Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Čim je nemačka komanda u okupiranom Gorenjskom na Slovenačkom primorju videla da je narodnooslobodilački pokret, posle septembarske i novembarske ofanzive, u daljem porastu i da je politika "slovenizacije" i paktiranja sa NOV postigla potpun neuspeh, morala je pribeći novim metodama borbe protiv partizana. To je bilo utoliko nužnije jer su se u to vrerne na Slovenačkom primorju i u Gorenjskom nalazile relativno slabe okupacijske snage[1].

Nemačka komanda je radi toga posvetila veliku pažnju blagovremenom prikupljanju podataka o rasporedu partizanskih jedinica, kako bi nemačka reakcija na partizanska dejstva bila brza i efikasna. Komandanti nemačkih jedinica su dobili uputstva da delom svojih snaga patroliraju po svom terenu i postavljaju zasede, a drugim delom da neprekidno gone protivnika.

"U gerilskom ratu ne odlučuje masa već umešnost, borbenost i sposobnost svakog pojedinca zajedno sa korišćenjem lukavstva i obmanjivanjem neprijatelja. Pojedinim patrolama treba, u slučaju potrebe, dodeliti meštane za vodiče i tumače. Stanovništvu treba, iznenadnom pojavom patrola na raznim mestima, dokazati da se naše kontrole

Nemačka komanda je podatke o protivniku, u velikoj meri, prikupljala preko svojih poverenika na terenu i rođaka domobrana koji su živeli na teritoriji gde su se nalazile i kretale partizanske jedinice, a u mnogo manjoj meri od partizanskih dezertera kojih tada, bar u Gradnikovoj brigadi, gotovo nije ni bilo. Veoma često je nemačka komanda slala u partizanske jedinice svoje agente[3]. S obzirom na to što je u tim mesećima prebegao u partizane veliki broj slovenačkih mladića koje su Nemci pozvali u vojsku, bilo je teško odvojiti agente od onih koji su u partizane stupili sa poštenim namerama.

U redovima Gradnikove brigade gotovo nije ni bilo tih agenata jer se brigada, bar do tada, popunjavala pretežno mladićima iz Slovenačkog primorja koji nisu služili nemačku vojsku i zato nisu mogli biti vrbovani za špijunski rad. Ali zato Primorci, nenaviknuti na izdajstvo od sopstvenih ljudi, nisu bili dovoljno budni i obazrivi prema ljudima kad bi ovi došli blizu Dolomita i u Gorenjsko, a komande nisu posvećivale dovoljnu pažnju, uglavnom iz istih razloga, osiguravanju svojih jedinica pred mogućnim iznenađenjima.

Naši štabovi su dosta rano prime tili infiltraciju gestapo vskih elemenata. Zato je bilo naređeno da se, kolikogod je moguće, spreče kontakti između pojedinaca i civilnog stanovništva, da se u patrole ili za kurire ne određuje samo po jedan borac već najmanje dvojica i da se onemogući širenje paničnih vesti. Međutim izvor takvih vesti trebalo je u svakom slučaju otkriti[4].

Štab divizije je često upozoravao i na potrebu za češćim menjanjem položaja, naročito kad su jedinice dejstvovale na perifernim područjima Slovenačkog primorja[5].

"S obzirom na to što ćemo se ubuduće zadržavati na teritoriji koju neprijatelj intenzivno kontroliše i gde ima dobro organizovanu obaveštajnu službu, naše najbolje obezbeđenje biće u neprekidnim pokretima, a na taj način moći ćemo neprijatelju sprečiti i koncentrisanje većih snaga za plansko uništavanje naših jedinica. Zato treba da su brigade u stalnom pokretu i da se na pojedinim mestima zadržavaju samo toliko koliko im treba za pripremu i izvođenje odgovarajuće akcije, a ni u kojem slučaju više od dva dana ..."

Da su se i jedinice Gradnikove brigade striktno pridržavale tih uputstava, do mnogih iznenađenja i suvišnih žrtava ne bi ni došlo. Zato je štab divizije mprao ponovo upozoriti štabove brigada i bataljona na njihove dužnosti u pogledu osiguravanja jedinica. Bilo je naređeno da se oko kantonmana obavezno pripremaju bunkeri i da se posedaju u slučaju iznenadnog neprijateljevog napada, a iz njih treba da se pruža otpor sve dok ne bi jedinica bila sposobna da pređe u protivnapad ili da se organizovano povlači.

Tek kad su proučavanje i izvođenje takvih i sličnih uputstava postali osnovna tema na svim sastancima — partijskim, političkim i vojnim — iznenađenja su prestala, mada neprijatelj nije još potpuno odustajao od svoje taktike. Međutim, njegova taktika nije više bila uspešna s obzirom na to što su naše jedinice postale budnije i što ih nije bilo više moguće tako lako iznenaditi.

[1] Prema ocenama štaba 9. korpusa koji je, umesto 3. operativne zone, formiran 21. decembra 1943. (Zbornik, tom VI, knjiga 9, dok. br. 152 — izveštaj štaba 9. korpusa NOV i POJ od 31. decembra 1943. Glavnom štabu NOV i POJ), u to vreme se na Slovenačkom primorju nalazilo 14.000 do 16.000 neprijateljskih vojnika (od toga 9.000 Nemaca i 3.000 Italijana, a ostatak se odnosio na kvislinške formacije, sastavljene od zarobljenih crvenoarmejaca), dok je u Gorenjskom bilo oko 8.000 Nemaca, a u Dolomitima 2.000 — 3.000 domobrana i Nemaca.

[2] Podaci: Zbornik, tom, VI, knjiga 9, dok. br. 201 (zapovest višeg vođe SS i policije 18. vojnog okruga od 21. decembra 1943). Na području Gorenjskog neprijatelj je za te akcije organizovao 2. bataljon 19. SS policijskog puka, policijsku brdsku lovačku četu "Alpenland", dve rezervne žandarmerijske motorizovane čete "Alpenland", žandarmerijsku akcijsku četu iz Škofje Loke i tri žandarmerijska akcijska voda (na istom mestu). Na području Idrije i Dolomita neprijatelj je upotrebljavao u te svrhe, pre svega, bataljon "Heine" 139. puka 188. rezervne brdske boračke divizije i kvislinške domobranske jedinice.

[3] Jedan od tih je bio i major kraljevske jugoslovenske vojske Hojan Bojan, šef operativnog odseka Vojkove brigade, a kasnije i štaba 31. divizije. Kao gestapovski agent je otkriven i u februaru 1944. osuđen na smrt i streljan. Majoru Hojanu pripisuju se mnogi porazi i iznenađenja koje su pretrpele i ostale jedinice divizije, a ne samo Gradnikova brigada.

[4] Naredba štaba 26. divizije od 10. novembra 1943. (Arhiv IIRP u Ljubljani).

[5] Zbornik, tom VI, knjiga 9, dok. br. 77 (zapovest štaba 26. divizije od 17. decembra 1943).