Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Kada su bataljoni stigli na Nanos odmah su poseli nove položaje. Četvrti bataljon dobio je zadatak da posedne položaje iznad serpentina na drumu koji iz St. Vida vodi u Nanos i spreči prodor neprijatelja u tom pravcu. Desno od njega, u rejonu seoskog imanja Jež, nalazio se 3. bataljon sa pratećom četom i štabom brigade, a u rejonu imanja Blazon nalazio še 2, bataljon[1] koji je imao zadatak osiguravanja iz pravća Podkrajä i Cola. Sledeće borbe počele su već u toku 25. septembra kad su jedinice 4. bataljona iz zasede napale neprijateljsku kolonu koja se probijala iz pravca Razdrta prema Št. Vidu i dalje prema Ajdovščini. Iako je neprijatelj imao osetne gubitke, ipak ie uspeo da jedinice 4. bataljona potisne i sa pet tenkova i nekoliko kamiona produži u Ajdovščinu[2].

U početnom dejstvu operacije neprijatelj je osnovnu pažnju skoncentrisao na glavne drumove koji su u prvom redu vodili dolinama, dok je duž sporednih i manje važnih puteva upućivao izviđačke delove. Bilo je nekoliko ispada manjih neprijateljskih snaga na pravcu ovih sporednih drumova. Tako se 26. septembra jedna manja neprijateljska kolona neprimetno probila sve do štaba 2. bataljona gde se nalazio i komandant brigade. Samo zahvaljujući velikoj snalažljivosti i ličnoj hrabrosti bataljonskih rukovodilaca i komandanta brigade izbegnuta je katastrofa. Ipak je ovom prilikom zarobljeno 11 našin boraca, a nekoliko je ranjeno[3]. Posle ove borbe dva dana je vladao potpun mir. Taj "mir" je uspavao štabove brigade i bataljona. Ovaj podatak to rečito pokazuje. Kad je 27. septembra uveče 3. četa 2. bataljona upućena u pravcu sela Vrhpolja radi prikupljanja podataka o neprijatelju, uskoro se vratila sa iz veštaj em da je u Vipavskoj dolini primetila duge kolone kamiona sa upaljenim farovima kako se kreću u pravcu Nanosa. Štab brigade je odmah poslao jedinice na položaje. Pošto napad neprijatelja nije usledio ni u toku noći, pa čak ni u toku sledeeeg jutra, štab je došao do zaključka da izveštaj 3. čete nije tačan i da neprijatelja nema na Nanosu[4]. I ne samo to. Iz štaba 4. bataljona bilo je javljeno da se Nemci, navodno, povlače iz Italije preko Vipavske doline i kako su u Tršćanskom zalivu primećeni saveznički brodovi. Na osnovu tih podataka i opšteg pri-željkivanja u vezi sa svršetkom rata, štab brigade je, izgleda, poverovao da je u pitanju povlačenje nemačkih trupa iz Italije i dugo očekivano savezničko iskrcavanje na obale Istre i Tršćanskog zaliva, pa je sve to uspavalo budnost štaba brigade i štabova bataljona[5].

Tako su neprijateljske jedinice koje su već u toku noći stigle u šume na Nanosu, a u toku prepodneva nije ih niko primetio, tek predveče 27. septembra iznenada napale štab brigade koji se nalazio u jednom od nekadašnjih italijanskih uporišta na Nanosu. Mada je situacija u samom početku napada bila veoma kritična, borci 3. bataljona koji su se nalazili neposredno uz štab brigade ne samo što su odbili iznenadan napad u kome je učestvovalo oko 150 nemačkih vojnika, već su neprijatelja prisilili na povlačenje. I upravo u trenutku kad se 3. bataljon pripremao da izvrši juriš i potpuno uništi ove nemačke snage, neočekivano se iza njegovih leđa pojavila jedna veća neprijateljska kolona koja se, po svemu sudeći, infiltrirala negde kroz položaje 2. bataljona. U ovakvoj situaciji drugog rešenja nije bilo već da se bataljon povuče[6]. To je učinio i 4. bataljon iako je uspešno odbio pokušaj neprijatelja da se na Nanos probije drumom koji se od glavnog puta Postojna — Ajdovščina odvaja blizu Št. Vida. Tom prilikom je razbijena neprijateljska motorizovana prethodnica. Ali zbog nejasne situacije kod drugih bataljona ovaj se morao povući bliže 2. i 3. bataljonu[7].

Situacija je bila sve teža. Štab brigade je došao do zaključka da neprijatelj vrši dobro pripremljeno čišćenje šuma na području Nanosa i da nema smisla zadržavati se na ovom nepreglednom terenu gde su mogućna razna iznenađenja. Zato je odlučio da se probije na Pivku, a zatim preko železničke pruge Postojna — Trst ponovo u Notranjsko, gde je bila povoljnija situacija. Međutim, kad su borci saznali za ovu odluku štaba brigade, mnogi iz primiorskih sela počeli su se samovoljno odvajati od jedinica i vraćati se kućama. Jedinice su samovoljno napuštali i dtrugi borci, u prvom redu novomobilisani koji teškoće borbe, marševe i druge napore nisu mogli da izdrže. Ovim osipanjem jedinice su postale malobrojne. Tako je od sva tri bataljonan koji su se 28. septembra uveče nalazili na Nanosu jedino kompaktan ostao 4. bataljon.

Tešku situaciju doživeo je 4. bataljon 29. septembra. On se još u toku noći, sa delovima 2. i 3. bataljona, prebacio na vis Bukovec da bi iduće noći pokušao proboj preko Smihela i Brinja u pravcu železničke pruge. U devet časova izjutra primećena je jedna neprijateljska kolona koja se kretala prema položajima bataljona. Čim je došlo do borbe, neprijatelj je uspeo da u silovitom jurišu duž grebena odvoji jedan deo bataljona od drugog, tako su ove dve grupe morale da se povlače svaka u svom pravcu. Posle su pojedine čete, vodovi i grupe boraca lutali po nanoškim šumama svaka za svoj račun i probijale se svaka na svoju stranu, ostavljajući sve teže naoružanje, mazge, pa i ponekog ranjenika. Neke od ovih grupa krenule su prema severu,. pa su se kasnije u rejonu sela Zadloga priključile jedinicama Goriške brigade[8].

Najveća grupa sa kojom je bio i štab brigade spustila se noću 29. septembra iz nanoških šuma i kod Stranja ne-primetno prošla pored neprijateljskih položaja, a zatim se uspešno provukla, i preko druma Postojna — Razdrto. Čim je ova kolona bila na suprotnoj strani druma, iznenada je naišla jedna nemačka motorizovana izvidnica. Do borbe nije došlo jer je brigada prešla železničku prugu i stigla iznad sela Jurešča[9].

Sto se tiče 1, bataljona koji je već više od nedelju dana dejstvovao odvojeno od glavnine svoje brigade, ni on nije prošao u ovoj ofanzivi bolje od ostalih jedinica. Bataljon se, posle borbe ispred Senožeča i iznad Razdrta, nekoliko dana zadržavao na terenu između ta dva sela. Međutim, kad se 29. septembra odmarao u rejonu visa Ješnice (k. 669), iznenada je napadnut iz pravca Senožeča i Razdrta. Neprijatelj je otvorio snažnu vatru i izvršio juriš. Naše jedinice su uz najveće napore odbile sve silovitije neprijateljske napade, ali bataljon to nije mogao da izdrži i potpuno je razbijen. U toku ove borbe poginulo je 19 i zarobljeno 6 boraca[10]. Glavnina bataljona se posle te borbe ponovo okupila blizu sela St jaka, ali je za novi logor izabrala veoma nepodesno mesto: šumicu, okruženu čistinom. Neprijatelj je već idućeg dana, 30. septembra, otkrio i taj logor. Tom prilikom 1. bataljon je doživeo još teži poraz: poginula su 53 borca[11].

Od Gradnikove brigade, u kojoj je pre četrnaest dana bilo oko 1.200 boraca, u logoru iznad sela Jurešča nalazilo se, zajedno sa štabom brigade, svega 112 boraca[12]. Tražeći uzroke tako teškog poraza, treba se zaustaviti, pre svega, na sledećim činjenicama:

Na prvom mestu treba istaći novomobilisani borački sastav i neiskustvo komandnog kadra. Što se kadra tiče, naročito nižeg, treba napomenuti da je bilo veoma malo rukovodilaca koji su stupili u partizane 1941. ili 1942. godine, a to znači da komandni kadar nije imao dovoljno iskustva i snage da jedinice drži čvrsto u svojim rukama i spreči njihovo osipanje.

Svakako da jedan od razloga treba tražiti i u iluzijama o skorašnjem završetku rata i u očekivanju savezničkog desanta na obale Slovenačkog primorja ili Istre. Međutim, kad je takve iluzije trebalo zameniti stvarnošću — neočekivanom i drskom neprijateljskom ofanzivom — kod nekih nižih štabova i boraca pojavili su se zaprepašćenje i demoralizacija.

U ovoj neprijateljskoj ofanzivi učestvovale su elitne divizije koje su došle sa frontova i čiji je borbeni kvalitet bio odličan. To su bile, pre svega, motorizovane i oklopne jedinice[13]. Neprijateljske oklopne jedinice uspele su da brzo slome otpor tek organizovane partizanske vojske i preplave čitavu oslobođenu teritoriju u centralnom i južnom delu Slovenačkog primorja. Međutim, čim su neprijateljske snage produžile čišćenje prema Istri, partizanski borci su se ponovo okupili u svoje jedinice.

[1] Hronika Gradnikove brigade" (Franc Curk Nace, Maribor).

[2] Zbornik, tom VI, knjiga 7, dok. br. 135 (izveštaj političkog komesara Primorske operativne zone od 25. sept. 1943).

[3] Hronika Gradnikove brigade" (Franc Curk Nace, Maribor).

[4] Prema sećanju Franje Kranjca.

[5] Prema sećanju Vinka Šumrade.

[6] Hronika Gradnikove brigade" (Franc Curk Nace, Maribor).

[7] Prema sećanju Franca Golobiča.

[8] Prema sećanju Franca Golobiča.

[9] Prema sećanju Vinka Šumrade Radoša.

[10] Prema sećanju Slavka Fratnika, tadašnjeg komandira 1. čete 1. bataljona koji je u toj borbi ranjen zajedno sa komandantom bataljona Pavlom Ježom Stankom.

[11] Zapisnik sa sastanka boraca i rukovodilaca Gradnikove brigade.

[12] Prema sećanju Vinka Sumrade Radoša.

[13] Učesnici bortbe koju je Gradnikova brigada vodila na Nanosu podvlače da su Nemci svugde napadali veoma smelo, pa su zato i imali veliki broj žrtava. Tipičan je slučaj sa nemačkom osmatračnicom na jednom od visova na Nanosu: kad je pogođen prvi neprijateljski osmatrač koji je sa dogledom stajao na svojoj osmatračnici, na njegovom se mestu odmah pojavio drugi, a kad je i on pao pogođen od naših hitaca, i treći. Nijedan od njih nije legao u zaklon (sećanja Franje Kranjca).