Neki zaključci iz borbi na sektoru Idrije   Borbe koje su se na širem području Idrije vodile u toku druge polovine marta i u prvim danima aprila 1944. bile su sastavni deo prve operacije koju je planirao i njome neposredno rukovodio štab korpusa. Pokazalo se da jedinice korpusa, pa i Gradnikova brigada, još nisu dovoljno obučene i organizaciono učvršćene da bi mogle — mada relativno dobro naoružane, čak uz podršku topova i minobacača — osvajati jako utvrđena neprijateljska uporišta. Neprijateljske kolone koje su bile upućene u pomoć napadnutim uporištima, gotovo redovno su uspevale da dosta lako probiju odbrambene položaje jedinica u blokadi, mada su obično bili u pitanju u topografskom pogledu veoma jaki položaji. Razlog je bio i u tome što su položaji bili posednuti linijski i što nisu imali nikakvu dubinu, a isto tako što jedinice čiji su položaji bili probijeni, nisu preduzimale napade u bokove i leđa neprijateljskih kolona koje bi se probile kroz njihove položaje. Borbena disciplina i osećanje lične odgovornosti kod nekih starešina bili su dosta slabi. Jedinice su suviše brzo i bez prave potrebe napuštale položaje ne vodeći računa da takvim postupcima upropašćuju i onemogućavaju izvođenje zamisli štaba brigade, divizije ili korpusa. To se dešavalo ne samo sa vodovima i četama, već i sa bataljonima. Tako se 1. bataljon Gradnikove brigade 19. marta povukao ispred Godoviča, a da štab brigade za to uopšte nije znao, i krenuo pravo u Vipavsku dolinu gde nije bilo snega, ali je bilo dovoljno hrane. To isto se desilo i sa delovima 2. bataljona. Zato, kad je 19. marta predveče od neprijatelja otet jedan automatski top, to je bila više zasluga brigadnih funkcionera koji su u svojstvu običnih boraca jurišali na neprijatelja, nego posliedica dobro smišljene i organizovane akcije. S druge strane, pokazalo se da su jedinice Gradnikove brigade, pa i ostale jedinice, postizavale najbolje rezultate u tipično partizanskom načinu dejstvovanja — iz zaseda i iznenadnim vatrenim prepadima na neprijateljske pešadijske i motorizovane kolone, ali i to da uspesi nisu bili dovoljno iskorišćeni: umesto da jedinice koje se nalaze u zasedi, svaki vatreni prepad završe jurišem i da od poginulih vojnika pokupe oružje, one su se i u tim prilikama bez potrebe povlačile. Baš u toj prvoj korpusnoj operaciji jasno se videlo da treba još mnogo šta uraditi da bi bataljoni i brigade, naviknute na partizanski način ratovanja, mogli postići zadovoljavajuće rezultate i u većim, kombinovanim akcijama i operacijama, gde se traži da svaki deo borbenog rasporeda bezuslovno izvršava, u interesu celine poverene zadatke. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument