Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Neprijatelj je čestim ispadima, pre svega, iz Gorice, Idrije i Škofje Loke sve više stezao obruč oko Trnovske šume, Čepovanske doline, Banjške i Sentviškogorske visoravni, Vojska, Sebrelja, Cerkljanska i Idrijska (sem Idrije gde se nalazio jak neprijateljski garnizon), Žirovska, teritorije između Poljanske i Selške Sore sve do Škofje Loke, Jelovice i Vipavske doline. To je bila oslobođena teritorija 9. korpusa na sektoru Slovenačkog primorja i Gorenj-skog. Ova teritorija bila je duga oko 60, a široka oko 25 kilometara. U njoj su se nalazile mnoge pozadinske ustanove i jedinice 9. korpusa i divizije[1].

Pored ove oslobođene teritorije, na Slovenačkom primorju i u Gorenjskom bilo je i poluoslobođenih teritorija koje je neprijatelj kontrolisao samo povremeno. To su Vipavska dolina, Kras, Pivka, Brda i Bohinjska doima. Neprijatelj je krajem 1944. godine imao čvrstu kontrolu samo u neposrednoj blizini Trsta, u Dolomitima, u dolini Save i duž nekih glavnih komunikacija. Najžešće borbe vodene su na širem području Trnovske šume, jer je ona bila jednako važna za naše snage i neprijatelja. Za 9. korpus bila je idealan polazni položaj za prodor prema Trstu, Gorici i čak Videmu u Furlaniji. Sa Otlice i Predmeje, na južnoj ivici Trnovske šume, moguće je u jednom noćnom maršu stići pred Trst. Još bliža je Gorica od Trnova, gde su se neprekidno zadržavale jedinice 9. korpusa (do Gorice nema više od tri sata). To je bio i glavni razlog što štab 9. korpusa nije pomišljao na dugotrajnije povlačenje iz Trnovske šume, već je, naprotiv, uvek težio da pod svojom kontrolom sačuva i Vipavsku dolinu, pa i Kras.

Nemci isto tako nisu mogli dozvoliti da se glavnina partizanskih snaga nalazi tako blizu njihovih ključnih objekata za odbranu, i to pred eventualnim savezničkim pomorskim desantom na jadransku obalu i u neposrednoj pozadini njihovih najnovijih odbrambenih linija. Zato su svim snagama pokušavali da 9. korpus što dalje potisnu prema staroj jugoslovensko-italijanskoj granici.

Neprijateljski obruč oko oslobođene teritorije na kojoj se nalazila glavnina 9. korpusa sastojao se iz niza manjih i većih, ali veoma solidno utvrđenih uporišta. Na istočnoj granici oslobođene teritorije, u dolini Save, na nešto preko sto kilometara dugoj liniji, nalazilo se oko 70 uporišta, sa oko 10.000 nemačkih vojnika i slovenačkih domobrana. Najjači garnizoni bili su Jesenice (1.140 vojnika), Kranj (1.080 vojnika) i Škofja Loka (1.980 vojnika).

Sa severne i severozapadine strane, naša oslobođena teritorija graničila sa železničkom prugom Jesenice — Bled — — Bohinjska Bistrica — Podbrdo — Sv. Lucija — Gorica. Na liniji Jesenice — Bohinjska Bistrica u to vreme se nalazilo osam neprijateljskih uporišta i više pojedinačnih bunkera sa ukupno 2.167 vojnika, a na liniji Podbrdo — Sv. Lucija — Gorica 27 uporišta sa 3. 541 vojnikom. Neprijateljski najjači garnizoni bili su u Avčama (843 vojnika), Sv. Lucija (590 vojnika) i Solkanu kod Gorice (450 vojnika). Železnič-ku prugu na odseku Jesenice — Bohinjska Bistrica obezbeđivali su isključivo nemački vojnici, a na odseku Podbrdo — Gorica italijanske kvislinške jedinice.

Najviše pukotina u neprijateljskom obruču oko oslobođene teritorije 9. korpusa bilo je na jugozapadnom i južnom delu — između Gorice i Postojne. To naročito važi za Vi-pavsku dolinu nad kojom neprijatelj, zbog vanredne odanosti naroda narodnooslobodilačkom pokretu, nije mogao ostvariti punu kontrolu ni kasnije kad je gotovo u svakom selu imao svoje uporište, a pogotovu krajem 1944. godine, kada se u 25 kilometara dugoj i do 10 kilometara širokoj Vipavskoj dolini nalazilo svega sedam neprijateljskih uporišta sa ukupno 1.585 vojnika, ne računajući garnizon u Gorici (5.200 vojnika).

Ali, zato je neprijatelj čvrsto držao situaciju u svojim rukama duž železničke pruge Gorica — Tržič — Trst, na kojoj je imao 36 uporišta sa ukupno 26.133 vojnika (u Trstu — 10.000, Tržiču — 1.220 i u Gorici — 5.200 vojnika, a na pruzi Trst — Postojna — Ljubljana bilo je preko 50 uporišta sa 16.298 nemačkih i kvislinških vojnika).

Sa jugoistočne strane, oslobođenu teritoriju 9. korpusa blokirala su veoma gusto raspoređena uporišta u Dolomitima. Na ovoj teritoriji se nalazilo dvadesetak uporišta sa preko 2.500 vojnika, pre svega, domobranskih jedinica. Najjači garnizon bio je u Idriji (455 vojnika). Krajem 1944. godine Nemci su imali oko oslobođene teritorije 9. korpusa preko 200 jako utvrđenih uporišta sa više od 60.000 svojih i raznih kvislinških vojnika.

Međutim, operativno područje 9. korpusa protezalo se i na desnu obalu Soče — na severnu Furlaniju, Brdia i Benešku Sloveniju. Tamo su dejstvovale jedinice Operativnog štaba za zapadnu Sloveniju sa svoja četiri bataljona. Isto tako i neprijatelj je imao jake snage. Iz naknadnih podataka obaveštajne službe 9. korpusa[2] Poznato je da se krajem 1944. godine na njegovom operativnom području nalazilo 281 uporište sa ukupno oko 75.899 vojnika, što je tri puta više u odnosu na prethodnu godinu. Ovaj podatak ukazuje od kolike je važnosti bilo to područje i u kakvoj se delikatnoj situaciji nalazio naš 9. korpus. Nemci su i pored nedostatka žive sile napregli sve snage da ojačaju svoje garnizone na Slovenačkom primorju. Najozbiljnije se računalo na mogućnost savezničkog iskrcavanja u Istru i na obale Slovenačkog primorja, duž kojih je raspoređen 97. armijski korpus: 237. pešadijska divizija u Istri, 188. rezervna divizija na obalama Tršćanskog zaliva i 710. pešadijska divizija dalje prema zapadu do ušća reke Tilment (Taljamento).

Drugi i najverovatniji razlog bio je što je nemačko rukovodstvo, zbog približavanja savezničkih fronto va, računalo na prodor naših snaga. Ta ga je činjenica više zabrinjavala nego saveznički front. Zato se "viši SS i policijski vođa" u takozvanoj "Operativnoj zoni Jadranskog primorja" Odilo Globočnik, našao pred veoma odgovornim zadatkom da uništi partizanske snage na tom području ili da ih bar odbaci na sever ili istok.

Od nemačkih snaga koje je Globočnik imao na raspolaganju treba pomenuti 10. SS policijski puk koji je sa tri bataljona bio dislociran u južnom i centralnom delu Slovenačkog primorja, 3/15. SS policijskog puka na sektoru Trsta i 28. SS policijski puk na sektoru Gorenjskog. Od kvislinških jedinica bile su najmnogobrojnije italijanske (10. MAS grupa i šest italijanskih dobrovoljačkih bataljona) i domobranske jedinice (četiri bataljona). Za borbu protiv jedinica 9. korpusa, Odilo Globočnik je upotrebio i ne-mačke operativne jedinice (delove 188. rezervne divizije, 710. pešadijske, 71. pešadiijske, 24. SS brigade kraških lovaca, 438. divizije za naročitu primenu itd.), a od februara

1945. pa dalje i četničke i nedićevske jedinice koje su se pri povlačenju iz Srbije, Bosne, Dalmacije i Like zadržavale na Slovenačkom primorju[3].

[1] Od 11.840 boraca koliko je bilo brojno stanje 9. korpusa krajem januara 1945. (podaci su uzeti iz arhive IIRP u Ljubljani), u pozadinskim jedinicama i ustanovama nalazilo se 3.665 boraca. Takozvana "vojna oblast 9. korpusa" obuhvatala je tri vojna područja (Gorenjsko, Goriško i Kobaridsko) sa sedamnaest komandi mesta, četiri radna bataljona i više samostalnih radnih četa. Uz to pod komandom "Vojne oblasti" 9. korpusa nalazile su se i bolnice, radionice i razne specijalne jedinice. Vojna oblast 9. korpusa brinula se, pored ostalog, i za održavanje postojećih i uspostavljanje novih puteva, zatim telefonskih linija i centrala (samo u periodu od 15. oktobra do 31. decemlbra 1944. uspostavljeno je 116 kilometara novih telefonskih linija i 84 kilometra su obnovljena). Redovno je održavan saobraćaj na relaciji Cerkno-Dolenja Trebuša. Radne grupe gradile su mostove, izgrađivale radionice, u stolarskim radionicama izrađivana je oprema za bolnice, škole itd., u pilanama se od balvana rezala daska za inžinjerce, pontonire i zanatlije, u radionicama su izrađivane smučke. Ovom radionicom rukovodio ie nekadašnji državni rekorder u skokovima Rudi Finžgar. U radionicama za opravku oružja i mehaničkim radionicama bilo je zaposleno 60 kvalifikovanih radnika, dok su u radio-električarskoj radionici opravljani akumulatori, transformatori, generatori, pisaće mašine, telefonski aparati i kinoaparature. Vojna oblast je organizovala i smeštaj bolnica, ambulanti, apoteka i raznih drugih sanitetskih ustanova.

[2] Izveštaj obaveštajnog centra 9. korpusa od 31. decembra 1944. Glavnom štabu NOV i POS (Arhiv IIRP, P. 232/11).

[3] Na sektor Postojne i Ilirske Bistrice u decembru 1944. i januaru 1945. stigao je takozvani "1. srpski dobrovoljački korpus" koga je glavna uprava SS u Berlinu 23. januara 1945. proglasila za SS jedinicu. Korpus je imao pet pukova sa oko 8.000 vojnika (po nekim drugim izvorima imao je 5.200 vojnika).

Krajem decembra 1944. na sektor Rijeke dolaze ostaci 501. dalmatinskog, 502. ličkog i 503. bosanskog četničkog korpusa koji su razbijeni u borbama kod Knina i na drugim miestima. Dva me-seca kasnije oni se reorganizuju i prelaze na Kras i u Vipavsku dolinu. U poslednjim mesecima rata, na Slovenačkom primorju nalazilo se oko 10.000 četnika.