Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Brigada se na sektoru Uskovnice zadržala do 3. juna osim 1. bataljona koji je već 31. maja krenuo u Cerkno. Kao kuriozitet treba istaći da se ovih dana jedna patrola Gradnikove brigade popela na vrh Triglava i tamo razvila slovenačku zastavu; to je bila prva zastava sa petokrakom .na Triglavu.

Prema naređenju štaba divizije, brigada je trebalo da se najkasnije do 6. juna vrati u Cerkno gde će primiti nove zadatke. Svi pokušaji štaba brigade da se izvrši zapovest štaba divizije bili su bezuspešni. Neprijatelj je na one pravce kuda su naše jedinice imale da prođu doveo jake snage, čime je naš marš u Cerkno bio praktično onemogućen. Manevrovali smo sve do 7. juna, kada je štab brigade odlučio da izbije na sektor Kuk — Razor — Na Kalcu (severno od Tolmina). Tu su naše jedinice ostale sve do 10. juna i tada su noću prešle železničku prugu u Baškoj Grapi i izbile na Šentviškogorsku visoravan[1].

Tih dana je neprijatelj preduzeo veću akciju na našu oslobođenu teritoriju na kojoj se nalazio i 1. bataljon Gradnikove brigade. Prema podacima naše obaveštajne službe, u Bašku Grapu su 4. juna došla 32 kamiona nemačke vojske. Idućeg dana je iz Gradiške stiglo još 67 kamiona i dve železničke kompozicije — ukupno oko 1.800 ljudi. Te snage su zatvorile liniju duž Baške Grape i uspostavile direktan kontakt sa onim snagama (1.500 ljudi) koje su se već nalazile na blokadnim položajima u Selskoj dolini.

Neprijatelj je na oslobođenu teritoriju Cerkna nastupao u tri kolone: prva, od oko 500 ljudi, iz Baške grape preko Bukova, druga, od oko 500 ljudi, iz Škofje Loke prema zapadu i treća, bataljon "Heine", iz Idrije[2].

Štab divizije u ovoj situaciji imao je na raspolaganju samo Vojkovu brigadu, 1. bataljon Gradnikove, štab Prešernove (bez bataljona koji su se još nalazili u Gorenjskom) i podoficirsku školu. Pošto je prozreo neprijateljske namere i težnju da kolonama iz Idrije i Bukova koje bi se spojile negde oko Zelina ili Reke, jedinicama na sektoru Cerkna preseče puteve povlačenja u centralni deo oslobođene teritorije, štab divizije je 5. juna odlučio da se povuče na levu obalu Idrijce, na liniju Jagršče — Šebrelje. Na desno krilo, severno od Jagršča položaje je poseo štab Prešernove brigade, severno od Sebrelja bila je jedna četa 1. bataljona Vojkove, a na levom krilu, u selu Srednje Šebrelje, nalazili su se položaji divizijske artiljerije.

Prve borbe počele su 7. juna, kad su na drugoj strani reke Idrijce izbili manji neprijateljski delovi. To je bila prethodnica glavne kolone koja se od Bukova kretala drumom prema Reci, a njena leva pobočnica u pravcu Ravni. Zaseda Vojkove brigade kod Sv. Ivana imala je veoma povoljne položaje i dosta jako naoružanje: dva teška minobacača, dva teška mitraljeza i više puškomitraljeza. Zbog toga je iznenadni vatreni nalet po neprijateljevoj prethodnici bio veoma efikasan: ubijeno je oko 20 niegovih vojnika, a mnogo više ranjeno. Posle pristizanja neprijateljevih pojačanja on je pokušao da pređe na levu obalu Idrijce, ali u tome nije uspeo zbog jakog otpora naših jedinica.

Oko tri časa popodne. 1. bataljon Gradnikove brigade poseo je položaje na kojima se dotle nalazio 1. bataljon Vojkove. Međutim, u toku ovog dana neprijatelj je odustao od daljih napada, jer je došao do zaključka da frontalnim napadom neće moći zauzeti položaje 1. bataljona Gradnikove brigade kod Sv. Ivana. On je počeo da se iz korita Idrijce povlači na drum koji iz Reke vodi prema Bukovu. Tom prilikom je pretrpeo osetne gubitke jer mu se povlačenje pretvorilo u pravo bekstvo.

Sledećeg dana, 8. juna, stanje na ovom sektoru bilo je relativno mirno. Neprijatelj je tragao za partizanskim jedinicama i ustanovama na desnoj obali Idrijce i na sektoru Cerkna, ali ih tamo nije bilo.

U toku 8. juna neprijatelj je koncentrisao veće snage na desnoj obali Idrijce, u selima Jazne, Otalež, Plužnje i Lazec, a kod Zelina kopao je rovove i gradio privremene bunkere. Idućeg dana, 9. juna, oko devet časova, neprijateljska prethodnica koja je iz doline Idrijce krenula u pravcu Jagršča naišla je na zaštitnicu štaba Prešernove brigade koja je posle kratke borbe razbila ovu prethodnicu i odbacila je u dolinu. Posle pristizanja neprijateljske glavnine povukla se zaštitnica Prešernove brigade u pravcu prevoja Oblakov vrh. Prema nepotpunim podacima, u ovom sukobu je ubijeno 20 neprijateljskih vojnika.

Neprijatelj je popalio nekoliko kuća u Jagrščama, a zatim produžio prema Šebreljama, ali je na liniji Pšenkar — Šebrelje naišao na položaje 1. čete 1. bataljona Gradnikove brigade i zaštitne čete štaba divizije. Tom prilikom je razbijen i odbačen u Jagršče. U isto vreme je jedna druga neprijateljska kolona pokušala da se probije iz doline Idrijce preko Sv. Ivana na Sebreljsku visoravan. Tamo su se nalazile ostale jedinice Gradnikove brigade. Prvi neprijateljski napad je odbijen, ali su se naše jedinice morale povući, jer je istog dana iz Idrije vršio pritisak u pozadinu naših snaga. Naše jedinice okupile su se u rejonu Nastana i Pisanca (istočno od Oblakovog vrha) i posle pada mraka prešle su sedlo Oblakov vrh i krenule na Vojsko. Tu je kolona prenoćila. Ovde su se nalazili štab divizije, štab Prešernove brigade, 1. bataljon Gradnikove, komanda vojnog područja, pokretna bolnica, podoficirska škola, partijska škola, ljudstvo iz raznih radionica, politički radnici sa terena itd. Sledećeg dana krenuli su preko Gorenje Trebuše u Čepovan.

Pošto u ovoj ofanzivi neprijatelj nije postigao cilj — uništenje naših oružanih snaga — počeo se svetiti nad nevinim narodom. Na najzverskiji način ubijeno je nekoliko stanovnika i zarobljenih partizana. Ovom prilikom su popaljena sela (Jagršče, Sebrelje, Reka, Lazec, Krnice), a sva druga koja su bila obuhvaćena ovom ofanzivom potpuno su opljačkana. Za te zločinačke postupke nemački vojnici su dobili blagoslov od svoga generala Ludviga Kiblera (Kübler), komandanta Operativne zone Jadranskog primorja, koji je 24. februara 1944. pisao:

"... U borbi je opravdano i nužno sve što dovede do uspeha. Preuzimam na sebe ličnu odgovornost za sve što će u tom smislu biti učinjeno ... U odnosu na bandite i njihove pomagače dozvoljen je najstroži postupak. Zarobljene bandite treba streljati ili vešati..."[3]

Prvi bataljon Gradnikove brigade stigao je 11. juna u sastav brigade koja je posela položaje istočnije od Šentviškogorske visoravni. Bataljon se razmestio kod Ravni, 2. oko Zakriža i 3. kod Jesenice.

Jedna neprijateljska kolona kretala se 12. juna iz Idrije duž Idrijce prema Zelinu i Reci. Jedinice 2. bataljona koje su bile u zasedi između Reke i Bukova, dočekale su je a pošto je neprijatelj bio nadmoćniji, naše jedinice su morale da se povuku. Ubijena su 2 neprijateljska vojnika, 3 su ranjena, a oslobođeno je nekoliko civilnih lica koje su Nemci prethodno bili uhapsili. I 14. juna 3. bataljon je kod Jesenice vodio borbu sa jednom nemačkom kolonom, jačine od oko sto vojnika, koja je razbijena uz osetne gubitke. Po naređenju štaba divizije brigada je otišla na sektor Gorenjskog[4].

[1] 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 14. juna 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279/III); sećanja Ivana Sulica, Ladislava Dur jave, Antona Božica i Nade Božičeve (sve u arhivu predsedništva SUB NOR Slovenije).

[2] Bataljon "Heine" krenuo je u akciju sa 460 ljudi, 3 minobacača, 6 mitraljeza, 29 puškomitraljeza i 73 automata (Izveštaj bataljona "Heine" od 12. juna 1944. — Arhiv VII u Beogradu).

[3] Izveštaj obaveštajnog centra 31. divizije od 12. juna 1944. Arhiv IIRP, F. 74/11.

[4] Izveštaj štaba 31. divizije od 7. i 13. juna 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276/111); obaveštajni izveštaji štaba 31. divizije od 5., 10. i 14. juna 1944. (Arhiv IIRP, F.74/II); 14-dnevni izveštaj štaba Gradnikove brigade od 14. juna 1944. štabu 31. divizije (Arhiv IIRP, F. 279/III).