Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Gradnikova brigada se odmah posle borbi u Cerknici vratila u Slovenačko primorje. Njeni bataljoni su krenuli na planinu Javornik, odakle su se spustili u pravcu Ju-rešča i Palčja i u noći 21/22. septembra blizu Selca prešli železničku prugu i predanili u rejonu Sajovča. Tu je ostao 1. bataljon, a glavnina brigade je produžila preko druma Postojna- — Razdrto u sela na istočnim padinama planine Nanosa (Bukovje, Šmjihel, Stranje, Ubeljsko).

U to vreme je situacija na Slovenačkom primorju bila mnogo povoljnija nego početkom avgusta kad je brigada napuštala tu teritoriju. Posle kapitulacije Italije, čitavo primorje pretvorilo se u oslobođenu teritoriju, a manji ne-mački garnizoni zadržavali su se samo u nekim većim gradovima (Tolminu, Gorici, Tržiču, Trstu, Postojni) i duž železničke pruge Ljubljana — Postojna — Trst — Gorica — Sv. Lucija — Podbrdo — Jesenice[1]. Mada se osećalo veliko pomanjkanje kadrova, već u prvim danima posle kapitulacije Italije došlo je do formiranja mnoštva novih bataljona, a naredbom Operativnog štaba za zapadnu Sloveniju od 23. septembra 1943[2]. bilo je predviđeno da se od njih formira šest brigada, od kojih i jedna Goriška brigada koja će kasnije (3. novembra 1943.) ući u sastav Gradnikove brigade.

Tih dlana je i nemačka komanda olanirala kako će sa delovima 2. SS tenkovskog korpusa razbiti snage ne samo na Slovenačkom primorju već i u Istri, Ljubljanskoj pokrajini i Hrvatskom primorju. U prvoj etapi bilo je na redu Slovenačko primorje. Prema najnovijim podacim[3]a, pored 71. pešadijske ddvizije, uzeli su učešće i po jedan ojačani puk iz 24. tenkovske i 44, grenadirske divizije i jedan ojačani puk iz 1. SS tenkovske divizije ,,Leibstandarte Adolf Hitler". Po kvalitetu to su bile među najboljim ne-mačkim jedinicama, a njihovo ukupno brojno stanje iznosilo je sa još nekim drugim delovima koji su učestvovali u toj neprijateljskoj ofanzivi — više od 50.000 vojnika, 150 tenkova, 25 jurišnih i najmanje 90 protivtenkovskih topova.

Iz zapadnog pravca, sa polaznih položaja na desnoj obali Soče, 25. septembra krenule su u napad na položaje naših jedinica na suprotnoj obali Soče 1. SS tenkovski grenadirski puk, 21. tenkovski grenadirski puk i jedinice 44. grenadirske divizije sa zadatkom da razbiju partizanske snage na Krasu, u Vipavskoj dolini i na Trnovskoj i Banjškoj visoravni i to u sadejstvu sa snagama 71. divizije koja je to područje zatvarala sa istočne strane, sa linije Trst — Postojna — Idrija — Soča.

Prilikom posedanja tih položaja, u toku 23. i 24. septembra, jedinice 71. pešadijske divizije vodile su teške borbe naročito na pristupima Idriji koju su branile jedinice Idrijskog odreda i Logaškog bataljona. Delom snaga neprijatelj je pokušao proboj i duž ceste Postojna — Razdrto — Vipava. U tom pravcu je 24. septembra iz rejona Postojne krenuo 2. bataljon 901. tenkovskog grenadirskog puka.

Uoči ove neprijateljske ofanzive 1. bataljon Gradnikove brigade koji se nalazio u rejonu Sajovča, dobio je zadatak da sa meštanima iz susednih sela poruši drum Postojna — Razdrto — Senožeče i železničku prugu Postojna — Se-žana — Trst. Ovo je bila jedma od pripremnih mera koje je štab brigade preduzeo radi obezbeđivanja oslobođene teritorije od neprijateljskog napada preko sela Razdrto u VipavskU dolinu. Ostale jedinice brigade posele su položaje severno od puta Postojna — Razdrto — Ajdovščina sa težištem odbrane na odseku Razdrto — V. Ubeljsko — Stranje.

Najodgovorniji zadatak dobio je 2. bataljon koji je bio ojačan dielovima 1. bataljona. On je poseo položaje severozapadno od Razdrta, iznad prevoja gde drum počinje da se spušta u Vipavsku dolinu. Razdrto je bilo veoma važna raskrsnica puteva jer se tu od druma Postojna — Ajdovščina — Gorica odvaja drum koji preko Senožeča vodi u Trst. Položaji 2. bataljona na levom krilu protezali su se sve do Ubeljskog, a dalje u pravcu Stran ja nalazio se već 4. bataljon. Desno od 2. bili su položaji 3. bataljona[4]. Brigada je u to vreme imala i 5. bataljon, čije su jedinice, sa dva topa, učestvovale u borbama kod Razdrta u sastavu 2. bataljona. Međutim, ovaj bataljon je postojao samo nekoliko dana, pa je njegovo ljudstvo raspoređeno po ostalim bataljonima.

Bataljoni su poseli položaje u toku noći 23/24. septembra, čim im je stiglo obaveštenje da je jedna neprijateljska kolona od desetak tenkova i 30 kamiona sa ljudstvom prodrla u Idriju. Plan dejstva brigade bio je vrlo jednostavan: neprijateljsku kolonu koja se očekivala iz pravca Postojne trebalo je pustiti sve do Razdrta. Kad njeno čelo bude došlo do porušene deonice druma, vatru je trebalo da otvore najpre haubice (mada bez nišanskih sprava) čiji su vatreni položaji bili iznad druma na prevoju i to bi ujedno bio i signal za početak borbe na čitavom frontu brigade.

Idućeg dana, 24. septembra u sedam časova izjutra, ispred položaja brigade već se pojavila motorizovana kolona jačine 64 motorna vozila, u čijem su sastavu bila i oklopna vozila i tenkovi. Borba je počela prema planu štaba brigade. Kada su prvi neprijateljski tenkovi stigli u Razdrto i produžili u pravcu prevo ja iznad sela, oba topa su otvorila vatru. Međutim, granate su podbacile. Ovi su se odmah povukli i sačekali pešadiju.

Sat kasnije stigla je i pešadija i krenula u napad. Neprijatelj je glavnim snagama pokušao da se probije duž druma, dok je jedna manja grupa oklopnih vozila upućena u pravcu sela V. Ubeljsko da bi našu zasedu iznad Razdrta napala s boka[5]. Ipak, oklopna kola, upućena u ovom pravcu, nisu stigla daleko jer je drum bio zaprečen. U to vreme u rejonu Razdrta vodila se teška borba. Nemci su napadali položaje 1. i 2. bataljona, jurišali u talasima, ne obazirajući se na velike gubitke[6].

Sve dok su jedinice brigade vodile borbu samo sa neprijateljskom pešadijom uspešno su odbijale njene napade. Međutim, situacija se pogoršala kad se deo neprijateljskih tenkova probio na ću vike južno od Razdrta i sa nadvišavajućih položaja otvorio preciznu vatru po našim položajima. Već prvim hicima je uništen jedan teški mitraljez i onesposobljena oba topa. Zbog toga su se jedinice brigade morale povući na planinu Nanos. U tom pravcu povukli su se svi bataljoni Gradnikove brigade, sem delova 1. bataljona koji su posle završene borbe prešli drum Postojna — Razdrto — Ajdovščina zapadno od Razdrta i tamo se priključili glavnini svog bataljona koja je vodila borbu .sa jednom neprijateljskom motorizovanom kolonom na putu Senožeče — Razdrto[7].

Ova neprijateljska kolona uspela je da sebi otvori prolaz preko Razdrta u Vipavsku dolinu. Međutim, to nije bila jedina neprijateljska kolona čiji je cilj bio da se probije za Vipavsku dolinu. Druga neprijateljska kolona iz Idrije probila se 24. septembra u Crni Vrh, a zatim produžila u pravcu Cola, iznad istočnog dela Vipavske doline, dok je sledećeg dana bio na redu napad iz pravca Gorice i proboj goričkog fronta.

[1] To su bili delovi nemačke 71. peš. divizije koji su tu došli već u toku avgusta.

[2] Zbornik, tom VI, knjiga 7, dok. br. 116.

[3] Tone Ferenc: Kapitulacija Italije in narodnoosvobodilna borba v Sloveniji jeseni 1943, str. 375—385 (Obzorja, Maribor, 1967).

[4] Hronika Gradnikove brigade" (Franc Gurk Nace, Maribor).

[5] Prema sećanju Franje Kranjca.

[6] Prema sećanju Slavka Fratnika

[7] Hronika Gradnikove brigade" (Franc Curk Nace, Maribor).