МАЧВАНСКА ЧЕТА У САСТАВУ ВАЉЕВСКОГ НОП ОДРЕДА Кад је једина чета уништеног Подринског одреда стигла у Драгодол, то село је било нека врста партизанске базе на остатку слободне територије. Чета је под називом „Мачванска" стављена под команду Штаба Ваљевског НОП одреда и прикључена Рађевском батаљону. Тиме је и званично извршено укидање Подринског НОП одреда.107 Четно руководство остало је у истом саставу како је било постављено на Прослопу. Са четом су се кретали и Данило Лекић Шпанац, Димитрије Бајалица, чланови ОК Миле Ивковић и Милорад Петровић Ујак и члан ОК Скоја Селе Јовановић. Имала је око 50 — 60 бораца. По наређењу Штаба Ваљевског одреда распоређена је у Плавшиће, заселак Драгодола, ради обезбеђења „базе" у Драгодолу. Осим ове чете у Драгодолу је било још око 30 партизана и партизанки из састава Подринског одреда. Руководилац ове групе, Милан Беловуковић Дева, по наређењу Штаба Ваљевског одреда расформирао је комору и радионице, коморску опрему предао партизанима и активистима НОП-а из околних села, а вишак пушака, који је комора дотле носила, са Андријом Дрмановићем и још неколицином партизана закопао у планини.108 У смањеној партизанској болници у Драгодолу (у засеоку Суботићи) лежала су четири тешка рањеника. О њима су се старале 4 партизанке, две медицинске сестре и две приучене болничарке.109 У вези са премештањем 342. дивизије у источну Босну и доласком других немачких јединица, које су је смењивале (741. пук 714. дивизије) партизанском руководству у Драгодолу стизала су обавештења о великим покретима немачких срхага, које ће поново предузети офанзиву већих размера на слободну територију у ширем рејону Драгодола. У прилог тим гласинама говорили су и други знаци. Четници и белогардејци су свакога дана и све жешће нападали у правцу Драгодола — на Подгорски и Тамнавски батаљон код села Станине Реке, на Рађевски батаљон у Драгодолу и Скадру, наступајући са три правца: од Ваљева, од Крупња и од Љубовије. Обезбеђујући друм Лозница — Ваљево и Немци су слали бочна обезбеђења у правцу партизанских положаја. Почетком јануара Штаб Ваљевског одреда је решио да избегне борбу са много надмоћнијим непријатељем. Батаљони Ваљевског одреда добили су наређење да пођу разним правцима: Рађевски и Подгорски у Поцерину, Тамнавски у Тамнаву, а Колубарски у Колубару. Ноћу 7/8. јануара позвани су Данило Лекић Шпанац и Милан Беловуковић Дева у Штаб Ваљевског одреда. Деви је наређено да мобилише санке у селу и да евакуише рањенике преко Ива у Вујиновачу. Исте ноћи Штаб Ваљевског одреда је са Рађевским батаљоном напустио Драгодол и Скадар и отишао у Поћуту. „Моја чета, пише Данило Лекић Шпанац, добила је наређење да остане што дуже у Драгодолу, па уколико непријатељска навала буде силна, онда чета има да се пробија кроз непријатељске редове у Тамнаву за осталим јединицама."110 Милан Беловуковић Дева је мобилисао у Драгодолу двоје санке и два пара волова, па су рањеници, болничко особље и група партизана из Драгодола кренули ка Вујиновачи. Колона се једва кретала. Путеви завејани, волови споро одмичу, санке се зачас преврну, па рањеници испадају у снег. Ишли су целу ноћ и цео дан и пред мрак стигли само до Дренајића. Сутрадан, 9. јануара, тек што су рањеници смештени у санке, четници су напали на Дренајић. Групица партизана није била у стању ни да заштити ни да изнесе рањенике. Четници су заробили све рањенике и болничарке и касније их предали Немцима. 111 На путу Ваљево — Вујиновача 10. јануара се прикупила група партизана и партизанки углавном из бивше коморе и болнице у Драгодолу и сместила у једну кућу. Ту је Деви саопштена наредба Штаба Ваљевског одреда: да се све чете отарасе баласта, свих који ометају покрет, а не могу да се боре. Треба поразговарати са свима и рећи им истину. Ко може да издржи све муке нека остане. „Ко сматра да не може, нека се јави па ћемо се договорити где да их склонимо или како да их упутимо кућама или на неку другу страну". Од оних који су одлучили да остану — око 30 партизана и партизанки — формирана је мала чета Милана Беловуковића Деве, која је са Боротином четом Тамнавског батаљона отишла у Мравинце. У групи оних који нису могли да иду даље, већ су остали са „бежанијом" у Вујиновачи, били су Марко Видовић, Марко Јовановић и Баћа Трифуновић.112 Мачванска чета се још два дана (8. и 9. јануара) задржала у Драгодолу, а 10. јануара је морала да се повуче, али није покушала да изврши пробој у Тамнаву. Под 10. јануаром Селе Јовановић пише: „Страховита зима и мраз... стављање нових хлебова у торбе које су препуне... Цео дан смо се вукли по брдима, по венцима ваљевског краја. Прошли смо мимо Медведника, па се онда испели на Медведник и даље кроз његове густе букове шуме. У мрачак улазимо у непознато село, зове се — доцније сазнајемо — Ребељ, продужујемо, ноћимо у суседном селу, а сутра ујутру, 11. 1. преко Поћута стижемо у Брезовице. И данас, 12. 1. 1942. налазимо се у Брезовицама."113 Тада су се Рађевски, Подгорски и Тамнавски батаљон налазили на проетору Мајиновић, Суводањ, Совач, а Колубарски око Лесковице и Мравинаца. Штаб Одреда је био у Лесковици. Повлачење Мачванске чете у средиште новог распореда делова Ваљевског одреда Данило Лекић образлаже: „Нијемци су прошли друмом Ваљево — Лозница, а њихове мање снаге са четницима дошле су на Ставе и у Пецку и ушле у Драгодол. Моја чета се нашла између три колоне (од Станине Реке, Пецке и Горње Оровице). Борбу нисам могао примити већ сам се повукао према Ребељу. Није могло бити говора о пробијању у Тамнаву преко пута којим су се непрестано кретале јаке непријатељске снаге и који је бочно био врло добро обезбијеђен. Осим тога људство моје чете, као ни ја, уопште није познавало тај терен, а штаб нам није оставио ни један обавјештајни пункт, преко којег бисмо могли успоставити везу било са њима, било са којом другом јединицом. Био сам препуштен сам себи и схватио сам задатак да сачувам јединицу пред тако бројним непријатељем".114 Да је Мачванска чета поступила по налогу Штаба одреда, била би једина на правцу пробијања и упала би сама међу многобројне непријатељске снаге. Наиме, Тамнавски батаљон је био пошао у Тамнаву, прешао друм Ваљево — Лозница, дошао до села Дружетић и Гола Глава, био нападнут од четника 10. јануара по подне, те се одмах после тога повукао преко Причевића на територију Мајиновић, Ситарице и Совач. Рађевски и Подгорски батаљон нису још били кренули за Поцерину и све до 13. јануара остали су на простору између Пецке и Совача. Покретом из Брезовице 12. јануара, који је, како каже Селе Јовановић, трајао „цео дан", Мачванска чета је стигла у Мравинце. У току марша до Мачванске чете су допрле неке вести о судбини Подринског одреда у Мачви. Селе Јовановић је записао 13. јануара у Мравинцима: „Јуче смо чули да су три наше чете прешле у Босну. Бучни наслов „Новог Времена" о уништењу комунистичких банди у Мачви „Сјајна победа"...115 Мачванска и Девина чета, са још неким јединицама Ваљевског НОП одреда, остале су у Мравинцима све до 20. јануара. Дева пише да је у његовој „четици" тих дана извршена „реорганизација": пошто није било ни водника ни десетара, за десетаре су „изабрани" Милан Андрић из Драгодола и Душко Срнић, због брата Драгана назван Падобранац. Средином јануара стигао је на ову територију Космајски партизански одред, који је пошао из Санџака 7. јануара 1942. године. У исто време, јаче партизанске снаге су покушале да се пробију у западну Србију. Тако су Космајци донели вести о „пребацивању српских партизана (око 2.000) на територију зап. Србије и о стварању Пролетерске бригаде".116 Међутим, прва вест није била тачна — продор у западну Србију није успео. Са Космајским одредом је дошла и група бораца Посавског одреда. Од ње и Тамнавеког батаљона формиран је касније Посаво-тамнавски НОП одред. Орашачка чета 2. шумадијског одреда, смештена у Мравинцима, ушла је у састав Космајсксг одреда. Селе Јовановић је записао 16. јануара да се скоро цело пре подне чуло пушкарање, плотуни и рафали и да је командир чете послао патролу да извиди шта се догађа. У патролу се јавио Ходак, „стари, поуздани борац". Припрема за политички час је прекинута због изненадног наређења за покрет. До покрета није дошло, а Ходак је погинуо у патроли.117 Мачванска чета је 18. јануара негде пред сам мрак ириметила да су се у неколико кућа, на удаљености од неколико стотина метара од ње, смесетили четници. „Јосип Антоловић је са својом четом напао четнике и растерао их, а њихову храну покупио и донео за своју чету и за нас",118 пише Дева. За време боравка у Мравинцима партизанске чете су се добро храниле („добри ручкови: телеће и овчије месо, купус, мед, сир, печење" пише Селе Јовановић) и користиле време за политички и партијски рад. Одржавани су политички часови у чети, читан је лист „Партизан", дискутовало се о ситуацији, одржавани партијски састанци. Извршене су и неке промене у партијској организацији чете. Непријатељске снаге су отпочеле 20. јануара нападе на партизанске положаје и са севера од Ваљева и с југа од Ужица. Недпћевце и четнике који су наступали од Ваљева, преко села Лелића, дочекали су код Сушице Космајски партизански одред и једна чета Колубарског батаљона и у противнападу натерали их у бекство. У рану зору (иије још било свануло) 20. јануара на Мачванску, Девину и Орашачку чету у Мравинцима напали су с југа рачански и црногорски (косјерићки) четници и добровољци. Тешка и крвава борба вођена је по снегу дубоком до појаса и по страховитој хладноћи. Због замрзавања неколико пушака је у току борбе отказало. Партизанима је понестало и муниције. Дева каже да је пре повлачења имао само 5 метака у фишеклијама, а Јово Ћоралић — ни једног. У тој борби погинуо је Паја Дурсановић. Партизанске јединице су се повукле у Брезовице.119 Око седам одреда Недићеваца и четника уз подршку Немаца избили су у зору 24. јануара преко Лелића у Сушицу. Борба, коју су у рејону села Лелић, Стубо, Сушица и Лесковица целога дана водиле две чете Колубарског батаљона, Космајски одред са Орашачком четом, Мачванска чета и делови Тамнавског батаљона, завршила се повлачењем непријатеља према Ваљеву уз велике губитке: око 15 мртвих и 40 — 50 рањених и преко 100 промрзлих. И код партизанских јединица било је неколико десетина промрзлих бораца.120 До 30. јануара Мачванска чета није имала озбиљнијих сукоба с непријатељем. Последње дане јануара провела је у Ребељу, заселак Мијачи.121 Партизанска групација на падинама Повлена, Маљена и Медведника успела је у току јануара да се, уз осетно смањење, одржи и очува део слободне територије, а непријатељу нанесе знатне губитке. Борбена дејства партизана имала су, углавном, одбрамбени карактер, задржан је и даље фронтални начин борбе. То је све више исцрпљивало и топило партизанске јединице у сваком погледу. Борачка колона се све више смањивала, све већи број рањених и промрзлих прелазио је у болницу. Смањивале су се и онако незнатне залихе хране. Муниције је било сваког дана све мање, а оваквим начином ратовања није се могла отети од непријатеља. Обуће већ многи борци нису имали, пре сваког покрета увијали су ноге у крпе.. ако је и њих било. Од одеће на многим су биле још само рите и дроњци.122 За то време непријатељ је око слободне партизанске територије гомилао све веће снаге и припремао нову офанзиву. На основу директива Врховног штаба, примљених половином јануара 1942. године, Главни штаб за Србију (заправо, део главног штаба који се налазио у западној Србији — Мирко Томић Сељак, Радивоје Јовановић Брадоња. и Милорад Милатовић) извршио је реорганизацију партизанских снага. Од Колубарског батаљона формиран је Сувоборски НОП одредг а од Тамнавског батаљона Посаво-тамнавски одред. Тако је са Ваљевским НОП одредом, у чијем саставу је била и Мачванска чета, и Космајским НОП одредом, на том простору била група од четири партизанска одреда. Главни штаб је 23. јануара наименовао команду Групе партизанских одреда у коју су ушли: Радивоје Јовановић Брадоња, Милорад Милатовић и Жикица Јовановић Шпанац, дотагашњи политички комесар Колубарског батаљона. Окружни комитет КПЈ за Ваљево настојао је и донекле успевао да се у тим тешким данима одржава политички рад у партизанским јединицама и у селима на. преосталој слободној територији око Поћута и Лесковице. Селе Јовановић бележи 31. јануара: „Читамо „Ново Време"... опет нови „Партизан", број 6. Чланци о великосрпском центру, о заједници Драже и Недића. у „антикомунистичкој борби", о Првој пролетерској бригади". Инструктор ПК, ОК Ваљево и Штаб Ваљевског одреда су, преко листа „Партизан", упознавали борце како са оценама ситуације и политичким задацима из директивних писама ЦК КПЈ, ПК Србије и Врховног штаба, тако и са дневним вестима са источног фронта и са вестима које су чули од Космајаца. Ове вести повољно су деловале на морал партизана, али су у исто време заваравале не само борце него и руководство, да ће до неког значајнијег расплета догађаја доћи ускоро и да ће се, најкасније на пролеће, знатно побољшати положај партијских јединица и НОП-а уопште у западној Србији. Крајем јануара јаке добровољачке и четничке снаге затвориле су са свих страна путеве који воде према Поћути. Иза овог налазио се други обруч јачих непријатељских снага у широком круту свуда око Поћуте. Тада је команда Групе партизанских одреда поново одлучила да одреди пођу на своје терене, пошто се претходно пробију из непријатељских обруча, подељени у две групе и нападајући у два различита правца: Ваљевски одред са Мачванском четом у Рађевину и даље у Подгорину и Поцерину; Посавотамнавски одред са Ваљевским одредом до Подгорине, а одатле у Тамнаву; Сувоборски и Космајски одред у правцу Маљена и Сувобора.123 Бројно стање партизанских одреда на дан 1. фебруара 1942. године било је: Ваљевски одред — 200 бораца, Сувоборски — 230, Космајски (са Орашачком четом) — 150, Посавотамнавски — 150 и Мачванска чета — 50 бораца, свега око 780 наоружаних партизана, од тога око 20% рањеника, промрзлих и болесника.124 Сувоборски и Кссмајски партизански одред су се у току ноћи 30./31. јануара из села Горња Лесковица пребацили преко друма Ваљево — Ужице у рејон села Бачевци. Извлачење из обруча прошло је без већих тешкоћа. Исте ноћи расформирана је болница Ваљевског НОП одреда, лакши рањеници и болесници враћени су у своје јединиде, а тешки рањеници и промрзли партизани, њих око 30 — 40, размештени су код поузданих сељака у селу Ребељу, којима је поверено да их скривају и негују. Са севера, запада и југа непријатељ је почео да наваљује према Поћути, Вујиновачи, Ребељу и Совачу. Дошло је до оштрих борби на партизанским положајима 30. јануара. Чете Додгорског, Рађевског и Тамнавског батаљона и Мачванска чета снажним противнападима су успеле да одбију непријатеља.125 Ноћу уочи 1. фебруара Ваљевоки и Посаво-тамнавски одред су прешли друм између Ваљевских Става и Причевића, потукли и разбили непријатеља и продужили наступање правцем Врагсчаница — Драгијевица. Тада је дошло до сусрета са главнином добровољачких и четничких снага. Жестока борба је вођена целога дана (1. фебруара) код Причевића, Врагочанице и Драгијевице. Сутрадан је непријатељ извео још јаче снаге на правце партизанског пробоја, пише Данило Лекић и наставља: „Нама је недостајало муниције, људство је постајало све заморније, временске прилике су се стално погоршавале — било је јасно да се на положајима нећемо моћи одржати — зато је на заједничком савјетовању донијето рјешење да се оба батаљона126 споје и пођу, по линији мањег отпора, у правцу Колубаре — будући да су непријатељске снаге у том правцу биле слабије и да, преласком ужичке џаде, излазимо ван непријатељског обруча. Изабрана је јединствена команда од три члана: Здравко, ја и Симић".127 За то време непријатељске снаге су потпуно затвориле обруч око Ваљевског и Посаво-тамнавског одреда. Немци и четници су 3. фебруара ушли у Поћуту. Тиме је изтубљен и последњи остатак слободне партизанске територије у западној Србији. Ваљевски и Посаво-тамнавски одред повукли су се у Ребељ и усмерили на исток, да би се пробили из непријатељског окружења. „Тога дана је, пише Данило Лекић, отпочео дуги период маршевања, непрекидних борби, нередовне исхране и тешких, врло тешких временских прилика".128 Марш је почео ноћу 3/4. фебруара. Требало је у току ноћи, усиљеним маршем, извући се из непријатељског обруча. Предузете су мере да се очува тајност покрета и избегну изненађења, а партизанима је објашњен значај пробоја: „Другови, ситуација је тешка — изјавио је један од војних руководилаца исте ноћи пре поласка — ситуација је озбиљна. Налазимо се у непријатељском обручу. Ми се морамо извући по сваку цену. Ми смо непријатељу задњих дана показали шта знамо и умемо: У сваком сукобу непријатељ је извукао дебљи крај. Али морамо пробити обруч, да не би сутра били изложени, не уништењу, али тежој ситуацији због муниције. Зато нам предстоји марш, тегобан 8-часовни марш. Идемо по ноћи. Дајте све од себе, нарочито ви болесни напрегните све снате, јер је непријатељ овде концентрисао све снаге".129 Први друм на правцу покрета партизанских колона је прешла на „најтежем месту": преко моста на Крсту (где се речица Сушица улива у Јабланицу), између Ваљева и Поћуте, у којој су били Немци и четници. Провлачећи се између низа четничких заседа и положаја, колона је рано ујутру 4. фебруара упала у Сушицу. Изненађени и неопремни четници су разбијени, заплењено је и нешто хране у њиховој комори. Око 600 Немаца, Недићеваца и четника држали су положаје на линији Савићи — Лесковица, да би спречили пребацивање партизана преко другог друма на правцу њиховог марша (преко друма Ваљево — Ужице). На излазу из Сушице партизанска колона се сукобила са овим непријатељскрш снагама. „Зора у Сушици — кратко бележи Селе Јовановић — Недићевци, двојица заробљених, наставак марша, обавештења да бандита са Немцима има у лесковичкој школи. Ускоро — борба, борба вишечасовна и потешка. Резултат: 30 убијено, рањено 20 бандита, ми: 2 рањена и то због несвесног пребацивања. Бандити су се разбежали!"130 Уочивши да пут Ваљево — Лесковице затварају јаке непријатељске снаге, колона Ваљевског и Посавотамнавског одреда је покушала да преко Магљеш-планине заобиђе око Лесковице и да се код Мравинаца пребаци преко друма. И ту се партизанска колона сукобила с непријатељем. Огорчена борба за масив Магљеша вођена је од 17 часова до мрака. Борба код Сушице и на Магљешком масиву „трајала је од 8 ујутру до 5 послије подне. Непријатељ је имао знатне губитке, преко 50, док смо ми прошли са малим губицима — један погинуо и 3 лакше рањена", пише Данило Лекић.131 Касно увече партизани су стигли у Мравинце, а сутрадан остали у овом селу до подне. „Одмарали смо се цео дан, мало се прехранили, реквирирали петоколонаша кафеџију", пише Селе Јовановић 5. фебруара.132 Тај кафеџија није хтео партизанима дати ништа од хране, изговарајући се да нема. Случајно је у подруму његове кафане пронађена већа количина хлеба, гомила печених оваца на ражњевима, више качица сира и других намирница. Све је то било припремљено за четнике.133 У први мрак 5. фебруара колона Ваљевског и Посаво-тамнавског одреда је кренула из Мравинаца и око поноћи стигла у Горњу Лесковицу, са намером да ту пређе и трећи друм,, који од Ваљева, преко Букова и Косјерића, иде за Ужице. Партизани су се сместили у куће око Краљевог брда. Сутрадан око 11 часова јаке добровољачке и четничке снаге (око 1.200 људи) напале су на партизане. Посавотамнавски одред није на време заузео доминирајуће висове на Краљевом брду, како му је било наређено, те је непријатељ, поред огромне бројне надмоћности, заузео и боље положаје. Истовремено и Немци су блокирали пут од Лесковице до Мравинаца да би партизанима спречили повратак према Поћути. Партизански одреди су се нашли у тешкој ситуацији. Непријатељ је силовито нападао, понављајући јурише на исту косу и по 5 пута. „Захваљујући једино високој борбености партизаиа, њиховом херојском држању (нарочито Подгораца), нисмо прошли онако како смо могли проћи, тј. нисмо разбијени, већ напротив, успјели смо да јуришем заузмемо непријатељеве положаје и да га, уз његове тешке губитке, најуримо", пише Данило Лекић.134Непријатељски губици су износили око 50 — 60 мртвих и рањених, али су и партизански губици били тешки: само из^ Подгорског батаљона погинуло је око 10 бораца, међу њима и командант батаљона Војин Софронић. Разбијањем непријатеља на Краљевом брду, Ваљевски и Посаво-тамнавски одред отворили су пролаз на исток, преко друма и реке Градац. Кретање по огромним сметовима било је напорно, пототово за људе који су издржали толике напорне маршеве, зиму и глад, а целог претходног дана били у борби. Коћу 6/7. фебруара одреди су прешли „џаду на Ивцима", пише Селе Јовановић, а о самом маршу каже: „Путем дремам, заспим кад станем и сањам, сањам собу са топлом пећи, колаче, осмејак мајке, сањам а неко ме тргне: то се покрет наставља".135 У току ноћи одреди су стигли и заноћили у Бачевцима. „Ујутру наставак марша преко огранака Маљена у правцу :истока, кроз снег преко колена, кроз маглу до неба... Сад смо, пошто смо прошли Крчмар, у селу Бобовцу".136 Група партизаноких одреда успешно се извукла из непријатељског обруча око Поћуте и Лесковице, оставивши иза леђа непријатељску концентрацију, која је продужила са наступањем и сужавањем обруча око Поћуте, претресајући села, вршећи пљачке и разбојништва. У рејону села Крчмара, где се налазио Главни штаб за Србију, команда Групе партизанских одреда и Окружни комитет за Ваљево, опет су се нашла сва четири партизанска одреда. Долазак у овај крај није значио никакво трајније решење. Борбе су одмах настављене. Непријатељ је имао могућности да поново и брзо нагомила друге јединице и око овог рејона. И Немцима и квислинзима било је стало да пошто-пото униште партизанске јединице у западној Србији до пролећа, да се устанак на пролеће не би поново распламсао. У Крчмару је 7. фебруара одржано саветовање Главног штаба Србије и команде Групе одреда са војним и политичким руководиоцима партизанске групације. После анализе ситуације закључено је да је немогуће одржати се више у западној Србији и да је треба напустити. Било је на саветовању дискусија и о преласку у источну Босну, било је и захтева да један део снага (Сувоборски одред или бар један његов батаљон) остане на том терену (Ваљевског ОК), али је ипак усвојена одлука да сви одреди крену у јужну Србију, у Топлицу — „за муницију које је по тврђењу друга Сељака било обилно у том крају". Пошто никаквих веза са партизанским и партијским руководствима у другим крајевима није било, Главни штаб није знао каква је тамо ситуација и „све су се одлуке ствар.але на основу голих претпоставки".137 На овом саветовању је одлучено да се група партијских и политичких радника, која се кретала са ГШ за Србију, пребаци на илегални рад. Они су већ дуже времена чекали на повољан моменат — везу са ПК за Србију, боље исправе, упутства и јавке — да се одвоје од одреда и пребаце у одређене крајеве. Свим тим људима тешко је падала везаност за одреде, пекло их је то што немају шта да раде. Отискивање у непознато, без добрих исправа и осигураних веза, значило је пропаст. Међутим, у партизанским јединицама се јављао некоректан однос према њима, а у стварању таквог односа предњачио је Мирко Томић Сељак. У покрету и приликом смештаја, на састанцима и у другим приликама, викао је да ће он „рашчистити тај баласт", да „одмах мора свако ићи на свој терен".133 Дошло је „дотле да су се ти људи, истакнути партијски функционери, не желећи да трпе увреде и понижења, почели одвајати од одреда, без икаквих припрема и ослонаца. Скоро сви су убрзо пали непријатељу у руке и после извесног времена поубијани (на пример, чланови ОК за Посавину). Милорад Петровић Ујак упућен је у Ваљево са задатком да се тамо запосли и организује партијоки рад. Ухваћен је у Љигу и стрељан у Бањичком логору у пролеће 1942. године.139 Милорад Миле Ивковић и Трајко Стаменковић упућени су да се преко Чачка пребаце, први у Краљево, а други у Ниш. Требало је да се од Сувоборског одреда одвоје у Дружетићима 12. фебруара, али су се одвојили у селу Богданици, у току борбе са четницима. Заробљени су „испред самог Чачка код села Љубића" и спроведени у Бањички логор. Миле Ивковић је затим спроведен у неки логор у Немачку и тамо је убијен, а Трајко Стаменковић је после дужег мучења стрељан у Бањичком логору крајем 1942. године.140 У другој половини јануара било је одређено да и Селе Јовановић пређе на илегалан партијски рад у Ваљеву или у неком другом граду. Чекало се да му се прибаве личне исправе и да се успостави веза којом би се пребацио у позадину. И он је дошао у сукоб са командом и борцима Мачванске чете, чији су односи према њему били све заоштренији. На крају, 9. фебруара, четна партијска ћелија искључила га је из чланства КПЈ (у Тометином пољу).141 За почетак покрета према Топлици задржана је подела партизанских одреда на две групе. За први маршевски циљ одређено је село Дружетићи, а рок доласка обадвеју група — 12. фебруар. Одатле ће команда Групе одреда дати даљи правац кретања. Већ на почетку, наређењем за први покрет до Дружетића, команда Групе одреда је показала да није била чврсто решена да усвојену одлуку спроведе и као да је још увек нешто очекивала. За растојање које се могло прећи за два дана, она је одредила пет, не водећи рачуна да се само брзим маршевима може избећи непријатељска концентрација.142 Маршем, започетим ноћу 7/8. фебруара из Крчмара, колона Ваљевског одреда је „гребеном Маљена, кроз утрту пртину коју је у овом беспутном планинском крају направило хиљаде ногу српских партизана", избила на врх и угледала „сјајан положај Дивчибара", пише Селе Јовановић. „То су те Дивчибаре где буржоазија лети троши време и милионе. Али ми ћемо им отети Дивчибаре и све остале бање и удобности и предати онима који сад држе пушку о рамену и пролазе овуда у невреме, предаћемо их радном народу!".143 Колона је 8. фебруара стигла у Тометино Поље, где је морала да се задржи два дана, а 10. фебруара је дошла у Дружетиће, два дана раније. У еелу је била припремљена добра вечера и конак. Од једног „петоколонаша је заплењено много чега: пасуља, сира, јабука".144 Међутим, увече су на партизане у Дружетићу напале јаке непријатељске снаге: Љубићки и Руднички четнички одред, део 2. батаљона 5. одреда СДК и сеоска стража из Прањана. Огорчена борба, повремено на блиском растојању, уз мало муниције, а са непријатељем који је није штедео, трајала је до поеле поноћи. „Под врло неповољним условима" Ваљевеки одред је морао да се повуче у Коштуниће, али тек што се сместио био је поново нападнут и приморан да напусти село. Четници су прогонили и нападали уморну колону. „Сутрадан смо морали вршити напоран маневар преко Равне горе к Планиници, пише Данило Лекић, да би се увече поново вратили у Дружетиће".145 Кад су Ваљевски и Посаво-тамнавски одред стигли у Дружетиће ноћу 11/12. фебруара, Сувоборски и Космајски одред са командом Групе одреда налазили су се у Тометином Пољу. Уместо спајања двеју колона и настављања покрета ка Топлици, у Дружетиће је стигао само Космајски одред са новим наређењем: да Посаво-тамнавски и Космајски одред пођу према Космају. Због напада на Дружетиће, сва три одреда су се повукла у Тометино Поље, где су их поново напали четници. Ујутру 13. фебруара, одреди су се повукли према Маљану. Сада су опет биле прикупљене све партизанске снаге, са Главним штабом, командом Групе одреда и Окружним комитетом за Ваљево, „код неких колиба на самом врху снежног Маљена".146 Ту је у току 13. и ноћу 13/14. фебруара одржано последње саветовање Главног штаба и команде Групе одреда са штабовима четири одреда. Оно заслужује опширнији приказ речима једног од активних учесника: „На састанку свих штабова још једанпут је размотрена ситуација и, пошто је представник главног штаба изнио да су Колубарци ријешили да остану на своме терену, јер сматрају да за то имају могућности, то је јасно излазило да и остали одреди пођу на своје терене. Било ми је јасно да ће нам поновни одлазак бити скопчан са великим препрекама, Многе чињенице су јасно указивале на то: мобилизација свих реакционарних снага, масовно прибирање сеоског и градског олоша, енергични наступ реакције да према Босни има чисту ситуацију — са једне стране, а са друге, наше преморено људство у непрекидном маршевању и борби, већином гладно, промрзло и, што је основно, без муниције... Избегавати борбу било је врло тешко, јер је коцентрација вршена у кругу, тако да се из њега морао тражити излаз борбом. Значи, ако остајемо, ми смо принуђени да стално бјежимо, што би било без икаквог моралног ефекта како код партизана тако и код становништва, и на крају докле ће се то под тим условима издржати?... Зато сам предложио на састанку да проучимо могућност одласка за Босну или Санџак. Одговорено је да је ситуација у Босни нејасна, а да одлазак за Санџак значи извршити самоубиство. Даље, индиректно је добачено и то да је напуштање терена равно издаји. Мада сам био убијеђен да је та теоретска поставка неправилна, механичка, поготову када се тиче партизана, ипак када се поставља питање самоубиства, издаје и т. сл., онда престаје сваки разговор по томе. Растали смо се са одлуком да сваки пође на свој терен, а да касније уопште нисмо могли успоставити везу".147 На саветовању је одлучено да се сада одреди поделе у три групе и да пођу у три различита правца, опет „на своје терене". Одређено је да Ваљевски одред дејствује на подручју од масива Повлена и Медведника на југу, до Цера и Влашића на северу. Одред је добио задатак да се одмах пробије према Рађевини. Није прихваћен предлог да се чланови команде Групе одреда поделе и да по један пође са сваком групом, већ су сва тројица остали са Сувоборским одредом, а с њима и Мирко Томић.148 Сутрадан после саветовања, 14. фебруара 1942. године, Ваљевски одред и Мачванска чета кренули су са врха Маљена на свој последњи марш дуг 20 дана. Преко Дивчибара одред је кренуо према Бачевцима, а истог дана око подне пребацио се у суседно село Мратишић. Ноћу 14/15. фебруара одред се враћа из Мратишића због обавештења да се према селу крећу колоне Немаца, добровољаца и четника. Спуштајући се низ стрме огранке Маљена кроз густу маглу, одред поново стиже на Дивчибаре. Са многобројних вила и летњиковаца на Дивчибарама четници и сељаци из околних села поскидали су врата и прозоре, делом и цреп. Биле су запуштене и скоро да и нису представљале никакво склониште. Пред сам наилазак партизана ту су били четници, који су се склонили у оближњу јелову шуму и заузели бусије. Не опазивши никога, промрзли партизани су почели да се разилазе по вилама тражећи погодније просторије за смештај и ложећи ватре да се огреју. Изненада, из близине су запуцали четници. „Када смо стигли у Дивчибаре, пише Милан Беловуковић Дева, ја сам са мојом четицом заузео једну вилу и таман смо се попели на први спрат, кад нас опет нападоше четници. Срећом, снег је тако био велики, да смо скакали са прозора у снег и одмах се развијали у стрелце. У јеку борбе добио сам наређење да се повлачим. Низ стрмине Маљена ушли смо у село Крчмар, а затим продужили даље."149 На Дивчибарама је погинуо др Димитрије Питовић, једини лекар у одреду, а било је и теже и лакше рањених. Митраљезац Емил Шулентић „један од најхрабријих бораца Ударне чете Подринског НОП одреда", био је рањен у колено, па се тешко кретао, ослањајући се на неку мотку. Преко Крчмара Ваљевски одред је ноћу поново стигао у Мратишић. Одред је заноћио у једном крају села, док су у другом крају ноћ провели четници; до борбе није дошло. Штаб Ваљевског одреда је намеравао да се Одред 16. фебруара пребаци преко друма Ваљево — Косјерић — Ужице код Бачеваца, па се колона рано ујутру упутила у том правцу. Нзвиђањем је установљено да се на друму налазе немачке и четничке колоне. По дану није било могуће прећи друм. Пошто су у Мратишићу, одакле се кренуло, остали четници и могао се очекивати њихов напад, Одред је поново скренуо на југ према Дивчибарама, прешао преко друма на Буковима и зауставио се у Таору и Мравинцима.150 За следећа два-три дана није било тежих сукоба с непријатељем, па је Ваљевски одред имао известан предах и одмор. Потом је 18. фебруара преко Мравинаца и Брезовице стигао у Ребељ, а 20. фебруара у Суводањ. У Ребељу је Штаб Одреда поново одбацио предлог Данила Лекића да се пође према Босни, „јер се још увијек уљушкивало надом: још пар дана па ће нам стићи помоћ из Санџака".151 Партизански одред је стално био у опасности од потпуног окружења и уништења. Велика колона рањеника успоравала је покрет, а због недостатка муниције није могао да се упушта у одлучније сукобе. Непријатељ је гомилао бројне, свеже и добро снабдевене јединице око сваког простора на који стигну партизани. Више није било могуће, ни за краће време, створити одмориште за главнину снага, брањено мањим деловима. Излаз се морао тражити у сталном маневру и покрету. Већ 22. фебруара Ваљевски одред је водио борбе с добровољцима и четницима изнад Суводња, на Ивама, од правца Става, Медведника и Поћуте. Штаб Одреда је донео одлуку ;да се настави продор у правцу Подгорине преко Драгијевице, тде је пред мрак 23. фебруара дошло до борбе са јединицама Ваљевске групе „владиних одреда". Одред се затим пробио преко Осладића у Оглађеновац и Дружетић. „Исцрпљење је постајало све јаче, оштрије. Људи су заостајали без обзира на то што су слијеђени непријатељским колонама. Појавила се код знатног дијела другова извјесна апатичност према свему. Тада су лочели да дезертирају у већем броју (прво Подгорци). У то вријеме дошли смо у такав положај да више нисмо били способни да сами себи одређујемо правац кретања, већ нам га је непријатељ диктовао. Пролаз кроз Подгорину био је, наравно, праћен борбом".152 Из Подгорине Ваљевски одред и Мачванска чета наставили су пробијање преко Доњег и Горњег Црниљева и Текериша, превојем између Влашића и Цера, ка Поцерини. На том правцу непријатељ је 25. и 26. фебруара груписао снаге Мачванске групе квислиншких оружаних одреда и Руског заштитног корпуса: четничке одреде — Каменички са 210, Лознички 200, Јадрански 200 и Мачвански 120 четника, из 9. добровољачког одреда 77 добровољаца и 21 ж:андарм, свега 828 људи. Са још три чете белогардејаца, на партизане се устремило преко 1.000 непријатељских војника, којима је само за ову акцију подељено још 33 сандука муниције.153 Партизани су 26. фебруара стигли у Румску. Ту је око 21 час дошло до борбе са четом добровољаца. Потиснувши их, партизанска колона је у току ноћи стигла у Милошевац, али је тамо био стигао Мачвански четнички одред. Ваљевски партизански одред се тада враћа у рејон Криваја — Текериш — Сипуља — Букор. Четници и белогардејци напали су га истога дана, 27. фебруара. Долази до огорчене борбе, често на блиском одстојању, по дубоком снегу и великој хладноћи. Нарочито упорно наваљују добро опремљени и рату вични белогардејци. Одбивши њихов жесток напад код Букора, партизани се пробијају гребеном Влашића ка Горњем Црниљеву и Оглађеновцу. Код Тојиних колиба на Влашићу партизанску колону у маршу дочекали су у заседи четници мајора Пантелића око 20 чаеова, али су и они били одбачени.154 Ваљевски одред је заноћио у Оглађеновцу, у засеоку Марковићи, где је у 4 часа ујутру поново нападнут. Одред се повлачи преко Дружетића и Голе Главе и 1. марта ујутру под борбом се пребацује преко друма Ваљево — Шабац до Памбуковице, у којој је провео скоро цео дан без борбе. Пошто су добијени подаци о покретима четника из Тамнаве, а постојала је могућност да Немци брзо пристигну друмом из Ваљева, то је Штаб Ваљевског одреда одлучио да се одред поново врати у Подгорину и да друм и набујали Уб пређе преко гвозденог моста код села Слатине. Ту је дошло до последње борбе Ваљевског НОП одреда и Мачванске партизанске чете. Последњи делови партизанске колоне су прелазили преко моста, а главнина је већ била замакла иза три омања виса, који су је заклањали од друма, кад се на путу од Ваљева указала немачка колона. Са чела партизанске колоне Данило Лекић је имао добар преглед друма, проценио да се њиме креће преко 1.000 непријатељских војника са великом комором и издао наређење да се зачеље што пре удаљи од моста и пута, и да се партизани, користећи повољан терен, повуку неопажено. ,,Други чланови командног особља", ближи зачељу колоне, могли су да виде само део пута до јаке кривине и део немачке колоне — комору иза мање немачке јединице. Зато су „издали наређење да се отвори ватра са прве коте на непријатеља... Наша ватра била је кратка и неефикасна, а непријатељ нас је обасуо кишом куршума и то са читаве своје линије која се протезала у полукругу према нама. Људи су падали, настала је прилична паника и већ није било могуће организовати повлачење под заштитом властите ватре".155 У тој борби пало је преко 50 партизана. Разбијени делови одреда прикупили су се код Бранковине, а одатле продужили преко Доње Буковице, код Причевића се пребацили преко друма и реке Обнице, а онда се упутили према Брезовицама и Вујиновачи, под Медведником. Пораз у Слатини тешко је деловао на борце. „Послије тога — пише Данило Лекић — престала је свака контрола над људством које је остајало, пототову кад се видјело да нам је непријатељ поново наметнуо правац кретања према Медведнику. Људи нису имали никаквих перспектива пред собом — Медведник је скопчан са глађу, тешким временским приликама и борбама, а излаз је једино у сталном маршу — покрету, за који се није имало више снаге (тога дана, напр. прешли смо више од 40 км. и то готово стално у трчећем маршу). Отуда је дошло до масовног дезертирања, боље рећи остајања, јер су то били људи који су се у свим борбама држали неустрашиво и давали величанствене примјере херојства. Тако се Мачванска чета свела на 10 — 15 људи, а док смо дошли до Брезовица било је то исти случај са осталим четама. Ту смо се нашли пред слједећом чињеницом: скоро све људство се разишло, изузев командног особља, од којег је један дио такође изостао".156 Путем од Бранковине до Причевића водила се оштра препирка у Мачванској чети. Већи део чете, на челу са командиром Јосипом Антоловићем Хрватом и водницима Мијом Јовановићем и Жићом Новаковићем, није хтео да се враћа према Медведнику, већ је тражио да се чета одвоји од Ваљевског одреда и врати у Мачву. Они више нису хајали што су руководиоци, који су били против раздвајања, такав поступак назвали дезертерством. Остали су упорни, код моста на Обници су се одвојили и упутили према Влашићу и Церу. У Брезовицама под Медведником Штаб Ваљевског НОП одреда је одржао последње саветовање. Донесена је одлука да се одред, боље рећи њетов остатак, пребаци у Босну. Дотле, чак и за време самог саветовања, многи борци су напустили Одред. Група од око 70 партизана пребацила се ноћу 5/6. марта 1942. године преко Дрине код села Оклетца, између Љубовије и Рогачице. Из уништеног Подринског одреда у Босну су прешли: Данило Лекић Шпанац, Димитрије Бајалица, Радојица Ненезић, Милан Беловуковић Дева, Милован Батановић, Мила Бајалица, Жарко Николић, Каја Гарибовић, Вита Враштановић, Коста Танкосић, Петар Вукша...157 Још 5 дана трајало је пробијање између непријатељски настројених четничких посада и положаја кроз источну Босну, а 11. марта срели су се са деловима Прве пролетерске бригаде. Сутрадан је отпочео одмор од неколико дана у Борикама, одмор потребан и заслужен. Врховни штаб народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије и Централни комитет КПЈ позвали су у Фочу најпре Штаб Ваљевскот НОП одреда и остале руководиоце, који су им 15. марта поднели извештаје, а десетак дана касније и сви остали су стигли у Фочу. Врховни штаб је извршио распоред групе: мањи део, углавном руководећи кадар, распоређен је на нове дужности, а већину је задржао за своју Пратећу чету, језгро будућег Пратећег батаљона Врховног штаба.158 У априлском броју Билтена Врховнот штаба објављена је следећа похвала: „Изражавамо наше признање и захвалност херојским борцима Ваљевског и Подринског народноослободилачког партизанског одреда, који су у току читаве зиме водили непрекидне и крваве борбе са удруженим непријатељима српског народа: Немцима, четницима Пећанца и Драже Михаиловића и руским белогардејцима. Натчовечанске жртве и напори ових херојских бораца за слободу српског народа ући ће у историју као једна од најсветлијих тачака ослободилачке борбе српског народа."159 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument