ПОТРАГА ЗА РАСТУРЕНИМ ПАРТИЗАНИМА После раопуштања и растурања чета Подринског одреда, борци су се у групицама разилазили на разне стране. Већином су се удруживали познаници из истог или суседних села, хитали да се што пре удаље и избегну сусрет са јачим непријатељским снагама и да се домогну „свога атара", рачунајући да ће се тамо лакше снаћи. За кратко време постали су лак плен непријатељских потера. Не видећи другог излаза, многи су се предавали. Мало их је иокушало да се врати према Драгодолу, јер су мислили да ће их тамо огласити дезертерима. Познат је само један случај: Петар Прудеровић, борац Вргоњине чете, сам се пробио од Цера до Драгодола и ступио у Мачванску чету. Већ сутрадан после распуштања Галамине чете, у добровољачкој команди у Цуљковићу нашло се преко 20 похватаних партизана ове чете, међу њима и водници Милорад Спасојевић Бели и Станко Савић. Једна јача група, у којој су били комесар Цикота, секретар ћелије Косијер, делегати Беатовић и Поповић, затим Ратко Стевановић Босанац и још неколицина, пробила се преко Цера у Јадар са намером да пређе у Босну. После два дана (26. децембра) сви су заробљени у Горњим Недељицама. Још једна група, у којој је био Гута Добривојевић, прешла је у Јадар и заробљена у Јаребицама. Већа група бораца из северне Мачве (из Глушаца, Ноћаја, Салаша Ноћајског, М. Митровице и Узвећа) успешно се провукла до Метковића. Сеоска стража је ухватила шесторицу; други су се растурили, неки су се предали, а неки су заробљени (митраљезац Станимир Марјановић). Командиру Живану Витомировићу Галами пошло је за руком да нађе склониште и да се крије око два месеца. Крајем фебруара 1942. године ухватили су га четници у Белој Реци.160 Кад је распуштена Јововићева (односно Сокићева) чета, група од око 20 партизана кренула је према Поцерском Добрићу. Из једне колибе, где су провели прву ноћ, разишли су се на разне стране. У правцу Слатине пошли су Миодраг и Станко Трифуновић, Бошко Кнежевић и Ранко Шешић. Склонили су се у једну зидану колибу у Московљевића виноградима. Приметио их је један сељак из Слатине и пријавио команди добровољачке чете у Варнр1. Ујутру 26. децембра један вод добровољаца јачине 20 — 30 људи, добро наоружаних, са митраљезом и два пушкомитраљеза, потпуно је опколио колибу и позвао партизане на предају. Ови су одбили да се предају и пружили су отпор, а потом извршили пробој из опкољене колибе. Том приликом погинуо је Станко Трифуновић, а остала тројица су успели да се пробију и умакну, иако су Ранко Шешић и Миодраг Трифуновић били рањени, обојица у руку. У југоисточном делу среза поцерског пронашли су сигурне људе и добра склоништа, те успели да се одрже у илегалности све до 1944. године.161 До Поцерског Метковића стигли су Селимир Јефтић и Момчило Михаиловић. Открио их је и пријавио добровољцима Рајко Макевић из П. Метковића. Добровољци су их 29. децембра опколили и напали; Селимир Јефтић је убијен, а Мома Михаиловић заробљен.162 У Поцерском Добрићу успели су да се прикрију и одрже у илегалности Жика Ерчић, Лазар Васић Буђони и Милорад Мића Јанковић, а у Бојићу Лазар Ивановић. Пре распуштања, из Липолиста су упућени у Штитар Лука Туфегџић и Аврам Росић, да пре доласка чете испитају стање у селу, пронађу за смештај погодне колибе у штитарском атару и људе који би јој омогућили исхрану и опстанак. Они су се пробили до Штитара, али чета није дошла за њима. Сазнавши да је чета распуштена, остали су у Штитару неоткривени од непријатеља.163 Смењени командир Милан Јововић је заробљен, а интервенцијом неких рођака и његове супруге пуштен из затвораг склонио се из Шапца и неко време је живео у источном делу среза Поцерског, а касније прешао у Срем. Никола Сокић, удаљивши се сам из Липолиста, дошао је у своје родно село Слепчевић и предао се. Спроведен је у логор на Сајмишту, где је постао дисциплински старешина и батинаш. Одатле је упућен у Београд, у болницу на „лечење". Августа 1942. године је „побегао", дошао у Мачву, а потом се прикључио Рачићу. За свега два-три дана већина бораца ове чете је похватана или се предала. После распуштања чете, Исаило Максић је дошао кући у Табановић и крио се неколико дана. У задружној кући са доста деце настала је мучна ситуација: страх, плач и кукање, приговори, претње пријављивањем.,. Исаило то није могаа да издржи. Ражалошћен, депримиран, разочаран — одлучио се на најгоре: на предају непријатељу.164 Душан Слијепчевић Доктор, Рада Кулезић и Раде Црнобрнић дошли су заједно до Табановића и јавили се Белом Василићу. Пустио их је у кућу, дао им хлеба и млека, сместио их: на таван штале. Непријатељска потера је опколила село. Улазили су и у шталу, али партизане нису видели. После их је Бели Василић извео и показао им пут у Мајур. Раде Црнобрнић је остао у Мајуру, а Слијепчевић и Рада Кулезић су отишли у правцу Поцерског Добрића и Маова. У Маовима су откривени и нападнути. Душко Слијепчевић је тешко рањен, али су ипак успели да умакну према Јевремовцу, где их је један мештанин пријавио. На дан 28. децембра Душко Слијепчевић је убијен, а Рада Кулезић заробљен.165 Из ове чете само је водник Васа Туфегџић успео да се домогне сигурних веза и склоништа у Штитару и да избегне заробљавање или смрт. У Доњој Трешњици је 29. децембра заробљено 11 партизана Лозничке чете, међу њима комесар Вујо Матић и водник Раде Елез. Међутим, командир Лука Ђурић и борац Тихомир Драгићевић успели су да пређу Дрину између Лознице и Лешнице и да приступе партизанским јединицама у источној Босни. Скоро потпуно је уништен руководећи кадар партијеке организације и Одреда, који се затекао у округу између 20. децембра 1941. и краја марта 1942. године. Непознато с којом четом, можда и сам, сишао је са Цера у Мачву Душан Остојић, члан Окружног комитета. Скромно, упорно и храбро, како је уопште радио, пошао је дисциплиновано на последњи партијски задатак. Завејане и залеђене стазе довеле су га до Дубља. Његов трагични крај Богољуб Пенић из Дубља описује овако: „Душко се кроз рану јутарњу маглу пробијао до јерешке ћуприје према селу Дубљу, где се на крају села налази кућа Рајка Гладовића. Када је приметио четнике да му иду у сусрет од Клења, он је скренуо путем који води центру села Дубља. Четницима је испало сумњиво, развију се у стрелце и пођу према Душку. Душко је одмах скренуо у двориште Ђурковић Мијаила и потрчао право на пут од куда је дошао — према јерешкој ћуприји. Кад је избио до пута, видео је другу групу четника да иду путем ка њему. Четници су пуцали са свих страна, Душко је мислио да је потпуно опкољен, извукао је пиштољ и прислонио на слепоочницу..."166 Милан Ђаковић се срећно пробио до Глоговца. Његово склониште открила је сеоска стража. и у рану зору 4. јануара опколила га и заробила. Један од стражара, да би себи обезбедио награду од уцене коју је расписала Недићева влада, убио га је на лицу места.167 Стално бежање испред потера, заседа и хајки, јака зима, тлад и слаба одећа изнурили су Душана Антића и учинили га апатичним. Није више имао снаге да брине куд и како се креће. По дану, 26. фебруара, ушао је у једну колибу и наложио ватру. Дечак — „колебар" дао му је лепињу и комад сланине. Потера — Марко Јовановић Зељов са Ноћајцима Нинком Крунићем Шиљом, Мимом и Жикицом Јеликићем — трагајући стално за њим у стопу, видела је дим, банула у колибу и ухватила га. Крајем фебруара у Чокешини је заробљен Селимир Селе Јовановић. Неколико дана пре тога, вероватно око 23. фебруара, био је рањен у руку (22. фебруара је записао последње редове у свој дневник). Негде из Поцерине Селе Јовановић је са својим рођаком Савом Јовановићем кренуо према Мачви. Заробили су га четници Мачванског одреда и спровели у Богатић. Смело и отворено називао је војводу Милована Братића подлацем, издајником, слугом окупатора. Певао је, бодрио ухапшене, измучене партизане. Војвода Братић подло му се осветио. Упутио га је 4. марта пешке према Шапцу, а спроводнику, четнику Вулетићу „Рогоњи", наредио да га на излазу из Богатића убије.168 Крајем фебруара од Мачванеке чете одвојио се у Горњој Поцерини Мирко Бибић — Шпанац. Изнурен, скоро обневидео, није више могао да издржи непрекидне маршеве по снегу и цичи зими; без хране и одеће. Замолио је четну команду да га пусти да се пребаци у Срем. Пошао је са партизаном — дечаком Јовом Михаиловићем и Рајком Дражићем из Мартинаца. Заробљени су у једној колиби код Варне. „Једно потерно одељење српског оружаног одреда — писао је квислиншки лист „Ново време" 24. марта 1942. године — ухватио је у селу Варни вођу комунистичког покрета Мирка Бибића, званог Шпанца који се услед потпуне физичке малаксалости, сав у ритама и промрзао — склонио у једну сеоску колибу. Спроведен је одмах Преком суду у Шабац, где је узет на саслушање. Код њега је нађен интернационални пасош, већа количина комунистичког пропагандног материјала и неколико мапа. На саслушању, Бибић се држао потпуно мирно и прибрано је одговарао на постављена питања. .Љотићевски преки суд осудио га је на смрт. Стрељан је 12. марта 1942. године.169 Око 1. марта четници Даке Тешмановића дознали су да се у Текеришу крије Вера Благојевић. Пронашли су је и ухапеили; 4. марта је доведена у Шабац, у логор на Сави. После ужасног мучења у „истрази", стрељана је 18. марта.170 После тешког удеса у Белој Реци Добросав Радосављевић Народ је отишао у Поцерски Добрић. Убоги сиромаси, гробар Јаков Петровић и његова жена Јела, имали су смелости и људскости да у своју скромну кућицу приме „озлоглашеног комунисту", „вођу комунистичких банди". За случај опасности — потере, претреса села — припремили су камуфлирано склониште. Два и по месеца провео је Добросав Радосављевић у њиховој кући. За пролазнике и оне који би га случајно видели то је био „шверцер дувана" из Рађевине. Радосављевић је успоставио везу са Жиком Ерчићем и сарадницима НОП-а у Добрићу. Осећао се сигурним, опрезност је попустила. Једног дана седео је у соби за столом и уносио белешке у свој дневник. Револвер је ставио на кревет. Јаков и Јела су нешто пословали ван куће. Изненада. је рупио у кућу један четник, Добрићанин. Хтео је да од Јакова купи шверцованог дувана. Док је четник повезао необичне детаље у соби и схватио да ту не седи шверцер дувана, Добросав Радосављевић се дохватио дворишта и умакао. Четник је подигао узбуну, организована је потера, Јаков и Јела су ухапшени. Радосављевић је побегао у Петковицу и тамо су га истог дана, 14. марта, ухватили четници и предали Гестапоу у Шапцу.171 Двадесетак дана трајала је сурова истрага, пропраћена свим врстама мучења које су знали искусни гестаповци и агенти Специјалне полиције. У рукама су имали обиман материјал против њега: податке из саслушања „проваљених" комуниста 1940. и 1941. године у Шапцу и Београду; податке из исказа многих заробљених партизана; податке из докумената нађених код Небојше Јерковића и Стјепана Филиповића; делимична признања неких заробљених чланова Партије; а могуће је и изјаву једног бившег члана Партије, чији је рад у КПЈ био познат полицији, а ипак га није хапсила.172 Тако је полиција могла да састави партијску биографију и да утврди партијске функције Добросава Радосављевића Народа. У његовом досијеу је стајало: да је то „познати комуниста који је одговарао у групи обућарских радника у 1941. години", али да је побетао у Шабац и тамо „формирао партијску ћелију у децембру 1940. године"; да је од 10. септембра био заменик политичког комесара Подринског одреда (имали су две наредбе Штаба Одреда које је он својеручно потписао).173 Према сећању лог'ораша, похватаних партизана, који су у то време били у логору (у Старом граду на Сави), Радосављевић је смело говорио да је он комунист, али ни једног од комуниста није теретио. У сусрету са партизанима у логорском кругу поздрављао их је стиснутом песницом, бодрио их и саветовао, а на суочењу, пред иследницима — ни једног није познавао. Вршили су на њега притисак да је јавно одрекне Комунистичке партије да би сачувао живот — он је одбио. Осудили су га на смрт вешањем. Обешен је почетком априла у логору, у присуству логораша. Под вешалима је клицао народноослободилачкој борби, слободи, Комунистичкој партији, Титу, Стаљину, Црвеној армији... Сутрадан су о томе брујали Шабац и Мачва.174 Још један члан Окружног комитета дошао је у Мачву на извршење свог задатка — Здравко Шестић. Тихо и мирно, неопажено, „откачио" се од чете с којом је дошао из Драгодола на Цер, не зна се где, не зна кад. Крио се у Шеварицама, у својој кући. Било је то овеће задружно домаћинство. Страх од репресалија, страх за децу овладао је укућанима и унео пометњу у задругу. Ситуација је постала неподношљива, опстанак немогућ. Здравко је одлучио да напусти кућу. Намеравао је да оде до Бановог Поља, до неке своје тетке, а одатле да се пребаци у Босну. Стигао је у атар Бановог Поља, нашао колибу своје тетке, склонио се у наслон. Слабуњав, измрзао за време скривања, исквасио се на путу до Бановог Поља. Спопала га је маларија. Није могао да издржи док у наслон не дође неко од његових рођака, већ се јавио првом ко је наишао да нахрани стоку. Био је то један дечак избеглица, настањен са својом мајком код његове тетке. Он је испричао мајци, а ова пријавила четницима. Братићеви четници су 29. марта опколили наслон и отворили ватру. Шестић је с времена на време одговарао из пиштоља. Дуго је трајало то пушкарање, четници нису смели да приђу наслону. Кад му је нестало муниције Здравко је извршио самоубиство.175 Сутрадан после пораза код Слатине на Убу 2. марта, са командиром чете Јосипом Антоловићем Хрватом, кренула је група бораца Мачванске чете према Мачви, по неким сећањима — већина чете, по другима — било их је 17. Преко Влашића и Цера, манастира, Петковице и Липолиста, спустили су се у Мачву. Успут се група растурала, и раздвајала. Јосип Антоловић пробио се до Клења са водницима Жићом Новаковићем и Мијом Јовановићем и борцима Николом Барошевићем, Стеваном Берићем Шмурагићем, Радивојем Граовчевићем, једним избеглицом и Драгомиром Даниловићем из Клења, у чију колибу су се сместили. Ту се договоре да се разиђу на краће време и да потраже сигурније склониште, па да се поново састану код Даниловића колибе. Жића Новаковић, Драгомир Даниловић и Никола Барошевић остану у Клењу, Радивоје Граовчевић и избеглица оду према Шеварицама, Стеван Берић за Богатић, а Јосип Антоловић и Мија Јовановић у Штитар. „Били смо у једној колиби једно два дана — прича Јосип Антоловић. — Онда ме је (Мија) повео у другу, па у трећу колибу. Отишао је у село. Чекао сам га целе ноћи. Нема га. Изишао сам напоље и лутао околином. Нашао сам Мијину пушку у једном стогу кукурузовине..,".176 Јосип Антоловић се вратио у клењански атар и код одређене колибе поново чекао дан и ноћ, али нико није дошао на заказано место. Промрзлих ногу, изгладнео, није мотао више да их чека, те је одлучио да иде за Славонију. Стигао је 14. марта на Саву код Равња, нашао чамац крај воденице, откинуо га и по магловитој ноћи, веслајући исполцем, превезао се у Срем.177 „Дан сам опет провео у једној купи шаровине. У Мартинцима сам преданио у једној колиби. Увече је наишао ванредни теретни влак. Окачио сам се о последњи вагон. У Винковцима су тај вагон откачили. Видим, на станици се врзмају усташе и домобрани. Повучем се неопажено са друге стране композиције и ускочим у поштанска кола. Право међу поштаре. Онако наоружан, са шајкачом и пушком. — Да нико није писнуо — викнем. Ради сваке сигурности, повукао сам се на задњу платформу и мотрио на оне у вагону. Тако сам стигао до Славонског Брода. Влак је стао на сигналу. Сишао сам у близини усташког бункера и периферијом стигао до куће. Било је то 17. марта 1942. године... Постепено сам се опорављао. Јаукао сам. Ноге су ми биле промрзле" У мају 1942. године, са 28 другова, отишао је поново у партизане.178 Изузев Мије Јовановића, који је у Штитару нашао сигурно склониште, остали партизани који су дошли са Јосипом Антоловићем у Мачву, похватани су. Стеван Берић се крио у Богатићу све до лета 1942. године, а онда је пошао према Рађевини да тражи партизане. У Јадру су га препознали четници и убили. У Белој Реци четници су 8. марта заробили двојицу партизана: Александра — Ацу Радића и Јордана Лукића. На саслушању су агенти толико тукли Ацу Радића, да је у неевести пренесен у затворску собу, сав модар, натечен, изгуљених табана. Те ноћи сам је прекратио муке — отровао се већом количином кинина.179 Самоубиство у затвору извршио је и Драган Станковић — обесио се војничким увијачима. Са намером да пређе у Срем сишао је у Мачву и Никола Влашки. Срећно је прошао све до Раденковића. У по дана, 13. марта, пошао је кроз село говорећи да долази из Лознице да купи кукуруза за исхрану породице. „Није ни приметио да га већ у стопу прати један четник. Сеоском председнику општине и кмету четник је из даљине давао знаке да сачекају и ухвате „бандита". Иза Влашког, који је „са војничком шајкачом на глави, у похабаном сељачком оделу јадранског кроја корачао уздигнуте главе", на сеоски шор изишла је гомила света и пошла према општинској „судници". Председник, кмет и још неколико мештана сачекали су Влашког, препознали га (у јулу и августу 1941. године долазио је у Раденковић), увели у канцеларију и почели да туку. Влашки је имао код себе бомбу, ударио ју је о зид, али узалуд, била је неисправна. Поново су га склептали, везали му заједно руке и ноге, обесили на јаку мотку и тукли га кивно, душмански. „Тукли су га по табанима, по рукама, по целом телу. Очи су му биле скроз подадуле, скоро да испадну. Чини ми се да је једно око висило, јер је толико било некако искочило напоље" — прича један очевидац. Четничка патрола спровела га је у М. Митровицу. „Ту су га дочекали четници Синђић и још неки и наставили да туку. Тучен је много и успут до Митровице..Сутрадан су га спровели за Богатић, али на какав начин! Везали су га за рукунице таљига поред коња. Таљиге пуне пијаних четника који поцикују, шибају га канџијом и ударају кундацима... У шабачком логору Николу Влашког су месец дана свакодневно водили на саслушање и онесвешћеног, у ћебету враћали и убацили у бараку. Са групом партизана стрељан је 14. априла 1942. године.180 Крајем јануара 1942. године у логору на Сењаку нашло се у једној соби око 20 партизана Подринског одреда осуђених на смрт. Сви су се добро познавали, све су то били политички, партијски и војни руководиоци, чланови КПЈ и СКОЈ-а. Одлучили су да побегну из логора. Времена је било врло мало да се припреми добар план и да се организује помоћ. Сваки час се могло десити да их поведу на стрељање: било им је наређено да скину одело и да остану само у вешу. План је био једноставан, рискантан, али и једино могућ у том часу: пошто је соба била у приземљу, а прозори заковани даскама, разбили су даске и прекинули електрични вод, те је зграда остала у мраку. Поискакали су кроз прозоре у двориште и потрчали према југу, да би се кроз ограду од бодљикаве жице провукли и побегли. Стражари су брзо открили покушај, припуцали и узбунили војнике у касарнама, Немце и љотићевце. Осамнаест партизана је погинуло те ноћи у кругу логора, међу њима: Бошко Стојковић Точкоња (он није успео ни из собе да изиђе, био је рањен у Милошевцу и у шабачкој болници нога му је била ампутирана), Драгољуб Јеличић Бибер, Исаило Максић, Рада Кулезић, Александар Шаца Жегарац, Душан Николић, Љубомир Мрђа... Само су двојица успели да умакну изван жице: Добривоје Жунић и Влада Лаушевић. Добривоје Жунић је бежао према Поцерини и стигао до Ливада, у чарапама, гологлав. Сакрио се у једну шталу. Кад је наишао власник и видео га, истерао га је напоље. Нико није смео да прихвати бегунца. Схватио је да не може тако насумце тумарати и одлучио да се врати у Шабац. Сео је у једне санке које су ишле у град. Прошли су поред два бункера, стражарима се није учинило ништа сумњиво и пропустили су их. Улицом у коју су ушле санке пролазила је група доброљаца. Не би ни они открили Жунића, али га је препознао један љотићевац, иначе ученик учитељске школе из Ливада. Скинули су га са санки, одвели у логор и стрељали. Влада Лаушевић је приликом бекства рањен у ногу. Инак је успео да одмакне од логорског круга и одмах је кренуо према граду. Иако је био само у кошуљи и гаћама, прикрио се у Камичком гробљу. Одатле, искрвављен и промрзао, скоро наг за јануарску хладноћу, провукао се кроз Малу, преко Камичка и старог гробља код парка до куће свог стрица. Ту је добио радничко одело и бокал с млеком, па је, као радник који ујутру иде на посао, прошао кроз центар града до улице Вука Караџића, до свог рођака Јована Мирковића, геометра, у чњјем стану је затекао и своју мајку. Превили су му рану, набавили неке лекове, а затим и лажну легитимацију с којом се Влада пребацио у Ваљево код брата. Ни тамо није смео дуже да остане због сталних рација и упутио се у Обреновац. Ухапшен је, спроведен на Бањицу и тамо стрељан.ш По Глиши Бабовићу покушај бекства из логора догодио се 29/30. јануара 1942. године. Он пише: „Ноћас, око поноћи пробудило нас је пушкарање... Јутрос смо сазнали да је у касарнском затвору уопело једној групи затвореника — кажу да их је било 20 — да побегну кроз прозор. Кажу да су њих 18 побили немачки војници, а двојица да су утекли у град. И због тога је ноћас била преметачина у целом Преком шору (Масарикова улица). Леву страну претраживали су Немци, а десну добровољци".182 У ликвидирању ове „побуне" затвореника нарочито се истакао добровољачки редов Милош Сагановић, кога је Милан Недић наградио са десет хиљада динара. „Пред целим стројем Једанаестог добровољачког одреда и Окружном стражом пред касарном — писало је „Ново време" 12. априла 1942. године — начелник Јефтић, предајући ову награду, јавно је похвалио редова Милоша Сагановића, који је још јануара месеца убио седам партизана који су провалили затвор".183 Једној групи од 26 ухапшених партизана Подринског одреда одржано је суђење 28. јануара 1942. године пред Преким судом при 9. добровољачком одреду. Петорица су осуђени на смрт: Драгић Марковић Вргоња, Милан Давидовић, Војин Штрбачки, Нинко Димић и један из Богатића. Остали су упућени на надлежност редовном Окружном суду у Шапцу и Лозници. Окружни суд у Шапцу осудио је на временске казне: Милана Цикоту, Станимира Косијера, Драгу Беатовића, Ратка Стевановића Босанца, Момчила Мошу Бабића, Ратомира Ковића, Фрању Куцеља... Послати су у Пожаревац на издржавање казне. У Лозницу су враћени Вујо Матић, Раде Елез, Раша Поповић, Иван Редњак, Стојша Гавриловић... Окружни суд у Лозници одуговлачио је са суђењем. Вују Матића је преузео Гестапо и вратио у логор у Шапцу, где је стрељан 18. марта 1942. године. И остали су поново враћени у Шабац и затворени у логор на Сави. У току истраге и на Преком суду у Шапцу издајнички се држао Станимир Косијер. Чим је заробљен, он је изградио своју „тактику" одбране: признавати, проказивати, нападати комунисте, приказати се преобраћеним. Иследницима у истрази говорио је: „Ја сам вама једном пружио руку — нисте је прихватили (приликом партијске провале 1937. године). Ја сам морао да побегнем (у партизане). Сад пружам поново, да видимо ко ће остати од комуниста у Шапцу". На суђењу тужилац је рекао да је Косијер кукавица. „Ја нисам кукавица — одговорио је овај. — Ја сам се предао да би се црвеној немани стало на врат". Оптуживао је за комунистичку делатност Лазу и Љупка Петровића, Мому Михаиловића, Драгића Марковића Вргоњу и Мићу Милићевића Небесила.184 Даноноћне потере и хајке — „лов за комунистичким бандитима", како је писао љотићевски лист „Обнова" 26. марта 1942. године — за растуреним партизанима Подринског одреда завршиле су се до краја марта. Према подацима објављеним у квислиншкој штампи, у другој половини децембра погинуло је 37, а заробљено 112 партизана. Од 1. до 20. јануара „приведено" је команданту 9. добровољачког одреда 62 партизана. У фебруару је ухапшено 15 партизана у Мачви. У марту је „ухваћено и убијено" 26 партизана. До краја марта, судећи по овим делимичним и непотпуним непријатељским извештајима, преко 250 бораца Подринског НОП одреда већ је било ухапшено или је изгинуло. „Страховити пораз остатка комунистичких банди на огранцима Иверка и Цера" послужио је квислиншкој пропаганди као разлог за величање „оца Србије" генерала Милана Недића и његове „владе народног спаса" што су избавили „мајку Србију" од „комунистичке куге", од „црвене немани"; за похвале јунаштву и борбености „националних одреда"; за истицање њихових официра, чијом способношћу је постигнут „сјајан резултат акције чишћења у Мачви". Недићевско-љотићевски листови стално су доносили вести о погибији партизана и објављивали имена заробљених, проглашавајући их све за истакнуте вође, идеологе и окореле злочинце. Нарочито обимну и жучну кампању водили су против Моме Михаиловића и Вере Благојевић због њиховог угледа у Шапцу, и код одраслих и међу омладином. За Мому је речено да је затровао и гурнуо у смрт многе генерације средњошколске омладине, а Вера је приказана као „звер-жена", која је лично, својом руком убила више од 100 људи. У марту и априлу 1942. године окупаторске и квислиншке власти покупиле су већи број оних бивших партизана Подринског НОП одреда које су полиција, Преки суд и окружни судови пустили кућама. Сабрани су сви у логор на Сави, а одатле 24. априла транспортовани у Норвешку на присилни рад. У транспорту од преко 400 људи, који је кренуо из Шапца, било је заробљених партизана из целе западне Србије и источне Босне, а међу њима и знатан број из Подринског одреда: командири чета. Живан Витомировић Галама, Милан Јововић и Душан Антић; политички комесари чета Велизар и Ненад Стевановић; водници Живадин Новаковић, Раде Елез, Павле Дондур; чланови КПЈ и Скоја Никола Барошевић, Драгутин Добривојевић, Миодраг Шеетић, Војислав Борђошки, Крста Филиповић... У Бечу је из транспорта издвојено око стотину затвореника и ту задржано на раду. Касније, и од те групе је одвојено двадесетак и враћено на рад у Борски рудник. Од наведених остали су у Немачкој на раду Велизар и Ненад Стевановић, а у Борски рудник су враћени Живан Витомировић и Војислав Борђошки.185 До пролећа 1942. године уништено је и удаљено из шабачког округа — на робију, у концентрационе логоре — језгро ослободилачког покрета, руководећи кадар, најистакнутији борци и комунисти. Оно што је остало на терену, код својих кућа, било је подвргнуто строгој контроли, ухођењу, учесталим хапшењима, наметима и пљачки, фашистичкој пропатанди, укратко, свим врстама притиска и стеге. Окупатори и квислинзи су сматрали да је народноослободилачки покрет у шабачком округу коначно уништен. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument