Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Sredinom aprila je 31 divizija dobila zadatak da krene na Pivku (sektor Postojne) radi napada na železničku prugu Ljubljana — Postojna — Trst. Ova pruga je za neprijatelja bila najvažnija od svih koje su vodile preko teritorije Slovenije i zbog toga se nalazila pod neprekidnim udarima ne samo minerskih grupa, već i celih brigada i divizija 7 i 9. korpusa. Prema ondašnjim obaveštajnim podacima, u Postojni se nalazio štab nemačkog 139. puka, sa oko 400 nemačkih, 200 mongolskih i 260 domobranskih vojnika. Dosta lake snage nalazile su se i u Prestraneku, južno od Postojne: tamo je bilo oko 450 neprijateljskih vojnika, sa nešto artiljerije. U ostalim uporištima neprijatelj je imao manje snage: u Rakek 35, Planini 35 i u Logatecu 65, u Rauberkomandi 20 vojnika i na imanju Škrbec, severo-istočno od Rauberkomande, 15 vojnika. Prema ovim podacima moglo se zaključiti da su postojali čitavi kilometri železničke pruge koji uopšte nisu branjeni i da postoje mogućnosti miniranja šina i rušenja raznih objekata.

Štab 31. divizije doneo je odluku da u toku noći 19/20. aprila sa svim jedinicama napadne i sistematski poruši prugu na odseku Košana — Rakek i likvidira neprijateljsko uporište Škrbec, onesposobi drumove Trst — Senožeče — Postojna i Vipava — Razdrto — Postojna, da mobiliše sposobne vojne obveznike da na terenu prikupi što više oružja, kao i da neprijateljskim kolonama iz zaseda nanese što veće gubitke. Na desnom krilu divizijskog rasporeda nalazila se Prešernova brigada koja je imala zadatak da ruši železničku prugu na odseku Košana — Postojna, levo od nje Gradnikova sa zadatkom da likvidira uporište Škrbec, ruši prugu na odseku Postojna — Rakek i mobiliše po susednim selima. Levo od Gradnikove brigade, na odseku Rakek — Planina, rušile su prugu i neke druge jedinice 30. divizije.

Vojkova brigada nije bila upućena na prugu, već je njen zadatak bio da ruši drumove Senožeče — Postojna i Razdrto — Postojna, da postavi zasede u pravcu Vipave, Senožeča i Postojne i time osigura povratak ostalih jedinica divizije sa pruge na sektor Bukovja.

Gradnikova brigada trebalo je noć ranije da pređe prugu i napadne je sa istočne strane. Zadatak bataljona Gradnikove brigade bio je: 3. bataljon da blokira i sa istočne strane demonstrativno napada Postojnu, a njegovo minersko odeljenje da ruši prugu na odseku Postojna — Rauber-komanda; prateća četa koja se nalazila u sastavu 3. bataljona, dobila je zadatak da jakom vatrom uznemirava neprijatelja u Postojni. 1. bataljon se nalazio u sredini brigadnog rasporeda sa zadatkom da jednom četom napadne i likvidira neprijateljsko uporište Škrbec, a sa ostalim snagama da blokira uporište Rauberkomande. 2. bataljon bio je severnije od 1. i imao je zadatak da delom snaga blokira i demonstrativno napada neprijateljsko uporište Rakek, a sa ostalim jedinicama! i jednim minerskim odeljenjem ruši prugu između uporišta Škrbec i Rakek i da blizu Rakeka minira dva železnička mosta[1].

Jedinice 31. divizije krenule su na sektor Postojne 17. aprila, pa se Gradnikova brigada u toku iduće noći prebacila na suprotnu stranu pruge. Ona se odmarala ceo dan u rejonu k. 1105 (Debeli kamen). Posle podne krenula je na izvršenje zadatka.

Međutim, stvarna situacija na železničkoj pruzi bila je drugačija odi one koju su znali naši obaveštajni organi. Postoji verovatnoća da je neprijatelj na neki način saznao za naše namere ili je možda samo naslućivao na osnovu zadržavanja divizije na sektoru Pivke, pa je uspešno proturio dezinformacije o svojim snagama. Kasnije je ustanovljeno da su naši podaci o jačini neprijateljskih uporišta netačni. Tako je na primer, rečeno da se u Rauber-komandi nalazi 20, a stvarno stanje je bilo oko 100 neprijateljevih vojnika. Na pruzi je bilo mnogo više njegovih zaseda nego što smo bili obavešteni. Iz izveštaja nekih jedinica Gradnikove brigade poznato je da je neprijatelj u borbama upotrebio čak oklopni voz i da je imao betonirane bunkere na svakih 500 metara. O svemu tome u našim obaveštajnim podacima nije bilo ni reči.

Jedinice 2. bataljona Gradnikove brigade stigle su na položaje u 23. časa. Da bi lakše izvršio zadatak, bataljon je morao preći na zapadnu stranu pruge. Vreme je bilo maglovito i padala je kiša. Dogodilo se neočekivano da su se one jedinice bataljona koje su prve stigle do pruge pomešale sa vojnicima za koje se u početku mislilo da su njihovi, ali se uskoro videlo da su domobrani. To je bilo veliko iznenađenje za jedne i druge. Međutim, jedinice 2. bataljona brže su se snašle i otvorile vatru. Neprijatelj je odmah pobegao. Ovo iznenađenje otkrilo je naše prisustvo duž cele pruge, pa je neprijatelj otvorio vatru iz celog naoružanja. Drugi bataljon je izvršio napad, ali bez uspeha. U toku ove noći poginuo je jedan naš borac i 2 su ranjena, dok je ubijeno 6 neprijateljskih vojnika i više ranjeno.

U sličnoj situaciji našao se i 1. bataljon. Jedna njegova četa približavala se do uporišta Škrbec, ali se neprijatelj već nalazio na položajima i po streljačkom stroju osuo žestoku vatru. Tom prilikom je poginuo i jedan naš puškomitraljezac. S obzirom na nadmoćnost neprijateljskih snaga, četa nije izvršila zadatak. Minerske grupe 1. bataljona, iako ometane jakom neprijateljskom vatrom, uspele su da u toku noći miniraju železničku prugu na odseku Rauberkomanda — Škrbec.

Jedinice 3. bataljona nisu izvršile zadatak jer su zalutale. Neznatan uspeh postigla je prateća četa.

Više uspeha imala je Prešernova brigada koja je na odseku Košana — Postojna na 250 mesta prekinula železničku prugu i tom prilikom uništila oko 400 m šina. Iduće noći, zajedno sa ostalim jedinicama 31. divizije, srušila je 137 telefonskih i električnih stubova.

Jedinice 31. divizije postigle su u napadu na železničku prugu Ljubljana — Postojna — Trst samo delimičan uspeh. Prugu su minirale na dosta mesta, ali nisu uspele da poruše mostove. Zato neprijatelju, s obzirom na vanredan značaj te komunikacije, nije bilo teško da već u toku naredna dva dana ponovo aktivira prugu i uspostavi saobraćaj. Napad nije potpuno uspeo, pre svega, zbog slabih i netačnih obaveštajnih podataka i nedovoljne obučenosti naših jedinica za ovakve akcije[2].

Posle napada na železničku prugu Gradnikova brigada se vratila na sektor Otlice i Predmeje, dok su Prešernova i Vojkova neko vreme ostale na sektoru Bukovja i Šmihela na Pivki. U toku 23. aprila vodila se teška borba između nemačkih snaga koje su bile jačine od oko 700 vojnika, i Vojkove brigade. Neprijatelj je vraćen u Postojnu. Prema našim izveštajima, imao je 32 mrtva. Značajno je istaći našu uspešnu diverziju 22. aprila u Postojnskoj špilji koju je sa grupom boraca izvršio Tadek Sadevski Tomo. Tom prilikom je zapaljeno 670 bačvi sa benzinom.

Treba istaći i najuspešnijeg diverzanta u 9. korpusu Mehdija Gusjenova Mihaila iz 1 (ruske) čete 1. bataljona Gradnikove brigade. On je Azerbejdžanac i rodio se u gradu Bakuu. Bio je zarobljen za vreme borbi kod Staljingrada (danas Volgograd). Nemci su ga kasnije uključili u jednu od svojih kvislinških jedinica, formiranih od sovjetskih ratnih zarobljenika. Mihajlo je sa ovom jedinicom došao na Slovenačko primorje i u februaru 1944. prebegao u partizane, gde se uključio u našu "rusku četu" koja je formirana u Gradnikovoj brigadi. Poznavajući stanje u nemačkim vojnim jedinicama Mihailo je, preobučen u uniformu nemačkog oficira, često navraćao u Trst, odakle je organizovao prelazak mnogih svojih sunarodnjaka iz nemačkih kvislinških jedinica u partizane. Računa se da je njegovom zaslugom došlo u jedinice 9. korpusa oko 150 zarobljenika — nekadašnjih crvenoarmejaca. Ali Mihailo je poznat i kao diverzant.

Jedna od najuspešnijih njegovih diverzija izvršena je 2. aprila 1944. kad je u bioskopsku salu u kojoj su se nalazili nemački vojnici i oficiri u Općinama iznad Trsta uneo dva sanduka eksploziva sa tempiranim upaljačima. Eksploziv je ostavio ispod stolica i izašao. Eksplozija je imala strašno dejstvo. Tom prilikom poginulo je oko 80, a naknadno u bolnici umrlo još oko 35 nemačkih oficira i podoficira.

Drugu diverziju Mihailo je izvršio u menzi oficirskog doma u Trstu. Po načinu izvršenja bila je slična prvoj. On je u salu, gde je ručavalo oko 450 nemačkih oficira, uneo kofer sa eksplozivom, postavio ga pod sto i izašao. Uskoro zatim došlo je do eksplozije. Tada je poginulo 150 oficira i oko 200 ranjeno.

Ovakve i slične diverzije, sabotaže, prepade i obmane izvodile su i sabotažne grupe koje su formirane kod pojedinih komandi mesta, a naročito diverzantske grupe jedinica VDV[3]. Akcije ove vrste bile su toliko učestale da je neprijateljska komanda morala posebnim uputstvom informisati vojnike na području Slovenačkog primorja o opasnosti koja im preti.

" ... Teritorija Jadranske operativne zone se velikim delom nalazi pod kontrolom partizana. Svugde i u svako vreme treba računati na njihove napade. Partizani često nose nemačke uniforme i služe se nemačkim jezikom. Partizani se kreću i u većim gradovima gde miniraju prostorije u kojima se nalaze jedinice, menze itd. Na svakom mestu, a naročito na putovima gde nema puno saobraćaja, treba računati na njihovo prisustvo. Zato je potrebna velika opreznost. Oružje treba da je uvek spremno. Kretati se treba samo u grupama, a nikada pojedinačno ..."[4]

[1] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 7. maja 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP u Ljubljani, F. 226/III).

[2] 15-dnevni izveštaj štaba 31. divizije od 7. maja 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP u Ljubljani, F. 226/III); ratni dnevnik Ibre Ibraimovskog; Miha Klinar: "Kratka kronika VII. SNOUB ,Franceta Prešerna'" ("Loški razgledi" 5/1958, str. 47); sećanja Ivana Krašo-veca; "Historiat iz narodnoosvobodilne borbe" (Anton Podgornik, Maribor, Dalmatinska 43).

[3] Na Slovenačkom primorju i u Gorenjskom, u to vreme je dejstvovala 2. brigada VDV ("Vojska državne varnosti" — "Vojska državne bezbednosti").

[4] "Partizanski dnevnik" od 1. maja 1944. (Biblioteka IIRP u Ljubljani); izveštaj štaba 31. divizije od 11. aprila 1944. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP u Ljubljani F. 226/III); "Odmev" br. 1 (Biblioteka IIRP u Ljubljani).