga neprijateljska kolona, jačine oko 400 vojnika, i izvršila jak pritisak na položaje 1. i 3. bataljona. Neprijatelj je uspeo da izbije na neke visinske tačke iznad druma, mada su jedinice Gradnikove brigade u više navrata jurišale i pokušale da ga odbace sa osvojenih položaja. Tek popodne, kad mu je 3. bataljon veštim manevrom izbio iza leđa, on se počeo povlačiti. U borbi je ubijeno 30, a ranjeno 20 neprijateljskih vojnika.

Još žešće borbe Gradnikova brigada je vodila 28. februara. Prvi sukob je počeo sa jednom kolonom od oko 100 ljudi koja je iz Grgara krenula prema Trnovu. Kolona je odbijena. Istvremeno je iz Ajševice i Kromberka krenula u istom pravcu i druga neprijateljska kolona jačine odi oko 200 vojnika. U toku dana neprijatelju su ispred Trnova stizala nova pojačanja, pa se ispred položaja Gradnikove brigade uskoro našlo oko 500 njegovih vojnika koji su energično napadali uz jaku podršku artiljerijske i minobacačke vatre. Borba je trajala sve do noći. Neprijatelj je, posle četiri uzastopna juriša, uspeo da probije položaje brigade, jer je našim jedinicama ponestalo municije. Čim su jedinice dobile municiju, 2. bataljon je krenuo u protivnapad i odlučnim jurišem odbacio neprijatelja na stare položaje. Gubici na neprijateljskoj strani bili su veliki.

Nemci su u toku noći ostali na položajima, što je nago veštavalo da su pripremljeni na dugotrajniju akciju. Stizale su vesti iz Trnovske šume da neprijatelj i tamo vrši sve veći pritisak na položaje Gregorčičeve i Kosovelove brigade ispred Otlice i Predmeje i to ne samo od Cola, već i iz Vipavske doline koju su u toku poslednjih dana četnici potpuno okupirali. Do ponovnog napada u oba pravca došlo je 1. marta. Nemci su značajan uspeh postigli samo na sektoru Cola, gde su se kroz odbrambene položaje jedinica 30. divizije probili na Otlicu, dok je napad na položaje Gradnikove brigade pretrpeo neuspeh. "Gradnikova brigada potiskuje neprijatelja koji se očajno brani. Izvodi se artiljerijski dvoboj između naše i neprijateljske artiljerije[3], saopštava štab divizije štabu korpusa. U toku 2. marta nije bilo značajnijih promena, sem što su se Nemci ubrzano pripremali za odlučujući napad koji je, po njihovom planu, trebalo da počne 3. marta.

Pripreme za nov napad morale su biti veoma solidne, jer su Nemci došli do zaključka "da su banditi dobro naoružani automatskim naoružanjem, da imaju dobro rukovodstvo i da je njihov zadatak u tome da se svim sredstvima domognu Vipavske doline kao važne baze za snabdevanje. U poslednjim borbama kod njih više nema dosadašnje taktike izvlačenja. Neprijatelj se uporno brani, a u nekim slučajevima oštro napada. Treba računati i na mogućnost da se neprijatelj povuče prema severu, ukoliko se nađe u teškoj situaciji. Iz izjava zarobljenika se vidi da je kod bandita došlo do velike nestašice hrane.[4]"

U ovoj neprijateljskoj akciji koju su Nemci nazivali "Ribecal III" učestvovale su dve borbene grupe.

Prva borbena grupa "Cušnajd" ("Zuschneid") bila je sastava: tri SS policijska bataljona, jedinice domobranskog 1. udarnog puka, dva bataljona nedićevskog 1. srpskog dobrovoljačkog korpusa i jednog ruskog kvislinškog bataljona. Jačina snaga oko 4.000 do 5.000 ljudi.

Drugom borbenom grupom "Kesterman" ("Köstermann") komandovao je komandant 730. pešadijskog puka 710. pešadijske divizije[5] Kesterman. Grupu su sačinjavali: dva bataljona 730. pešadijskog puka, jedna četa 3. bataljona 10. SS policijskog puka sa baterijom topova, delovi 182. policijske planinske izviđačke čete i još neke manje pionirske i artiljerijske jedinice. Njena jačina bila je oko 2.500 neprijateljskih vojnika.

Borbena grupa "Kesterman" nastupala je preko Trnova u pravcu Lokvi i imala zadatak da hitno izbije u Lokve i da "posle osvajanja Lokvi izviđačkim delovima neprekidno kontroliše put Lokve — Predmeja kako bi blagovremeno sprečila povlačenje bandita prema severu,[6]" dok je borbena grupu "Cušnajd" delom snaga napadala u pravcu Col — Otlica — Predmeja — Lokve, a druge snage je angažovala da spreče eventualni prodor snaga 9. korpusa iz Trnovske šume u Vipavsku dolinu.

Borbena grupa "Kesterman" napadala je položaje Gradnikove i Bazoviške brigade. Neprijatelj je, uz jaku artiljerijsku podršku, krenuo u napad 3. marta rano izjutra. Gradnikova brigada se sukobila sa snagama jačine nešto oko 600 neprijateljskih vojnika koji su napadali u dve kolone: jedna iz Grgara u pravcu sela Puštale, a druga iz Ravnice prema Podgozdu. Kada se ova druga kolona probila u Zavrh, jedinice Gradnikove brigade izvršile su protivnapad i odbacile je nazad, ali usled velike neprijateljske nadmočnosti naše jedinice su bile prisiljene da se povlače korak po korak prema Lokvama, te je neprijatelj predveče izbio na liniju Zavrh — Trnovo — Rijavci.

Četvrtog marta borbe su se nastavile nesmanjenom žestinom. Prvo su počele južno od Lokvi, jer je tamo Gradnikova brigada uspešno zadržavala neprijatelja, ali je najzad popustila, pa se preko Lokvi povukla na liniju Kobilica — Lazne. Položaje na Kobilici (k. 930) poseo je 2. bataljon, dok su položaji 1. i 3. bataljona bili južnije, u rejonu Lazni.

Ovim se pogoršala i situacija za Bazovišku brigadu koja se posle povlačenja Gradnikove pomerila jugoistočno od druma Trnovo — Lokve. Kad je neprijatelj najzad uspeo da probije položaje Gradnikove brigade i upadne u Lazne, odakle je krenuo prema Gorenjoj Trebuši, štab korpusa je naredio da se Bazo viška i Kosovelova povuku u pravcu Mrzle rupe, a Gradnikova na sektor Dolenje Trebuše.

U toku prva dva dana operacije "Ribecal III" neprijatelj je, prema našim podacima, samo na sektoru Gradnikove brigade imao oko 40 mrtvih i mnogo ranjenih vojnika.

Gradnikova brigada se u toku noći 4/5. marta povukla sa visova istočno od Čepovanske doline u pravcu Dolenje Trebuše, iznad koje je zauzela položaje snagama 1. i 2. bataljona, dok je jedna četa 3. bataljona, zajedno sa Gre-gorcičevom brigadom, 6. marta napala neprijatelja u Gorenjoj Trebuši. Prvi napad nije uspeo. Ali kad je idućeg dana Gregorčičeva brigada ponovo krenula u napad, bila je uspešnija i neprijatelja odbacila iz Gorenje Trebuše prema Malim Laznama. Ovom prilikom je ranjen komesar bataljona.

Međutim, neprijatelj se povukao samo iz Gorenje Trebuše, dok su njegove snage ostale gotovo u svim naseljenim mestima u Trnovskoj šumi. Tako je 3. bataljon 10. SS policijskog puka poseo nova uporišta u Čepovanu, Laznama i Lokvama, jedan od ruskih kvislinških bataljona — sve ukazuje na to da je to bio 3. bataljon puka "Nordkavkazus" ("Nordkaukasus") — razmestio se u Trnovu i Krnicama, delovi 2. bataljona 10. SS policijskog puka poseli su uporišta u Otlici i Predmeji, a u Otlici i Gozdu zadržavao se i jedan bataljon 1. srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Time su Nemci uspeli da glavninu 9. korpusa odbace dalje prema istoku i na taj način onemoguće redovno snabdevanje jedinica životnim namirnicama iz Vipavske doline, pa su se jedinice 9. korpusa morale snabdevati sa druge strane, iz Gorenjskog. U toj kritičnoj situaciji za 9. korpus bilo je veoma važno sačuvati sve izvore snabdevanja, a jedan od najznačajnijih bili su Bohinj i okolina Bleda.

To je, izgleda, znao i neprijatelj koji je ovih dana u Sv. Križu iznad Selske doline poseo jedno novo domobransko uporište na drumu koji iz Bohinja i Bleda vodi preko Jelovice na oslobođenu teritoriju na području Cerkna[7].

[1] Telegram štabu Gradnikove brigade od 22. februara 1945. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 276/VI).

[2] Zapovest štaba 31. divizije od 21. februara 1945. (Arhiv IIRP, F. 226/III); zapovest štaba 31. divizije od 28. februara 1945. (Arhiv IIRP, F. 226/III); mesečni izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 24. aprila 1945. (Arhiv IIRP, F. 74/11); izveštaj štaba 31. divizije od 24. februara 1945. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276a/I); telegram štaba 31. divizije od 26. februara 1945. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276/VI); telegram štaba 31. divizije od 26. februara 1945. štabu Gradnikove brigade (Arhiv IIRP, F. 276/VI).

[3] Telegram štaba 31. divizije od 1. marta 1945. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276/VI).

[4] Zapovest višeg SS i policijskog vođe na Jadranskom primorju od 6. marta 1945. (Arhiv VII u Beogradu).

[5] Ova divizija je krajem februara 1945. došla sa italijanskog fronta na sektor Videma i Palmanove i ušla u sastav 97. armijskog korpusa. Ona je imala zadatak da u slučaju savezničkog iskrcavanja brani odsek obale od ušća Taljamenta do ušća Soče.

[6] Zapovest višeg SS i policijskog vođe na Jadranskom primorju od 6. marta 1945. (Arhiv VII u Beogradu).

[7] O ovim borbama vidi izveštaj 31. divizije od 14. aprila 1945. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276); izveštaji štaba 31. divizije za 27. i 28. februar, 3, 4, 5, 6. i 7. mart 1945. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276a/I); telegrami štaba 31. divizije štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276/VI); zapovest višeg SS i policijskog vode za Jadransko primorje od 15. marta 1945. (Arhiv VII u Beogradu).