Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Železnička pruga Gorica — Sv. Lucija (sadašnji most na Soči) — Podbrdo — Bohinjska Bistrica — Jesenice — Belak spada u one četiri koje su povezivale tadašnji front u Italiji sa nemačkom pozadinom. Minerske jedinice su se često spuštale u klisuru i minirale prugu i propuste si tako ometale saobraćaj. To su bile sitne akcije koje nisu mogle za duže da onesposobe ovu prugu. Zbog toga je odlučeno da se napadne Baška grapa koja se od Podbrda do ušća reke Bače u Idrijcu proteže na dužini od oko 20 kilometara, a veoma je uska i duboka klisura. Zbog toga je pruga u Baškoj grapi osetljivija za napade, a i odbrana je bila mnogo teža. Neprijatelj u Baškoj grapi nije imao većih uporišta posednutih jakim snagama, ali je zato imao jako utvrđenje i osiguravao svaki ulaz i izlaz iz tunela i svaki most. Ponegde su i kuće, kao i drugi železnički objekti, korišćene kao utvrđenja. Svako utvrđenje bilo je zaprečeno žičanim preprekama i minama.

Neprijateljske snage su na tom sektoru bile ovako raspoređene: Sv. Lucija — 300, Bača — 60, Klavže — 36, Kneža — 100, Grahovo — 209, Koritnica — 48, Zarakovec — 15, Klonte — 20, Humar — 30, Kupovo — 6, Zapolar — 25, Kozja Skala — 80, Hudajužna 140, Pranger — 51, Pri Jaku — 15, Prodar — 10, Mohorc — 18, Podbrdo — 62 i Petrovo brdo — 60 vojnika. Najviše je bilo Italijana — pripadnika fašističkog bataljona "Bataljone volontari Bruno Musolini" (Bataglione Volontari Bruno Mussolini"), a mnogo manje Nemaca i domobrana.

Neprijatelj je na ovom odseku imao ukupno oko 1.200 vojnika, ali se u slučaju napada mogla očekivati intervencija sa raznih pravaca — iz Bohinjske Bistrice, Škofje Loke, Idrije, Gorice i Tolmina[1].

U napadu na Basku grapu učestvovale su obe divizije — 30. na levom krilu, odsek Klavže — Kneža, i 31. divizija na desnom krilu, odsek Grahovo — Podbrdo.

— Prešernova brigada, na desnom krilu divizije, da, pre svega, obezbedi naše snage od eventualne neprijateljske intervencije sa desnog boka.

— Gradnikova, na levom krilu, da sa po jednim ba-taljonom blokira neprijateljska uporišta u Hudajužni i Grahovu, a ostalim snagama da likvidira uporište u Koritnici i ruši železničke objekte na svom sektoru.

— Vojkova, u centru da likvidira neprijateljsko uporište Mohorc i ruši objekte na železničkoj pruzi, na odseku Mohorc — Hudajužna.

Najteži zadatak dobila je Gradnikova brigada. Ona je trebalo da napadne uporište u Koritnici koje se nalazilo na suprotnoj strani reke Bača i železničke pruge. Tamo je bilo 48 fašista, iz sastava 1. čete bataljona "Bruno Musolini", koji su imali jedan teški bacač, jedan francuski top kal. 25 mm i jedan teški mitraljez. Smešteni su bili u dva objekta i to: u jednu jaku utvrđenu zgradu u selu, i u bunker iznad samog mosta. Napad na Koritnicu bio je veoma otežan jer su prilazi bili pod jakom vatrom iz bunkera na pruzi i oko Grahova.

Na osnovu primljenog zadatka, procene zemljišta i poznavanja mogućnosti pojedinih bataljona, štab brigade je odlučio da:

— 1. bataljon jednom četom, uz podršku teškog mitraljeza, blokira Hudajužnu i drugom četom napadne i likvidira bunkere na odseku Hudajužna — Koritnica;

Gradnikova brigada se 26. juna još nalazila na sektoru Robidnica — Četena ravan — Zetina. U toku 27. juna je pristigla i razmestila se na sektoru Ravne — Zakriž — Jesenica. Tu su počele intenzivne pripreme za napad. U bataljonima su formirane udarne grupe i protivoklopni vodovi. Komandant divizije je 28. juna, sa komandantima bataljona i komandantom Gradnikove brigade, lično izvršio komandantsko izviđanje i detaljisao zadatke bataljona.

Sve jedinice, sem 2. bataljona, na vreme su posele položaje za napad. Prvi bataljon je uspešno blokirao uporište u Hudajužni ruskom četom koja je bila ojačana jednim teškim mitraljezom. Četa koja je u toku noći napadala bunkere na pruzi nije postigla predviđene rezultate. U toku dana borba se na tom sektoru smirila. Jedino što je ruska četa odbijala pokušaj neprijatelja da se iz Hudajužne probije na železničku stanicu.

Na levom krilu je 3. bataljon u toku noći demonstrativno napadao Grahovo. Drugi bataljon koji je imao zadatak da likvidira Koritnicu, zbog jako branjene pruge zakasnio je, a dosta vremena je izgubio i u traženju zgrade gde su se nalazili italijanski vojnici. Tako su borci 2. bataljona uprazno jurišali dok nisu naišli na zgrade opasane žičanim preprekama u kojima se neprijatelj nalazio. Ni ovaj bataljon nije u toku noći izvršio zadatak. Naprotiv, neprijatelj je protivnapadom prisilio delove 3. i 2. bataljona da se povuku. Povlačenje je izvršeno pod veoma teškim uslovima. Jedan deo boraca se povlačio po čistini prema železničkoj pruzi i preko Bače, a drugi preko k. 1070 odakle je u toku dana odbijao pokušaje nerpijatelja da iz Grahova i od pruge stigne u pomoć Koritnici. Predveče su ovi delovi uspeli da se preko doline, druma i železničke pruge probiju u sastav glavnine brigade, u pravcu Bukova.

U napadu i prilikom povlačenja poginulo je nekoliko naših boraca. Najveći uspeh postigla je inžinjerijska četa koja je u toku ove prve noći porušila drum Grahovo — Korit-nica na dva, a železničku prugu prekinula na 22 mesta[3].

U toku diruge noći izvršen je napad na Bašku grapu. Raspored bataljona Gradnikove brigade ostao je isti kao i ranije, sem što je promenjen raspored 2. bataljona i ume-sto njega određen je za napad na Koritnicu 2. bataljon Vojkove brigade. Međutim, ni on nije u toku noći uspeo da likvidira uporište u Koritnići, već je u toku dana sa nadvišavajućih položaja na južnim padinama Koriške gore odibijao pokušaje neprijatelja da se iz Grahova i duž pruge probije do Koritnice.

Na sektoru 1. bataljona nije u toku noći došlo do znatnih promena. Neprijatelj se i dalje uporno branio. Treći bataljon je i dial je držao u blokadi Grahovo, dok su inženjer ci ponovo na mnogim mestima prekinuli železničku prugu i teško oštetili most preko Bače na drumu Grahovo — Bukovo. Usled snažne vatre iz neprijateljskih oklopnih vozila i minobacača iz Grahova, ni 2. bataljon Vojkove brigade nije mogao početi napad na Koritnicu. Ali ni neprijatelj nije mogao da se probije u Koritnicu, jer je odbrana 2. bataljona bila vrlo uporna. Najveći uspeh od svih jedinica divizije postigla je u toku noći Vojkova brigada i to njen 1. bataljon koji je uspeo da likvidira pet bunkera i jako utvrđeno neprijateljsko uporište Mohorc[4].

Odlučujuću ulogu u trećoj noći napada imao je 2. bataljon Gradnikove brigade koji se 30. juna padom mraka ponovo prebacio na severnu stranu pruge radi napada na Koritnicu. Napad je počeo oko ponoći. Italijanski vojnici, uz podršku teških minobacača iz Grahova, pružali su jak otpor. Međutim, napad 2. bataljona bio je mnogo bolje organizovan nego prvi. Jurišne grupe su uspele da se probiju do raznih bunkera i utvrđenih zgrada. One su eksplozivom počele rušiti ta utvrđenja. Čim se začula eksplozija, na juriš su krenuli i ostali borci i prinudili italijanske vojnike na predaju.

U Koritnici je zarobljeno 30 neprijateljskih vojnika, zaplenjeno šest puškomitraljeza i dva teška mitraljeza, jedan automatski top, jedan teški minobacač, jedan automat i još mnogo drugog vojnog materijala i municije. Ubijeno je osam neprijateljskih vojnika, dok se komandant garnizona sam ubio. Mi smo imali četiri poginula i osam ranjenih vojnika.

Prilikom evakuacije zarobljenika i ratnog plena nastale su ozbiljne teškoće. U toku dana trebalo je sve to evakuisati preko pruge koju je neprijatelj jakom vatrom još kontrolisao. Uz to on je, uz podršku oklopnih vozila i jake artiljerijske vatre, krenuo iz Grahova u napad u pravcu Koritnice. Drugi bataljon Vojkove brigade uspeo je da odbije ovaj protivnapad, ali se morao brzo povući iz Koritnice jer je postojala opasnost da ga neprijatelj iznenadi. Bataljon je uspeo da preko železničke pruge i Bače evakuiše sve zarobljenike i ratni plen, sem automatskog topa.

Teške borbe vodila je Gradnikova brigada. Jedna veća neprijateljska kolona probila se 1. jula iz Podbrda prema Hudajužni i odmah produžila u pravcu Koritnice. Prvi bataljon koji se nalazio na položajima zapadno od Hudajužne, propustio je kolonu u neposrednu blizinu, a potom otvorio jaku koncentričnu vatru. Neprijatelj je tom prilikom imao 32 mrtva i 15 ranjenih, a zatim se povukao preko Hudajužne u pravcu Podbrda[5].

Jedinice 2. bataljona Vojkove brigade koje su sa delovima 2. bataljona Gradnikove i dalje ostale u blokadi Grahova, vodile su borbu u toku dana sa jednom neprijateljskom kolonom koja je ponovo pokušala da se probije u Koritnicu. Neprijatelj je odbijen uz osetne gubitke. Treći bataljon Gradnikove brigade bezuspešno je napadao neprijateljske bunkere na pruzi, južno od Koritnice. On je posle petočasovne borbe odustao od daljih napada. Na desnom krilu Gradnikove brigade, tamo gde je napadala Vojkova, neprijatelj je bio razbijen pa su jedinice Vojkove

Četvrte noći, 1/2. jula, na odseku Podbrdo — Grahovo potpuno je slomljena neprijateljeva odbrana. Njegove jedinice su napuštale položaje i samo se orijentisale na od-branu tunela i mostova. Neprijatelj je napustio neka uporišta u Hudajužni i pobegao u brda. Naše jedinice su uporište zapalile, a most minirale. Sledeći zadatak 3. bataljona — koji je štab brigade, umesto 1. bataljona, poslao na desno krilo svog borbenog rasporeda — bio je napad na neprijateljski garnizon u selu Hudajužni. Ovaj napad je trebalo izvršiti u sadejstvu sa levokrilnim bataljonom Vojkove brigade. Napad nije uspeo, i to ne toliko zbog jakog otpora već više zbog dejstva oklopnih kola koja su stigla iz Grahova. U tim borbama 3. bataljon je zaplenio jedan puškomitraljez i mnogo razne opreme.

Likvidacijom neprijateljskog uporišta kod mosta južno odi Hudajužne i još nekih bunkera na pruzi u pravcu Grahova, inžinjerijskoj četi je omogućeno da u toku dana, 2. jula, sruši četiri železnička mosta (dva u dužini od 20, jedan od 5 i jedan od 35 metara) i da prekine železničku prugu na još 24 mesta.

Na levom krilu brigade, gde se sa delovima 2. bataljona nalazio i 2. bataljon Vojkove brigade, nije došlo do nikakvih promena. Neprijatelj je tukao položaje naših jedinica vatrom iz automatskog topa, a naši su odgovarali minobacačkom vatrom[7].

Tako je Baška grapa, na odseku Podbrdo — Grahovo, gotovo u celini bila pod kontrolom jedinica 31. divizije. U toku 2. jula one su rušile mostove i uništavale pruge. Time je zadatak divizije bio izvršen.

Međutim, štab divizije je odlučio da likvidira i neprijateljsko uporište u Hudajužni. Do likvidacije ovog uporišta nije došlo jer je neprijatelj u toku 2. jula pripremio koordiniranu intervenciju sa tri pravca: iz doline Soče (preko Sentviškogorske visoravni), iz Idrije i Podbrda. To su bile dosta jake snage. Samo iz doline Soče, preko Sentviškogorske visoravni, nastupalo je oko 1.500 neprijateljskih vojnika koji su imali nameru da izbiju u Bukovo i udare u leđa jedinicama 31. divizije u Baškoj grapi. Veliku opasnost predstavljala je i ona neprijateljska borbena grupa koja je nastupala iz pozadine, iz pravca Idrije. Ta je bio bataljon "Heine" iz Idrije, ukupne jačine 432 vojnika i 18 "dobrovoljaca" — verovatno slovenačkih domobrana.

Jedinice 30. divizije nastojale su da zadrže neprijatelja koji je nastupao preko Sentviškogorske visoravni. Nastupanje borbene grupe iz Idrije zadržavao je 3. bataljon Vojkove brigade, sa položaja severno od Reke. Usled velike nadmoćnosti nemačkih snaga naš se 3. bataljon morao povući, pa je bataljon "Heine", razvijen u tri kolone, produžio prema severu. Njegova 2. četa nastupala je u pravcu planine Kojca (trig. 1300) i Hudajužne, 4. četa duž puta Reka — Bukovo, a 3. kao leva kolona krenula je preko Poljica na Sentviškogorsku visoravan.

Kad je štab divizije uočio neprijateljevu nameru naredio je da se povuku sve jedinice iz Baške grape: one sa odseka Hudajužna — Grahovo preko Sentviškogorske visoravni u pravcu Čepovana, a snage istočno od Hudajužne — u pravcu Gorenjskog.

Zbog toga je 1. bataljon Gradnikove brigade upućen na visinske položaje u rejonu Kojce da obezbedi povlačenje jedinica iz Baške grape, dok je 2. određen u prethodnicu glavnine koja se kretala u pravcu Čepovana. Naša kolona iz Bukova krenula je u pravcu Sentviške gore, ali je već ispod samog sela naišla na neprijatelja — verovatno je to bila 3. četa bataljona "Heine" — i sukobila se. U toku borbe koja je trajala do devet časova uveče, glavnina naše kolone krenula je na suprotnu stranu. Zbog toga je 2. bataljon dobio zadatak da se okrene i ponovo se nađe u prethodnici glavne kolone. U međuvremenu se kolona, videći da joj je put preko Sentviškogorske visoravni već odsečen, okrenula prema istoku, ali nije uspela daleko odmaći jer se susrela sa novim neprijateljskim; jedinicama. Verovatno je to bila 2. četa bataljona "Heine".

Iz neprijateljskih dokumenata saznajemo da su naše snage uspešno zadržavale bataljon "Heine" koji je tek u toku noći uspeo da uspostavi borbeni dodir sa jedinicom "Brandenburg" (koja se, verovatno, probila iz Podbrda) i sa 136. pukom i četom "Kefer" koji su u rejon Bukova stigli, verovatno, preko Sentviškogorske visoravni.

Glavnina kolone je uspela da izbije na sektor planine Porezen (trig. 1622) i u toku sledeća dva dana nije imala većih borbi. Prilikom povlačenja glavne kolone 31. divizije na Porezen, jedan deo boraca se, u mraku i zbog neiz vesne situacije, odvojio od glavne kolone i krenuo "svojim" putem. Neki od njih su se u toku sledeća dva tri dana vratili u sastav svojih jedinica.

Gradnikova brigada je 3. i 4. jula ostala u rejonu planine Porezen i kad se 4. jula bataljon "Heine" vratio u Idriju, brigada se spustila na južne padine Porezna u Gorje i Labrnje[8].

Četvorodnevne borbe za Bašku grapu predstavljaju jedan od najvećih uspeha Gradnikove brigade u toku njene borbene istorije. Borci su vanrednom hrabrošću i zalaganjem likvidirali četiri uporišta i bunkere na pruži, prekinuli železničku prugu na 86 mesta, porušili pet mostova, srušili 66 stubova, minirali put na dva mesta i neprijatelju naneli osetne gubitke i u živoj sili: u tim borbama je poginulo 65, ranjeno 46 i zarobljen 31 neprijateljski vojnik.

Tom prilikom je brigada zaplenila 1 automatski top, 2 teška mitraljeza i 7 puškomitraljeza, 1 automat, 2, pištolja, 33 puške i mnogo drugog vojnog materijala.

Treba istaći da je operacija u Baškoj grapi bila odlično organizovana na svim stepenima komandovanja. U okviru brigade, veza je, na primer, uspostavljena telefonom čak sa 2. bataljonom ispred Koritnice, mada se nalazio na suprotnoj strani Bače i železničke pruge, ali se ona, zbog neprijateljske artiljerijske i minobacačke vatre, često kidala. Pitanje ishrane bilo je rešeno tako što se kuvalo u selu Bukovu za sve jedinice, a hrana se raznosila po položajima. Sadejstvo između pojedinih jedinica bilo je u svakom pogledu dosta efikasno: mineri su rušili objekte neposredno iza bombaša, sanitetsko obezbeđenje bilo je besprekorno itd.

Bila je zaista velika šteta što su viši štabovi potcenjivali mogućnost intervencije neprijatelja iz Idrije i sa te strane akciju nedovoljno obezbedili, što je dovelo do nepotrebnih žrtava u ljudstvu i materijalu i pomutilo radost nad postignutim uspesima u toku četvorodnevnih borbi u Baškoj grapi.

Uprkos tome možemo reći da je korpusna operacija u Baškoj grapi potpuno uspela: neprijatelj, mada je pristupio opravci porušenih objekata, nije se nikad više mogao koristiti tom komunikacijom u punom kapacitetu[9].

Najviše uspeha imao je 1. bataljon Vojkove i 2. bataljon Gradnikove brigade koji je u posebnoj dnevnoj zapovesti pohvaljen i od štaba divizije, a od štaba korpusa nagrađen — kao najbolji bataljon u 9. korpusu — kompletnim engleskim naoružanjem.

[1] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 6. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F, 276/III).

[2] Zapovest štaba 31. divizije od 27. juna 1944. (Arhiv IIRP, 226/III); 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 5. jula 1944. (Arhiv IIRP, F. 279/III); izjava zarobljenika Vilijama Sambetinija (Viliam Sambettmi) — izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 1. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 74/11).

[3] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 6. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 5. jula 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279/III); sećanja Iibre Ibraimovskog, Ivana Sulica, Ladislava Durjave i Nade Božičeve.

[4] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 6. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); izveštaj štaba 31. divizije od 30. juna 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 5. jula 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279|/III).

[5] U toku borbe poginuo je i naš komandant bataljona Gojko Knežević.

[6] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 6. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); izveštaj štaba 31. divizije od 1. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); izjava zarobljenika Vili jama Sambetinija; Hronika III SNOUB "Ivan Gradnik" (Arhiv IIRP, F. 279/1); sećanja Ivana Sulica i Ibre Ibraimovskog.

[7] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 6. jula 1944. (Arhiv IIRP, F. 226/III); izveštaj štaba 31. divizije od 5. jula 1944. (Arhiv IIRP, F. 226/III); Hronika III SNOUB "Ivan Gradnik" (Arhiv IIRP, F. 2791/1).

[8] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 6. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); izveštaj obaveštajinog centra 31. divizije od 7. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 72/11); izveštaj bataljona "Heine" od 6. jula 1944. (Arhiv IIRP); sećanja Ivana Suliča i Ibre Ibraimovskog.

[9] Samo na odseku Podbrdo-Grahovo srušeno je sedam železničkih mostova, a pruga prekinuta na 149 mesta. U svim borbama koje su vodile jedinice 31. divizije ubijena su 222, ranjeno je 99 i zarobljena 32 neprijateljska vojnika.