Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

U tom selu brigada se podelila: 1. i 3. bataljon dobili su zadatak da sve ranjenike transportu ju preko železničke pruge Ljubljana — Ribnica — Kočevje u Kočevski Rog, gde su se nalazile bolnice, dok su ostala dva dobila nove zadatke u vezi sa predstojećim napadom na četničko uporište u Grčaricama. Kad je kolona sa ranjenicima, sa kojim se nalazio i politički komesar brigade, stigla blizu železničke pruge, politički radnici sa terena su saopštili da se duž pruge, pored posada u bunkerima, nalaze i mnoge neprijateljske zasede. Tom prilikom je doneta veoma smela odluka da kolona pređe prugu u neposrednoj blizini belogardejskog uporišta u Staroj Cerkvi, jer se pretpostavljalo da su na tom sektoru najslabije snage. I zaista, sve se srećno završilo. Naš 1. bataljon razmestio se u Podturnu i Poljanama, a 3. u Občicama.[1] Naš 2. i 4. bataljon, zajedno sa komandantom brigade, ostali su u glavnini divizije koja je 8. septembra napala četničko uporište u Grčaricama.

Cilj ovog napada bio je takozvani "centralni četnički odred" koji se pre toga nalazio, pod italijanskom zaštitom,, u zamku Otočec kod Novog Mesta, nekoliko dana ranije prebacio se u Grčarice da bi tamo sačekao 300 četnika koje su očekivali iz Like. Sa njima bi se spojio u 503. četničku brigadu.[2]

Uporište je neposredno napala Šercerova brigada, dok su jedinice Tomčiševe osiguravale napad iz pravca Rib-nice, a Gradnikove iz pravca Kočevske reke.

Međutim, u borbu nije stupio 4. bataljon koji se nalazio u zasedi između Grčarica i Kočevske reke, ni 2. bataljon koji je došao u pomoć jedinicama Sercerove brigade oko Grčarica. Situacija se, naime, znatno promeriila: već 8. septembra posle podne kružili su glasovi da je Italija kapitulirala. Iako se već dosta dugo očekivalo, vest je bila tako iznenadna da u prvom momentu niko u to nije po-verovao.

Cim je vest potvrđena, Glavni štab NOV i POS je još u toku dana naredio svim jedinicama da stupe u kontakt sa italijanskim komandantima u garnizonima ne zato da sa njima pregovaraju, već da od njih preuzmu vlast, uđu u njihova uporišta i oduzmu im oružje. Naš neposredni zadatak bio je i razoružavanje svih kvislinških jedinica, jer su se i one nalazile sa Italijanima u istim garnizonima i uporištima.[3]

Neki neprijateljski garnizoni bez otpora su razoružani, ali je zato na mnogim drugim mestima došlo do većih ili manjih borbi. Takav je slučaj bio i sa kolonom od oko 1.200 fašističke grupacije "XXI Aprile" iz Kočevja koja se, zajedno sa belogardejcima, probijala preko Ribnice u pravcu Ljubljane. Prethodnica ove neprijateljske kolone već je bila na izmaku 8. septembra kada su je zaustavile jedinice Tomšićeve brigade južno od sela Rakitnice, pa su u toku noći i jedinice Prešernove brigade napale ovu neprijateljsku kolonu koja se utvrdila duž puta. Taj napad nije bio uspešan. Tek ujutru, kad je došlo dio koordiniranog napada Tomšičeve, Prešernove i 2. bataljona Gradnikove brigade koji je bio sa tim ciljem upućen iz Grčarica u rejon Rakitnice, neprijateljske jedinice su se morale predati zajedno sa svim naoružanjem, uključujući i topove, kamione i oklopna vozila.[4] Tom prilikom je, pored ostalog naoružanja, zapienjeno šest topova i haubica. Dve haubice koje su preuzeli artiljerci iz Gradnikove brigade štab divizije je odmah poslao u Grčarice sa njihovom italijanskom poslugom, da bi svojom vatrom prinudili tamošnji četnički garnizon na predaju.[5]

Posle razoružanja neprijateljske fašističke kolone, jedinice 2. i 4. bataljona Gradnikove brigade krenule su u selo Dolenja Vas kod Ribnice radi izvođenja mobilizacije.

Druga polovina brigade, 1. i 3. bataljon, kad je objavljena kapitulacija fašističke Italije, nalazila se na desnoj obali reke Krke, u Podturnu, Poljanama i Občicama. Prvi bataljon, sa kojima se nalazio i politički komesar brigade, 9. septembra izjutra prešao je most preko Krke kod Gornjeg polja gde se već okupilo oko 150 italijanskih vojnika. Cim su naši prešli na njihovu stranu reke oni su se, posle kraćeg predomisijanja, bez borbe predali. Dok je jedan deo bataljona sakupljao oružje, glavnina 1. bataljona je, sa svojim novim komandantom Velimirom Kneževićem, produžila u pravcu susednog uporišta u Straži da bi razoružala i tamošnji neprijateljski garnizon; ali ni on nije pružao nikakav otpor.

Upravo tada je iz Novog Mesta, gde je bilo seddšte italijanske divizije "Isonco", stiglo telefonsko obaveštenje kako se italijanske jedinice pripremaju na povlačenje. Politički komesar brigade odmah je samoinicijativno ukrcao 1. bataljon na železničku kompoziciju i krenuo u Novo Mesto. Tako se 1. bataljon Gradnikove brigade već 9. septembra uveče našao u Novom Mestu, gde se tada nalazilo nekoliko hiljada italijanskih vojnika i slovenačkih izdajnika — belogardejaca. Uskoro zatim došao je i načelnik štaba NOV i POS Dušan Kveder radi pregovora sa komandantom italijanske divizije "Isonzo" u vezi sa predajom oružja i razoruža van j em kvislinških jedinica.

U toku te noći je formirana i prva komanda grada: za komandanta Novog Mesta postavljen je Velimir Knežević, a za političkog komesara Ivan Puntar Gubec. Od tenkova i oklopnih kola koja su se našla u novomeškom garnizonu formirana je posebna oklopna jedinica koja je već slede-ćeg dana, 10. septembra, imala priliku za prvu akciju. Tog dana se od Karlovca približavala veća italijanska kolona sa zadatkom da se preko Novog Mesta probija dalje prema zapadu. To su bili, po svemu sudeći, delovi divizije "Lom-bardia" čiji se štab dotle nalazio u Karlovcu. U blizini tog grada ustaše su već pokušale da razoružaju kolonu, ali im to nije pošlo za rukom. Međutim, Italijani nisu bili spremni da svoje oružje predaju ni partizanima. Kolona se zaustavila tek kadi joj je sprečen dalji put. Italijanski pukovnik, komandant kolone, posle kraćeg razgovora, pristao je na pregovore sa predstavnicima Glavnog štaba NOV i POS u Novom Mestu. Pregovori su uspešno obavljeni i italijanska kolona mogla je mirno produžiti put u Italiju — ali bez oružja.

Idućeg dana, 11. septembra, 1. bataljonu koji se nalazio u Novom Mestu i 3. bataljon koji je bio u Uršnim Selima, na železničkoj pruzi Novo Mesto — Metlika — Karlovac — naređeno je da se prikupe i priključe glavnini svoje brigade koja je već krenula na nove zadatke. Oba bataljona su ukrcana na kamione i preko sela Dolenjske Toplice i Koče vskog Roga stigla u Kočevje i dalje preko Ribnice za Velike Lašče. Tu je 3. bataljon dobio zadatak da ide u pomoć Prešernovoj brigadi koja je vodila borbu sa grupacijom od oko 750 belogardejaca na sektoru Turjaka, dok je 1. bataljon produžio u Begunje i tamo se preključio ostalim jedinicama svoje brigade.[6]

[1] Prema sećanju Vinka Šumrade Radoša.

[2] Stanko Petelin: "Med Triglavom in Trstom", str. 64.

[3] Zbornik, tom VI, kn.iiga 7, dok. br. 1 (zapovest Glavnog štaba NOV i POS od 8. sept. 1943).

[4] Stanko Petelin, pomemita knjiga, str. 67—68.

[5] Prema sećanju Ladislava Durjave Aleša koji je tada bio komandir baterije Gradnikove brigade.

[6] Dejstvo 1. i 3. bataljona u periodu od 8. do 12. septembra je obrađeno na osnovu sećanja Vinka Šumrade Radoša, tadašnjeg političkog komesara Gradnikove brigade (Arhiv predsedništva SUB NOR Slovenije).