Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Iako je slobodna teritorija 9. korpusa u leto 1944. obuhvatala veliko područje (južno i jugoistočno od Selske Sore, Bace i Soče, severno od Vipavske doline i Pivke i zapadno od linije Postojna — Hotedršica — Idrija — Gorenja Vas — Škofja Loka), ipak je njen centar i dalje bilo planinsko, pošumljeno i jako ispresecano područje Trnovske šume. To je jaka prirodna tvrđava, gotovo nepristupačna sa bilo koje strane. U Trnovskoj šumi nalazile su se naše bolnice, skladišta i radionice, a uz to štab korpusa i političko rukovodstvo Slovenačkog primorja. I pored neprijateljevog nastojanja da ovlada celom Trnovskom šumom, to mu nije nikada pošlo za rukom. Zbog toga je, gde god je mogao, na periferiji slobodne teritorije stvarao nova uporišta da bi mu poslužila kao oslonac za povremene ispade.

Tako je 3. avgusta, u jeku neprijateljske ofanzive u Trnovskoj šumi, kad su sve jedinice 9. korpusa bile zauzete odbranom oslobođene teritorije, došlo u Crni Vrh 250 do 300 domobrana, od kojih oko 90 mještana, i počelo utvrđivati selo. Kad su taj posao uglavnom završili, u Crnom Vrhu je ostalo oko 150 domobrana, a ostali su se vratili u susedna domobranska uporišta. To je bila 15, četa ,,slovenačkih bezbednostnih straža". U novom uporištu se u domobranskim uniformama našlo i nekoliko partizanskih dezertera, čak iz Gradnikove brigade, i nekadašnjih terenskih političkih radnika koji su odlično poznavali ne samo zemljište oko Crnog Vrha, već i ljude koji su bili simpatizeri i saradnici narodnooslobodilačkog pokreta. Jedna od prvih akcija domobranskog garnizona u Crnom Vrhu bilo je hapšenje svih tih ljudi.

Ovo uporište bilo je veoma jako utvrđeno. U njemu se, prema našim obaveštajnim podacima, nalazilo tri minobacača, pet teških mitraljeza i osam puškomiitraljeza[1]. Domobrani su bili u parohijskoj zgradi pored crkve, školi, gostioni i nekadašnjoj karabinijerskoj kasarni. Sve te zgrade bile su pripremljene za odbranu. Pored toga, oko sela su izgradili šest većih bunkera, a u svakom se, pored posade, nalazio i po jedan teški mitraljez. Oko bunkera bile su žičane prepreke. Veoma značajna vatrena tačka bio je crkveni toranj u kome su se nalazili jedan teški mitraljez i jedan puškomitraljez.

U susednim uporištima, krajem avgusta, nije bilo nekih većih snaga. U Idriji se nalazilo 459 vojnika iz sastava 10. SS policijskog puka, u Godoviču oko 80, Hotedršici 80 domobrana, Ajdovščini oko 200 Nemaca i 100 domobrana i u Vipavi oko 350 neprijateljskih vojnika[2].

Štab korpusa je odlučio da se napad na Crni Vrh izvede danju. Zbog jako utvrđenog uporišta, učešće artiljerije bilo je nepohodno. Napad na Crni Vrh obezbeđuju sledeće naše jedinice:

Za napad je određena Gradnikova brigada, a kao rezerva na sektoru Zadloga ostao je 3. bataljon Kosovelove brigade.

Gradnikova brigada je ojačana udarnim vodom Vojkove i podržavana vatrom od sedam topova — dve haubice kal. 100 mm, dva brdska topa kal. 75 mm, dva protivtenkov-ska topa kal. 47 mm i jednog ruskog protivtenkovskog topa kal. 45 mm.

Neposredan napad trebalo je da izvrše 1. i 2. bataljon Gradnikove brigade — 1. bataljon sa zapadne, a 2. sa južne strane. Treći bataljon je imao zadatak da posedne položaje na ivici šume, između puteva koji iz Crnog Vrha vode u pravcu Trebči i Godoviča. U 1. i 2. bataljonu formirane su tri grupe: vatrena, sastava dve protivtenkovske puške, jedan laki minobacač i jedan bestrzajni ručni bacač "PIAT", i bombaška i minerska grupa. Komandno mesto brigade i brigadno previjalište nalazili su se u Trebčama. Veza je održavana sa kuririma s tim što je sa 1. bataljonom uspostavljena i telefonska[3].

U toku noći 31. avgusta/1. septembra Gradnikova brigada se iz Otlice kamionima prebacila blizu Crnog Vrha da bi bila što odmornija za predstojeći napad. U tri časa izjutra sve jedinice su posele predviđene položaje. Vatreni položaji artiljerije nalazili su se na prevoju jugozapadno od Crnog Vrha, između k. 867 i k. 1069.

Drugi bataljon je do početka artiljerijske pripreme stigao do kuća na jugozapadnoj ivici sela, a da nije bio pri-mećen. Nije isključeno da bi likvidacija Crnog Vrha bila brža da je bataljon samoinicijativno, bez artiljerijske podrške, upao u selo. Kada je otpočela naša artiljerijska vatra, neprijatelj je ipak bio iznenađen. Pod zaštitom artiljerijske vatre, 1. i 2. bataljon nastupali su ka utvrđenjima i stigli tako blizu da su granate padale na naše položaje.

Iznenadna artiljerijska i minobacačka vatra stvorila je kod neprijatelja pometnju i ozbiljno narušila njegov sistem odbrane: u toku artiljerijske pripreme jako je oštećen crkveni toranj, a isto tako škola i kuće oko crkve. Pogođen je i bunker pored škole, a pojedine kuće su razrušene. Posle artiljerijske pripreme udarne grupe krenule su u napad. Međutim, neprijatelj se brzo sredio i pružio van-redno jak otpor.

Prvo su se preko žičanih prepreka probile jedinice 2. bataljona koje su napadale s južne strane. One su, posle osvajanja prvih kuća, izbile do škole, ali su tu zaustavljene jakom vatrom iz bunkera koji se nalazio ispred škole. Iako u početku nije bilo predviđeno učešće 3. bataljona u neposrednom napadu, i on je, posle završetka artiljerijske pripreme, krenuo na juriš prema severoistočnoj ivici sela. Zemljište je bilo otkriveno i veoma nepovoljno za približavanje. Uprkos tome, desno krilo bataljona izbilo je u neposrednu blizinu bunkera, ali je ispred njih zaleglo usled snažne i precizne neprijateljske vatre. Slično se dogodilo i sa desnim krilom bataljona. Štab brigade je odlučio da bataljon povuče na brežuljke i ivicu šume severno i se-veroistočno od Crnog Vrha, sa zadatkom da soreči eventualni pokušaj proboja u tom pravcu.

Neprijatelj je u toku prepodneva dva puta pokušao da se probije, ali nije uspeo. U toku prepodneva on je, prema sopstvenom priznanju, napustio sva spoljna utvrđenja koja su bila uništena vatrom naših protivtenkovskih topova. Ubijeno je pet domobrana i teško ranjen komandant garnizona.

Oko podne došlo je do zastoja u napadima. Na sektor 1. bataljona privučen je protivtenkovski top u neposrednu blizinu bunkera kod crkve i, čim je taj bunker pogođen, naši bombaši i mineri preskočili su žičanu prepreku i bombama i plastičnim minama bunker potpuno uništili.

Uskoro zatim je likvidiran i bunker u severnom delu sela, a požar se proširio i na gostionu iz koje se branila jedna grupa domobrana. Ovi uspesi 1. bataljona podstakli su i borce 2. bataljona da još odlučnije krenu u napad i likvidiraju najjužniji bunker. Da bi neprijatelja u Crnom Vrhu što pre likvidirao i prinudio na predaju, štab korpusa je odlučio da u borbu uvede i 3. bataljon Kosovelove brigade.

Po ulasku ovih jedinica u borbu domobrani su i sami shvatili da se nalaze u teškoj situaciji. Jedna njihova grupa od 40 do 50 vojnika pokušala je da se probije i, zbog neopreznosti 3. bataljona, uspela je da dođe do ivice šume i uđe u njegov borbeni poredak. Međutim, u poslednjem momentu bataljon je izvršio napad i neprijatelja odbacio. Tom prilikom je zarobljeno 25 domobrana, a ostali su većinom pobijeni tako da je malo njih umaklo. Tada je 3. bataljon svom silinom krenuo u napad. Jedinice su dosta brzo likvidirale neprijateljska utvrđenja u istočnom i severnom delu sela i posle podne spojile se sa jedinicama ostalih bataljona koji su napadali sa zapada i juga. Neprijatelj se branio samo još iz škole i bunkera kraj crkve. Međutim, posle nekoliko ispaljenih topovskih granata predao se oko šest časova popodne.

Od jedinica koje su se nalazile u obezbeđenju napada na Crni Vrh najteže borbe vodila je Vojkova brigada, a naročito na desnom krilu, ispred Logateca. Prvi napad koji su izvršile jedinice domobranske 45. čete iz Logateca nije uspeo. Uskoro zatim neprijatelj je dobio pojačanja: lovački vod iz Vrhnike i 2. bataljon iz Rakeka, elitnu jedinicu slovenačkog domobranstva, sa oko 450 vojnika[4]. Uprkos velikoj nadmoćnosti neprijatelja i njegovim uzastopnim jurišima, jedinice 3. bataljona Vojkove brigade izdržale su na položajima gotovo do noći, i kad su se povukle, borba u Crnom Vrhu bila je završena[5].

Neprijatelj je u Crnom Vrhu imao velike gubitke — oko 100 poginulih i zarobljenih[6]. U nekim našim izvešta-jima stoji da je prilikom napada na Crni Vrh zarobljeno 38 domobrana, a 84 su ubijena[7]. Zaplenjen je jedan teški minobacač, tri teška mitraljeza, trinaest puškomitraljeza, šest automata, pet pištolja, četrdeset pušaka li mnogo drugog oružja. Tom prilikom je oslobođeno oko dvadeset naših aktivista koje su domobrani zarobili i uhapsili u toku boravka u selu.

Jedinice 9. korpusa, a naročito Gradnikova brigada kao najzaslužnija, dobile su priznanje i pohvalu Glavnog štaba NOV i PO Slovenije[8].

Domobrani su se u Crnom Vrhu uporno branili, očekujući pomoć iz susednih uporišta. Drugog izlaza nisu ni imali jer im je sudbina dezertera iz partizanskih jedinica i izdajnika, u slučaju predaje, bilo dobro poznata.

Neprijatelj pravda svoj neuspeh na razne načine. Jedan od razloga bio bi u tome da garnizon nije bio pripremljen za odbranu, da je odbranu prihvatio u kasarni, umesto da se uporno brani iz utvrđenja na ivici sela[9], da se garnizon koristio samo lakim naoružanjem, a da od 700 mina koje je imao za šest minobacača (?) nije, navodno, iskoristio nijednu itd.

Iz domobranskih izveštaj a vidi se da je njihovo rukovodstvo imalo veoma slabu predstavu o partizanskim snagama koje su napale Crni Vrh. Prema njihovim podacima, u tom napadu je angažovano devet brigada, a u neposrednom napadu dve. Jedna od njih je bila i Prešernova brigada ,,u kojoj se nalazi 80% Italijana i Mongola, a ostali su Hrvati i Slovenci. Kažu da na Slovenačkom primorju, regularne italijanske čete sarađuju sa partizanima, kako u pogledu pomoći tako i u oružju, municiji, namirnicama i ostalim stvarima... U tom napadu su Italijani pozajmili partizanima nekoliko svojih topova.[10]"

Malo je verovatno da bi domobransko rukovodstvo zaista imalo tako slabe podatke o partizanskim snagama i zato treba pretpostaviti da je lansiralo takve podatke iz propagandnih razloga.

Kad se govori o zaslugama za veliki uspeh koji je Gradnikova brigada postigla 1. septembra 1944. u Crnom Vrhu, treba istaći da su štabovi odlično razradili planove dejstva, počev od odluke da se napad izvodi danju i odlično organizovanog sadejstva između artiljerije i pešadije, kao i formiranja jurišnih grupa u bataljonima, pa sve do zamisli da se neprijatelju pruži "mogućnost" za povlačenje prema severu — da, u stvari, naleti na mitraljeze 3. bataljona Gradnikove brigade. U prvo vreme su upotrebljeni i 3. bataljon Gradnikove i 3. bataljon Kosovelove brigade da bi se ostaci garnizona u Crnom Vrhu likvidirali pre dolaska neprijateljskih snaga iz susednih uporišta. Veza između komandantske osmatračnice južno od Crnog Vrha i položaja bataljona i artiljerije takođe je odlično funkcionisala.

Međutim, najviše zasluga za taj uspeh imaju nesumnjivo mineri, bombaši, artiljerci i rukovodioci jedinica koje su neposredno napadale uporište. Možda bi žrtava na njihovoj strani bilo manje da nisu doslovce izazivali svoje nekadašnje drugove i izdajnike. Njihov heroizam u velikoj meri izvire iz želje da se nemilosrdno obračunaiu sa otpadnicima. Možda nije bilo pravilno, ali u toj situaciji sasvim je shvatljivo, što su brigadni i bataljonski rukovodioci na čelu svojih jedinica jurišali na bunkere i utvrđene zgrade i što od toga nisu odustajali ni kad su već bili ranjeni.

Na kraju, tr^ba napomenuti da su i jedinice koje su se nalazile u obezbeđenju — to naročito važi za Vojkovu i Prešernovu brigadu — potpuno izvršile zadatke i omogućile uništenje neprijateljskog uporišta u Crnom Vrhu.

[1] Izgleda da ovi obaveštajni podaci u pogledu naoružanja nisu bili tačni, jer kad smo likvidirali ovo uporište pronađeno je trinaest puškomitraljeza, tri teška mitraljeza i jedan minobacač.

[2] Dnevni situacijski izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 5. avgusta 1944. i dnevni situacijski izveštaji 30. divizije od 18, 23. i 30. avgusta 1944 (Arhiv IIRP).

[3] Zapovest štaba Gradnikove brigade za napad na Crni Vrh od 31. avgusta 1944. (Arhiv IIRP, F. 279/III).

[4] Slovenačko domobranstvo na teritoriji Notranjskog i Dolenjskog sačinjavalo je, pored posadnih četa koje su bile u uporištima, i raznih specijalnih jedinica, još četiri, a kasnije i šest pokretnih udarnih bataljona u kojima je u početku bilo do 750, a kasnije oko 450 ljudi. Udarni bataljoni bili su odlično naoružani. Svaki je imao po 2 teška minobacača, 6 teških mitraljeza i do 40 puškomitraljeza.

[5] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 15. septembra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); izveštaj komande grupe slovenačkog domobranstva u Postojni o napadu na Crni Vrh od 3. septembra 1944. (Arhiv IIRP); sećanja Ivana Suliča, tadašnjeg komandanta 1. bataljona, Ivana Krašoveca, političkog komesara čete u 3. bataljonu, Ladislava Dur jave, šefa obaveštajnog centra Gradnikove brigade, i Alberta Humara, obaveštajnog oficira Gradnikove brigade (Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije).

[6] Iz rzveštaja organizacijskog štaba slovenačkog domobranstva od 5. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 283) vidi se da je pobeglo 12 domobrana, dok je 27 zarobljeno, a 90 do 100 ubijeno.

[7] Međutim, hroničar Gradnikove brigade Viljemj Gruber tvrdi u Hronici III SNOUB "Ivan Gradnik" (Arhiv IIRP, F. 279/1) da je on lično prebrojavao zarobljene i poginule neprijateljske vojnike: prvih je bilo 38, a drugih 110.

[8] Operativni izveštaj štaba 31. divizije od 15. septembra 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); izveštaj organizacijskog štaba slovenačkog domobranstva od 5. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 283).

[9] Podatak nije tačan: domobrani su se povukli u kasarnu tek kad su posle oštrih borbi izgubili sve bunkere na ivici sela i pojedine utvrđene zgrade u samom selu.

[10] Izveštaj organizacijskog štaba slovenačkog domobranstva od 5. septembra 1944. (Arhiv IIRP, F. 283).