Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Pod pojmom Dolomiti podrazumeva se teritorija zapadno od Ljubljane. To je trougao koji je sa severozapada ograničen železničkom prugom Ljubljana — Škofja Loka, a sa zapada linijom Škofja Loka — Gorenja Vas — Idrija — Logatec. U užem smislu to je onaj deo teritorije koji je posle razgraničenja između Nemačke i Italije u maju 1941. ušao u sastav italijanske Ljubljanske pokrajine a Italijani ga ogradili žičanim preprekama i minskim poljima od dela gde su se nalazili Nemci.

Zbog svog položaja, Dolomiti su bili od naročitog značaja za okupatora koji je, naročito posle kapitulacije fašističke Italije, nastojao da na ovom sektoru ima što više uporišta. Već u proleće 1944. gotovo u svakom većem selu bilo je jako domobransko uporište.

Razvoju domobranstva u Dolomitima nesumnjivo je pogodovala pogrešna procena situacije štaba 3. operativne zone koji je doneo odluku da sa ove teritorije povuče Dolomitski odred i da ljudstvo odreda rasporedi u jedinice 31. divizije. Time je neprijatelj dobio mogućnost da neometano mobiliše sve muškarce u domobranske jedinice, posedne nova uporišta, organizuje odličnu obaveštajnu službu na terenu, pohapsi simpatizere NOP i tako potpuno izoluje narod od svakog uticaja spol ja.

Postepeno su Dolomiti postali nekakva domobranska država u koju ne samo što nisu imali pristupa jedinice NOV i politički radnici NOP, već nije bilo ni Nemaca, sem na perifernim područjima.

Naše jedinice često su upadale u periferne delove Dolomita (na sektor Žirija i na desnu obalu Poljanske Sore), ali se dublje nisu spuštale. I kretanje na periferiji bilo je dosta opasno jer su domobrani odlično poznavali teren i preko obaveštajne službe odmah su informisani o svakom pokretu naših jedinica na njihovom sektoru.

Što se tiče taktike, domobrani se nisu upuštali u veće borbe, ali su bili pravi majstori za prepade, danju i noću, kao i za napade iz zaseda.

Na toj teritoriji nalazilo se od 2.000 do 2.500 domobrana. Uporišta su im bila česta i nisu bila posednuta jakim snagama, ali su zato bila odlično utvrđena i naoružana. Gustim rasporedom uporišta ostvarili su punu kontrolu nad tom teritorijom.

Sredinom septembra 1944. u unutrašnjosti Dolomita, ne računajući uporišta duž železničkih pruga Ljubljana — Škofja Loka i Ljubljana — Postojna, kao ni ona u neposrednoj blizini Ljubljane, nalazila su se sledeća uporišta:

Vrhnika (300 domobrana), Logatec (140 domobrana), Hotedršica (80 domobrana), Ravnik (40 domobrana), Medveđe Brdo (60 četnika), Veharše (170 domobrana), Rovte (120 domobrana), St. Jost (55 domobrana), Suhi Dol (120 domobrana), Sv. Trije kralji (75 domobrana), Horjul (50 domobrana), Koreno (35 domobrana) i Polhov Gradec (60 domobrana).

Na "nemačkoj" strani nalazila su se, uglavnom, mešovita domobransko-nemačka uporišta i to:

Godovič (80 nemačkih policajaca), Idrija (900 do 1.000 nemačkih vojnika i 60 domobrana), Lučine (93 Nemca i 48 domobrana), Gorenja Vas (107 Nemaca i 150 domobrana), Poljane (27 Nemaca), Gabrk (17 Nemaca), Škofja Loka (1.800 do 2.000 Nemaca) Sv. Katarina (50 Nemaca), Crni vrh iznad Polhovog Gradeca (oko 225 Nemaca i domobrana) i Preska (140 Nemaca).

Mnoga uporišta nalazila su se na dominantnim visovima i pogodna za odbranu. Bila su okružena mnogim bunkerima (u Suhom Dolu i Lučinama po devet, u Rovtama trinaest bunkera itd.) i žicanim preprekama. Imali su dovoljno oružja, pa čak i bogatu rezervu. Tako, su na primer, u uporištu Sv. Trije kralji, na 75 vojnika koliko ih je bilo u posadi — prema obaveštajnim podacima 31. divizije — imali 15 puškomitraljeza i 5 minobacača, u St. Joštu na 55 vojnika 9 minobacača, 13 teških i 22 laka mitraljeza, u Lučanima na 141 vojnika 2 topa, 6 minobacača, 20 teških mitraljeza i puškomitraljeza, u Crnom Vrhu iznad Polhovog Gradeca na 225 vojnika 2 topa, 15 minobacača i 33 mitraljeza itd

Kraljevska jugoslovenska vlada u emigraciji, na čelu su dr Šubašićem, morala je posle velikih uspeha NOVJ, a i na pritisak zapadnih saveznika, priznati Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije kao jedinu vojnu formaciju koja se na teritoriji Jugoslavije bori protiv okupatora. U vezi sa ovim, predsednik Nacionalnog komiteta narodnog oslobođenja Jugoslavije dao je izjavu u kojoj je pozvao sve pripadnike raznih kvislinških jedinica koji nisu ogrezli u zločine da se jave u jedinice NOV i POJ. Osnovni zadatak svih naših političkih rukovodstava i radnika na terenu bio je da pripadnike kvislinških vojnih formacija upoznaju sa ovom izjavom. Ovaj zadatak u Dolomitima nije bilo moguće izvršiti bez prisustva naših vojnih jedinica koje bi morale da upadnu u unutrašnjost teritorije i propagandnim i političkim radom istaknu značaj izjave, a uz to da vojnim akcijama dokažu snagu i moć naše Narodnooslobodilačke vojske. Tada je mnogo domobrana pobeglo svojim kućama jer su osetili našu udarnu snagu i političku ispravnost borbe koju vodimo. Tako, npr, na Gori iznad Idrije od 80 vojnika, pripadnika 10. domobranske čete, neki su se priključili partizanima, drugi četnicima, a ostatak je pobegao kućama.

Treba napomenuti da su jedinice 31. divizije, u toku dejstva u Dolomitima, veću "pažnju" posvećivale četnicima nego domobranima, iako su oni bili, u vojnom pogledu, sasvim beznačajna snaga[1]. Razlog ovakvom stavu je što su se domobrani otvorenom i neposrednom saradnjom sa okupatorom već potpuno kompromitovali, dok su četničke jedinice na ovoj teritoriji bile nešto manje kompromitovane iako su i one sarađivale sa okupatorom. Zato izjava predsednika NKOJ nije kod domobrana imala značajnih rezultata. Najveći uspeh postignut je na perifernim i odvojenim uporištima gde je bio jači uticaj naših političkih radnika, a uz to i strah od neposrednog napada naših jedinica. To se naročito odnosi na Idriju i uporišta u Baškoj grapi i Vipavskoj dolini, i to ne samo u odnosu na Slovence, već i na Italijane i Austrijance.

U prvoj polovini septembra, jedinicama Gradnikove brigade predalo se samo 16 domobranskih vojnika, od toga 11 iz Ajdovščine[2], 4 iz Postojne i 1 iz Vipave. Iz Idrije je 12. septembra pobeglo 27 Austrijanaca, a iz uporišta Pranger u Baškoj grapi 7 Italijana koji su došli u komandu mesta Cerkno i doneli dva teška mitraljeza i četiri puške[3].

Posle likvidiranja domobranskog uporišta u Crnom Vrhu iznad Idrije, brigade 31. divizije otišle su na nove zadatke. Gradnikova se do 19. septembra nalazila na sektoru Col — Podkraj — Crni Vrh, odakle je povremeno upadala u Dolomite. Prešernova se prebacila na sektor Mrzlog Vrha, severno od Idrije, a Vojkova je sa položaja iz rejona Stare Oselice kontrolisala neprijateljski garnizon u Gorenjoj Vasi.

Tada su u svim brigadama formirane borbene grupe — u svakoj je bilo oko 50 boraca, naoružanih uglavnom automatskim oružjem koji su upadali u Dolomite. Najviše uspeha imala je udarna grupa Prešernove brigade koja je 7. septembra ušla duboko u Dolomite i sa 40 kg plastičnog eksploziva minirala neprijateljsko uporište u Horjulu. Grupa se vratila bez gubitaka.

Manje uspehe postigle su udarne grupe Gradnikove brigade, pa je jedna od njih upala u četničku zasedu i razbijena. Tom prilikom su poginula četiri naša borca. Taktiku ubacivanja udarnih grupa u Dolomite upotrebljavala je i Vojkova brigada. Jedna od njenih udarnih grupa iznenada je napala domobransko uporište u Korenu iznad Horjula i neprijatelju nanela osetne gubitke. Svaki dan vodila se borba. Zasede i patrole naših jedinica spuštale su se u neposrednu blizinu neprijateljskih uporišta i napadale stražare, patrole i manje kolone neprijatelja. Sve je to veoma demoralizatorski uticalo na domobrane koji su u sve većem broju bežali kućama ili u četničke jedinice.

Da bi vojnicima povratila poljuljani moral i partizane odbacila od Dolomita, neprijateljska komanda je poslala u pomoć iz Rakeka domobranski 2. bataljon. U pravcu položaja Prešernove brigade, na liniji Gora — Govejk — Vrsnik, krenulo je oko 450 vojnika ovog bataljona i 70 Nemaca. Podržavala su ih četiri topa. Iz Dolomita je stiglo još oko 450 vojnika, a iz Škofje Loke 900 vojnika iz 28. SS policijskog puka sa dva tenka. Oni su u dve kolone nastupali prema položajima Dolomitskog odreda[4] a Staroj Oselici. Ovaj napad je odbijen i neprijateljske borbene grupe morale su se vratiti na polazne položaje sa osetnim gubicima. Na položajima Prešernove brigade neprijatelj je imao, prema našim izveštajima, oko 60 mrtvih.

Tih dana je štab divizije planirao širu operaciju u Dolomite u kojoj je trebalo da učestvuje cela divizija, ojačana Dolomitskiim odredom.

Glavni cilj operacije bilo je uništenje četničkog odreda koji je, prema našim podacima, logorovao u Samotorici, selu između druma Št. Jošt — Horjul. Taj zadatak dobila je Vojkova brigada.

Prema zapovesti štaba divizije, Gradnikova brigada je u toku noći morala krenuti sa polaznih položaja na Ga-brškoj gori, preći Poljansku dolinu i produžiti na Veliki Babnik, gde će predaniti, a iduće noći trebalo je da napadne neprijateljsko uporište u Sv. Katarini. Posle završene akcije brigada će se vratiti na ranije položaje na Gabrškoj gori. Ovo je bio manevar štaba divizije da zavara neprijatelja. Prešernova brigada imala je zadatak da obez-bedi prodor Vojkove i Gradnikove brigade i Dolomitskog odreda od eventualne neprijateljske intervencije iz Idrije, Gorenje Vasi, Lučina i Suhog Dola. U zapovesti štaba divizije posebno se ističe:

"Naš pokret u Dolomite nema samo vojni nego i politički značaj. Zato treba obratiti veliku pažnju na način snabdevanja hranom i uopšte na pravilan odnos sa stanovništvom. Svaka jedinica treba da uzme što više propagandnog materijala (letke i drugu našu literaturu) koji treba rasturiti po naseljenim mestima. Treba organizovati pisanje parola tako da se pojave u svakom selu. Hranu treba oduzimati samo od imućnijih seljaka, ali uvek izdavati potvrde koje moraju biti pravilno izdate. Zapaliti se mogu samo one kuće iz kojih bi domobrani ili četnici pružali otpor"[5].

Vojkova brigada, Dolomitski odred i štab divizije krenuli su 23. septembra uveče, i kasno noću napali četnički logor blizu Samotorice. Napad nije potpuno uspeo jer su četnici u toku noći pobegli. Gorenjski četnički odred koji se tu nalazio ipak je razbijen a komandir njegove 3. čete zarobljen. Vojkova brigada se vratila na svoje položaje posle teških borbi sa domobranima i četnicima na prostoru između domobranskih uporišta Št. Jošt, Crni Vrh, Lučine i Suhi Dol.

Gradnikova brigada koja je stigla 20. septembra u Cerkno i Robidnicu, dva dana kasnije se prebacila na sektor Zapreval—Cetena ravan—Mlaka, iste večeri prešla Poljansku dolinu i u toku noći stigla u Osolnik. Brigada je postavila zasede blizu nemačkog uporišta kod Sv. Katarine. Međutim, zadatak koji je primljen od štaba divizije brigada nije izvršila. Štab brigade je došao do zaključka da je uporište u Sv. Katarini suviše utvrđeno, pa bi napad bio bezuspešan. Zato je odlučio da od toga odustane, a da je korisnije da jedinice postavi u zasede na drumove i minira železničku prugu Ljubljana—Med vode— Škofja Loka. Jedna četa 1. bataljona, sa pridodatim minerskim vodom, porušila je prugu na 24 mesta. Neprijatelj je odmah interve- nisao, ali se četa bez gubitaka vratila u sastav glavnine. Uspešna je bila i zaseda blizu Brezovice. Ona je prekinula telefonske linije i kad je neprijatelj pošao da osmotri šta se desilo, zaseda je otvorila vatru i ubila dva njegova vojnika. Jedna četa koja se nalazila u zasedi na drumu Polhov Gradec—Dobrova, napala je neprijateljsku patrolu od šest vojnika na biciklima.

Iako nije postignut neki naročiti uspeh u vojnom pogledu, izvršen je bar dubok prodor u neprijateljsku pozadinu, a posledica toga je ta što je u neprijateljskim redovima zavladala panika.

Posle ovih akcija brigada se noću 24/25. septembra vratila na sektor Rovte—Cetena ravan—Zapreval. Na ovim položajima ostala je dan-dva, a zatim se preko Crnog kala i Stare Oselice prebacila na Žirovski vrh, u rejon Javorča.

Međutim, štab divizije je planirao nov napad na Dolomite, Obaveštajna služba imala je podatke da se u selu Zažaru, jugozapadno od Horjula, nalazi Notranjski četnički odred sa 150 do 160 ljudi. Odred je bio dosta dobro naoružan. Nekih jačih utvrđenja oko sela nije bilo, jer su četnici računali da su dovoljno obezbeđeni pošto su se nalazili u gustom rasporedu susedmih domobranskih uporišta.

Prema našim obaveštenjima, u selu Kogelu nalazila se baza Gorenjskog četničkog odreda koji je 23. septembra razbijen u Samotorici. U bazi je bdio oko 25 ljudi. Njihov zadatak je bio snabdevanje odreda hranom i da ga popunjavaju novim vojnicima.

Gradnikovoj brigadi je naređeno da sa dva bataljona napadne četnički odred u Žažaru, a jednim bazu u Kogelu. Brigadi je skrenuta pažnja da, ako se sa četničkim odredom nalazi i neki od članova njihovog glavnog štaba, nastojati da se oni uhvate živi. S obzirom na to što se četničko uporište Kogel nalazilo bliže položajima brigade, predviđeno je da bataljon koji napada Kogel, kao prihvatnica na k. 708 sačeka druga dva i tek tada čitava brigada da krene na stare položaje na Žirovskom vrhu.

Međutim, saznali smo da podaci naše obaveštajne službe nisu bili tačni, pa i ukoliko su i bili, situacija se u međuvremenu sasvim promenila. Nije isključeno da je neprijatelj na neki način saznao za namere Gradnikove brigade i sačekao je tamo gde ga ona nije očekivala.

Za napad na Žažar određeni su 1. i 2. bataljon. Na zadatak su pošli 28. septembra u mraku. Preko Smrečja do Podlipe, sva tri bataljona su išla zajedno i tu se 3. odvojio i produžio pored Kurje Vaši i Št. Jošta — prema Kogelu iznad Horjula.

Prvi i 2. bataljon stigli su pred Zažar nešto posle ponoći. Bilo je predviđeno da jedan bataljon napadne sa severa, a drugi s juga, Međutim, napad nije izvršen jer su se četnici prebacili u Kogel.

Napad za Kogel nije tekao po planu. Računajući da je za napad na 25 četnika dovoljna jedna četa, štab brigade je naredio da jedna četa 3. bataljona ostane na koti 708 kao prihvatnica za ostale jedinice brigade i da se utvrđenje u kome se navodno nalaze četnici napadne drugom četom — jedan vod sa severne, a drugi sa južne strane.

Ali neprijatelj se u to vreme nalazio ne samo u utvrđenju, već i na položajima. Grupa naših bombaša odbacile su ga prema njegovim utvrđenjima, ali je on koristeći se mrakom i terenomi koji je dobro poznavao, došao za leđa 3. bataljonu i napao ga ručnim bombama. Ovo iznenađenje prisililo je naše bombaške grupe da se povuku.

Gradnikova brigada se 30. septembra noću prebacila preko Poljanske Sore na Staru Oselicu i tamo se obezbedila od Gorenje Vasi. Dva dana kasnije brigada je, na osnovu obaveštenja da se jedna neprijateljska kolona, jačine 250 ljudi sa komorom, kreće iz Idrije preko Žirija i Fužina u Gorenju Vas, posela položaje iznad Hotavlja i 3. bataljo-nom napala neprijateljsku kolonu u bok. Neprijatelj je nateran u bekstvo. U ovoj borbi, prema podacima naše obaveštajne službe, poginulo je 16 njegovih vojnika[6].

Ovim prvim prodorima u Dolomite led je bio probijen pa se borci i starešine neće više u tolikoj meri ustručavati pred Dolomitima, a posle ovih naših napada ni belogardisti se neće osećati više sigurnim u svojoj "republici". Naš pohod u Dolomite bio je od velikog političkog značaja, jer je narod trebalo da vidi našu moć i da nam se omogući politički rad[7].

U dolomitsku domobransku "republiku" vodila su tri pravca: prvi, preko Poljanske doline na odseku Škofja Loka — Gorenja Vas, drugi, sa Žirovskog vrha prema jugoistoku i, treći, južno od Idrije preko Godoviča ili Hotedršice.

Prvi pravac bio je dug i zaobilazan, a zemljište teško prolazno. Drugi bi bio povoljniji da nije postojala opasnost od napada iz pozadine — iz Gorenje Vasi i Idrije — i da nije bilo žičanih prepreka i minskih polja na staroj i talijansko-nemačkoj granici, što je u velikoj meri otežavalo manevar naših snaga. Treći pravac bio je najkraći i najbezbedniji, ali pod uslovom da se prethodno likvidira neprijateljsko uporište Godovič ili Hotedršica. Štab korpusa se odlučio za treći pravac i likvidaciju uporišta u Hotedršici[8].

U to vreme u Hotediršici se nalazilo 80 do 90 domobrana dok je u susednim uporištima bilo: u Godoviču 80 do 100 nemačkih policajaca, Veharšama 250 domobrana, Praprotnom brdu oko 300 četnika, Dolenjem Logatecu 160, u Gorenjem Logatecu 43 i u Rovtama 120 domobrana. Uz to, prvih dana oktobra u Idriji se nalazilo 400 Nemaca, u Spodnjoj Idriji 50 do 60 Nemaca, kod Sv. Tri kralja 75 domobrana i u Ravniku iznad Hotedršice 35 do 40 domobrana.

Za napad na uporište određena je Bazoviška brigada, podržana od šest topova. Za osiguranje napada određeno je pet brigada: Tršćanska prema Idriji, Vipavi i Ajdovšči-ni, Kosovelova prema Logatecu, Prešernova prema Veharšama, Gradnikova prema Rovtama i Vojkova brigada jednim bataljonom prema Godoviču, a sa dva ostala u divizijskoj rezervi. Napad je predviđen za 7. oktobar.

Gradnikova brigada dobila je zadatak da iz rejona Govejk — Vrsnik stigne do Osoja. Glavnina bi ostala u selu, dok bi jednu četu, ojačanu teškim mitraljezom, i protivtenkovskim puškama, isturila na Planinu (k. 718). Četa bi bila predstraža i imala bi zadatak da otkrije približavanje neprijatelja. Sličan zadatak dobila je i jedna druga četa koja je bila Isturena na k. 758. Od Gradnikove brigade tražila se naročita opreznost jer su se njeni položaji nalazili između neprijateljskih uporišta. Ona se morala dobro zamaskirati da bi izbegla neprijateljsku artiljerijsku vatru.

Iako je sve dobro isplanirano, ipak se niie postiglo ni približno ono što smo mogli i želeli. Artiljerija zbog magle nije na vreme otvorila vatru. Međutim, neprijatelj je osmotrio prisustvo naših snaga i otvorio jaku minobacačku vatru, a na nekim mestima prešao i u protivnapad. Ni naša art. priprema nije bila efikasna. Posle toga su jedinice krenule na juriš. Postignuti su neznatni uspesi. Bilo je očigledno da je napad promašen i štab korpusa je predveče naredio da se odustane od daljih napada i da se jedinice povuku.

Gradnikova brigada koja je imala zadatak da obezbedi napad na Hotedršicu i spreči eventualnu intervenciju neprijatelja od Rovte, krenula je 6. oktobra uveče. Predanila je u Vrsniku i Govejku, istočno od Idrije, i uveče pošla na određene položaje u Dolomitima. Iako su je domobrani dočekali vatrom[9] robijala se kroz zasede sve do Dola. Njena dva bataljona — 1. i 2. — blokirala su uporište Godovič sa istočne strane, dok je 3. bataljon sa jedinicama Prešernove brigade učestvovao u blokadi domobranskog uporišta Veharše. Tu su vođene manje borbe i brigada se u toku noći 7/8. oktobra vratila na sektor Govejk — Vrsnik,

Posle neuspelog napada na Hotedršicu štab korpusa nije odustao od daljih namera da se probije u Dolomite, te je odlučio da napadne neprijateljska uporišta u Poljanskoj dolini, između Škofje Loke i Gorenje Vasi. Na ovom, dvadesetak kilometara širokom odseku, nalazila su se dva uporišta — Poljane i Gabrk. U Poljanama je bilo 27 Nemaca, a u Gabrku 16 nemačkih žandarma. Borbena sposobnost žandarma bila je slabija od domobranske i zato se pretpostavljalo da će oni, čim počne borba, pobeći ili se predati. Jača neprijateljska intervencija mogla se očekivati od Škofje Loke. To je trenutno bila najrealnija procena situacije za proboj naših jedinica u Dolomite.

U drugoj polovini oktobra 1944, u garnizonu Škofja Loka nalazilo se 1.800 do 2.000 neprijateljskih vojnika, od toga 600 do 800 regruta. Prema nepotpunim podacima, neprijatelj je imao pet do šest teških minobacača. Međutim, u slučaju potrebe mogao je veoma lako i brzo prebaciti u Škofju Loku pojačanja iz Kranja, Ljubljane i drugih mesta. U ostalim garnizonima na ovom području nalazile su se snage koje su bile preslabe za neku veću intervenciju.

Prema odluci štaba 31. divizije, napad na Poljane izvršila je Prešernova brigada, dok bi napad na Gabrk usledio posle likvidacije garnizona u Poljanama. Za ovu akciju diviziji su još pridati dva bataljona Bazoviške brigade, Škofjeloški i Dolomitski odred i deo korpusne artiljerije. Sve ostale jedinice bile su određene u blokadu i za sprečavanje eventualne intervencije neprijatelja iz susednih garnizona: Vojkova brigada od Gorenje Vasi, jedan bataljon Bazoviške od Idrije i Gradnikova brigada od Škofje Loke, dok je Dolomitski odred osmatrao neprijateljski garnizon u Lučinama, a Škofjeloški odred nalazio se oko Crnog Vrha iznad Škofje Loke.

Gradnikova brigada, ojačana 2. (ruskim) bataljonom Bazoviške brigade, pored Prešernove, dobila je u ovoj akciji najvažniji zadatak. Ona je imala da spreči intervenciju neprijatelja iz Škofje Loke. S obzirom na blizinu napadnih objekata, neprijatelj je mogao intervenisati ne samo najkraćim i najboljim putem (dolinom uz Poliansku Soru), već i zaobilaznim putevima i stazama, južno ili severno od glavnog druma i tako jedinicama koje u branile glavni pravac izbiti na bokove i u pozadinu. Neprijateljeva intervencija bila je mogućna i iz Selške doline, jer je svoje snage mogao prebaciti i kamionima.

Prilikom donošenja odluke, štab Gradnikove brigade je sve te mogućnosti uzeo u obzir i odlučio da posedne položaje što bliže Škofjoj Loki i da glavnim snagama brani pravac Škofja Loka — Gabrk — Poljane, pridodatim 2 bataljonom Bazoviške brigade pravac Škofja Loka — Praprotno — Železniki, a jedan bataljon je zadržao u rezervi.

Gradnikova brigada je sa sektora Stare Oselice krenula 19. oktobra uveče i još u toku noći stigla u Zetinu, istočno od Blegoša. Predveče je krenula dalje i kasno u noć posela položaje. Na desnom krilu brigade, južno odi Poljanske Sore, na liniji k. 647 — k. 504, nalazio se 1. bataljon. Jedinice 3. bataljona bile su na položajima između k. 580 i raskrsnice vojnog puta. Levo od 3. bili su položaji 2. (ruskog) bataljona Bazoviške brigade sa težištem odbrane u rejonu Sv. Tomaža (k. 655). U brigadnoj rezervi nalazio se 2. bataljon, razmešten severno od Seferta.

Borbe za likvidaciju neprijateljskog uporišta u Poljanama produžile su se više nego što se predviđalo. U toku prve noći jedinice Prešernove brigade nisu uspele slomiti otpor neprijatelja, pa su borbe nastavljene i sledećeg dana, 21. oktobra.

Intervencija neprijatelja iz Škofje Loke bila je veoma neodlučna i slaba, pa ovog dana Gradnikova brigada nije imala težak posao. Prvi sukob sa neprijateljem bio je na levom krilu i to na položajima ruskog bataljona. Iz Škofje Loke je u 8.30 časova krenula prema Praprotnu jedna motorizovana kolona od šest kamiona u pratnji oklopnih kola. Nju je napao ruski bataljon. Dva kamiona su uništena, a ubijeno je desetak neprijateljskih vojnika.

Na desnom krilu, duž druma Škofja Loka — Poljane, jedinice 1. i 3. bataljona propustile su vanrednu priliku jer su mogle postići još veći uspeh. Neprijatelj je u 13.30 uputio jednu jaču patrolu od 60 do 70 vojnika, u pratnji oklopnih kola, da izvidi pravac Škofja Loka — Gabrk — Poljane. Jedinice 1. bataljona južno od 3. severno od reke, prerano su otvorile vatru. Posle borbe koja je trajala nekoliko časova, jer je neprijatelju stiglo i pojačanje, naše jedinice su uspele da mu spreče prodor i da ga uz osetne gubitke vrate u Škofju Loku.

Neprijatelj se ovog dana manjim snagama pokušao probiti i u trećem pravcu. U toku popodneva, jedna njegova kolona krenula je dolinom Hrastnice, južno od Škofje Loke, ali je naišla na položaje 1. bataljona, pa je odbijena.

Gradnikova brigada je sprečila sve pokušaje neprijatelja da se iz raznih pravaca probiie u pomoć napadnutom garnizonu u Poljanama i tako je omogućila da u toku noći 21/22. oktobra Prešernova likvidira ovo uporište. Štab brigade je u toku noći izvršio novo pregrupisavanje snaga. Tako je 1. bataljon poseo položaje 3. bataljona severno od druma Škofja Loka — Poljane, 3. (bez jedne čete) povučen je u brigadnu rezervu u Breznicu, dok je jedna četa i dalje držala položaj na okuci vojnog puta istočno od Breznice. Drugi bataljon je ojačao položaje na levom krilu brigade, zatvarajući dolinu Luše, a delom je poseo položaje na levom krilu ruskog bataljona, na liniji Rantovše (k. 690) — Sv. Lenart (k. 752). Ovakvim rasporedom brigada se dobro pripremila za eventualnu neprijateljsku intervenciju u toku idućeg dana.

Iako se očekivala, intervencija je u izvesnom smislu predstavljala veliko iznenađenje za jedinice i štabove. Neprijatelj je 22. oktobra u deset časova iz Škofje Loke otvorio artiljerijsku vatru po položajima 1. i 2. bataljona. Vatra je bila ubitačna, pa je ponegde unela i paniku u naše redove. To je neprijatelju omogućilo da neprimetno izbije iza leđa naših jedinica. Tako se sa k. 580 (Sv. Lovrenc) morala povući 3. četa 1. bataljona. Zatim su se povukle i ostale jedinice 1. i 3. i desno krilo ruskog bataljona, iako je pre toga ovaj bataljon odbio napad jedne neprijateljske kolone koja je duž vojnog puta nastupala na njegove položaje. Posle ovih uspeha neprijatelj se vratio u Škofju Loku. Brigada se u toku noći povukla na sektor Javor je — Četena ravan — Mlaka radi pripreme za napad na Gabrk.

Za napad na Gabrk određen je ruski bataljon Bazoviške brigade, dok su zadaci ostalih jedinica bili, uglavnom, isti kao za vreme napada na Poljane. Vojkova je imala obezbeđenje prema Gorenjoj Vasi, a Gradnikova u pravcu Škofje Loke. Na levom krilu Gradnikove umesto ruskog, bila su dva bataljona Prešernove brigade.

U Gabrku su Nemci bili u školi koja je za napad predstavljala veoma nepovoljan objekat. Oko škole bio je ravan teren, a okolo se nalazila ojačana žičana obrada. Uz to je ruski bataljon napao kasno, u dva časa posle ponoći 25. oktobra. Iako je četiri puta jurišao, nije postigao nikakav uspeh. Naprotiv, pretrpeo je osetne gubitke (20 ranjenih boraca), te se morao povući.

Uveče 24. oktobra Gradnikova brigada je posela uglavnom iste položaje koje je tri dana ranije branila. 1. bataljon je poseo položaje na liniji k. 647 — k. 504, 2. na severnoj strani drum Škofja Loka — Gabrk, treći, u rezervi kod Sv. Volbenka (između Gabrka i PoljanaV dok je jednu četu uputio na Kovski vrh, radi obezbeđenja od Crnog Vrha iznad Škofje Loke.

U toku noći na položajima brigade bilo je sve mirno, ali je u toku dana došlo do oštrih borbi, naročito na sektoru 1. bataljona. Njegove jedinice vodile su borbu sa jednom neprijateljskom kolonom od osam časova izjutra i posle žestoke borbe neprijatelja prinudile na povlačenje. Međutim, u toku popodneva ponovo je došlo do oštre borbe. Sada je bataljon, posle jake artiljerijske i minobacačke vatre, napadnut sa tri pravca: od Crnog Vrha, sa istočne strane preko Osojnika i dolinom Hrastnice iz Škofje Loke. Naše jedinice su uspele da se na položajima zadrže dio mraka, kad su se povukle sa k. 504 preko Poljanske Sore u rejon severno od Zmineca. Borbe su ovog dana vođene i kod 2. bataljona.

Iako je neprijatelj u ovim borbama upotrebio i šest tenkova i dvoja oklopna kola, borba za Gabrk ie završena. U tri časa popodne Nemći su iskoristili predah, pobegli iz uporišta, prešli reku i nestali u pravcu Crnog Vrha. Jedna četa 3. bataljona odmah je ušla u uporište koje ie nekada bilo škola, pokupila ostavljeni materijal i uporište zapalila. Brigada je i posle likvidacije ovog neprijateljskog uporišta ostala na svojim starim položajima: 2. bataljon sa jednom četom 3. bataljona severno od druma Škofja Loka — Gorenja Vas (k. 580 — raskrsnica sa vojnim putem), 3. bataljon u rejonu Mure (zapadno odi Seferta) i 1. bataljon na položajima iznad vojnog puta.

U toku noći je iz Kranja stiglo u Škofju Loku dvadeset kamiona neprijateljskih vojnika i oko 300 vojnika iz Ljubljane. U napadu koji je ovog dana neprijatelj predu-zeo protiv jedinica Gradnikove brigade učestvovalo je ukupno oko 1.200 vojnika, podržanih sa šest tenkova. Zaseda 3. bataljona iz rejona k. 580 otvorila je jaku vatru. Tada se neprijatelj razvio u streljački stroj i otpočela je žestoka borba. Naše jedinice su se usled velike nadmoćnosti neprijatelja morale povući i neprijatelj se probio u Gabrk, a posle nekoliko časova vratio se u Škofju Loku.

U toku idućih dana brigada se nalazila u rejonu Mlada — Četena ravan — Javorje, i 2. novembra došla je na sektor Stara Oselica — Cerkljanski vrh[11]. Zadatak 31. divizije bio je izvršen. O tome štab korpusa piše:

"Jedinice 31. divizije su u tim borbama pokazale udarnost i izdržljivost, sposobnost umešnog manevrovanja, što im je omogućilo da postanu, uprkos dosta jakim neprijateljskim garnizonima u Gorenjskom, potpun gospodar Poljanske doline, a pored toga, čitavo vreme borbi imale su inicijativu čvrsto u svojim rukama."[12]

cenjujući značaj postignutog uspeha, štab korpusa je konstatovao da je time "otvoren put za prodor u Dolomite sa severa i proširena naša oslobođena, odnosno kontrolisana teritorija i tako do izvesne mere uspostavljena polazna baza za nove operacije[13].

[1] Pod zaštitom domobranskih uporišta, u ovim mesecima u Dolomitima našlo se više slovenačkih četničkih odreda, brojno veoma slabih. Notranjski četnički odred imao je 80, Gorenjski 35 i Soški 80 ljudi.

[2] Domobranski dezerteri iz Ajdovščine pričali su tom prilikom kakvim se sve sredstvima služila njihova komanda da bi ih zadržala na okupu. U njihovoj kasarni, u jednoj od prostorija nalazio se mikrofon preko koga je "radio London" davao protivpartizanske emisije, a slušali su ih domobrani, okupljeni u susednoj prostoriji.

[3] Zapovest štaba 31. divizije od 21. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 226/III); 15-dnevni izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 17. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 276a/III); 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 15. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 226/III); izveštaj štaba 31. divizije od 10. septembra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); dnevni situacijski izveštaj obaveštajnog centra 30. divizije od 30. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 74/1); dnevni izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 6. i 10. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 74/11).

[4] Dolomitski odred (već treći po redu) formiran je u početku 1944. godine s obzirom na to što mu u Dolomitima nije bilo opstanka, zadržavao se uglavnom na sektoru Pivke.

[5] Zapovest štaba 31. divizije od 21. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 226j/III).

[6] 15-dnevni vojni izveštaj štaba 31. divizije od 15. septembra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); telegram štaba Gradnikove brigade od 13. septembra 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 276/IV); izveštaj štaba 31. divizije od 10, 12, 13, 19, 20, 21. i 27. septembra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); 15-dnevni izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 17. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 226/III); 15-dnevni vojni izveštaj štaba 31. divizije od 1. i 15. oktobra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); zapovest štaba 31. divizije od 27. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 226/III); 14-dnevni vojni izveštaj Gradnikove brigade od 30. septembra i 13. oktobra 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 276); izveštaj organizacijskog štaba štaibu slovenačkog domobranstva od 19. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 283); dnevni izveštaj organizacijskog štaba slovenačkog domobranstva od 21. sep-temjbra 1944. (Arhiv IIRP, F. 281).

[7] Vojni izveštaj štaba 31 divizije od 26. septembra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III).

[8] Danas se može reći da to nije bilo najbolje rešenje. Jedinice 9. korpusa i ranije su tri puta napadale ovo uporište, i uvek bezuspešno. Uporište je bilo vanredno jako utvrđeno: imalo je 11 pokrivenih bunkera i dva reda žičanih prepreka oko sela. Neprijatelj je po svaku cenu nastojao da ovo uporište drži jer mu je služilo za obezbeđenje eksploatacije rudnika žive u Idriji.

[9] Telegram štaba 31. divizije od 8. oktobra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276/VI).

[10] Izveštaj štaba 31. divizije od 26. septembra, 8, 9. i 10. oktobra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); zapovest štaba 31. divizije od 5. oktobra 1944. (Arhiv IIRP, F. 226/III); 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 15. oktobra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); 14-dnevni vojni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 13. oktobra 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279/III); Stanko Petelin, pomenuta knjiga, str. 379 — 381.

[11] Relacija štaba 31. divizije od 26. oktobra 1944. (Arhiv IIRP, F. 276a/I); telegrami štaba Gradnikove brigade od 22. i 25. oktobra 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 276/VI); telegram štaba 31. divizije od 26. oktobra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276/VI); 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 30. oktobra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); 14-dnevni vojni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 28. oktobra 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279).

[12] Operativni izveštaj štaba 9. korpusa od 7. novembra 1944, Glavnom štabu NOV i POS (Arhiv IIRP, F. 224/1).

[13] Operativni izveštaj štaba 9. korpusa od 3. novembra 1944. Glavnom štabu NOV i POS (Arhiv IIRP, F. 224/III).