Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

U štabu korpusa preovladalo je mišljenje da će neprijatelj posle novih koncentracija svojih snaga u Colu i Grgaru pokušati nove ofanzivne akcije prema Trnovskoj šumi. Zbog toga je odlučio da na taj sektor uputi dve brigade: Gregorčičevu u istočni i Gradnikovu u zapadni deo Vipavske doline i Krasa.

Zadatak Gradnikove brigade kojoj se priključila udarna četa 31. divizije (ona se već tamo nalazila i sa njom je bio i načelnik štaba divizije) bio je da iznenadnim napadima na neprijateljske kolone, patrole i zasede, privuče njegovu pažnju na sebe i tako oslabi pritisak na Trnovsku šumu. Uz to trebalo je da obezbeđuje i nesmetano prevoženje hrane iz Vipavske doline u Trnovsku šumu. U duhu ovog zadatka štab brigade je razradio i posebnu taktiku dejstva. Ona se sastojala u manevru snaga i brzini udara. Pored ovog, brigada se morala popuniti novim borcima jer je u ranijim borbama imala osetne gubitke[1].

Na izvršenje zadatka brigada je krenula 30. januara. U toku noći stigla je na sektor Kamnja, Ravni i Vrtovina. Iduće noći se prebacila u južni deo Vipavske doline, na sektor Sedovci — Goče — Velike Zabije i tamo postavila zasede oko neprijateljskih uporišta u Ajdovščini i Štanjelu. Na ovom sektoru je ostala tri dana i za to vreme nije vodila borbe. Narod Vipavske doline i Krasa dočekao je Gradnikovu brigadu sa velikim oduševljenjem.

"Svugde gde god bi se pojavile naše jedinice narod je vanredno obradovan prisustvom Gradnikove brigade i udarne čete. Ljudi žele da u svim selima dajemo mitinge, a to nam je nemoguće jer smo gotovo svake noći u pokretu. S obzirom na to što smo sinoć ostali na istim položajima, organizovali smo tri mitinga: u Žabi jama, Šmarju i Gočama...[2]

I u toku noći 2. februara brigada se prebacila na sektor Vrh — Sv. Martin — Selo — Preserje. Čim su bataljoni stigli na nove položaje, odmah su uputili zasede prema neprijateljskim uporištima u Šempasu, Stan jelu i Dornberku. I na ovom sektoru nije bilo borbe. Postignut je uspeh u mobilizaciji novih boraca. Za četiri dana brojno stanje brigade poraslo je od 330 na preko 400 boraca. Mobilizacija se vršila pozivima koje su organi narodine vlasti dostavljali štabovima bataljona i brigade, a i organizovanjem posebnih sastanaka po selima gde su skojevke iznosile imena onih koji su se još krili kod svojih kuća[3].

Pošto na ovom sektoru nije došlo do borbe, štab je odlučio da 4. februara celu brigadu prebaci u najzapadniji deo Vipavske doline i Krasa, na sektor Renče — Lipa. Međutim, u međuvremenu situacija se na Krasu izmenila, te do ovog pokreta nije došlo. Naime, Nemci su se, prema najnovijim obaveštajnim podacima, povukli iz nekih uporišta na Krasu i umesto njih, sa sektora Rijeke stiglo je oko 1.200 četnika koji su poseli ova uporišta i još dva nova u Kostanjevici i Opatjem Selu[4]. Da se brigada prebacila na sektor Renče, moglo se desiti da se neprijateljske snage spuste niz severne padine Krasa prema Vipavskoj dolini i da je napadnu s leđa. Zato je brigada ostala na svojim položajima još jedan dan i 5. februara uveče prebacila se na Kras radi napada na četnike.

Prvi bataljon se razmestio u Komenu i osigurao se prema Stanjelu, dok se 3. spustio još bliže moru — u Gorjansko. Zadatak 2. bataljona koji se razmestio u Temnici bio je da jednom četom upadne u Koštanjevicu i protera četničke snage, jačine oko 220 četnika, prema Opatjem Selu. Između Koštanjevice i Opatjeg Sela trebalo je ove četnike da sačeka i napadne udarna četa divizije.

Napad je počeo u toku noći. Četnici su bili potpuno iznenađeni i nisu pružili gotovo nikakav otpor. Posle polučasovne borbe u panici su se povukli prema Opatjem Selu. Uspeh bi bio potpun da je udarna četa izvršila svoj zadatak. Međutim, ona nije bila na svom mestu, kako joj je naređeno. Tako su četnici uspeli da bez većih gubitaka umaknu u Opatje Selo.

U očekivanju četničkog protivnapada tokom idućeg dana, 6. februara, štab brigade je pripremio sledeći plan: dok bi 2. bataljon ispred Kostanjevice čekao na dolazak četnika iz Opatjeg Sela, udarna četa bila bi sakrivena iznad puta Opat je Selo — Koštanjevica sa zadatkom da za vreme borbe četnike napadne s leđa. Rano u jutru, iz Opatjeg Sela prema Kostanjevici krenula je četnička kolona jačine 300 do 400 vojnika. Ispred Kostanjevice naišla je na položaje 2. bataljona i, koristeći se nadmoćnošću i gustom maglom, potisnula je naš bataljon prema Temnici. Udarna četa opet nije izvršila svoj zadatak. Tokom popodneva neprijatelj se preko Kostanjevice ponovo vratio u Opatje Selo.

Veoma uspešna dejstva ovog dana imao je i 3. bataljon. Italijanski fašisti koji su u zapadnom delu Krasa imali neka svoja uporišta često su odlazili u okolna sela i pljačkali. Ne znajući da je u toku noći u Gorjansko stigao naš 3. bataljon, jedna grupa od 47 fašista pošla je u pljačku. Međutim, usput je naišla na zasedu 3. bataljona i u kratkoj, ali dosta žestokoj borbi ubijeno je šest neprijateljskih vojnika i osam ranjeno, a devetnaest zarobljeno. Tom prilikom zaplenjena su dva puškomitraljeza i četrnaest pušaka.

Idućeg dana, 7. februara, štab brigade se pripremio za eventualnu borbu sa četnicima na isti način kao i dan ranije. Naime, naša zaseda ispred Kostanjevice taktički bi se povlačila kako bi omogućila da udarna četa napadne četnike s leđa. Četnici su došli, mada dosta kasno — tek oko 13 časova. Bilo ih je nešto oko stotinu i kretali su se veoma oprezno u tri kolone. Zaseda 2. bataljona se posle kraćeg okršaja počela povlačiti prema Temnici, ali četnici su bili oprezni i nisu je gonili, tako da ovaj plan štaba brigade nije uspeo.

Posle ovih poraza četnici više nisu imali smelosti da se kreću van uporišta. Štab brigade je odlučio da se brigada prebaci u Renče, ali da ipak jedan bataljon ostavi na položajima između Renča i Lokvice, radi obezbeđenja leđa glavnini brigade[5].

Na nove položaje u Renčama brigada je krenula 8. februara uveče. U toku noći 2. bataljon je stigao u Gradišće. Tamo se obezbedio jačom zasedom u pravcu Dornberka u kome se nalazio garnizon od 110 italijanskih fašista. Treći bataljon, bez jedne čete koja je imala zadatak da obezbeđuje transport sa hranom u Trnovsku šumu, a otuda da dotera municiju za brigadu, razmestio se u Špacapanima i postavio obezbeđenja prema uporištima u Bilju i Gorici. Štab brigade nalazio se u Lukežičima. Prvi bataljon je ostao na položajima južno od Renča radi sprečavanja eventualnog napada neprijatelja s Krasa u leđa glavnine brigade.

Neprijatelj je ovog dana, ne znajući da je brigada stigla u Renče, planirao čišćenje ovog sektora na kome se dotle nalazila naša komanda Goričkog vojnog područja sa raznim ustanovama.

Borba je počela rano izjutra iznad Gradišća. Jedna neprijateljska kolona, jačine oko 150 vojnika, napala je našu zasedu koja se nalazila u pravcu Dobrnberka. Posle oštre borbe u kojoj je uzeo učešća i naš 2. bataljon, neprijatelj je odbačen uz osetne gubitke[6].

Rano izjutra i kod 3. bataljona vodila se borba. Delovi ovog bataljona, kad su pokušali da posednu položaje kod Renče — Miren, naišli su na neprijatelja. Nešto kasnije, oko osam časova, jedna manja neprijateljska kolona htela je da se probije od Vrtoča prema Špacapanima, ali je odbijena. Neprijateljske snage koje su se ovim pravcem pokušavale probiti u Renče pripadale su 3. policijskom bataljonu 10. SS ili 15. SS policijskog puka.

Treća neprijateljska grupa, u kojoj se u početku nalazilo oko trideset vojnika, stigla je do porušenog mosta preko reke Vipave, na drumu Bukovica — Renče, i tu zaustavljena. Posle kraće borbe grupa je razbijena i naterana u panično bekstvo. Ubijeno je 19 vojnika i mnogo više ranjeno.

Iz nekih neprijateljskih dokumenata[7] saznajemo da je 3. četa italijanskog dobrovoljačkog policijskog bataljona koja je napadala u ovom pravcu pretrpela veće gubitke nego što je to saznala naša obaveštajna služba: u borbi je ubijen jedan nemački oficir i dva podoficira, ranjeno je 36 vojnika i 16 nestalo.

Oko 14 časova borba se ponovo rasplamsala na levom krilu kod 3. bataljona. Usled jakog neprijateljevog pritiska duž druma Miren — Vrtoče — Spacapani i prodora jedne njegove grupe preko Velikog vrha, 3. bataljona se morao povući na Fajtji hrib iznad Renča. Dva neprijateljska tenka sa jednim kamionom uspela su da se probiju čak u Renče. Ali, kad su tenkovi produžili u Lukežiče, zaustavljeni su našom vatrom. Tom prilikom je oštećen jedan tenk a drugi ga je morao vući natrag prema Mirnu. Na ovom pravcu neprijatelj je imao 12 mrtvih i 8 ranjenih. U 3. bataljonu je samo jedan borac lakše ranjen. U borbi kod Spacapana ubijen je jedian nemački kapetan, komandant tenkovskog bataljona, koji je sa istočnog fronta vraćen u Goricu. Ovaj poraz neprijatelj je i sam priznao.

"Akcija je doživela neuspeh zato što su snage koje su se sukobile sa preko 1.500 dobro naoružanih i opremljenih partizana pod dobrim rukovodstvom bile nedovoljne.[8]"

Posle ove borbe brigada se jedan dan odmarala i sledeće noći, 10. februara, pokušala je da u jurišu likvidira italijansko-kozačko uporište u selu Bilju, gde su se nalazile i neke ruske kvislinške jedinice. Ove snage su brojale oko 50 italijanskih vojnika, 45 kozaka i 20 stražara organizacije TODT. Za napad je određen 2. bataljon koji je imao zadatak da sa tri udarne grupe upadne u selo. Obezbeđenje od pravca Mirna i Vrtojbe vršile su jedinice 3. bataljona. Iako je plan napada bio dobar, zadatak nije izvršen jer su jedinice 2. bataljona suviše oklevale, pa je neprijatelj imao dovoljno vremena da se pripremi za odbranu.

Posle ovih borbi aktivnost frrigade se osetno smanjila. Zalihe municije bile su na izmaku. Stoga je upućena jedna četa u Trnovsku šumu po municiju. Njen povratak je privremeno sprečen jer je otpočela neprijateljska ofanziva na sektoru Trnovske šume. Kada je 12. februara stigla municija, brigada je preduzela nove akcije. Već 13. februara de-lovi 3. bataljona napali su kod Špacapana neprijateljske jedinice koje su bile u obezbeđenju radnih jedinica, anga-žovanih na izgradnji odbrambenih položaja na levoj obali Soče. I narednih dlana vođene su uspešne borbe na ovom sektoru.18

Da bi olakšala situaciju našim jedinicama koje su u Trnovskoj šumi vodile odbrambene borbe sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem i probila neprijateljsku blokadu duž druma Gorica — Ajdovščina, brigada se 13. februara uveče prebacila sa sektora Renča na nove položaje:

— 1. bataljon je u toku noći stigao u Selo i odmah uputio jednu četu u zasedu na Malo brdo, na severnu stranu druma Gorica — Ajdovščina, a dve čete su posele položaje južno od druma u očekivanju neprijatelja iz Gorice ili Ajdovščine;

— 2. bataljon se u toku noći prebacio u Batuje sa zadatkom da postavi zasede oko neprijateljskog uporišta u Dornberku;

— 3. bataljon se prebacio u rejon Preserja i odmah poslao jednu četu u Cadrone da kontroliše teren prema Vr-tovinu i Ajdovščini, dok je jedan vod ostavio kod Sv. Martina radi obezbeđenja od Štanjela. Štab brigade nalazio se u Preserju.

U toku 14. februara vođene su borbe, ali ne tako žestoke. Uglavnom, naše zasede su odbijale neprijateljske izviđačke delove koji su podržavani i ponekim tenkom. U ovim borbama neprijatelju su naneti i gubici. Idoićeg dana, 15. februara, brigada je bez borbe ostala na istim položajima. Međutim, u toku 16. februara jedinice 1. bataljona imale su jače okršaje, ali su uspele da prisile neprijatelja na povlačenje u Ajdovščinu.

Uveče je izvršena manja promena na položajima. Prema našim podacima od 14. februara, u Goricu su stigla dva četnička bataljona sa oko 600 ljudi. Krenuli su u Dornberk da u Saksidima, Gradišću i Rihenberku organizuju nova četnička uporišta. U vezi s tim obaveštenjima štab brigade je odlučio da 1. bataljon (bez jedne čete koja je ponovo otišla u Trnovsku šumu po municiju) prebaci u Vrh iznad Dornberka. I već 17. februara, oko 10 časova, jedna neprijateljska kolona krenula je iz Dornberka uz reku Vipavu prema položajima 1. bataljona. Posle oštre borbe ova kolona je razbijena i odbačena u uporište. Tom prilikom je ubijeno sedam a ranjeno šest neprijateljskih vojnika.

Ova borba je predstavljala i zaključnu akciju Gradnikove brigade u Vipavskoj dolini. Zbog promenjene situacije u Trnovskoj šumi i novih planova koje je imao štab korpusa, brigada je u toku dana primila telegram od štaba 31. divizije sa naređenjem da se odmah vrati na sektor Čepovan — Lokve gde će primiti nove zadatke[9].

Za vreme boravka u Vipavskoj dolini i na Krasu, Gradnikova brigada je pokušala sve što je bilo u njenoj moći da neprijatelja izvuče iz uporišta i da ga tuče na otvorenom polju iz zaseda. Gde god bi se neprijatelj pojavio, brigada bi ga odmah napala i gotovo nije bilo borbe koja se nije završila jurišem, To je ujedno i glavni razlog što je konačan bilans borbi za brigadu veoma povoljan: dok je za vreme boravka u Vipavskoj dolini i na Krasu izgubila samo dva borca, a pet ih je ranjeno, na neprijateljskoj strani sudeći po našim podacima poginulo je 80 do 85 vojnika, još više ih je ranjeno, a 19 vojnika su borci Gradnikove brigade i zarobili. Neprijateljevi gubici, sudeći po njegovim priznanjima, bili su verovatno čak i veći.

Uspesi koje je brigada postigla i prijem kod naroda u Vipavskoj dolini i na Krasu pozitivno su uticali i na borbeno raspoloženje samih boraca. U tome se u kveštaju štaba brigade kaže:

"Iako se ljudstvo neprekidno nalazilo na položajima i u pokretu, gunđanja nije bilo jer se brinulo za dobru ishranu. Na ljudstvo je nesumnjivo veoma pozitivno uticala i činjenica što je narod primao brigadu na njenom putu po Vipavskoj dolini i Krasu s velikim oduševljenjem. Odnosi vojske i civilnog stanovništva svugde su bili zaista odlični i nigde nije došlo ni do kakvih incidenata ...[10]"

[1] Izveštaj načelnika štaba 31. divizije od 29. januara 1945. komandantu iste divizije (Arhiv IIRP, F. 276a/I).

[2] Izveštaj načelnika štaba 31. divizije od 2. februara 1945. komandantu iste divizije (Arhiv IIRP, F. 276a/I).

[3] Izveštaj načelnika štaba 31. divizije od 3. februara 1945. komandantu iste divizije (Arhiv IIRP, F. 276a/I).

[4] U toku februara 1945. četnici su se masovno nalazili na Krasu i u Vipavskoj dolini. Na teritoriji Krasa i Vipavske doline nalazila se takozvana "Dinarska divizija" pod komandom popa Momčila Đujića sa tri korpusa: štab Dalmatinskog četničkog korpusa nalazio se u Dornberku, štab Bosanskog četničkog korpusa u Št. Vidu (sadašnjem Podnanosu), dok se Lički četnički korpus nalazio u Vipavi. Štab četničke divizije nalazio se u Št. Petru kod Gorice. (Iz originalnog nemačkog pregleda od 1. marta 1945. Arhiv IIRP).

[5] Borbe sa četnicima opisane su na osnovu podataka u izveštajima načelnika štaba 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 276a/I), vojnih izveštaja štaba te divizije od 6. do 9. februara 1945. (Arhiv IIRP, F. 276a/I), telegrama štaba Gradnikove brigade štabu 31. divizije iz tog perioda (Arhiv IIRP, F. 276/VI) i izveštaja štaba Gradnikove brigade od 21. februara 1945. štabu 31. diviziie (izveštaj se nalazi kod Ivana Suliča). U tim dokumentima postoje manja razmimoilaženja u pogledu datuma napada na četničko uporište u Kostanjevici i napada 3. bataljona na fašističku patrolu kod sela Gorjanskog.

[6] Iz dnevnika "Komando militare provinćale" koji je potpisao pukovnik Karlo Gvaltijeri (Carlo Gualtieri) — Arhiv IIRP, F. 680.

[7] Dnevni izveštaj republikanske kvesture u Gorici od 14. februara 1945. (Arhiv IIRP, F. 1037).

[8] Dnevnik "Komando militare provinćale".

[9] Izveštaj štaba 31. divizije od 18. februara 1945. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276a/I); izveštaji štaba Gradnikove brigade od 17. i 21. februara 1945. štabu 31. divizije (svojina Ivana Suliča); dnevnik "Komando militare provinćale" (Arhiv IIRP, F. 680).

[10] Izveštaj štaba Gradnikove brigade od 18. februara 1945. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279).