ПРЕЛАЗАК КОМУНИСТА У ИЛЕГАЛНОСТ И ПРВЕ ВОЈНЕ ГРУПЕ Немачка окупациона управа у Србији планирала је да на сам дан напада немачких трупа на Совјетски Савез изврши хапшење комуниста, на основу евиденције полиције и жандармерије бивше Југославије. Код Команданта Србије, генерала Шредера, одржана је 22. јуна конференција окупаторских и квислиншких управних и полицијских шефова и на њој разрађене мере за хапшење комуниста и „бораца црвене Шпаније". Харолд Турнер, шеф Управног штаба Војног заповедника Србије, послао је истог дана и писмено наређење комесару Министарства унутрашњих послова Милану Аћимовићу да се „одмах изврше хапшења свих водећих комуниста и да се нареди шефу полиције у Београду да још ноћас изврши хапшења њему познатих комуниста";49 да се похапшени комунисти и шпански борци затворе у концентрациони логор; да се уведе пооштрена улична служба, чување јавних зграда, мостова и постројења. Истог дана упућено је такво наређење команданта Србије и свим немачким органима у Србији. Те вечери Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова послало је „у све комунистичке центре у земљи 5 инспектора са преко 30 виших чиновника и жандармеријских официра" са налогом да се у месту где оду јаве „Надлежним немачким властима... и да их замоле за координацију и потпору"; „да издаду наређења да се одмах похапсе сви активни комунисти и учесници у бившем шпанском грађанском рату, пошто се код њих претходно изврши претрес"; „да се старају да неминовно буде спречена свака комунистичка акција било у ком виду да се појави". Упућено је писмо свим комесарима министарстава да у свом рееору „изволе надлежно одстранити све оне службенике, који су познати као присталице и симпатизери комуниста" и да се спискови таквих доставе „предстојницима градских полиција непосредно, каке би се противу одстрањених предузеле и друге предзиђене мере."50 Среско начелство у Шапцу примило је ово наређење депешом 22. јуна увече. Сутрадан, 23. јуна, немачки крајскомандант у Шапцу Квасни затражио је евиденцију комуниста од среског начелника Милорада Антонијевића. Антонијевић је одговорио да срееко начелство нема такву евиденцију. Немачка команда је затражила да у Шабац хитно дође Тахир Алагић, до рата командир Градске страже, а у то време усташки функционер негде у НДХ. Тахир Алагић је дошао у Шабац и на основу његовог сећања направљени су спискови комуниста. Прва хапшења, којима је руководио Мирко Хаџић, инспектор полиције из Београда, извршена су 25. јуна.51 До тога дана углавном су већ сви комунисти знали за окупаторске и полицијске намере. Најпре је Милорад Антонијевић, истог дана кад је сазнао за хапшење, обавестио о томе Живорада Жику Поповића., а Жикина супруга Вука Поповић одмах је обавестила Добросава Радосављевића и више комуниста или њихових породица. Ноћу 23/24. јуна из Шапца је изишла група комуниста познатих полицији. Неки од њих, после распуштања партијске организације, нису ни били враћени у чланство Партије, што није смањивало опасност да буду ухапшени. Те ноћи изишли су из Шапца: Живко Жика Ерчић, Илија Мартић, Петар Савић, Милан Перић, Милан Радовановић, Бошко Стојковић, Селимир Јевтић, Мома Михаиловић, Лазар Ивановић, Станимир Цале Јанковић, Живан Гија Димитријевић и Драгољуб Јовичић. Сви су дошли у Поцерски Добрић, где је већина од њих нашла привремено склониште. Милан Радовановић и Илија Мартић су се преместили у Цуљковић, Живан Гија Димитријевић и Драгољуб Јовичић у Јаловик (срез посавотамнавски), Бошко Стојковић Точкоња отишао је у своје родно место Липолист, Жика Поповић у Глоговац, а Мома Михаиловић у Ново Село. После неколико дана Петар Савић и Бошко Стојковић су се вратили у Шабац. Вера Благојевић је само променила стан — из родитељске куће отишла је у један сигуран стан у тадашњој улици Краља Милана, код Драге Грујић. Миодраг Граор одржавао је везу са једним жандармеријским капларом у Шапцу. Од њега је партијска организација добијала обавештења о намерама жандармерије и полиције. Каплар је донео Граору списак комуниста које су жандарми пошли да похапсе. На подужем списку, поред имена многих који су већ били отишли из Шапца, била су и имена Вере Благојевић, Станимира Косијера, Пере Савића и Андрије Класа, скојевца. Граор је брзо окупио групу комуниста и послао их да обавесте остале. Марко Опачић је обавеетио Веру Благојевић.52 Ноћу 25/26. јуна Харалампије Јанаћковић, жандармеријски поднаредник станице у Црној Бари, пронашао је Милана Беловуковића Деву у његовој воденици на Дрини и саопштио му, да је дошло наређење од срееког начелника у Богатићу, да жандарми похапсе све комунисте. Јанаћковић је дотле већ био обавестио и Милорада Симића, симпатизера КПЈ из Равња, да овај јави комунистима у Равњу да се склоне.53 Немци и жандарми ухапсили су 25. јуна пет лица у Шапцу.54 Међутим, они су и сами утврдили да им акција није успела, да већина ухапшених нису чланови КПЈ, а да су руководећи и активни чланови Партије избегли хапшење. У извештају од 9. јула 1941. године Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова признаје, „да је у неким местима (Чачак, Ваљево, Шабац, Крагујевац, Ужице) где су хапшења вршена од стране наших и немачких власти, а услед тога што није било претходног договора и споразума — како у погледу лица која треба хапсити тако и у погледу времена кад се хапшења имају обавити — похапшен је известан број лица која треба пустити јер нису комунисти."55 Два. дана раније, љотићевски функционер Боривоје Карапанџић писао је из Шапца Димитрију Љотићу, да је организација „Збора" у Шапцу дошла „до списка који броји око 150 — • 200 најагилнијих комуниста... Кад су 27/6. ов. г. вршена хапшења, онда, су ухапшени мање важни и мање агилни чланови, док су сви истакнути комунисти побегли у села".56 Чланови ОК и други „важни и агилни чланови" из Шапца заиста су у то време свакодневно одлазили у села, али ће седиште ОК и центар руковођења припремама за устанак још дуже од месец дана бити у Шапцу. На основу закључака Окружне партијске конференције отпочео је Окружни комитет, односно Војно-оперативни штаб, да оснива војне групе, у прво време искључиво од оних чланова КПЈ, Скоја и кандидата, који су морали да се склоне од полиције и пређу у илегалност или су већ били у илегалности. Добросав Радосављевић је 5. јула саопштио Драгомиру Бркићу „да ће од сада почети да шаље другове у устанак да се јављају нама (Драгомиру и Цветину Бркићу)... и који буде дошао да се прими у одред."57 Утаначили су да јавка буде код Драје Бркића, који ће оне који дођу довести код Цветина Бркића. Кућа Цветиновог оца била је на Бубањи, а у близини је била и колиба Илије Бркића. Од куће Драје Бркића води кроз поље стаза до Бубање. Од Бубање и Глушаца северно протеже се у правцу исток-запад бара Скрајнача и већи комплекс барског земљишта обраслог густим шумама, шипражјем, ситом, рогозом и другом високом и густом травуљином, скоро од Саве до Дрине. Није било тешко наћи скровито место, одакле се у случају опасности могло повући у више праваца. Дужност Бркића и чланова Партије у Глушцима била је да поред смештаја обезбеђују исхрану, обавештавање и везе. Прва војна партизанска група формирана је у Равњу. Већ 22. јуна, чим је сазнао за немачки напад на Совјетски Савез, Александар Ацомир Ивић напустио је кућу у селу и потражио скровито меето. Кад је Милан Беловуковић Дева, обавештен о намерама жандарма да похапсе комунисте, дошао у Равње, упознао га је Милисав Беловуковић да су „они у Равњу тога дана, 26. јуна 1941. године, прешли у илегалност", те да се и он мора склонити. Истог дана увече Милан Беловуковић Дева нашао је окупљене у једном наслону изван села: Александра Лалу Станковића, Александра Ацомира Ивића, Милисава Беловуковића и Марка Јовановића.58 Са Окружне партијске конференције Александар Лала Станковић донео је директиву да ће у будуће он бити секретар партијске ћелије, а да ће Милан Беловуковић Дева бити командир војне групе, која пгто скорије треба да постане језгро партизанске чете. Чету основати од сасвим проверених и сигурних људи из села, који треба и даље да живе код својих кућа све док не буду позвани. Уписане борце сврстати у десетине и водове, поставити воднике и десетаре, а омладинце који нису прошли војну обуку у бившој југословенској војсци обучавати у руковању оружјем. Групи партизана у Равњу придружио се 3. јула Миленко Самарџић, родом из Равња, који је у Београду имао крзнарску радњу и у то време био доброг имовног стања. Иако није био учлањен у КПЈ, осећао се комунистом, давао прилоге за Партију и на друге начине помагао рад Партије. После 22. јуна, знајући да ће доћи до оружане борбе против окупатора, оставио је радњу једном свом раднику и са женом Ружицом дошао у Равње. Пошто су га од раније добро познавали као симпатизера КПЈ, партизани из Равња примили су га у своју групу. После неколико дана дошао је у састав равњанске партизанске групе и Глиша Малетић. У недељу, 13. јула 1941. године, дошао је у Равње у састав групе и Владимир Лаца Госпавић из Ноћаја, коларски радник. Њега је послао Цветин Бркић. Везу са партијским руководством група је одржавала преко Драгорада Драгана Станковића, а са селом преко Милутина Андрића Туле, Радосава Беловуковића, Милића Бучића и Ружице Самарџић. Група се сместила у атару Требљевине, у Љубинковића шумама. Извршена је организација чете. Организован је политички и војнички рад групе.59 После Окружне партијске конференције, а у циљу окупљања комуниста који морају да пређу у илегалност и стварања војне партизанске јединице, напустили су Шабац Небојша Јерковић и Миодраг Мика Митровић. Њима се ускоро прикључио и Драгољуб Јеличић Бибер. Уз помоћ једног затворског чувара било је организовано бекство из затвора Бране Црномарковића и Драгољуба Јеличића. Драгољуб Јеличић је успео да побегне, а Брана Црномарковић је ухваћен у затворском кругу и задржан у затвору. То се догодило пре 7. јула 1941. године, јер је тог дана Драгољуб Јеличић дошао у Глушце, јавио се Драгомиру Бркићу, провео дан — два код Цветина Бркића на Бубањи, а онда са Небојшом Јерковићем отишао у Штитар.61 Изгледа да је по првобитном плану Војно-оперативног штаба окупљање војних група и оснивање прве партизанске јединице требало да се изврши у околини Штитара. Око 10. јула дошао је у Равње Душан Остојић, преко Драгана Станковића нашао равњанске партизане у Требљевинама и саопштио им да одређеног дана дођу на железничку пругу Шабац — Ковиљача код Штитара и да ће их на десетом километру од Шапца чекати веза. Да би обезбедили сигуран одлазак на то место, отишли су само Александар Лала Станковић и Ацомир Ивић на заказано место, али нису нашли никога. Накнадно им је јављено да је та одлука измењена.62 И прва група комуниста из Шапца, кад је кренула у партизане, упућена је ка Штитару. На позив Добросава Радосављевића састали су се на Камичком гробљу 13 јула у 21 чае Драган Срнић, Бошко Стојковић, Ратко Стевановић и Станимир Косијер. Требало је да стигне и Пера Савић и, док су га чекали, неко од њих је случајно опалио из пушке. Добросав Радосављевић предао је сваком по пушку и 20 метака, један ранац муниције и два ранца хране. Пошто је Пера Савић закаснио, кренули су без њега. Добросав Радосављевић упутио их је да иду железничком пругом ка Лозници до десетог километра, где ће их сачекати веза. На деветом километру су застали да их стигне Пера Савић, који је носио две пушке. Кад су дошли до десетог километра, склонили су се у један шипраг да сачекају везу. Убрзо су наишли Мика Митровић и Драгољуб Јеличић и одвели их у једну штитарску колибу, где су у току ноћи стигли Небојша Јерковић и Сава Јовановић из Штитара, који им је донео храну. Сутрадан су се преместили на други крај штитарског атара, у колибу Саве Јовановића, где су им храну донели Мија Јовановић и још три омладинца 63 Кључни проблем у оснивању партизанске јединице представљало је — оружје. Окружни комитет и Војно-оперативни штаб могли су сместа кренути у борбу стотине спремних комуниста, скојеваца и симпатизера, али је са њиховим наоружавањем ишло теже. Није било ни једног скупа, договора или разговора комуниста, а да није било речи о проналажењу и добављању оружја. „Пред устанак и у току устанка (до напада на Шабац) Добросав Радосављевић Народ је све људе — чланове Партије, чланове синдиката, симпатизере, скојевце — гурнуо у акцију на прикупљање оружја. То је био први задатак."64 За време повлачења бивша југословенска војска је оставила много оружја и друге ратне опреме на територији шабачког округа. Јединице које су бежале у потпуном расулу непосредно испред брзих немачких моторизованих претходница, бацале су оружје по путу, у јаркове, по барама и шумама. Огромне количине униформи, ћебади, седала и другог материјала који је вукла комора, остављан је најчешће по сеоским општинским зградама и двориштима. У Малом забрану, шуми недалеко од Шапца, остављена је на једном месту већа количина пушака, пушкомитраљеза, тешких митраљеза, сандука муниције, небројено мина. У тим данима није ни могло бити никаквог организованог скривања оружја. Комунисти, скојевци, симпатизери КПЈ и други напредни и антифашистички настројени људи или су били у бившој југословенској војсци или у одступању с њом. Расуло бивше југословенске војске и наступање Немаца било је тако брзо и неочекивано, да се нису могли обавити никакви претходни договори ни организација. Општинске управе бивше Југославије, као да им је< остављено у аманет, настојале су да спрече узимање свега оног што је остајало иза бивше југословенске војске, да би све дошло у руке немачкој војсци. Нису могле спречити да народ разграби униформе, цокуле и чизме, опасаче, порције и сличне ствари, али су претњама и одвраћањем много допринеле да већи број људи не узме и не сакрије оружје. Тако су Немци у првом налету успели да покупе скоро све бачено оружје, нарочито у Мачви. У Јадру иЈ Поцерини, где су немачке моторизоване јединице прошле само главним путевима, оружје је нешто дуже стајало разбацано и било је више могућности да се кришом узме и склони на сигурно место. Сасвим незнатан број пушака и пушкомитраљеза склонили су људи који су се у тим данима налазили код кућа, понеко је из војске донео пушку, а било је и неколико случајева да су младићи, чобани, за храну или цивилно одело добијали пушке од војника. Кад су Немци у мају 1941. године преко обновљених општина наредили предају оружја, покупљено је и оно мало разбацаног оружја што је остало, а већина оних који су оружје узели пред неким сведоком, морали су да га предају. У периоду од краја априлског рата до 22. јуна партијско руководство шабачког округа стално је истицало да је потребно трагати за оружјем и склањати га на сигурно место. Тај задатак није примљен са свом озбиљношћу и није много учињено у то време. Тек од немачког напада на Совјетски Савез постало је јасно шта значи имати оружје, и партијске ћелије су одмах почеле енергично да траже и прибирају сваку пушку, сваку бомбу, сваки метак — по шумама, барама, бунарима, наслонима, плеварама, сламама, шупљем дрвећу, да се распитују ко има или ко зна где има оружја и муниције, и да их добављају на све могуће начине. На старој железничкој станици у Шапцу стајала је композиција вагона натоварених оружјем, које су немачке трзше заплениле од бивше југословенске војске, и оружјем које су током маја — јуна жандарми и општинске управе прикупили и предали немачкој војсци. У запечаћеним вагонима било је нераспакованих сандука муниције, бомби, пушкомитраљеза (чешке „збројовке"), било је и неколико вагона војничких ћебади и другог ратног материјала. Уз саму железничку пругу било је наслагано нешто пушака и муниције. Композицију Немци нису могли за извесно време да отпреме из Шапца због великих потреба које су имали у железничком транспорту, нарочито због привлачења људства и материјала. ка источном фронту. Вагоне је чувала стража постављена само с једне стране пруге, од Шапца. У прво време стража је била малобројна, али кад је једног дана група грађана отворила вагон са ћебадима и све однела, стража је појачана. Неколико скојевских група добило је задатак од Окружног комитета КПЈ да оружје и муницију крадом извлачи и склања на одређена места у близини, а друге групе су одатле преносиле оружје и муницију у одређена скровишта на периферији Шапца према Мачви.65 Доњошорска група скојеваца на свом састанку је одлучила да се ратни материјал, а нарочито пушке и муниција, извлачи са станице и носи у Јеврејско гробље, а одатле у шталу Пере Тасића, у улици Војводе Степе. У штали је ископан бункер и ту скривано оружје и остало. На овом задатку нарочито су успешно радили ЈЈетар Тасић и Драган Ћукановић. Извучено је око 15 пушака, преко 100 бомби, неколико сандука муниције, 6 ракетних пиштоља и другог материјала66 Оружје које су извлачиле друге скојевске групе и склањале крај Саве преносили су Павле Мицић и Сима Костић у склониште близу куће Марка Опачића, Пушке су паковали у џакове, одозго и са стране покривали шишаркама, а бомбе су носили у кожи од фудбалске лопте. Џакове с пушкама носили су преко Дударе, поред Доњошорског гробља, а бомбе кроз град. Пренели су око 20 пушака и 5 кожа са бомбама. Група скојеваца који еу становали око парка такође се претходно договорила како да изведе крађу оружја из вагона. Крај самих вагона до Саве налазио се песак где су се купачи сунчали. Кад је стражар одмакао од једног вагона, отворили су га и у вагон су ее увукли, тада дечаци, Миодраг Симић, Милош Туфегџић, Бебан Богићевић и Ђорђе Ерцог и избацивали неотворене сандуке, које су други дочекивали и затрпавали у песак. Тако су избацили неколико сандука. Сутрадан су дошли на Саву с колицима да, тобоже, носе дрва са оближње дрваре, сандуке утоварили у колица, преко њих наслагали нешто дрва и тако изнели из Шапца, отерали на Крсмановачу и сакрилр! у шупље дрвеће.67 Већа количина пушака, пушкомитраљеза, тешких митраљеза, бомби, мина и муниције, лежала је непокупљена у Малом забрану. Добросав Радосављевић и Селе Јовановић поставили су задатак скојевцима са Камичка да пренесу колико год могу оружја и муниције из Малог забрана. У мањим групама, по двојица —тројица или појединачно, скојевци су одлазили у Мали забран дању, а касније ноћу. Пушке, бомбе и муницију трпали су у џакове и превозили чамцем речицом Камичак до Камичког гробља. Ту су, по упутсТвима Мирослава Лукића, који је одслужио војску, оружје и муницију чистили, а онда носили кући Мирослава и Владимира Лукића Чеха, у близини Камичког моста. Одатле је све то носио Селе Јовановић у склониште у Старом гробљу, у близини куће Драгољуба и На~ те Јеличић. У Малом забрану пронашли су и два тешка митраљеза. Један су пребацили у Шабац, а други нису могли, већ су о томе обавестили Села Јовановића.68 И остали чланови Партије и Скоја су, са мање или више успеха, трагали за оружјем и муницијом. Марко Опачић и његов отац Милош имали су од априлског рата две сакривене пушке. Кад је почела акција прикупљања оружја, Марко је пронашао још једну-две, а три-четири донео му је Сима Костић. Укупно је Марко имао склоњених 7 пушака. Једна је била без затварача. Марко је дознао да се нека деца у Ливадама играју затварачем. Драган Срнић и он нашли су децу и за 2 динара добили затварач. У један запуштени бунар био је убачен револвер. Драган Срнић је спустио Марка Опачића у бунар, али револвер нису нашли.69 Омладинац Микан Максимовић, (који није био члан Скоја), имао је 5 пушака сакривених у слами у свом дворишту, у улици Вука Караџића. Бора Матић је обавестио о томе Добросава Радосављевића, а овај је дао задатак екојевској групи у Камењаку да те пушке добави и пренесе у Старо гробље. Мија Јанковић Бећар, Милован Ђорђевић Цицибан и Бора Матић пренели су у џаку те пушке улицама и предали их Нати Јеличић.70 Стева Куршиновић је пронашао нешто оружја и сандук муниције и сакрио у шупљу липу у Гашића шуми. Пред устанак све је то пренесено у једну гробницу на Доњошорском гробљу, а одатле у склоништа на другом крају Шапца.71 Из Шипурских ливада су Петар Тасић, Миодраг Девечерски, Крста Филиповић и Момчило Моша Бабић преносили муницију „кроз улице самог града Шапца у наша склоништа-базе у Камичком гробљу и код Павковић Илије, кројачког радника из Преког шора."72 Милован Чворић нашао је половином јула 2 пушкомитраљеза, а Воја и Пера Микић 2 пушке и 1 пушкомитраљез „збројовку'1 и доста бомби. У касарнама према Јевремовцу радила је група молера, међу којима и неколико симпатизера КПЈ. По задатку Добросава Радосављевића тим молерима носили су ручак Крста Филиповић, Воја Борђошки и Бранко Максимовић Малац. У корпама и лонцима износили су муницију, бомбе и екразит, које су, они сами и заједно са молерима, успели да украду из магацина. Све је то склоњено код Гуте Добривојевића, а одатле је Добросав Радосављевић са Гутом пренео у склониште код Камичког гробља.73 У Старом граду било је стовариште оружја, које је требало шлеповима да се одвуче. Пошто је у Старом граду био и логор где су били смештени Јевреји, Душко Николић је добио задатак да преко Ашера Аврамовића, Шапчанина, покуша да придобије више Јевреја за изношење оружја и муниције из Старог града. Ашер Аврамовић је пристао, али је успео да придобије само још једног немачког Јеврејина, који је пристао да му помаже. Они су изнели из Старог града 2 пушке, нешто муниције и десетак бомби. Муницију су износили у кантама за млеко. Душко Николић је све примио од њих и сакрио у бари код парка.73 У фабрици „Зорка" било је смештено нешто оружја за потребе фабричког обезбеђења. Оружје се налазило у подруму управне зграде. Група симпатизера КПЈ и чланова Скоја који су радили у фабрици израдили су план крађе и изношења оружја, муниције, динамита, штапина и санитетског материјала. Витомир Лолић и Илија Јовановић изнели су из подрума 3 пушке, 1 пушкомитраљез, 5 бомби и 3 пакла динамита, док је на стражи била инжењер Нада Савић, тога пута дежурна у фабричкој лабораторији. На уговореном месту у Доњошорском гробљу, које се налази уз фабрички круг, привремено је смештено изнесено оружје и муниција, а одатле је пренето даље, у одређена склоништа.74 Потврде о успелим крађама оружја налазе се и у немачким документима. Крајскомандантура 847 у Шапцу известила је своју вишу команду 7. јула 1941. „да је са складишта трофеја последње ноћи украден 1 сандук са ручним бомбама, експлозивом и штапином. Починиоци нису пронађени". После неколико дана Крајскомандантура је закључила, да у Шапцу „стражари (3 војника) не могу да спрече крађу оружја и муниције. У Шапцу би био потребан један батаљон."75 Акција прикупљања оружја у Шапцу развиће се у пуном замаху после оснивања партизанског одреда и његове прве оружане акције у Мачви. Прва брига равњанске војне групе била је — како да се наоружа. У Равњу није било оружја, а знало се да га нема или да се не може добити у околини. Одлучено је да Милан Беловуковић и Александар Станковић оду у Јадар и тамо покушају да га купе. Кренули су 2. јула са 2.000 динара и, преко неких познаника из успутних села, наишли у Недељицама на људе, који су имали и хтели да продају пушке, али су тражили по 2.000 динара за једну пушку. Необављеног посла Милан Беловуковић и Александар Станковић вратили су се у Равње 4. јула.76 Кад је Миленко Самарџић дошао из Београда, донео је књижицу са Лењиновим говором петроградским радницима октобра 1917. године. „Шта нам је у овом моменту најпотребније?" питао је Лењин, и одговорио: „Оружје, оружје и опет оружје". Са више новаца, које је углавном дао Миленко Самарџић, поново су кренули у Јадар Милан Беловуковић и Миленко Самарџић. У Горњем Добрићу купили су девет пушака, нешто муниције и неколико бомби и донели у Равње. Затим су у неколико махова слали у Јадар Стојана Анића, симпатизера КПЈ из Равња, којег је група снабдевала новцем за куповање оружја. Он је успео да купи у Руњанима 12 пушака, 3 нераспакована сандука муниције (3.000 метака), 30 бомби, 5 пиштоља, 1 пушкомитраљез, а нудили су му и топ 105 милиметара (сакривен у слами), али Анић није могао да га купи. Милутин Беловуковић Ерцов донео је групи једну пушку, а Драган Станковић један шпптољ. Наоружање равњанске партизанске групе у првој половини јула. било је: 22 пушке „маузерке", око 3.500 пушчаних метака, 7 пиштоља, око 40 бомби и 1 пушкомитраљез „брно".77 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument