Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Najduža neprijateljska ofanziva protiv oslobođene teritorije i jedinica 9. korpusa otpočela je 19. jula, a završila se sredinom avgusta 1944. U njoj su učestvovali delovi 10. SS policijskog puka, 136. i 139. rezervnog brdskog lovačkog puka i još neke jedinice, od kojih i kvislinške domobranske i italijanske formacije.

Ofanziva je bila u dve etape. Prva je trajala četiri dana. Neprijatelj je dejstvovao na sektoru Cerkna i Sentviškogorske visoravni, a u drugoj je prebacio snage na zapad i 26. jula preneo ofanzivna dejstva na sektor Trnovske šume. Cilj ove' neprijateljske ofanzive bio je ne samo da se razbiju i unište naše jedinice na ovom sektoru, već i da se pronađu kamuflirana skladišta u kojima se nalazilo naoružanje koje su saveznici poslali i razna vojna oprema. To je i glavni razlog što se neprijatelj toliko zadržavao na području Lokvi i Lazni, a za sve to vreme nije preduzimao veće napade na jedinice 9. korpusa koje su protivnapadima pokušale da ga spreče u ostvarivanju cilja.

U drugoj etapi je sedam borbenih grupa krenulo u napad 26. jula. Prva je nastupala iz Gorice u pravcu Trnova i dalje prema Lokvama. U toj koloni bilo je oko 300 neprijateljskih vojnika. Druga, iz Gorice, pokušala je da se probije u pravcu Čepovana preko Grgara, dok su tri neprijateljske kolone krenule iz doline Soče da bi se preko Banjške visoravni spustile u Čepovansku dolinu. Šesta borbena grupa od 500 ljudi (bataljon "Heine") krenula je iz Idrije na Vojsko i dalje prema Laznama iznad Čepovana. Sedma i poslednja ukrcala se u Ajdovščini na kamione i krenula u Predmeju.

Kad je otpočela druga etapa ove neprijateljske ofan-zive, glavnina 9. korpusa nalazila se u širem području Čepovana, sem Prešernove brigade koja se iz Gorenjskog još nije vratila u sastav svoje divizije, i Gradnikove koja se većim delom zadržavala u Vipavskoj dolini[1].

Posle likvidacije neprijateljskih uporišta u rejonu Rihenberka, Gradnikova brigada je u Vipavskoj dolini ostala do 25. jula. Tada je deo svojih snaga vratila na Otlicu. Kad je 26. jula štab brigade obavešten da su neprijateljske jedinice krenule iz Gorice prema Trnovu i iz Vipavske doline prema Krnicama, 1. bataljon je dobio zadatak da posedne položaje u rejonu Krnica i spreči neprijatelja da izbije u Trnovsku šumu. Oko dva časa posle podne obavešten je štab brigade koji se nalazio na Otlici, da je iz Ajdovščine krenulo šest kamiona sa jednim motociklom preko sela Lokavec i Slokarji u pravcu Predmeje[2]. Štab brigade je na brzinu skupio oko 60 boraca iz štabnih jedinica i onih koje su bile blizu i hitno ih uputio u zasedu u Mačji kot, južno od Predmeje. Uspešno je razbijena ova neprijateljska kolona, jačine od oko 150 vojnika. Ubijeno je 48, zarobljena su 3, a bilo je i mnogo ranjenih neprijateljskih vojnika. Mi smo imali 1 poginulog i 2 ranjena borca. Zaplenjen je jedan top kal. 20 mm, jedan laki minobacač, jedan puškomitraljez, petnaest pušaka, jedan automat i izvesna količina drugog materijala. Uništeno je i pet kamiona.

Neprijateljeva uporišta na Širem području Trnovske šume u julu i avgustu 1944.

Te noći se na Otlicu vratio i 3. bataljon i tako je cela brigada opet bila na okupu. Idućeg dana, 27. jula, iz Ajdovščine je stigla u Slokarje jedna neprijateljska kolona. Ona je imala zadatak da pokupi leševe koji su prethodnog dana ostavljeni u Mačjem kotu. Međutim, zbog straha da će ga naše jedinice napasti, neprijatelj je silom mobilisao seljake koje je uputio na Mačji kot da donesu leševe.[3]

U toku 26. i 27. jula, na sektoru Gradnikove brigade nije bilo borbe. Međutim, Vojkova je vodila borbu sa jednom borbenom grupom koja je iz Gorice nadirala preko Trnova u pravcu Lokvi, dok su jedinice 30. divizije sprečavale nastupanje neprijateljskih kolona koje su iz doline Soče nastupale preko Banjske visoravni u Čepovansku dolinu. I pored naših početnih uspeha, na primer, Kosovelove brigade, koja je uspela da razbije dve neprijateljske borbene grupe, ali se usled neprijateljske nadmoćnosti ipak morala povući, neprijatelj je izbio na Banjšku visoravan, u Čepovansku dolinu i na Trnovo i Lokve. U Lazne je stigao bataljon "Heine" 26. jula uveče. Na ovom sektoru neprijatelj se počeo utvrđivati i pretraživati naša skladišta. Imao je i uspeha, naročito u otkrivanju magacina sa odećom i opremom.

Štab korpusa, ceneći da neprijatelj na ovom sektoru priprema stalna uporišta, odlučio je da ga napadne i odbaci, pa je naredio da se 28. jula na sektor Lokve prebaci i Gradnikova brigada. Ovih dana u Lokvama se, prema podacima naše obaveštajne službe, nalazilo oko 300 neprijateljskih vojnika, u Laznama oko 200 i u Voglarjima kod Trnova oko 300 vojnika. U Lokvama se neprijatelj smestio u crkvu, parohijsku zgradu i u hotel ispod crkve. Zasede su postavljene na sve pogodne prilaze u selu.

U napadu na Lokve, pored Gradnikove brigade, učestvovala je i Kosovelova: prva je polazne položaje za napad) imala na ivici šume, istočno i jugoistočno od sela, a druga jugozapadno od njega. Brigade su dobile zadatak da izbace neprijatelja iz sela. Borba je otpočela na položajima Kosovelove brigade. U to vreme su se bataljoni Gradnikove probili do prvih kuća i izbacili neprijatelja prema hotelu i crkvi. Međutim, tada je od Lazni pristigla jedna neprijateljska kolona[4] 2. bataljon napala s leđa. Bataljon se morao povući pod veoma teškim uslovima.

Uveče su jedinice Gradnikove brigade ponovo upale u Lokve i probile se sve do neprijateljskih bunkera ispred crkve[5]. Taj prodor je omogućio korpusnim intendantima i savezničkoj vojnoj misiji da evakuišu materijal iz skloništa koje neprijatelj još nije bio pronašao. Čim je ovaj zadatak izvršen, brigada se povukla na ranije položaje. U borbama na sektoru sela Lokve imali smo 9 poginulih i 10 ranjenih boraca. Neprijatelj je, prema našim izveštajima, imao oko 15 poginulih i veći broj ranjenih vojnika.

Bataljon "Heine" je 28. jula iznenada napustio položaj u selu Laznama i preko sela Vojsko povukao se u Idriju[6], Međutim, nemačka komanda nije se složila sa odlukom komandanta bataljona "Heine" o povlačenju, pa je 30. jula ponovo naredila da bataljon "Heine" posedne prvobitne položaje, u pravcu Lazni. U to vreme se u Lokvama nalazila 6. četa, a u Laznama 7. četa 136. puka. Štab korpusa je odmah naredio pregrupisavanje snaga, pa je Gradnikovu brigadu uputio u napad na Lazne, a Vojkovu u napad na Lokve. Napad je trebalo da počne 30 jula pre podne.

Prvi bataljon Gradnikove brigade poseo je položaje zapadno od Lazni. Međutim, od Čepovana je iznenada izbila kolona od oko 300 neprijateljskih vojnika. I pored energične odbrane, bataljon nije uspeo da neprijatelja zadrži, već se ovaj probio u selo, ali je zato i dalje ostao na prvobitnim položajima i sa njih ponovo organizovao napad na tu neprijateljsku kolonu prilikom njenog povratka iz Lazni u pravcu Čepovana. U ovim borbama su učestvovale i jedinice 3. bataljona sa položaja južno od sela. Posle podne, izviđački delovi 2. bataljona osmotrili su novu neprijateljsku kolonu odi 400 ljudi i oko 100 konja kako se od Vojskog kreće prema Gorenjoj Trebuši i odatle prema Laznama. To se bataljon "Heine" vraćao iz Idrije. Uskoro je došlo do oštre borbe. S obzirom na to što je brigada u isto vreme napadnuta sa tri pravca — od Čepovana, Lokvi i Gorenje Trebuše — morala se povući na nove položaje.

Tog dana je Gradnikova brigada imala 5 poginulih i 4 ranjena borca. Teške gubitke imao je i neprijatelj, naročito njegova kolona koja se iz Čepovana probijala u Lazne, a zatim iz Lazni u Čepovan. Sudeći po našim izveštaj ima, neprijatelj je imao 20 ranjenih i 32 poginula vojnika[7].

Neprijatelj je nastojao da po svaku cenu odbaci naše snage i da im nanese teške gubitke. Zbog toga je štab korpusa odlučio da dejstva ograniči na odbranu, sprečavajući neprijatelju dalji prodor u Trnovsku šumu, a naročito u pravcu Predmeje. Zato je Gradnikova brigada posela nove položaje. Na desnom krilu, duž druma Male Lazne — Mrzla rupa, nalazili su se položaji 1. bataljona. U centru, na raskrsnici puteva Lokve — Male Lazne — Nemci, bio je 2. i sasvim na levom krilu 3. bataljon. Vojkova brigada nalazila se u rejonu Otlice.

Treba napomenuti da su Male Lazne obična raskrsnica puteva, usred šuma i bez ikakvih kuća u blizini. Položaji su bili veoma nepregledni, a mogućna su bila svakojaka iznenađenja. U blizini nije bilo vode, tako da se borci nisu mogli prati i brijati, a nije je bilo dovoljno ni za piće. Situacija se još više pogoršala kad je 2. avgusta počelo kišovito vreme, a borci se nisu imali gde osušiti.

Neprijatelj se obilato koristio svim preimućstvima koja mu je pružala šuma, Često je u pozadinu partizanskih položaja slao zasede i hvatao kurire. Bilo je slučajeva da je, preobučen u engleske uniforme (verovatno one koje je zaplenio u magazinima) i sa titovkama na glavama, prilazio položajima naših jedinica i pozivao pojedine borce na predaju. Takav slučaj se desio 1. avgusta stražaru 3. bataljona kome se približila neprijateljska patrola i na slovenačkom jeziku pozvala ga da joj priđe. Stražar nije naseo i pomoću svojih drugova brzo je oterao lažne partizane.

Ponovo su 4. avgusta otpočele borbe, i to naj pre na položajima 3. bataljona koji je bio na levom krilu, a zatim i u centru gde je napadala jedna kolona jačine od 160 ljudi. Neprijatelj je posle oštre borbe sa 3. bataljonom pretrpeo osetne gubitke, te se morao povući. Dva dana kasnije (6. avgusta) neprijatelj je, jačine 150 — 200 vojnika, ponovo krenuo duž druma Lokve — Male Lazne, ali je o tome pokretu brigada na vreme obaveštena. Naše jedinice ponovo su propustile neprijatelja sasvim blizu i tada izvršile energičan napad. On se u paničnom bekstvu vratio u Lokve. Na položajima je ostavio mrtve i ranjene. U borbi je zaplenjen jedan automat i tri tromblonske puške sa nešto municije.

Naše jedinice su posele nove položaje 8. avgusta, jer se neprijatelj, jačine 300 vojnika, probio iza leđa 3. bataljona koji se još nalazio na levom krilu brigade. Stigla su i druga obavešten ja da je neprijatelj uspeo da se probije u naš borbeni raspored, pa je štab brigade odlučio da se sa bataljonima povuče na položaj južno od Malih Lazni, Idućeg dana, 9. avgusta, očekivao se neprijateljski napad. I već u šest sati izjutra svom silinom napadnut je 3. bataljon. On je pružio žilav otpor jer je i očekivao takvu silinu, ali je neprijatelj koji je upotrebljavao u velikom broju razorne i zapaljive tromblonke, bio mnogo jači. Ceni se da je bilo oko 500 vojnika, pa je pored odlične odbrane 3. bataljona i protivnapada koji je vršio, neprijatelj ipak uspeo da probije položaje našeg bataljona. Desno krilo bataljona povuklo se na visinske položaje gde se nalazio štab brigade, a levo — zapadno od druma Male Lazne-Predmeja.. Neprijatelj je produžio u Predmeju, a štab brigade dobio je naređenje od štaba divizije da odmah krene u pravcu Mrzle rupe. Brigada je 9. avgusta oko 14 časova stigla u Mrzlu rupu, a zatim je preko sela Vojsko krenula na sektor Cerkna na novi zadatak[8].

Organizacija sanitetske službe u brigadi se u toku poslednjih meseci nije mnogo promenila: u štabu se i dalje zadržao sanitetski odsek sa šefom-lekarom, dok su u bataljonskim štabovima bile bataljonske, a u četnim komandama četne bolničarke sa najnužnijim sanitetskim materijalom. Kod štaba brigade se neko vreme nalazila i brigadna pokretna bolnica za lakše ranjenike i bolesnike u kojoj se obično zadržavalo 10 do 15 bolesnika ili ranjenika. Međutim, u drugoj polovini 1944. godine pokretne bolnice su kod brigada ukinute, a umesto toga je osnovana pokretna bolnica kod štaba divizije, kudia su brigade upućivale lakše ranjenike i bolesnike.

Do većih promena je u toku noslednjih meseci došlo u pogledu evakuacije ranjenika i njihovog lečenja u stacionarnim bolnicama. Na operativnom području 9. korpusa je već od početka 1944. godine radilo nekoliko partizanskih bolnica sa kapacitetom 30 do 60 ranjenika, a najveće, najorganizovanije i najpoznatije su svakako bolnice "Pavle" i "Franja". U njima se lečio i veći deo ranjenika i bolesnika Gradnikove brigade.

Bolnica "Pavle" se nalazila na sektoru Mrzle rupe. Izgrađena je bila na principu apsolutne konspiracije. Barake u kojima su bili ranjenici, bolesnici i bolničko osoblje nalazile su se u najvećoj divljini i na najnepristupačnij im mestima. Mada je neprijatelj u svojim ofanzivama često tragao za tom bolnicom, nije je nikad mogao otkriti. Da bi u samoj bolnici bilo više mesta za teže ranjenike, rekonvalescenti i lakši bolesnici bili su smešteni po kućama u susednim zaseocima.

Dok se bolnica "Pavle" nalazila u centralnom delu Slovenačkog primorja, u Trnovskoj šumi, bolnica "Franja" bila je u njegovom istočnom delu, na sektoru Cerkna. Pred kraj 1943. godine je izgrađena, a kasnije proširivana, u jednoj dubokoj klisuri, udaljenoj samo kilometar od glavnog puta kojim je neprijatelj prolazio prilikom svake svoje ofarizive protiv tog dela oslobođene teritorije. I tu bolnicu je neprijatelj često tražio, ali je nikad nije pronašao. Pristupačna je bila samo sa jedne strane, uz potok, ali tek kad bi se preko brzaka spustio mostić.

Bolnica "Franja" je, pored toga, imala i odlično obezbeđenje. Na visovima iznad klisure i bolničkih baraka bili su izgrađeni bunkeri za mitraljeze. Pred kraj rata se u naoružanju bolnice nalazilo sedamnaest puškomitraljeza i četiri teška mitraljeza, a neki prilazi koji su spol ja vodili do bunkera bili su minirani sa ukupno 200 mina.

Bolnica "Franja" bila je, pre svega, namenjena za teže ranjenike. Imala je sopstvenu hidrocentralu, hladnu i toplu vodu, rendgenski aparat itd. Pred kraj rata je u njoj bilo mesta za preko 100 ranjenika.

Mada je sanitet u 9. korpusu bio odlično organizovan, ranjenicima se moglo pomoći samo do izvesne granice. Pošto je tada već postojala vazdušna veza između Slovenije i Italije — engleski i sovjetski avioni koji su iz Italije donosili našim borcima ratni materijal i opremu, pristajali su na teritoriji 7. korpusa, u Beloj krajini i Loškoj dolini — doneta je odluka da se svi ranjenici kojima je bilo potrebno i korisno lečenje u pravim bolnicama u dubokoj pozadini fronta i invalidi prebace sa Slovenačkog primorja preko železničke pruge Ljubljana — Postojna u Lošku dolinu, odakle bi se dalje prevezli avionima.

Gradnikova brigada, pošto je njene položaje probila neprijateljska kolona koja se kretala opštim pravcem Lokve — Predmeja — Otlica, krenula je 9. augusta u Vojsko, a zatim, posle kraćeg odmora, produžila u pravcu Cerkna, na sektor Zakriž — Ravne — Jesenica.

[1] Dnevni situacijski izveštaj obaveštajnog centra 30. divizije od 29. jula 1944. (Arhiv IIRP u Ljubljani); izveštaj bataljona "Heine" 139. puka od 13. avgusta 1944. (Arhiv IIRP u Ljubljani).

[2] Ovo obaveštenje primio je štab brigade sa rezervom jer je bilo poznato da je porušen most kod Predmeje, a i drum.

[3] 15-dnevni izveštaj štaba 31: divizije od 3. avgusta 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); dnevni situacijski izveštaj obaveštajnog centra 30. divizije od 29. jula 1944. (Arhiv IIRP); Hronika III SNOUB "Ivan Gradnik" (Arhiv IIRP, F. 279/1); sećanja Ivana Sulica i Ladislava Durjave.

[4] Izveštaj bataljona "Heine" od 13. avgusta 1944. — Arhiv IIRP.

[5] Kontradiktorni su podaci o tome koji su bataljoni učestvovali u napadu na Lokve: 1. i 2. ili 1. i 3. bataljon. Sudeći po nekim podacima, izgleda da je 2. bataljon stigao iz Otlice i učestvovao u borbi kod Lokvi tek idućeg dana, 29. jula.

[6] Naša obaveštajna služba iz Idrije javila je da se bataljon "Heine" vratio u Idriju sa 36 ranjenika, od kojih je 7 umrlo za vreme marša.

[7] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 2. avgusta 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); dnevni izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 30. jula 1944. (Arhiv IIRP, F. 72/11); izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 6. avgusta 1944. (Arhiv IIRP, F. 72/11); izveštaj bataljona "Heine" od 13. avgusta 1944. (Arhiv VII u Beogradu); sećanja Ivana Sulica, tadašnjeg komandanta 2. bataljona Gradnikove ibrigade.

[8] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 20. avgusta 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/1II); dnevni izveštaji obaveštajnog centra 31. divizije od 4. i 6. avgusta 1944. (Arhiv IIRP, F. 72/11); 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 14. avgusta 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279/III); Kronika III SNOUB "Ivan Gradnik" (Arhiv IIRP, F. 279/1); sećanja Ivana Sulica i Ladislava Duirjave.