Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

U toku zime 1943/1944. godine, brojno stanje Gradnikove brigade znatno se smanjilo. Razlozi su višestruki. Pre svega, u toku decemjbra 1943. i januara 1944. pretrpela je nekoliko teških poraza, u kojima je poginulo preko 100 boraca, a velik broj ranjen. Neki su samovoljno napustili jedinice jer nisu mogli da izdrže napore koje je rat nametao. Znatan broj boraca otišao je u prekomandu, jer su se u to vreme oko štaba diivizije, korpusa i drugih naših komandi i ustanova razvijale mnogobrojne službe u koje je trebalo poslati najbolje borce. Uz to, tada su otvarane vojne škole, pa je i u njih upućen dosta veliki broj boraca.

Da bi brigada mogla da uspešno izvršava zadatke, neophodno je trebalo da brojčano ojača. Radi toga je štab 9. korpusa doneo odluku da 31. divizija otpočne opštu mobilizaciju svih sposobnih muškaraca na svom sektoru. Prešernova brigada je dobila zadatak da mobilise u istočnom i severnom, dok bi Vojkova to činila u zapadnom delu Gorenjskog i na širem području Idrije. Zadatak Gradnikove brigade bio je da krene na sektor Vipavske doline u kojoj će mobilisati nove borce ne samo u Vipavskoj dolini, već i na Krasu, u Pivki, na Banjškoj visoravni, pa čak i na Sentviškogorskoj visoravni.

Brigada je na sektoru Leskovica — Robidnica krenula 2. februara 1944. u 18 časova. To joj je bio jedan od najdužih i najzamornijih marševa. U toku marša došlo je do teške nesreće: iz nepoznatih razloga iznenada je eksplodirala protivtenkovska mina i tom prilikom je poginulo deset i ranjeno sedam boraca. Među teško ranjenim bio je i politički komesar 3. bataljona Franc Čibej. Brigada je zatim preko Šebrelja produžila u Vojsko i dalje u pravcu Mrzle Rupe. Posle manjih čarki sa neprijateljem stigla je u Trnovsku šumu, a 3. februara noću u Sedovec, severozapadno od Trnova.

Idućeg dana brigada se, sem 1. bataljona koji je ostao u selu Labin je iznad Cerkna kao osiguranje srednje partijske škole, okupila iznad Vrtovina da bi prešla drum Gorica — Ajdovščina. Međutim, na drumu su se tog dana nalazile neprijateljske zasede i zato ona nije mogla da pređe. Kad se neprijatelj povukao, brigada je prešla drum po bataljonima. Svaki bataljon je krenuo na svoj sektor: 2. na sektor Lisjaki i Svino (južno od Ajdovščine), 3. u Ozeljan (istočno od Gorice) i 4. na sektor Renča. Štab brigade se smestio u Šmarju. U toku februara bataljoni su često menjali položaje i kantonmane, zavisno od toga gde je trebalo izvoditi mobilizaciju. Bataljoni nisu dejstvovali koncentrisano, već su bili podeljeni po četama, a ponekad i po vodovima.

Čim je stigla u Vipavsku dolinu, brigada je odmah uspostavila kontakt sa odborima OF u ovim selima koji su bili zaduženi da pripreme spiskove vojnih obveznika i da jedinicama pružaju pomoć oko mobilizacije. Prema ovim spiskovima, komande četa i štabovi bataljona su vojnim obveznicima slali pozive da se u toku od 48 časova jave u jedinicu. Pozivi su poslati svim muškarcima od 18 do 45 godina starosti. U slučaju da se pozvani nisu u predviđenom roku javili, slate su patrole da ih dovedu. Nije bio redak slučaj da su se dobrovoljno javljali i oni koje mobilizacija — usled odmaklih godina ili raznih drugih razloga — nije zahvatila. Uprkos raznim teškoćama mobilizacija je veoma uspešno izvršena. Tako je Gradnikova brigada u Vipavskoj dolini mobilisala oko 500 novih boraca.

Novi borci nisu odmah raspoređivani, već su slati u školske jedinice gde su upoznavani sa ciljevima narodnooslobodilačke borbe i osnovnim vojnim znanjima. U tim jedinicama ostajali su oko četrnaest dana, a zatim su raspoređivani u borbene jedinice[1].

Iako je osnovni zadatak Gradnikove brigade u Vipavskoj dolini bila mobilizacija, ipak su njene jedinice izvele nekoliko veoma uspelih akcija. Jedna neprijateljska kolona, jačine od oko 100 ljudi, krenula je 18. februara iz Ajdovščine u pravcu Planine i blizu sela je sačekana od zasede 4. bataljona. Borba je trajala ceo dan i predveče se neprijatelj povukao u Ajdovščinu. Idućeg dana ponovo je krenula jedina kolona. Nju je dočekala 2. četa 4. bataljona i zaustavila ispred sela Dolenja. Neprijatelj se najpre neorganizovano povukao, a zatim se ponovo prikupio i krenuo u napad uz podršku artiljerije. Mada je uporno napadao, morao se povući. Iz naših izveštaja saznajemo da je neprijatelj u ovoj borbi izgubio 12 vojnika. I 20. februara vođena je borba kod Ajševice. U njoj su učestvovale jedinice 3. bataljona. Kada su dobiveni podaci o neprijateljskom pokretu, odmah je 1. četa 3. bataljona u rejonu Ajševice postavila zasedu. Očekivao se siguran uspeh. Međutim, nije se sasvim uspelo. Kad se na drumu pojavilo pet kamiona neki naši puškomitraljezi nisu radili. Kamioni su produžili, iako je vatra iz našeg teškog mitraljeza bila dosta precizna i neprijatelju nanela veoma teške gubitke. Saznajemo da je neprijatelj imao 29 mrtvih i 12 ranjenih vojnika.

[1] Zbornik, tom VI, knjiga 10, dok. br. 101 (uputstva Glavnog štaba NOV i POS od 18. januara 1944); Zbornik, tom VI, knjiga 10, dok. br. 195 (naredba štaba 31. divizije NOV i POJ od 31, januara 1944). Zbornik, tom VI, knjiga 11, dok. br. 55 (izveštaj štaba 9. korpusa NOV i POJ od 14. februara 1944. Glavnom štabu NOV i POS); izveštaj o političkom radu u 31. diviziji od 18. maja 1944. (Arhiv IIRP u Ljubljani); izveštaj štaba 9. korpusa NOV i POJ od 9. septembra 1944. (Arhiv IIRP u Ljubljani), dnevnik Franca Škopca, sećanja Ivana Krašoveca, sećanja Martina Grajfa i zapisnik sa sastanka boraca i rukovodilaca Goriške brigade (svi se ovi dokumenti nalaze u arhivu predsedništva SUB NOR Slovenije).