О УЗРОЦИМА ПРОПАСТИ ПОДРИНСКОГ НОП ОДРЕДА У изворној грађи о народноослободилачком рату југослоЕенских народа, међу малобројним документима партизанских јединица и партијских организација у Србији с почетка 1942. године, први коментар о узроцима уништења Подринског НОП одреда налази се записан 7. фебруара 1942. године у дневнику Села Јовановића. До Мачванске чете у саставу Ваљевског одреда, поред вести које су сазнали у Поцерини, допирали су све тежи и црњи гласови. Недићевско-љотићевска штампа, коју су илегалним каналима партизани добијали из Ваљева, или је налазили у селима кроз која су пролазили, хвалисаво је обавештавала о „сјајним победама" и о уништењу „комунистичких банди" у Мачви, наводила крупне бројке убијених и заробљених партизана, а поименце убијене и заробљене „комунистичке вође" и „озлоглашене комунисте". Није више било наде ни заваравања — Одред је био уништен. За наређење Врховног штаба и врховног команданта НОПОЈ од 8. јануара 1942. године Селе Јовановић је, изгледа, сазнао тек у фебруару и тим поводом записао: „Данас сам саопштио Цвеји: Врховни Штаб је издао директиву још пре наше катастрофе да снаге Подринског партизанског одреда имају базу на планинском венцу Влашић — Цер, а катастрофа Одреда је наступила. — Зато је и дошло до онога до чега је дошло! (Оће ли за ово когод одговарати)".186 У додиру са партизанским командама — од Мачванске чете до команде Групе одреда — Селе Јовановић је вероватно чуо да је јануарска писмека директива Врховног штаба била истоветна са оном усменом, донетом из Санџака и саопштеном на саветовању у Драгодолу. По његовом мишљењу (и сигурно не само његовом), усмено преношење директиве, њено тумачење и разрада у Драгодолу, били су погрешни и због тога је и дошло до катастрофе Подринског одреда. Основна грешка, узрок катастрофе — произилази из белешке Села Јовановића - је у томе, што је за базу Подринског одреда одређена Мачва, уско и неповољно маневарско подручје, а не венац Цера и Влашића, као што је предвиђено директивом Врховног штаба. У априлу 1942. године Покрајински комитет КПЈ за Србију тражио је од партијских и војних руководилаца, који су остали на подручју западне Србије, опширне извештаје о стању народноослободилачког покрета и о разлозима уништења партизанских одреда. ИзвеШтаји треба да послуже „извлачењу поуке за будући рад и преношење искустава на друга подручја".187 У раније наведеним извештајима Покрајинском комитету Милош Минић (20. маја 1942. године) и Радивоје Јовановић Брадоња (јуна 1942. године) писали су само о судбини осталих партизанских одреда у западној Србији у периоду јануар - март 1942. године. О Подринском одреду они пишу узгред, „са неколико неодређених констатација". Милош Минић пише у загради: „Мачвански одред уништен је при покушају продора у Мачву. Од 350 бораца остала је само горе поменута чета,. штаб је уништен, осим друга Шпанца (Л.), узрок пропасти углавном састоји се у лакомислености команде". Радивоје Јовановић Брадоња такође само констатује у две кратке реченице: „Око 19. XII уништен је Мачвански одред од кога се вратила само једна чета са другом Шпанцем. До тога је дошло грешком командног особља које је прво изгинуло".188 На питање Врховног штаба о узроцима уништења Подринског одреда, Данило Лекић је изјавио: „Основни узроци његове пропасти по мом мишљењу су слиједећи: 1. Задатак је неправилно војнички спроведен. Што значи: ми нисмо добро проучили властита обавештења о стању у Мачви — непријатељским снагама и расположењу становништва, те према томе никако нисмо смјели запасти у грешку одласка по четама, већ, налротив, компактно са читавим одредом и то не шаблонски пошто-пото, већ еластично, брзо налетјети и ликвидирати извјесна непријатељска упоришта, похватати неколико издајица и јавно их казнити, спалити ближе општинске архиве и извести низ диверзионих акција, а онда се пред силом повући, водећи увијек рачуна о људству. Тако би се постигао и морални и материјални ефекат. Сељаштво би у нама видјело способне људе да казнимо изроде, а материјални ефекат је јасан: нанијети непријатељу штету уз минималне властите губитке. 2. Остали одреди нису пришли извршењу својих задатака кад и ми или су се брзо повратили са свога сектора, или су тамо пошли са закашњењем, тако да је непријатељ могао и са тих сектора повући снаге у борбу против нашег одреда.189 5. Грешка је и груписање цјелокупног војног и политичког руководства само у двије чете. Да су се чланови тих руководстава подјелили по четама, можда би на иницијативу неког од њих била спашена још која чета. 6. Људство које није страдало (будући већином родом из Мачве, или пак избјеглице које су живјеле у Мачви), сматрало је да се може крити по мачванским селима и није се повратило у Рађевину (Драгодол), која је била нека врста наше базе, те се тако одред свео искључиво на једну чету".190 Што се тиче људства које се није вратило у Драгодол мислећи „да се може крити по мачванским селима" — није то био основни разлог останка у Мачви, бар не за већину бораца, ма да је било и таквих. Људство је морало тако да учини. По поступцима руководства (чланова Штаба Одреда, батаљона, команди чета и чланова ОК) схватило је, да је наређење вишег руководства да се у Мачви мора остати по сваку цену. Да су команде повеле чете натраг, већина бораца, са незнатним изузецима, вратила би се, јер је то и желела. Без команди чета и других руководилаца борци нису могли да се враћају, бојећи се да се то не схвати као дезертерство и да не буду приморани да се поново врате у Мачву. Поврх тога, борци нису могли да знају да ли ће, ако се врате, наћи неког од партизана у Драгодолу, јер су претпостављали да су све партизанске јединице напустиле тај крај. Поводом захтева чланова ОК који су ишли са Хрватовом четом треба рећи: Добросав Радосављевић Народ, Душан Остојић, Здравко Шестић и Вера Благојевић ишли су са четама дотле, докле су њихови путеви били истоветни са правцем покрета чета, потом су се одвојили и „отискивали" сами. Према томе за растурање чета не може се тражити разлог ни у захтеву Окружног комитета као целине да му чете обезбеде опстанак у Мачви. У тражењу „кривца" за трагичну судбину Подринског НОП одреда често се говори о крутости Мирка Томића Сељака. Међутим, Радојица Ненезић прича један веома карактеристичан детаљ: два-три дана после доласка Хрватове чете у Драгодол, срео га је Мирко Томић и рекао му: „Јеси ли ти тај комесар? Правилно си поступио!"191 Овоме треба додати да није познато да је било ко од оних који су се вратили у Драгодол, због тога био позван на одговорност и кажњен. Срж свих „грешака", „лакомислености" и „узрока пропасти" партизанских одреда у западној Србији уочио је Покрајинеки комитет КПЈ за Србију и ради „извлачења поуке" априла 1942. године дао следећу оцену: „Неразумљиво је да су другови слали те одреде пре него што су испитали услове за то... јер је требало бити јасно, да без парт. орг. у тим крајевима, без обавештајних пунктова, није могуће да се одред одржи на тој територији".192 У случају Подринског одреда, одлука да Одред иде у Мачву, са ослонцем на Цер и са деловима у Поцерини и Јадру, још је неразумљивија, јер су услови за то већ били испитани и познати: непријатељске снаге многобројне, окупаторска власт учвршћена, терор страховит и народ заплашен, партијска организација не постоји. Није било никаквих могућности да се одред од 350 људи ни као целина, нити по деловима, одржи на том простору дуже време — до пролећа. Постоје и таква искуетва из ослободилачког рата, која потврђују да ни замисао о подели партизанског одреда на мале делове — групе од два до пет бораца — ради одржавања на извесној територији, сама по себи није погрешна. У исто време када је Подрински НОП одред био у ропцу, у суседном Срему су се два партизанска одреда (Фрушкогорски и Подунавски) по малим групама спустила у села. Групе су се не само одржале до пролећа, већ су и ојачале, а на пролеће одреди су се поново груписали бројно, морално и политички јачи и спремнији за акцију. Разлика је била у начину на који се приступило остварењу замисли и у условима. У сремским селима постојале су организације КПЈ и СКОЈ-а и одбори народноослободилачког фонда. Унапред се знало које ће куће примити борце из одреда и оне су припремиле склоништа — чувене сремске „базе". Штабови одреда су извршили распоред ко ће с ким и где да иде. Добро је функционисала служба везе, обавештавања, исхране и снабдевања.193 Насупрот томе, у Мачви није било партијских организација ни организација НОФ-а, сарадници НОП-а били су похапшени, многи побијени, остали под контролом. Подрински НОП одред и ОК нису имали никаквих веза на терену. Никакве припреме нису извршене, нико није ни могао да одреди састав група, одговорне људе у њима, да их упути где да иду, коме да се јаве, како да одржавају везу и кад и где поново да се састану. Сем тога, сремски одреди били су и бројно далеко мањи (укупно око 60 бораца). Због тога је одлука да се у Мачви остане до пролећа по мањим групама изгледала самоубилачка. Стицао се утисак да је одлука наметнута, да се ни руководство одреда интимно с њом не слаже, али да се покорава партијској дисциплини, схватајући да је Одред жртвован ради виших циљева револуције. Корен погрешке потиче из времена плиме устанка у Мачви. У вртлогу успеха није се ни мислило на могуће поразе и повлачења. Партијска организација се сва „источила" у Одред, нико није припремљен за рад у условима губљења слободне територије. Због тога је елање Одреда у Мачву у децембру 1941. године значило лет у маглу и завршило се катастрофом. До Мачванске чете у саставу Ваљевског партизанског одреда — стоји у извештају Данила Лекића и дневнику Села Јовановића — допирале су и неке утешне вести, да су се неке чете Подринског одреда пребациле преко Дрине у Босну. То се и прижељкивало, и не само у последњој, Мачванској чети. Растурене по Мачви, Поцерини и Јадру, у немогућности да опстану и да се врате, неке чете су испољиле намеру да преласком преко Дрине и Саве потраже епас: делови Лозничке чете су се приближили Дрини код Доње Трешњице и у доњем Јадру, остатак чете Драгића Марковића код Бадовинаца, а чета Исаила Максића Сави код Дреновца. Без партијских и обавештајних упоришта и веза, и без утврђених канала то је било тешко извести, али је ипак било могуће. Већу запреку представљало је одсуство директиве, упутства, сагласности да ее то сме и може учинити, ако је другачије немогуће сачувати чету. Отуда и несагласност и неодлучност у командама чета и четним партијским ћелијама и одустајање од намере у тренутку када је требало енергично и брзо радити на њеном извршењу. Од изузетног значаја за даљи опстанак партизанских одреда из западне Србије и за судбину НОП-а на том подручју могла је да буде територија источне Босне, као најближи и у то време најповољнији ослонац. На саветовању у Драгодолу таква могућност није озбиљније разматрана. Кроз цео децембар 1941. године било је партизанских снага крај Дрине у источној Босни. Све до половине јануара 1942. године партизанске снаге су држале положаје око Зворника и почетком друге непријатељске офанзиве (од 14. јануара) примиле борбу с непријатељем који је наступао од Зворника.194 У непосредном суседству шабачког округа, у Семберији и на Мајевици, дејствовао је Мајевички НОП одред и његови делови. Они су извршили бројне акције у току децембра 1941. године, нарочито у срезовима Бијељина и Брчко, док су усташе и домобрани подузимали нападе само мањим снагама, већином појединим четама.196 Партизанско руководство је пропустило прилику да преласком у источну Босну сачува људство, да у исто време ојача партизанске снаге у том крају, па да отуда успоставља везе са својим подручјима и да се врати у погодном тренутку. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument