Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Pitanje snabdevanja predstavljalo je najveći problem gotovo svih jedinica 9. korpusa. Posle godinu dana neprekidnog ratovanja i čestih neprijateljskih ofanziva, propra-ćenih paljenjem, pljačkom i uništavanjem, oslobođena teritorija 9. korpusa koja je ionako pasivna, bila je potpuno iscrpena, pa su se jedinice i pozadinske ustanove morale snabdevati na poluokupiranoj i okupiranoj teritoriji.

Jedinice 31. divizije su se u to vreme snabdevale uglavnom iz Dolomita. Svaka ekonomska akcija bila je zbog specifične situacije u Dolomitima ujedno i vojna. Redak je bio slučaj da tom prilikom nije dolazilo do borbi sa domobranskim zasedama i patrolama. Zato se u ekonomske akcije više nije slao samo intendant sa grupama boraca, već ceo bataljon, pa ponekad i brigade.

Mogućnosti za snabdevanje postojale su, pored Dolomita, u dolini Save i u Bohinju. Korišćenje ovih mogućnosti bilo je, zbog teškoća u vezi sa transportom, veoma ograničeno. Hranu je trebalo prebacivati preko teško prolaznog planinskog masiva Jelovice (sa srednjom nadmorskom visinom od 1.000 do 1.300 metara), preći Selsku dolinu, a zatim se ponovo popeti pored Blegoša na planinu Črni vrh (k. 1288) da bi se stiglo na oslobođenu teritoriju. Zbog ovih teškoća, glavni izvor snabdevanja jedinica i ustanova koje su se nalazile u centralnom delu Slovenačkog p»rimorja i onih na sektoru Cerkna bile su Vipavska dolina i Furlanija. Organizacija dotura bila je odlična. U Trnovsku šumu hrana se vozila kolima, a dalje kamionima.

Međutim, situacija se potpuno izmenila kad je 12. novembra 1944. u Vipavsku dolinu, gde se dotad nalazilo samo četiri ili pet prilično neaktivnih neprijateljskih garnizona, sa fronta stigla nemačka 71. pešadijska divizija i razmestila se u svim većim selima na Krasu i u Vipavskoj dolini[1]. Sada je dotur hrane iz Vipavske doline, Krasa i Furlanije potpuno prestao i Gorenjsko bi moralo snabdevati, pored jedinica 31. divizije, i gotovo sve ostale jedinice i pozadinske ustanove 9. korpusa. Da bi se iskoristile sve mogućnosti severozapadnog dela Gorenjskog, trebalo je prvo likvidirati neprijateljsko uporište u selu Železniki. Ovim bi se stvorila bolja mogućnost za transpor-tovanje hrane preko Jelo vice i Selške doline na oslobođenu teritoriju. Za neprijatelja Železniki nisu bili naročito značajni. To je bilo poslednje uporište duž Selške Sore (ne računajući ono u Sorici koje je gravitiralo i snabdevalo se preko Baške grape).

U Železnikima su se nalazili 52 nemačka žandarma, starijih godišta, koji su se većinom zadržavali u utvrđenjima. Zato se pretpostavljalo da oni neće oružati neki veći otpor i da posle eventualne likvidacije neprijatelj neće nastojati da ponovo posedne ovo uporište. U niemu se nalazio jedan teški i dva laka minobacača, tri teška i sedam lakih mitraljeza. Zandarmi su se dobro utvrdili u četiri zgrade koje su ojačali betonskim pločama. Vatrene tačke bile su dobro i umešno raspoređene. Jedna vatrena tačka sa mitraljezom nalazila se u crkvenom tornju, a oko uporišta bilo je rovova, a mestimično i žičanih prepreka. Položaj za odbranu bio je pogodan jer se selo nalazi u uskoj i dubokoj klisuri pored Selške Sore, a vatrene tačke bile su tako raspoređene da su onemogućavale razvijanje napadnih snaga. Nepovoljan položaj branioca bio je u tome što nije mogao da očekuje brzu pomoć od svojih susednih garnizona jer su neprijateljske snage bile tamo malobrojne. Tako, na primer, u Selcima se tada nalazilo 40 žandarma, u Dolenjoj Vasi 27 i u Praprotnom kod mosta 10 domobrana i 6 Nemaca. Zapadno od Železnika nalazilo se uporište u Sorici (80 graničara i ±7 domobrana) i u selu Petrovo brdo (75 Nemaca). Intervencija iz ovih uporišta gotovo i nije dolazila u obzir, zbog veoma teško prolaznog zemljišta. Jake neprijateljske snage nalazile su se u Gorenjoj Vasi (oko 127 Nemaca i 140 domobrana) i Škofjoj Loki (2.295 Nemaca).

Za likvidaciju uporišta u Železnikima štab korpusa odredio je 31. diviziju kojoj su pridati Kosovelova brigada, Škofjeloški odred i deo korpusne artiljerije (jedan protivtenkovski i jedan automatski top)[2].

— Škofjeloški odred sa linije Malenski vrh-Lom imao je zadatak da kontroliše neprijatelja u Poljanskoj dolini i da mu spreči eventualnu intervenciju u pravcu Železnika;

— Vojkova brigada sa linije k. 580 — Breznica — Lubnik — Sv. Tomaž imala je zadatak da spreči intervenciju neprijatelja od Škofje Loke u Poljansku i Selšku dolinu;

— Prešernova brigada, sa linije Križna gora — Lavtarski vrh — Sv. Mohor — Jamnik, trebalo je da spreči prodor neprijatelja iz Škofje Loke po Selškoj dolini i iz doline Save preko Sv. Mohora ili Jamnika;

— Kosovelova brigada, sa dva bataljona koji su se nalazili na položajima severno od Podrošta, imala su zadatak da spreče eventualnu intervenciju neprijatelja iz Sorice i Petrovog brda, dok je jedan određen za divizijsku rezervu u Mlaki.

Gradnikova brigada, ojačana protivtenkovskim i automatskim topom i partopom[3] imala je zadatak da neposredno napadne uporište u Železnikima. Jedan bataljon, ojačan artiljerijom i partopom, da napadne sa zapadne, a sa drugim bataljonom sa istočne strane i da likvidira uporište već prve noći, a potom da se obezbedi od eventualnog iznenađenja, s tim što bi isturila manja osiguranja na visove severno i južno od Železnika. Jedan bataljon ove brigade imao je zadatak da sa zapadne strane blokira uporište Selca i da ga noću demonstrativno napada, dok bi u toku dana delom snaga poseo položaje na severnim padinama k. 748 i jugoistočnim padinama Sv. Križa (k. 868). Prema odluci štaba divizije, napad na Železnike trebalo je da počne 19. novembra u devet časova uveče. Sve jedinice stigle su na vreme, sem što je, zbog loših puteva, zakasnila artiljerija.

Gradnikova brigada se dan ranije koncentrisala u selu Leskovici (severozapadno od Gorenje Vasi), gde se pripremala za napad. Prvi bataljon je poseo položaie oko neprijateljskog uporišta koje se nalazilo u Selcima zapadno i severnozapadno od sela. Jedan vod upućen je ka Dolenjoj Vasi radi demonstrativnog napada na ovo uporište. Drugi i 3. bataljon, sa štabom brigade i pratećom četom, kretali su se preko Martinj-vrha. Drugi bataljon je imao' zadatak da napadne sa zapadne, a 3. sa istočne strane.

Napad je otpočeo sa zakašnjenjem, jer se 2. bataljon suviše dugo zadržavao pretražujući kuću za kućom u kojima se pretpostavljalo da se nalazi grupica neprijateljskih vojnika koja bi mogla zapucati s leđa na jedinice koje napadaju. Neprijatelj je pružio žilav otpor. Naročito efikasna bila je vatra lakih minobacača koji su našim jedinicama naneli osetne gubitke. Među tim gubicima bilo je 4 starešina. Efikasno je bilo i dejstvo teškog mitraljeza koji se nalazio na crkvenom tornju. Zbog zakašnjenja našeg automatskog i protivtenkovskog topa, ova se vatrena tačka nije mogla neutralisati. Jedinice 2. bataljona pokušale su da savladaju prepreke oko uporišta kod crkve, ali to im nije uspelo. U jednoj kući blizu uporišta bio je i partop i on je trebalo da ruši zidove utvrđenih zgrada i našim bombašima otvara put za dalja napredovanja. Međutim, dejstvo našeg topa nije se osetilo jer mu se pokvarila udarna igla.

Sa suprotne strane napadale su jedinice 3. bataljona koje su stigle na položaje oko deset časova noću. Iako su i one naišle na jak otpor, ipak su uspele da u toku noći likvidiraju jedan bunker. Pojedine neprijateljske grupe posele su i susedne kuće, odakle su pod jakom vatrom držale pristupe uporištima i tako onemogućavale našim jedinicama uspešan prodor.

U toku dana naše jedinice nisu napadale, već su se povukle nešto nazad. Ovo povlačenje neprijatelj je iskoristio da sredi i ponovo organizuje narušeni sistem odbrane i da se bolje pripremi na odbijanje novih napada. U istočnom delu Železnika, gde se prethodne noći branio iz dve utvrđene zgrade, neprijatelj se koncentrisao samo u jednoj, dok je drugu napustio.

Neprijateljske snage iz susedmih uporišta nisu u toku prve noći i prvog dana intervenisale. Jedino što su iz Škofje Loke i Gorenje Vasi upućeni manji izviđački delovi koji su odbijeni bez većih teškoća.

Iduće noći, 20/21. novembra, padom mraka napad je produžen, ali ni ove noći nije postignut konačan uspeh. Jedinice 2. bataljona ponovo su posele kuće zapadno od crkve, gde se neprijatelj utvrdio u dvema zgradama. Partop koji je u toku dana popravljen nalazio se u neposrednoj blizini i odatle je dejstvovao. Svi pokušaji da se likvidira ovo neprijateljsko uporište ostali su bez uspeha. Neprijatelj se žilavo i uporno branio. Donesena je odluka da se jedinice povuku. Tako je 2. bataljon povučen u zapadni deo Železnika, a 3. na severne padine Špika.

Neprijateljska komanda iz Škofje Loke tek je drugog dana, 21. novembra, odlučila da interveniše. Radi toga su upućene tri kolone. Prva, jačine oko 70 vojnika, krenula je iz Škofje Loke preko Gabrova, a druga, iste jačine, duž puta u pravcu Praprotna. Vojkova brigada je odbacila i jednu i drugu kolonu.

Treća kolona, jačine od oko 250 vojnika, ojačana teškim oružjem, krenula je iz Škofje Loke u pravcu Križne Gore.

Tamo je došlo do teških borbi sa 1. bataljonom Prešernove brigade. Neprijatelj je uspeo da upadne u Križnu Goru, ali je predveče 1. bataljon krenuo u protivnapad i ponovo poseo prvobitne položaje.

U toku 21. novembra u Železnikima nije bilo borbi, sem manjih puškaranja. Neprijatelj je iskoristio to vreme za konsolidaciju svoje odbrane. Odlučio je da sve snage dovede u jedno uporište koje se nalazilo u zgradama kod crkve.

Štab divizije je odlučio dia uvede sveže snage. U duhu ove odluke 1. i 3. bataljon Gradnikove brigade zamenili bi u toku dana svoje položaje s tim što bi 3. bataljon blokirao i demonstrativno napadao uporište u Selcima, a 1. bi sa istočne strane krenuo u odlučujući napad na Železnike. Drugi bataljon Gradnikove brigade povučen je u rezervu, dok je u napad na preostala žarišta neprijateljskog otpora u Železnikima krenuo 3. bataljon Kosovelove brigade koji je dotle imao da blokira uporišta u Sorici.

Prvi bataljon Gradnikove brigade stigao je u toku noći do crkve koja je bila prazna. Njegove jedinice su zauzele položaje sa Istočne strane utvrđenih zgrada i napadale ih vatrom mitraljeza, protivtenkovskih pušaka, pa i plastikom. Ispred ovih utvrđenih zgrada, iz kojih je neprijatelj još pružao otpor, nalazile su se žičane prepreke, dva bunkera i rovovi. Naši mineri su uspeli da se provuku kroz žičane prepreke do jednog bunkera i da 2a miniraju. Međutim, bunker je samo oštećen, ali ne i uništen. U ovoj borbi teško je ranjen komandant bataljona[4], što se negativno odrazilo na dalje rukovođenje jedinicama.

Sa suprotne strane, sa zapada, cele noći je napadao 3. bataljon Kosovelove brigade. Međutim, nije postignut željeni uspeh. Čak je neprijatelj na izmaku noći izvršio protivnapad i ponovo poseo rovove i pogodne zgrade koje su se nalazile u neposrednoj blizini uporišta. Bataljon se ujutru povukao na dnevne položaje.

Time su završene borbe za Železnike, iako je štab divizije imao nameru da napada i u toku četvrte noći. Međutim, nastala je neočekivana promena situacije u Poljanskoj dolini. Štab divizije je primio obaveštenje da iz Gorenje Vasi prodiru jače neprijateljske snage u pravcu Cerkna, a tamo su se bez zaštite nalazile naše pozadinske jedinice i ustanove. Zbog takve situacije štab divizije je odlučio da odustane od daljih napada na Železnike i da se orijentiše za odbranu oslobođene teritorije.

Štab Gradnikove brigade je u vezi sa odlukom štaba divizije naredio povlačenje jedinica iz Selske doline. Jedinice 1. bataljona povukle su se u Smolevu, južno od Železnika, dok su delovi 2. bataljona koji su se nalazili na severnim padinama Špika i dalje kontrolisali Železnike. Treći bataljon se delom snaga povukao u Golicu, južno od Selca, dok su ostale snage ovog bataljona otišle na sektor Sv. Križa. Čim je neprijatelj u Železnikima osetio da je obruč oko uporišta olabavio, odmah se povukao u susedno uporište u Selcima. Iz Železnika se povuklo 36 nemačkih vojnika, od toga šest ranjenika. Naš 2. bataljon upao je u Železnike i pokupio plen koji je neprijatelj prilikom povlačenja ostavio. Tom prilikom su uništene i one zgrade kojima se neprijatelj koristio kao utvrđenjima.

Ovim su završene trodnevne borbe za Železnike. Otvoren je prolaz sa Jelovice na oslobođenu teritoriju (Jamnik — Dražgoše — Češnjica — Železniki — Jesenovec — Potok — Cerkno) i time stvorena mogućnost za dotur hrane iz severozapadnog dela Gorenjskog. Štab korpusa je borcima, podoficirima, oficirima i političkim komesarima Gradnikove brigade, za zasluge i junaštvo prilikom napada na neprijateljsko uporište u Železnikima, u svojoj dnevnoj zapovesti od 28. novembra 1944. odao posebno priznanje i pohvalu[5].

[1] Ova divizija ostala je tu devet dana i kao što je iznenada došla, tako je neočekivano i otišla. Tom prilikom neprijatelj se iz nepoznatih razloga povukao iz svih uporišta (Vipava, Ajdovščina, Štanjel, Dornberk), pa se tako proširila i naša oslobođena teritorija.

[2] Gradnikova brigada tada je imala 25 puškomitraljeza i 6 teških mitraljeza. (Telegram štaba Gradnikove brigade od 18. novembra 1944. štabu divizije — Arhiv IIRP, F. 276/VI).

[3] Partop ("partizanski top") bio je lak i pokretljiv i vrlo efikasan za uništavanje utvrđenih zgrada i bunkera. U početku je bio veoma primitivno oružje. To je bio teški minobacač sa skraćenim postoljem i umesto običnih mina upotrebljavane su "granate" izrađene u partizanskim radionicama od italijanskih šlemova, napunjene sa pet do šest kilograma eksploziva plastika. Imale su više detonatora na kraju, nabijene na drvene kolce dužine i kalibra kao i cev minobacača. Na drugom kraju nalazilo se minobacačko punjenje. Ispaljivalo se kao i kod minobacača, ali pod manjim uglom.

Kasnije se partop još više razvio: cev mu je skraćena, a umesto šlema, u našim radionicama izrađivane su posebne limene košuljice za plastikom,. Ovim je partop postao veoma lak (10 do 15 kg), a imao je relativno veliki domet (do 320 metra). Eksplozija njegovih mina bila je ravna eksploziji granata od haubice.

[4] Đuro Latinović, upućen iz Vrhovnog štaba u jesen 1943. u Sloveniju. On je zbog teške rane umro još u toku noći.

[5] Relacija štaba 31. divizije od 23. novembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 276a/I); 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade štabu 31. divizije od 26. novembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 279); zapovest štaba 31. divizije od 18. novembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 226/111); 15-dnevni vojni izveštaj štaba 31. divizije od 27. novembra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III).