Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Glavni štab NOV i PO Slovenije izdao je direktivu za rušenje železničke pruge Ljubljana — Kranj — Jesenice koja je za neprijatelja bila od vanrednog značaja, a štab korpusa je na osnovu toga izdao 10. juna opštu zapovest u kojoj su jedinice 31. divizije dobile zadatak:

— Prešernova brigada da poruši železničku prugu na odseku Kranj — Zgornja Besnica;

— Vojkova da likvidira neprijateljsko uporište u Zgornjoj Besnici i poruši železničke mostove preko Nemščice i Nemiljščice;

— Gradnikova da uništi neprijateljsko uporište u Podnartu i ruši železničku prugu između stanica Podnart i Otoče i da se obezbedi od pravca neprijateljskog uporišta u Kamnoj Gorici.

U to vreme u Gorenjskom nije bilo većih neprijateljevih snaga, pa se računalo da on neće moći brzo i uspešno reagovati na ovu zamisao štaba divizije.

Gradnikova brigada je sa položaja u rejonu Ravne — Zakriž — Jesenica krenula 14. juna pravcem Gorje — Labinje — Poljane — Novaki — Potok — Prtovč i sledećeg dana rano izjutra stigla na Jelovicu i Lipnišku planinu, gde se pripremala za predstojeći zadatak. Za napad na uporište u Podnartu, u kome se nalazilo oko 80 nemačkih vojnika, predviđene su po jedna četa iz 2. i 3. bataljona, ojačane sa po dve protivtenkovske puške, jednim teškim mitraljezom i jednim lakim minobacačem. Zadatak 2. bataljona bio je da, pored napada na Podnart, jednom četom razruši železničku stanicu Otoče i drveni most u neposrednoj blizini stanice, obezbeđujući se od eventualne intervencije neprijatelja od Radovljice. Treći bataljon je imao da sadejstvu je 2. u napadu na Podnart i da jednom četom napadne neprijatelja koji je obezbeđivao most na reci Lipnici kod Podnart a. Prvi bataljon, ojačan teškim minobacačem, dobio je zadatak da blokira neprijateljski garnizon u Kamnoj Gorici. Inžinjerijsko-tehnička četa brigade podeljena je na manje grupe, a svaka grupa dobila je zadatak da minira bilo prugu, ili mostove, puteve itd. Minerski vod divizije, kojim je brigada bila ojačana, imao je zadatak da minira železnički most preko rečice Lipnice.

Komandno mesto štaba brigade bilo je u Dobravici, a sanitetsko previjalište u Češnjici. Napad je određen za 17. jun u 23 časa.

Međutim, dok se brigada pripremala za pokret, Nemci su bili spremni za protivakciju. Možda je to bila posledica predugog zadržavanja 31. divizije na Jelovici, a možda je i neprijatelj saznao naše namere[1]. Tako je on posle vazdušnog izviđanja, bombardovao Mošenjsku planinu koju su naše jedinice već bile napustile, a u Podnart je uputio nova pojačanja. Isto tako je u Zgornju Besnicu upućeno 15 kamiona vojske koja se kretala u pravcu Jamnika. Dok su Prešernova i Gradnikova brigada bile na putu prema pruzi, Vojkova se borila sa onim neprijateljskim kolonama koje su u toku noći pokušavale da se probiju preko Jamnika na visoravan Jelovice.

Sve jedinice Gradnikove brigade na vreme su stigle na polazne položaje i čekale signal za početak napada. Napad na Podnart nije potpuno uspeo jer je ovo neprijateljsko uporište bilo jako utvrđeno, a njegova posada dobila ojačanje.

Jedinice 1. bataljona koje su blokirale neprijateljsko uporište u Kamnoj Gorici uspešno su izvršile zadatak, kao i ostale jedinice Gradnikove brigade. Na mine koje su bile postavljene na drumu Kamna Gorica — Radovljica, u zoru je naišao jedan kamion i tom prilikom je uništen. Četa 2. bataljona koja se nalazila na levom krilu isterala je neprijatelja iz železničke stanice Otoče i stanicu onesposobila.

Kad se brigada vraćala na Jelovicu, jedinice 3. bataljona koje su se nalazile u prethodnici blizu Jamnika napala je neprijateljska zaseda. Došlo je do kratke, ali veoma oštre borbe u kojoj je poginuo jedan naš borac. Ubijena su tri neprijateljska vojnika i četiri ranjena. Brigada je 18. juna oko 17 časova stigla na Lipnišku planinu[2].

Već 18. juna sve tri brigade su bile na Jelovici. Vojkova je ceo dan vodila borbu sa neprijateljskim snagama koje su iz Jamnika pokušavale da se probiju u unutrašnjost Jelovice. Svi ti napadi su odbijeni.

Prema podacima naše obaveštajne službe, neprijatelj je na Bledu koncentrisao oko 2.000 vojnika koji su pošli u napad na Jelovicu. Tako su 19. juna sve tri brigade vodile žestoke borbe. Kod Prešernove je situacija bila najteža. Njen 2. bataljon koji se nalazio u prethodnici brigade, kad je stigao na Selšku planinu, iznenada je napadnut. Neprijatelj je saznao zadatak Prešernove brigade i požurio se da u toku noći izbije na Jelovicu i sačeka naše snage iznad Selške planine. Naš 2. bataljon je tom prilikom pretrpeo teške gubitke. Poginulo je 9 naših boraca, a 2 su ranjena, među njima i komandant brigade. Iako su žrtve bile velike, ipak to nije unelo paniku u bataljon. Naprotiv, on se brzo sredio i odmah krenuo na juriš. Uz podršku ostala dva bataljona Gradnikove brigade neprijatelj je odbačen preko grebena.

Gradnikova brigada se upravo tada nalazila u pokretu prema Selskoj planini. Kada je štab obavešten o borbi Prešernove brigade odmah je uputio 3. bataljon u pomoć. Bataljon je izbio neprijatelju u leda. Međutim, tada se iza leđa našeg 3. bataljona pojavila nova neprijateljska grupa. Bataljon je prvo morao da razbije ovu grupu, a zatim je izvršio napad u pravcu Selške doline. Neprijatelj se morao povući u dolinu Save Bohinjke. Tom prilikom je poginulo 5 naših boraca, a 6 je ranjeno.

Jedinice 31. divizije iako su imale velike žrtve, odnele su u ovoj borbi pobedu[3]. Ipak je štab divizije doneo odluku da se sa brigadama povuče sa Jelovice preko Selške doline na sektor Cerkna. Iako je doživeo poraz na Selškoj planini, neprijatelj nije odustao od daljih napada. Kontrolisao je ceo istočni deo Jelovice, a na Mošenjskoj planini je koncentrisao oko 1.000 vojnika. Pošto je nameravao da posedne sve dominantne visove na pravcu povlačenja divizije i tako naše jedinice dovede u još težu situaciju, štab divizije je naredio štabu Prešernove brigade da rano ujutru pošalje 2. bataljon da posedne i zadrži Gladki vrh (trig. 1666) i tako obezbedi koncentraciju divizije u rejonu Pečana. Nešto kasnije krenula je i glavnina sa štabom divizije (Prešernova bez 2. bataljona i Gradnikova). U zaštitnici se nalazila Vojkova brigada koja je pod teškim borbama u kojima je, pored ostalih, poginuo i njen komandant, zadržavala jak pritisak neprijateljskih snaga sa Mošenjske planine preko Raztoka u pravcu Ledina.

Predveče se divizija koncentrisala u rejonu Pečana, severno od Ratitoveca, a zatim se sa Gladkog vrha preko Torke spustila u dolinu Selške Sore. Situacija je bila veoma kritična, jer su se duž Selške Sore nalazile guste neprijateljske zasede, a one snage koje su gonile diviziju preko Jelovice bile su već tako blizu da se glavnina nalazila pod dejstvom minobacačke i mitraljeske vatre. Ali ipak divizija se srećno prebacila jer je neprijatelj iznenada iz zaseda povukao svoje snage.

Time su borbe na Jelovici završene. Ovde treba posebno istaći i odati priznanje našim borcima ne samo na borbenosti već i izdržljivosti jer su se na Jelovici borili i živeli u vanredno teškim atmosferskim i drugim uslovima[4].

Što se tiče Gradnikove brigade, ona je svoje zadatke uglavnom izvršila. Cilj korpusne operacije bila je pruga, a Gradnikova brigada je uništila sve objekte na pruzi kao što joj je bilo naređeno, mada situacija, zbog pristiglih pojačanja neprijateljskom garnizonu u Podnartu, prodora neprijateljskih snaga u pozadinu i nedolaženja Vojkove brigade na prugu, nije bila normalna. Te činjenice su u velikoj meri uslovile što uporište u Podnartu nije zauzeto. Uprkos tome pruga je ipak bila važnija.

Za vreme borbi na samoj Jelovici pokazalo se kako je teško voditi odbrambene borbe u gustim šumama, gde napadač ima mogućnost da se manjim udarnim grupama ubacuje u pozadinu branioca radi postavljanja zaseda, hvatanja patrola i kurira i uznemiravanja. A isto tako, prilikom protivnapada između Rovtarice i Selške planine, pokazalo se da je u takvim situacijama bolje upućivati neprijatelja iza leđa manje i brzopokretne grupe sa automatskim naoružanjem nego izvoditi komplikovane i spore manevre čitavim bataljonima.

Kada je divizija prešla dolinu Selške Sore, Prešernova brigada je otišla na Martinj vrh, Vojkova je ostala na sektoru Davče dok se Gradnikova prvo smestila u rejonu Ro-bidnica — Četena ravan — Žetina, a 23. juna krenula je na sektor Žiri radi prikupljanja hrane i rušenja puteva. Prvi bataljon je izbio na drum Idrija — Želin, 2. je u rejonu sela Razpotje štitio leđa 1. bataljonu, a 3. je upućen u ekonomsku akciju. Ovog dana vođene su manje čarke sa neprijateljem. Idućeg dana, 24. juna, jedinice Gradnikove brigade ostale su na istim položajima i sa istim zadacima. U toku noći stigla su u susedno domobransko uporište u Gori, iznad Idrije, ojačan ja iz raznih dolomitskih domobranskih uporišta, a ujutru je u nekoliko kolona krenulo na položaje Gradnikove brigade oko 200 neprijateljskih vojnika. Oni su napali levo krilo brigade, ali su odbijeni. Zatim su napali i desno krilo. I ovaj napad je odbijen. Neprijatelj je potom pokušao da okruži jedinice 2. bataljona. Međutim, bataljon se na vreme izvukao na nove položaje odakle je nastavio borbu. U toku mraka neprijatelj se povukao uz osetne gubitke od 22 poginula i 11 ranjenih. Treba posebno istaći vanrednu hrabrost nekih mitraljezaca koji su stojeći odbijali neprijateljske juriše.

U toku noći brigada se povukla na stare položaje na sektoru Robidnica — Ćetena ravan — Zetina i otpočela pripreme za napad na prugu u Baškoj grapi[5].

[1] Izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 26. juna 1944. (Arhiv IIRP, F. 74/11).

[2] 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 5. jula 1044. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279/III); sećanja general-potpukovnika Staneta Potočara, tadašnjeg komandanta 31. divizije; sećanja Nade Božičeve, tadašnjeg zamenika političkog komesara čete u 2. bataljonju.

[3] O neprijateljskim gubicima ne raspolažemo detaljnijim podacima, ali je naša obavetštajna služba saznala da je samo u Bohinjsku Belu dovezeno oko 30 poginulih Nemaca, ne računajući one koji su bili evakuisani sa Jelovice u Bohinjsku Bistricu i preko Krope u Radovijicu.

[4] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 6. jula 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 226/III); izveštaji obaveštajnog centra 31. divizije od 25. i 26. jula 1944. (Arhiv IIRP, F. 74/11); 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 5. jula 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279/III); sećanja Ivana Sulica, Ladislava Durjave, Nade Božičeve i Antona Božiča.

[5] 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 5. jula 1944. štabu 31. divizije i vojni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 25. juna 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279/III).