Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Ofanziva koju je nemačka komanda u operacijskoj zoni "Jadransko primorje[1]" izvodila krajem septembra 1943. godine samo je privremeno usporila razvitak NOV na Slovenačkom primorju. Naprotiv, posle ofanzive došlo je do novog poleta narodnooslobodilačke borbe.

Nemačke snage na ovoj prostoriji bile su isuviše slabe da bi se mogao očekivati neki njihov značajniji uspeh. U Trstu se nalazilo oko 4.000 vojnika, ali je njihov prevashod-ni zadatak bio — odbrana obale u slučaju savezničke invazije. Garnizon u Gorici bio je još malobrojniji — svega 500 ljudi. U nekoliko manjih mesta duž pruga Postojna — Trst i Trst — Gorica — Sv. Lucija — Podbrdo — Jesenice Nemci su imali svoje posade. Ostali deo teritorije kontrolisale su naše jedinice. Da bi ojačali svoju vlast i sigurnost na Slovenačkom primorju, nemačka vojna komanda formirala je već u toku prvih dana okupacije italijanske kvislinške jedinice u kojima se početkom oktobra 1943. nalazilo 460 oficira i 374 vojnika[2]. Uz to, nemačke vlasti su računale na saradnju i pomoć slovenačkog stanovništva. Zato su svugde uvodile slovenačku administraciju, otvarale slovenačke škole i od Slovenaca pokušale da formiraju narodnu zaštitu, policiju i narodnu gardu. Nemci su išli i dalje, pa su partizanima predložili i sledeće: da partizanske jedinice ne napadaju njihove snage i da im partizani omoguće nesmetanu upotrebu komunikacija; u tom slučaju oni ne bi napadali naše jedinice, već su spremni da im isporučuju i hranu. U vezi sa ovim predlozima, u jednom našem izveštaju kaže se i ovo " ... najviše je iznenadio predlog koji su dale nemačke vlasti u Gorici i predsedmk opštine da Narodnooslobodilačko veće za Slovenačko primorje naimenuje članove goričkog gradskog odbora i da partizanska komanda uputi u Goricu 300 starih partizana koji bi bili upotrebljeni za policijsku službu.[3]"

Od svih ovih predloga nije bilo ništa. Naše jedinice su na sve neprijateljske ponude odgovarale novim napadima na komunikacije i jedinice. Prešernova i Vojkova brigada rušile su u oktobru žičane prepreke i čistile minska polja koja su se nalazila na nekadašnjoj italijansko-nemačkoj granici između Slovenačkog primorja i Gorenjskog i likvidirale niz manjih nemačkih uporišta na istočnoj strani te granice (Davča, Leskovica, Žiri, Sovodenj, Javorjev dol, Trebija, Javor je, Mlaka).

Jedinice 26. divizije, ("Triglavske"), nalazile su se u to vreme na položajima istočno od skorašnje italijansko-nemačke granice, sem Gradnikove brigade koja se delom snaga zadržavala na "italijanskoj" strani granice. Brigade ove divizije bile su raspoređene u sledećim rejonima:

— na levom krilu divizijskog rasporeda bila je Prešernova brigada sa tri bataljona na sektoru Davče i Robidnice; imala je zadatak osiguravanja oslobođene teritorije od pravca Selške doline, dok je jedan bataljon iz Bukova osiguravao pravac iz Baške grape;

— u centru divizijskog rasporeda nalazila se Vojkova brigada na sektoru Gorenje Vasi i na Žirovskom vrhu, sa zadatkom da osigurava oslobođenu teritoriju od eventualnog prodora neprijatelja iz pravca Gorenje Vasi;

— na desnom krilu borbenog' poretka 26. divizije ("Triglav") nalazila se Gradnikova brigada. Ona je osiguravala oslobođenu teritoriju od pravca Dolomita i Idrije. Radi toga je njen 3. bataljon poseo položaje u rejonu Goropeka sa zadatkom da kontroliše pravac Sv. Trije kralji — Žiri. Desno od njega bio je u širem rejonu Ravni 2. bataljon; u rejonu Vrsnika nalazio se 5. bataljon zajedno sa štabom brigade, a desno od njega, u rejonu Ledine — Govejk, bio je na položajima 1. bataljon koji je zatvarao pravac Idrija — Žiri. Desni bok brigade osiguravao je 4. bataljon koji je dve čete imao u zasedi na liniji Otalež — Jazne. One su imale zadatak da spreče eventualan proaor neprijatelja dolinom Idrijce u pravcu Idrija — Želin[4].

Ovaj raspored divizije bio je više ofanzivan nego de-fanzivan. Neposredan zadatak Gradnikove brigade u prvoj polovini novembra 1943. bila je likvidacija domobranski[5]h uporišta u severnom delu Dolomita (Sv. Trije kralji, Rovte itd.) i napadi na neprijateljske kolone na drumu Idrija — Logatec, dok je zadatak Vojkove i Prešernove brigade bio čišćenje Poljanske i Selške doline i likvidacija neprijateljskih garnizona u pravcu Škofje Loke[6]. Jedinice brigade neprekidno su se spuštale u unutrašnjost Dolomita i napadale domobranske i nemačke jedinice. Patrole i zasede 3. bataljona koji je glavne položaje imao iznad Goro-peka redovno su stizale u rejon Sv. Trije kralji i sukobljavale se sa domobranskim patrolama[7].

Neke jedinice Gradnikove brigade probijale su se još dublje u Dolomite i hvatale žive domobrane. Jedna patrola, sudeći po nekim našim izveštaj ima[8], probila se čak u Hor-jul, gde je zarobila 20 domobrana i zaplenila 8 pušaka i 40 bombi.

Ova naša aktivna dejstva bila su povod za početak nove nemačke ofanzive koja je trebalo da se izvede na teritoriju na kojoj je dejstvovala 26. divizija ("Triglavska").

U ofanzivnoj akciji protiv Triglavske divizije učestvovali su, pored jedinica 44. grenadirske divizije (132. i 134. grenadirski puk i izviđačka grupa), još 14. i 19. SS policijski puk i borbena grupa "Gervers" (delovi 901. nastavnog grenaddrskog tenkovskog puka, 2, bataljon 138. rezervnog puka planinskih lovaca, dopunski batalion 162. pešadijske divizije, bataljon planinskih lovaca "Heine", SS bataljon kraških lovaca i još neke druge jedinice).

Ofanživa je obuhvatila gotovo čitav severozapadni deo Gorenjskog (zapadno od Save), Dolomite i sektor Idrije i Cerkna. Neprijateljske jedinice počele su posedati polazne položaje za napad već 11. novembra. Sa severne strane, na liniji Bohinjska Bistrica — Bled — Kranj, bili su 14. i 19. SS policijski puk, od Kranja do Ljubljane 132. grenadirski puk, na liniji Ljubljana — Vrhnika — Dolenji Logatec 134. grenadirski puk i izviđačka grupa, dok je liniju Dolenji Logatec — Idrija — Vojsko — Grahovo — Podbrdo trebalo da posedne borbena grupa "Gervers". Njen zadatak je bio da se u rejonu Podbrda spoji sa snagama policijskih pukova koji su posle "čišćenja" Jelovice imali da stignu u Selsku dolinu i tako zatvore obruč oko Triglavske divizije[9].

Kao prva faza neprijateljske ofanzive predviđeno je okruženje partizanskih snaga na prostoriji između Idrije, sela Gorenja Vas i Cerkno. Odmah zatim usledila bi i druga — stezanje obruča oko okruženih partizanskih snaga, njihovo razbijanje na manje delove i pojedinačno uništavanje. Neprijatelj se ovog plana strogo pridržavao i njegove jedinice su pedantno izvodile dnevne planove. Cim bi stigle na određenu liniju zaustavile bi se i pristupile utvrđivanju, a idućeg dana produžile dalje.

Naša obaveštajna služba je na vreme obavestila štabove brigada i divizije o neprijateljskim pripremama za ofanzivu i na koncentracije neprijateljskih snara u Škofjoj Loki, Idriji i Dolomitima, ali su i pored toga naše jedinice i dalje mirno čekale na svojim položajima i nisu preduzimale, sem zaseda i patroliranja, nikakve odbrambene mere[10]. Tek kad je neprijateljska ofanživa bila u punom jeku, štab divizije izdao je naređenje za zaprečavanje i rušenje komunikacija[11].

U tom naređenju je predviđeno da se zapreče svi pute vi na kojima bi neprijatelj mogao upotrebljavati motori-zaciju, zatim jakim borbenim patrolama napadati neprijateljske delove dok se odmaraju po selima. Ukoliko neprijateljski pritisak bude suviše jak, Gradnikova brigada je imala da se povuče na levu obalu reke Idrijce, na sektor G. Kanomlja — Vojsko — Robarje.

Međutim, ovo naređenje štaba divizije stiglo je isu više kasno. Već 13. novembra 2. bataljon 138. rezervnog puka sa 700 vojnika, tenkovima i oklopnim kolima, krenuo je iz Idrije prema severu. Blizu sela Otaleža došlo je do kraće borbe sa jedinicama 4. bataljona Gradnikove brigade. U kratkoj borbi, u kojoj je poginulo 7 naših boraca, ove jedinice su se povukle usled velike nadmoćnosti neprijatelja. Istog dana neprijateljske prethodnice izbile su na raskrsnicu puteva Zelin — Cerkno. Čim je neprijatelj stigao tako duboko u partizansku pozadinu, odmah je uputio izvidnice u oba pravca: prema zapadu u pravcu Reke i istoku u pravcu Cerkna. Manevar koji je neprijatelj izveo u toku ovog dana bio je veoma smeo. On je glavninu poslao iz Idrije u pravcu Zelina klisurom, iako su se bataljoni Gradnikove brigade nalazili na istočnoj strani iznad doline Idrijce. Da je štab divizije, kad je bio obavešten za pripreme neprijatelja za ofanzivu, naredio da se promeni raspored brigade, i tako koncentrisao jedinice na desnom krilu iznad doline Idrijce ili čak sa obe strane doline, a da je na vreme izdao uputstva za rušenje objekata na drumu — Idrija — — Zelin, ova neprijateljska kolona mogla je doživeti pravu katastrofu. Međutim, te mogućnosti nisu iskorišćene, već je brigada i dalje ostala u ranijem rasporedu.

Sledećeg dana, 14. novembra, neprijateljska kolona iz pravca Zelina produžila je pokret u Cerkno, a zatim, bez ikakvog otpora, izbila u Novake, ostavljajući duž druma Idrija — Zelin — Cerkno mnoge zasede između kojih su patrolirala i oklopna kola. Naše jedinice nisu ni na ovaj prodor neprijatelja energično odgovorile, već su ostale na starim položajima, iako je bilo sasvim jasno šta neprijatelj smera.

Trećeg dana, 15. novembra, iz Selške doline probila se preko Davče i Novaka jedna druga neprijateljska borbena grupa i, spajajući se sa prvom, zatvorila obruč oko glavnine 26. divizije ("Triglavske"). Ovog dana neprijatelj je već počeo da steže obruč. Do prvih borbi došlo je na položajima Vojkove brigade na Žirovskom vrhu. Ona se morala povući i posesti nove položaje na levoj obali Po<-ljanske Sore da bi sprečila prodor neprijatelja iz pravca Gorenje Vasi duž druma Gorenja Vas — Hotavlje — Cerkno[12].

Gradnikova brigada nije ni u toku 15. novembra stupila u borbu, već je $ dalje ostala na svojim isturenim položajima, iako su oba njena boka bila potouno otvorena — desni zbog prodora neprijateljske kolone iz Idrije u pravcu Zelina, a levi, zbog povlačenja Vojkove brigade sa Žirovskog vrha. Jedino ispravno rešenje u takvoj situaciji bilo je da se brigada u toku noći 15/16. novembra povuče na nove položaje bliže Cerknu i tako smanji opasnost od okruženja, ili da se probije prema zapadu, na levu obalu Idrijce. Međutim, ni do kakvog rešenja nije došlo, već je brigada i četvrti dan ostala na starim položajima.

Četvrtog dana se Gradnikova brigada našla u veoma teškoj situaciji. Napadnuta je gotovo sa svih strana i neprijatelj je nastojao da je odseče od glavnine dtivizije. Jedna njegova kolona pokušala je da se probije iz doline reke Idrijce preko Otaleža za Sovodenj, dok je druga vodila borbu sa jedinicama Vojkove brigade na sektoru Fužina. Najteže borbe vođene su u rejonu Razpotje — Govejk — Vrsnik.

Jutarnje borbe otpočele su u rejonu Vrsnika gde su se, pored jedinica 5. bataljona i štaba Gradnikove brigade, nalazili i delovi 2. bataljona koji se pre dva dana povukao iz rejona Ravni na položaje na levoj obali potoka Zirovnice. Oko deset sati jedinice 134. grenadirskog puka, koje su nastupale iz Dolomita, sukobile su se sa zasedama 2. bataljona. Taj napad je odbijen. Međutim, u toku dana spustila se gusta magla, pa je neprijatelj uspeo da zaobiđe naše jedinice i prinudi ih na povlačenje[13].

Jedinice 5. i delovi 2. bataljona zatim su sačekale neprijatelja na novim položajima oko Vrsnika i tu ga zadržale sve do noći. Uskoro potom došlo je do borbe i u rejonu Razpotja, iznad okuka na drumu Idrija — Razpotje — Žiri. Neprijatelj koji je nastupao od pravca Gore iznad Idrije, zbog guste magle i snežne mećave nije primetio naše zasede. Borba je bila bliska i oštra. Usled neprijajateljske nadmoćnosti, naša zaseda se morala povući[14]. Naš 1. bataljon uspešno je odbijao neprijateljske napade iz Razpotja u pravcu Ledina i iz Govejka u pravcu Srnjaka[15]. Uslovi u kojima se vodila borba bili su sve teži, s obzirom na mećavu i gustu maglu koja je neprijatelju omogućavala napade i na bokove i iz pozadine. Iako je neprijatelj imao osetne gubitke[16] naši bataljoni su se morali povući. Povlačenje je teklo pod veoma teškim uslovima. Vreme je bilo vrlo ružno. Sneg do kolena, pa i više. Kad je 1. bataljon u noći stigao u Krnice, tamo su već bili delovi 2. bataljona, a nešto dalje, u Ledinama, 4. bataljon[17].

Međutim, još nije bilo veze sa 3. bataljonom koji se sa položaja u rejonu Goropeka povukao na Žirovski vrh. Tamo više nije bilo naših jedinica jer se Vojkova brigada povukla već dan ranije. Ovaj bataljon je otišao na Staru Oselicu[18]. Dok su se 1, 3. i 4. bataljon sa delovima 2. povlačili premia severu, 5, bataljon se sa jednim delom 2, i štabom brigade probijao prema jugu. Bataljon je Idriju zaobišao sa istočne strane, a zatim je između Idrije i Godoviča produžio u rejon Crnog Vrha. Tu je ostao sve do kraja ofanzive[19].

Glavnina brigade (bez štaba koji se nalazio sa 5. bataljonom) uspostavila je u rejonu Praprotno brdo (trig. 1006) vezu sa štabom divizije koji je naimenovao privremeni operativni štab: za komandanta Emil Vovk Škrjanc, koji je bio komandant 1. bataljona, i za političko^ komesara Ivan Sulič Iztok, dotad politički komesar 1. bataljona[20],

Što se tiče ostalih brigada 26. divizije ("Triglavske"), Vojkova brigada imala je teške borbe na pravcu Gorenja Vas — Fužine — Sovodenj — Cerkno. Zaslugom Vojkove brigade, "put prema severu ostao je otvoreno, a nemačke na-mere da u rejonu Ledina ostvare svoj prvi džep pretrpele su neuspeh...[21]" Od Prešernove brigade ostao je u neprijateljskom obruču samo 3. bataljon, dok se njen 4. nalazio u rejonu sela Bukova, a ostala dva su se povukla preko Selške Sore na visoravan Jelovicu.

U toku 17. novembra, jedinice Gradnikove brigade povukle su se preko Fužine — Sovodenj — Cerkno i izbile u Staru Oselicu. Tu se brigada spojila i sa svojim 3. bata-Ijonom. Ona je produžila prema Leskovici. Drum Hotavlje — Kopačnica — Cerkno prešla je danju 18. novembra i u Les-kovicu stigla u toku prepodneva. Posle kraćeg odmora brigada je napadnuta iz pravca Gorenje Vasi. Naše zasede su privremeno uspele da neprijatelja zadrže oko sela Srednjeg Brda[22]. Borba se kasnije nastavila. Neki naši borci pokazali su izvanrednu hrabrost[23]. Jedinice Gradnikove brigade su se, preko nekadašnje nemačko-italijanske granice, povukle iz Leskovice u Robidnicu[24]. I Nemci su pokušali da pređu granicu, ali ih je na prolazu preko žičanih prepreka zaustavila jaka i precizna minobacačka i mitraljeska vatra delova 1. i 4. bataljona koji su bili u zaštitnici brigade. Međutim, situacija je bivala sve kritičnija. Neprijatelj je uspeo da okruži tri bataljona Gradnikove brigade, tri bataljona Vojkove (samo je jedan bataljon uspeo noć ranije da se probije kroz obruč na levu obalu Idrijce) i jedan bataljon Prešernove brigade zajedno sa štabom divizije. Ovo okruženje izvršeno je na sasvim malom prostoru u rejonu planine Blegoša, visa Crnog vrha i sela Davče. Naša iscrpenost još više je pogoršavala ionako tešku situaciju[25]. Na našu sreću našla se rupa u neprijateljskom obruču. Vojkova brigada je uspela da se probije na Cerkljanski vrh i dalje na levu obalu Idrijce, a bataljoni Gradnikove i jedan bataljon Prešernove brigade sa štabom divizije krenuli su noću 18. novembra iznad Novaka da bi stigli u rejon sela Davče. Brigada se u Davči malo zadržala pa je produžila u selo Labinje[26].

Uveče 19. novembra Gradnikova brigada je krenula preko Trebenča i Zakriža na Ravne gde je izbila na glavni drum Idrija — Zelin — Sv. Lucija. Cim su jedinice stigle na raskršće gde se odvaja drum za Sentviškogorsku visoravan, krenule su na tu visoravan i uz najveće napore stigle u selo Sentvišku Goru kasno popodne[27].

Za neprijateljsku novembarsku ofanzivu tzv. "Traufe" protiv jedinica 26. divizije karakteristično je to što su se borbena dejstva izvodila u veoma teškim vremenskim prilikama. Mećava, dubok sneg i magla su podjednako smetali i jednoj i drugoj strani, a možda neprijatelju i više, s obzirom na to što mu je bila otežana upotreba vojne tehnike, a naročito tenkova i artiljerije. Zbog slabe vidljivosti neprijatelj je teško održavao borbeni kontakt sa protivnikom koji je u svakom slučaju pokazao mnogo veću izdržljivost i pokretljivost od njega. Upravo zbog velike pokretljivosti — mada borci Gradnikove brigade, rodom iz sunčanih i toplih mesta, nisu navikli na tako surovu klimu i da je to od slabo opremljenih boraca iziskivalo ogromnu energiju — brigada je izmanevrovala neprijatelja i umešno se izvlačila iz opasnih situacija.

Brigada u ovim borbama nije imala mnogo gubitaka, ali se njeno brojno stanje od 1450 boraca, koliko ih je imala uoči ofanzive, ipak smanjilo na oko 1000 posle neprijateljske ofanzive[28].

I tom prilikom se, naime, ispoljila nedovoljna čvrstina i odlučnost kod nekih nižih starešina, a to su mnogi borci iskoristili, odvojili se od svojih jedinica i vratili kući, ne zato da se predaju neprijatelju, već "po toplu odeću i obuću" i da sačekaju dolazak mobilizacijskih patrola koje će ih ponovo odvesti u jedinice.

Mada su se 26. divizija ("Triglavska") u celini, pa i Gradnikova brigada, u toku ofanzive "učvrstila, rukovodstva jedinica su postala jača, podigla se borbenost, povećala se udarna moć jedinica..."[29],bilo bi, ipak, mnogo manje napora i suvišnog zamjaranja ljudstva da su se štabovi i jedinice bolje pripremili za neprijateljsku ofanzivu ili je na vreme izbegli, kao što je to bio slučaj sa 5. i delovima 2. bataljona Gradnikove brigade.

Kad su se na raznim konferencijama i sastancima koji su održani posle završetka neprijateljske ofanzive analizirala dejstva neprijatelja i postupci naših komandi, došlo se, pored ostalog, do zaključka da je u toku ofanzive veza slabo funkcionisala, zbog čega je otežano rukovođenje jedinicama. Dosta kritike je bilo i na taktiku koju su naše jedinice primenjivale. Bilo je sasvim pogrešno što su na položajima čekale neprijatelja i omogućile mu da iskoristi svoju nadmoćnost u ljudstvu i naoružanju. Naše jedinice morale bi što brže manevrovati i izvoditi iznenadne napade na pojedine delove neprijateljevog borbenog poretka, vodeći pri tome računa da je, u toku neprijateljske ofanzive, osnovni zadatak svih komandi očuvanje žive sile i borbenog morala jedinica.

Iako je neprijatelj u toku ove ofanzive imao dosta velike gubitke, oni bi bili još veći da je bilo " ... više odlučnosti, udarnosti i jurišnog raspoloženja, a manje defan-zivnog čekanja i neorganizovanog povlačenja."[30]

[1] Nemci su već nekoliko dana posle kapitulacije Italije formirali takozvanu operacijsku zornu "Jadransko primorje" u koju su ulazile nekadašnje italijanske provincije Ljubljana, Rijeka, Pula, Trst, Gorica i Videm. Za komesara operacijske zone imenovan je F. Rajner.

[2] "Lettera del Commissario Federale del P. F. Franco Frattarelli dd. 18. 1. 1944 sui problemi degli ufficiali e soldati della zona". (Prepis dokumenta se nalazi kod Martina Grajfa, Ljubljana).

[3] Zbornik, tom VI, knjiga 8, dok. br. 153 (izveštaj obaveštajnog odseka 3. operativne zone od 30. novembra 1943).

[4] Zapisnik sa sastanka boraca i rukovodilaca Gradnikove i Goriške brigade; izveštaj operativnog odseka štaba 9. korpusa od 23. decembra 1943. Glavnom štabu NOV i POS (Zbornik, tom VI, knjiga 9, dok. br. 112).

[5] Slovenačke kvislinške jedinice koje su ibile u službi italijan-skog okupatora zvanično su se nazivale "MVAC" ("Milizia volon-taria anticomunista" — "Dobrovoljna antikomunistička milicija"), a narod ih je nazivao belogardejcima. Te formacije su posle kapitulacije Italije prešle u nemačku službu, pa su se njihovi pripadnici nazivali domjobranima.

[6] Zbornik, tom VI, knjiga 8, dok. br. 152 (operativni izveštaj štaba 3. operativne zone od 30. novembra 1943. Glavnom štabu NOV i POS).

[7] Zbornik, tom VI, knjiga 9, dok. br. 4 (izveštaj informacijskog odseka Glavnog štaba NOV i POS od 2. decembra 1943).

[8] Zbornik, tom VI, knjiga 9, dok. br. 4 (izveštaj informacijskog odseka Glavnog štaba NOV i POS od 2. decembra 1943).

[9] Tone Ferenc: Kapitulacija Italije i narodnoosvobodilna borba v Sloveniji jeseni 1943, str. 614 — 623 (Obzorja, Maribor, 1967).

[10] Zbornik, tom VI, knjiga 8, dok. br. 153 (izveštaj obaveštaj-nog odseka 3. operativne zone od 30. novembra 1943. Glavnom štabu NOV i POS).

[11] Arhiv IIRP u Ljubljani (zapovest štaba 26. divizije ("Triglavske") od 15. novembra 1943).

[12] Zbornik, tom VI, knjiga 9, dok. br. 112 (izveštaj operativnog odseka štaba 9. korpusa od 23. decembra 1943).

[13] Prema sećanju Ibre Ibraimovskog, komandira čete u 2. ba-taljonu. (Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije).

[14] Prema sećanju Franca Rejca i Danila Šuligoja (Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije).

[15] Prema sećanju Ivana Sulica Iztoka, tadašnjeg političkog komjesara 1. bataljona.

[16] Iz izveštaja štaba 3. operativne zone od 30. novembra 1943, Glavnom štabu NOV i POS može se zaključiti da je u pravcu Logatec — Rovte — Ravne nastupilo oko 700 neprijateljskih vojnika i da je oko 50 poginulo u borbama koje je na tom pravcu vodila Gradnikova brigada.

[17] Prema sećanju Ivana Sulica.

[18] Prema sećanju Antona Korenčiča.

[19] Zbornik, tom VI, knjiga 9, dok. br. 112.

[20] Zapisnik sa sastanka boraca i rukovodilaca Goriške brigade.

[21] Lado Ambrožič: "Osvobodilni boj primorskega ljudstva" (Arhiv IIRP u Ljubljani).

[22] Zapisnik sa sastanka boraca i rukovodilaca Goriške brigade.

[23] Prema sećanju Danila Šuligoja i Franca Rejca (Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije).

[24] Prema sećanju Ivana Sulica Iztoka.

[25] Stanko Petelin, pomenuta knjiga, str. 126 — 127.

[26] Franc Reje se seća da je dan ranije u selu Davči došlo do susreta između njegovog bataljona i neprijatelja, a da ni s jedne strane nije bila otvorena vatra: neprijatelj je mislio da pred sobom ima neku svoju jedinicu, a naši su od Nemjaca mislili da je to neka naša jedinica.

[27] Prema sećanju Danila Šuligoja i Franca Rejca.

[28] Zbornik, tom VI, knjiga 8, dok. br. 152.

[29] Arhiv IIRP u Ljubljani (izveštaj štaba 9. korpusa od 31. decembra 1943. Glavnom štabu NOV i POS).

[30] Zbornik, tom VI, knjiga 8, dok. br. 138 (zapovest štaba 3. operativne zone od 28. novembra 1943).