УБРЗАНО ОБНАВЉАЊЕ И ЈАЧАЊЕ ПАРТИЈСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Целокупном својом активношћу Комунистичка партија Југославије непрекидно је припремала своје чланство, симпатизере и народ на неминовност оружане борбе против фашизма и последњег обрачуна еа издајничком профашистичком буржоазијом. После капитулације бивше југословенске војске и доласка окупатора постало је јаено да се приближава и да није далеко дан када ће доћи до тешке и неравномерне, али неизбежне и праведне борбе за слободу. Народ се у души није мирио са окупацијом. Расло је огорчење због срамне пропасти бивше југословенске војске, због неспособности и издајства у војним и политичким врховима бивше Југославије. Све више се учвршћивало уверење да се и против те немачке силе могло успешно и дуго ратовати. Радници, сељаци, радна интелигенција и знатан број официра, нарочито нижих, активних и резервних, били су патриотски и борбено расположени. Ширила се мржња према том стању поробљености, према свему што је било узрок и последица окуиације. С напрегнутом пажњом људи су пратили развој ситуације у свету и нестрпљиво очекивали снагу која, ће пресећи пут Хитлеру и окренути ток збивања. Жеља за обавештеношћу и охрабрењем била је неутољива. Окупационе власти су у мају покупиле радио-апарате, али је остало нешто скривених и у Шапцу и по селима, Круг слушалаца био је узак, слушање тајно, али је био прилично широк круг оних који су знали шта јављају Москва и Лондон. Лондон је ударцрша бубња откуцавао поруку победе, а Москва се хвалила рекордима совјетских колхозника и ударника. То је уливало мало наде. Ипак, свако ухо било је окренуто Москви, и пријатељско и непријатељско, и све очи упрте у Совјетски Савез и Црвену армију. Наде у скари сукоб Немачке и Совјетског Савеза појачали су и војници немачке дивизије која се у мају враћала, преко округа на путу ка границама Совјетског Савеза. На застанцима, прикупљајући и спремајући храну по сеоским кућама, причали су где иду. Изгледало је то очигледно и без њихове приче. Вест која је муњевито прострујала 22. јуна да је Немачка напала на Совјетски Савез одјекнула је не само као глас наде и охрабрења. Био је то позив свим искреним антифашистима за нову мобилизацију и рат до коначног ослобођења. Кратки двомесечни период окупације КПЈ је искористила да изврши последње припреме, да би спремно дочекала „онај најтежи час", који је у својој борби предвиђала. И кад је тај час дошао КПЈ је одмах упутила народу „одлучан и непоколебљив бојни зов, с вјером у побједу, али и с дубоком свијешћу о огромним тешкоћама у тој борби, како за нашу Партију, тако и за наш народ."1 На дан 22. јуна одржана је седница Политбироа ЦК КПЈ на којој је размотрена нова ситуација и мере које треба предузети. Одлучено је да ЦК КПЈ, остали централни и покрајински комитети одмах издају прогласе народу с позивом у оружану борбу. Проглас ЦК КПЈ написан је истог дана и достављен на штампање у илегалној штампарији. Биро ПК КПЈ за Србију одржао је састанак сутрадан, 23. јуна. „Расправљало се о непосредном организовању оружаних акција против окупатора. Била је донета одлука о распореду партијског и инструкторског кадра и да се одмах приступи организацији партизанских одреда и ударних група, које ће се наоружати и у што краћем року приступити дејству... Закључено је да се цела партијска организација стави у мобилно стање."2 Организоване снаге које је партијска организација у шабачком округу могла да покрене нису биле незнатне. Био је то резултат ужурбаног и енергичног рада партијских руководилаца и свих комуниста, који су се нашли на окупу убрзо после завршетка рата. Из априлског рата вратили су се сви комунисти изузев једног, који је пао у заробљеништво.3 Нова партијска организација незнатно је ослабљена поновним хапшењем двојице чланова, Црномарковића и Јеличића. То је ускоро вишеструко надокнађено оснивањем нових партијских јединица и обнављањем старих, пријемом нових чланова и враћањем у чланство старих партијаца. Велико појачање добила је партијска организација повратком неколицине искуених и смелих чланова партије, који су дотле били запослени у другим крајевима. Још крајем априла 1941. године комунисти и скојевци су добијали задатке од партијског руководства да проналазе и скривају оружје, да се широко обухваћена омладина војнички обучава, да се организују санитетски течајеви и да се прикупља санитетски материјал. Са Покрајинским комитетом за Србију постојала је стална и сигурна веза. Добросав Радосављевић се више пута састајао са секретарима ПК Александром Ранковићем и Спасенијом Цаном Бабовић, Бера Блашјевић је у мају два пута ишла у Београд, одлазио је и Мика Митровић. Из ПК су брзо и редовно стизала писма, прогласи и други партијски материјали. Почетком јуна 1941. године Добросаву Радосављевићу, који је тада био у Салашу Ноћајском, донео је Влада Лаушевић поруку од Вере Благојевић да одмах иде у Београд и да се јави Петру Велебиту. Тамо је већ био Мика Митровић. Њих двојица су се састали са Вукицом Митровић, чланом ПК за Србију. Добросав Радосављевић је реферисао о ситуацији у шабачком округу. Обнављање није ишло глатко и безболно. Нови људи уносили су нове трзавице и потресе. У мају је био искључен из чланства млади учитељ и члан Партије Селимир Селе Јовановић, који о томе пише: „ ... човек који је жарио и палио у парт. организацији а после парт. истрагом утврђено да је злочинац и обичан покварењак, — „избацио" ме из партије осуђујући ме да сам троцкиста. и да ћу физички бити ликвидиран".4 Д. Радрсављевић је изнео још један „немио случај" који је задесио шабачку партијску организацију. Партијски благајник Божа Остојић проневерио је партијски новац и умакао из Шапца. Добросаву Радосављевићу је тада речено да се врати у село или у Шабац, и да ће му после неколико дана, преко јавке код Зоре Симеуновић, доћи „један друг са директивама за даљи рад". Тај друг је по налогу ПК за Србију дошао у Шабац 10. јуна 1941. године.5 Био је то Миодраг Миле Ивковић, студент на електромашинском одсеку Техничког факултета, члан КПЈ од 1938. године, ранији секретар Универзитетског комитета КПЈ и председник Централног удружења студената технике (због тога су га звали „Миле Цуст"). Био је веома интелигентан и способан младић, добро марксистички образован, скроман, радин, ћутљив, али и добар говорник. На великом митингу одржаном на Славији 27. марта био је један од говорника. После говора одушевљена маса носила га је на рукама. Покрајински комитет за Србију послао га је на партијски рад у шабачком округу да помогне младом партијском руководству у обављању и сређивању нејаке партијске организације. Истога дана у Шабац су дошли Вукица Митровић и Милан Премасунац, члан Покрајинског комитета Скоја за Србију. У име ПК КПЈ за Србију они су одржали састанак са Ивковићем, Радосављевићем, Миком Митровићем и Зором Симеуновић у Зорином стану у улици Милоша Поцерца. Вукица Митровић је донела и на састанку прочитала партијски материјал под насловом „Са саветовања КПЈ".° Били су то, сигурно, закључци са Мајског саветовања при ЦК КПЈ, одржаног почетком маја 1941. године у Загребу, из којих нарочито треба иетаћи ставове: даље јединствено деловање КПЈ и заједничка борба свих југословенских народа против окупатора и његових агената, иако је земља распарчана и подељена; најактуелнија потреба изградње савеза радника и сељака; у борбу привући и присталице „негдашњих крахираних буржоаских партија које су вољне да се боре под руководством Компартије"; борбу против окупатора повезати са борбом „против свега онога што је донијело народима Југославије данашње патње и зло".7 Поред „тумачења" закључака, учесници састанка су дискутовали „о положају чланова Комунистичке партије у нашој земљи после окупације и о мерама које треба предузети да се покрет у Шапцу и Мачви обнови." Закључено је, да у „прво време" нарочито има да се ради „на учвршћењу тек ново формиране младе организације у Шапцу и Мачви." Донета је одлука да Ивковић, Радосављевић и Зора Симеуновић остану у Шапцу, а да Мика Митровић иде на рад у Мачву. Указано му је да у почетку може да се ослони на Здравка Шестића, учитеља из Шеварица, Цветина Бркића, учитеља из Глушаца, Луку Туфегџића, књижара из Богатића, Александра Лалу Станковића, земљорадника из Равња и Војислава Радосављевића, земљорадника из Салаша Ноћајског.8 Изворних докумената о обнављању партијске организације у шабачком округу засад нема. На основу прилично обимне грађе мемоарског карактера, често иесигурне, нарочито кад се ради о датумима, стиче се општи утисак да је партијска организација успешно обновљена и постављена на ноге у периоду од краја априла до почетка устанка, до августа 1941. године. Већина партијских јединица била је обновљена или основана до краја јуна. Ако је нека и основана нешто касније, њени чланови су много раније доказали своју приврженост партији. С тога сматрамо да евентуалне грешке неће много одузети од тачности приказа партијске организације шабачког округа у овом периоду, у време напада Немачке на Совјетски Савез. У Шапцу је било 43 члана партије организованих у неколико мањих јединица. Од секретара партијских ћелија помињу се Зора Симеуновић, Емил Фридрих, фарбарскомолерски радник, по народности Немац, и Миодраг Граор, деветнаестогодишњи чиновник Савеза земљорадничких задруга са завршеном Високом економско-комерцијалном школом, који је у априлу 1941. године дошао у Шабац. По социјалном саставу међу члановима партије било је: радника 18, учитеља 7, студената 6, земљорадника 4, чиновника 3, пољопривредних техничара 2, судија 1, занатлија 1 и домаћица 1. Најстарији по партијском стажу био је др Марко Видовић, судија у Вргинмосту до априлског рата. После рата дошао је у Шабац. Сматра се да је члан КПЈ постао одмах после Вуковарског конгреса.9 У мемоарској грађи је забележено да је било 8—10 кандидата за чланове КПЈ. Поред организованих чланова КПЈ и кандидата, било је у Шапцу и око тридесетак комуниста — некадашњих чланова КПЈ, познатих и утицајних политичких, културних и синдикалних радника, који су се не само осећали као комунисти, већ су били спремни да раде и радили су на изршењу партијских задатака. Био је и знатан круг симпатизера КПЈ из свих друштвених слојева, спремних да политички, материјално и на други начин помогну акције партијаца и скојеваца. Скојевска организација у Шапцу била је бројна и јака. Организованих је било око 70 чланова Скоја, који су окупљали на акције знатан број других омладинаца. У почетку, поред неколико актива радничке омладине, постојали су и скојевски активи Гимназије и Учитељске школе, а кад су почеле интензивне припреме за устанак скојевска организација и рад омладине постављени су на територијалном принципу, по већим улицама и крајевима Шапца.10 Нешто више чланова КПЈ, око 60, било је на осталој територији округа, од тога преко 50 у Мачви, Прва партијска ћелија која је у Мачви обновљена после распуштања организације 1937. године била је ћелија у Глушцима. Обновили су је у децембру 1939. године Добросав Радосављевић, приликом једног од својих долазака из Београда, и Цветин Цвеја Бркић, тада ученик V разреда Учитељске школе, који је постао секретар ћелије иако је боравио у Шапцу. Цветин Бркић је рођен у сиромашној сељачкој породици. Као ђак Учитељске школе у Шапцу постао је члан Скоја, а затим и КПЈ. По завршетку Учитељске школе јуна 1940. године није ишао у војску због слабог здравља, већ је постављен за учитеља у једно село код Пљеваља. Кад је почео рат кренуо је кући и априла месеца пешке стигао у Глушце.11 Глушачка партијска ћелија била је најбројнија и најактивнија у Мачви. Пред устанак имала је 11 чланова и тада је подељена на две ћелије. Секретар једне остао је и даље Цветин Бркић, а секретар друге био је Аврам Росић, богат сељак, цењен у целој Мачви као напредан пољопривредник, али и као начитан и политички добро обавештен човек. Сви остали чланови партије били су земљорадници. Партијска организација у Глушцима прошла је кроз све ватре жестоких изборних борби, кроз сукобе с начелницима, полицијским писарима, порезницима и жандармима, кроз демонстрације против скупоће, за савез са Совјетским Савезом, кроз покрет за отписивање сељачких дугова и сличне акције.12 Чврста и утицајна била је и партијска ћелија у Равњу. Основана 1934. године (основали су је Лука Туфегџић и Јанко Јовановић), у ово време је била најстарија партијска јединица у шабачком округу. Она није ни знала за распуштање партијске организације и радила је континуирано. Најстарији члан Милисав Мија Беловуковић, машинбравар, члан КПЈ од 1928. године, пред сам рат је издржао робију на коју је био осуђен као комунист и вратио се у село нарушеног здравља. Секретар ћелије био је Милан Беловуковић, земљорадник из имућне сељачке куће, али је више радио у воденици и због тога добио надимак Дева. Члан КПЈ од 1934. године, био је хапшен за време полицијских „провала". Чланови су били још 3 земљорадника и 1 пољопривредни техничар.13 Почетком 1941. године Добросав Радосављевић је основао партијску ћелију у Салашу Ноћајском. Она је представљала неку врсту пункта за Ноћај, Мачванску Митровицу и Засавицу. Од њених 8 чланова било је 7 земљорадника и 1 трговац.14 У Шеварицама је крајем априла 1941. године Станимир Косијер оформио групу партијских кандидата. У мају је основана партијска ћелија. Секретар је био Андрија Дрмановић, земљорадник, а чланови 4 земљорадника и 1 учитељ. И ова партијска организација била је мали центар за политички и партијски рад у ужој околини (Дреновац, Причиновић, Табановић, Узвеће), а покретач, инспиратор и главни носилац тога рада био је Здравко Шестић. Рођен у задружној сељачкој кући која је имала око двадесет хектара земље и двадесет чељади, школовао се под тешким условима. У Учитељској школи у Шапцу постао је члан Скоја. Војску није служио — оглашен је за неспособног. У јесен 1938. године добио је учитељско место у македонском селу Дренову, у сиромашном печалбарском крају, где су учитељи обично упућивани по казни. Тамо је постао члан КПЈ. Био је један од најактивнијих у Учитељском удружењу и у раду са сељацима у свом месту и околини. На летовању у Асаматима, срез преспански, које је организовало удружење напредних учитеља, био је и Здравко Шестић. Између осталог, проучавана је и Историја СКП(б), што је тада представљало основу теоретског образовања и идејне спреме сваког члана КПЈ. У децембр-у 1940. године, обавештен да. су дошли жандарми да га ухапсе, Здравко Шестић је напустио дужност и дошао у Београд, уписао се на Филозофски факултет и наставио своју партијску активност. Почетком априла 1941. године дошао је у Шеварице. Убрзо су се осетили резултати његовог партијског и политичког рада. У Шеварицама је основан и актив Скоја са 4 члана.15 Крајем маја 1941. године Здравко Шестић је основао партијску ћелију у Причиновићу. Поред секретара Ивана Лолића, абаџијског радника, у овој партијској јединици било је још 5 чланова, 4 земљорадника и 1 дипломирани правник. И у Причиновићу је радио актив Скоја од 7 чланова.16 Душан Остојић је средином маја 1941. године образовао у Клењу партијски актив са једним чланом КПЈ и 7 кандидата. Један од њих је био ђак, остали земљорадници. У време непосредних припрема за почетак устанка у Клењу је основана партијска ћелија од двојице мештана и двојице избеглица, од којих су били 2 земљорадника, 1 ђак и 1 студент.17 У Штитару је партијска ћелија обновљена у јуну 1941. године, после доласка у село учитеља Димитрија и Миле Бајалице, а по задатку који су њих двоје добили од Добросава Радосављевића и Мике Митровића. Поред њих двоје било је још 3 члана, 2 радника и 1 земљорадник. Иако малобројна и суочена са јаким отпором богатих, реакционарно настројених сељака, ова ћелија је вршила снажан утицај, нарочито на омладину.18 У Прњавору, великом селу изразитих класних супротности и неравноправне, али жилаве и истрајне борбе сиромаших сељака против неколицине богаташа и жандарма (ту им је била станица), било је свега 3 члана КПЈ, 2 земљорадника и 1 студент права, али је утицај Партије био осетан, нарочито на омладину и сеоску сиротињу.19 Богатић, среско место и једно од највећих у Мачви, сразмерно свом значају, величини и централном положају, а нарочито борбеном и напредном расположењу, исказаном у правим окршајима против реакционарних снага на скупштинским и општинским изборима, није имао адекватно томе снажну партијску ћелију, нити број чланова КПЈ. Од мештана чланова партије били су само Лука Туфегџић и Драгутин Драган Цуцић, дипломирани правник. Луки Туфегџићу је његова богата сељачка породица из Штитара омогућила да после гимназије у Шапцу студира на Екопортној академији у Бечу, али се он још као гимназијалац определио за напредни покрет. Као „национално непоуздан" отпуштен је из службе 1929. године, када је постао члан КПЈ. Његова књижара у Богатићу била је од 1932. године центар мачванске „опозиције" и легална могућност за партијски и политички рад. У Богатићу је отворио и биоскоп и у њему бесплатно приказивао совјетске филмове. Од 1935. године био је секретар партијске ћелије у Богатићу до њеног распуштања. Хапшен је у „провалама" 1935. и 1937. године.20 Син сиромашног зидара Немање Цуцића, синдикалног борца, члана ССДС од њеног оснивања у Шапцу и одборника комунистичке општине у Шапцу 1920. године, Драгутин Цуцић је још као ђак почео да учествује у револуционарном радничком покрету. Кад је дипломирао 1939. године упућен је, као члан КПЈ, на партијско-политички рад у Богатићу, где се запослио као адвокатски приправник. После априлског рата вратио се у Богатић. Од тада он и Лука Туфегџић представљали су спону између партијског руководства и околних села.21 У М. Митровици су 4 радника у Бродоградилишту били чланови КПЈ.22 У неколико села било је појединаца чланова КПЈ, којима је „виша веза" била нека од суседних партијских ћелија или неки од партијских руководилаца или чланова Партије из Шапца. У Бановом Пољу је живео и радио сиромашни ковач Глиша Малетић, један од најстаријих комуниста у шабачком округу и по годинама старости (42) и по партијском стажу (7 година).23 У Белотићу били су чланови КПЈ Станимир Јосиповић, земљорадник и Радован Смиљанић Меле, ученик гимназије. Станимир Јосиповић, члан ССДС од 1903. године и члан КПЈ од њеног оснивања, за цело време између два рата био је политички активан и веома поуздан, те су код њега навраћали и налазили уточиште сви партијски радници који су пролазили кроз Мачву.24 У Дреновцу је Здравко Шестић учланио у КПЈ Драгољуба Бурмазевића, угледног земљорадника, око којег се окупио знатан број напредних сељака, од којих је 6 кандидовано за чланове КПЈ.25 У Липолисту је био члан КПЈ Бошко Маринковић, ванредни студент права, из сиромашне сељачке породице. Тих и скроман, али пожртвован и истрајан, неколико година пре рата развијао је врло успешно рад књижнице и читаонице, драмске и хорске секције, тамбурашког оркестра, изучавање есперанта, и ту је окупио велики број напредних омладинаца, васпитавајући их и политички.26 У Ноћају је половином јуна 1941. године Цветин Бркић основао партијски актив у којем је био 1 члан Партије — ђак, и 4 кандидата — 3 занатска радника и 1 ђак. У Црној Бари није било партијске ћелије нити чланова Партије међу мештанима. Пред рат је дошао у Црну Бару и отворио приватну лекарску ординацију др Жика Јанковић, који је још као гимназијалац пришао револуционарном радничком покрету и постао члан КПЈ. Био је хапшен и осуђен на шест месеци затвора. у Сремској Митровици. Покушао је да оде у добровољце у Шпанију, али му није успело. Једно време био је лекар Здравствене задруге у Прњавору. Ту је развио широку и успешну активност на политичком, културршм и здравственом просвећивању сељака. Због тога је био отпуштен и после тога је дошао у Црну Бару.27 Због неких „тешких грешака" био је искључен из КПЈ. Од априла 1941. године он је врло активно укуључен у политички рад у Црној Бари и околини. Комунисти из Мачве и руководство имали су поверење у њега, и он их није изневерио. У Јадру је била само једна партијска ћелија — у Лешници. Основана је у марту 1941. године. Чланови су били 1 студент, 1 занатлија, 1 радник и 1 чиновник.28 У Лозници није било партијске организације. Мика Митровић је више пута долазио у Лозницу у периоду од окупације до почетка устанка, али није успео да оснује ћелију. Једини члан партије био је и остао до устанка Радослав Качавендић, опанчарски радник.29 Појединаца комуниста било је неколико расутих по срезу, али ни руководство није успело до устанка да сазна за њих, а ни они нису могли, или нису смели, да дођу до руководства. У Поцерини пред рат није било ни једне партијске организације. У мају 1941. године, кад су школе наставиле да раде, Добросав Радосављевић упутио је учитеље Драгутина Гуту Добривојевића и Живојина Радишића Ћ.ису да траже учитељска места у Поцерини, у ствари да раде политички и да прикупљају оружје. Одмах после немачког напада на Совјетски Савез обадвојица. су се вратили у Шабац. За то кратко време, а не познавајући никога, нису успели ништа да учине.30 Пред устанак основана је партијска ћелија у Поцерском Причиновићу, у којој су чланови КПЈ били 1 учитељ, 1 ђак и 2 земљорадника. Ћелију је основао Бора Ђорђевић, члан КПЈ из Шапца, који је у П. Причиновићу био учитељ.31 У Поцерском Добрићу је постојала партијска ћелија до 1937. године, до распуштања. Иако организација до почетка устанка није обновљена, њени бивши чланови су се и даље осећали као комунисти, а тако су и радили, прихватајући и извршавајући задатке добијене од партијских руководилаца који су долазили у П. Добрић (Добросав Радосављевић, Мика Митровић).32 Велику помоћ добила је партијска организација шабачког округа са члановима КПЈ који су од завршетка априлског рата долазили овде из свих крајева Југославије. Једне је упућивао Покрајински комитет КПЈ за Србију на партијски рад, други су се склањали кад им је запретила опасност да буду ухапшени, неки су ту дошли због породица које су се доселиле у овај крај за време априлског рата, а неки су протерани из свог краја од усташа или бугарских, мађарских, италијанских и других окупатора и дошли као избеглице. Већина избеглих успевали су да нађу познанике међу комунистима у шабачком округу или да се јаве својим руководствима и преко Покрајинског комитета КПЈ за Србију ставе на располагање шабачкој партијској организацији. Од посебног је значаја долазак групе учитеља, зрелих људи, прекаљених политичких бораца, искусних партијаца, добро познатих у напредном учитељском покрету и који су се међусобно познавали. После априлског рата дошао је у Мачву Ђура Губеринић. У току школовања је пришао радничком покрету. Завршио је Педагошку школу, али није хтео да ради као школски надзорник, већ је отишао за учитеља у село. Чла^ КПЈ постао је 1938. године. Идуће године је био један од организатора и руководилаца учитељског летовалишта у Асаматима на Преспанском језеру и одговоран за културно-просветни рад. На летовању у Сијеринској Бањи био је руководилац једне групе. У часопису „Учитељска стража", који је због своје прогресивности често био забрањиван, објављено је неколико Губеринићевих радова. У априлском рату Ђура Губеринић је био заробљен у Црној Гори. Успео је да побегне и дошао у Богатић, где су му били жена и деца. Убрзо је пронашао од раније познате комунисте и укључио се у партијски рад.33 У мају месецу упућени су из Београда у Мачву Димитрије и Мила Бајалица. Речено им је да у Мачви треба појачати број комуниста, да се пријаве као избегли учитељи из Бачке и да траже учитељска места у Мачви. Тако су и учинили и распоређени су у Штитар. Димитрије Бајалица, из Слабиње код Приједора, завршио је Учитељску школу у Бања Луци, био је учитељ у сиромашном крају Поречу у Македонији. Међу напредним учитељима Македоније Димитрије Бајалица је био међу најистакнутијим. Због револуционарног рада био је хапшен, отпуштан и прогањан. Мила Срданов Бајалица била је такође позната и цењена у револуционарном учитељском покрету. На другој „Педагошкој недељи" у Београду, за време зимског распуста школске 1939/1940. године и Мила је, између осталих, поднела реферат „О жени на селу". Димитрије и Мила Бајалица су се врло брзо, преко ђака, упознали са њиховим родитељима и омладином у селу, покретали и подстицали рад читаонице, фудбалског клуба, спремање приредаба, приређивање игранки. Читаоница је имала радио-апарат; организовали су скривено слушање вести, а по селу је почело да се прича да разговарају са Москвом. У јуну дошли су код њих Добросав Радосављевић и Мика Митровић, дали им задатак да што пре оснују у селу партијску ћелију и успоставе везу са Здравком Шестићем и Ђуром Губеринићем и другим члановима КПЈ у Мачви.34 По партијском задатку дошао је у Шабац и Небојша Јерковић, учитељ из Огара (Срем), са супругом Катарином. Службовао је по заосталим и беспутним селима на југословенскоалбанској граници, био премештан и отпуштан из службе. Фебруара 1940. године Небојша и Катарина Јерковић дошли су у Београд, где је Небојша добио легално зпослење код Геце Кона као аквизитер, а стварно је радио као професионални партијски радник. После априлског рата, у мају и јуну, живео је са Катарином у Кленку (Срем). Прешли су у Шабац на неколико дана пред напад Немачке на Совјетски Савез35 Небојша Јерковић био је један од најистакнутијих чланова Учитељске културно-издавачке задруге „Вук Караџић", коју су водили комунисти и која је била легалан облик револуционарног учитељског покрета. Стекао је велики углед међу учитељима и постао председник Учитељског удружења. На летовању у Асаматима, у јесен 1939. године, Небојша и КатариР1а Јерковић постали су чланови КПЈ, а Небојша после тога и секретар ћелије. Летовање у Сијеринској Бањи, недалеко од Лесковца, 1940. године, претворено је у добро организован партијски курс. Изучавала се Историја СКП(б), раднички покрет и историја КПЈ. Курсом је руководио Светозар Вукмановић Темпо, а двапут је долазио и Веселин Маслеша. „Радило се од ране зоре и то по групама које су бројале седам до осам другова и другарица. Свака је група имала своје место рада у шуми и свог руководиоца. Небојша је био руководилац једне групе."36 Небојша Јерковић био је висок, снажан,' спорих и мирних покрета, увек мало насмешен. Говорио је лагано. Интелигентан, логичан и разложан, умео је да прима туђе аргументе, али и да упорно брани своја схватања, ако је био убеђен да је у праву. „Небојша Јерковић је био један од оних наших комуниста, коме је борба радничке класе постала сав смисао живота, сва лична и друштвена преокупација и све то скупа било је за њега нормално, једино могуће, без и једне друге алтернативе, радосно и лако... Припадао је оном типу комуниста, који су са неком природном ведрином и мирноћом радили тако опасне послове, као да раде обичне ствари... Био је тако тврд и сигуран у својим схватањима."37 После вишегодишњег напорног живота у илегалном раду и на робији нашао је краткотрајно, али сигурно место боравка у Црној Бари Милорад Петровић, обућарски радник из Обреновца, истакнути комунистички борац и функционер. Члан КПЈ постао је са деветнаест година. Тај „младић са избораним лицем", увек озбиљан, даровит говорник, био је секретар Савеза кожарско-прерађивачких радника у Београду, 1926. године изабран је за члана Окружног комитета, а 1928. године у Обласни комитет КПЈ у Београду. Као делегат на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену (Немачка) ухапшен је и предат југословенској полицији децембра 1928. године, а на суд је изведен тек октобра 1929. године. За време те десетомесечне истраге у Главњачи био је мучен данима и ноћима. Одробијао је дванаест година и у априлу 1941. године дошао у Београд. Јавио се партијском руководству, које је одлучило да се Милорад Петровић склони из Београда од прогона полиције и да се негде на сигурном месту одмори и опорави. Он је изабрао Црну Бару у Мачви, у којој је тада био његов сестрић, др Жика Јанковић. Партијско руководство за шабачки округ обавештено је о томе, те је убрзо огромно искуство из револуционарног рада и борбе Милорада Петровића дошло до изражаја у политичком раду са сељацима, партијским организацијама, појединим члановима Партије и симпатизерима у Црној Бари и околини. Како га је др Жика Јанковић звао ујак, то су убрзо прихватили и сви остали.38 У Срему, који је био у границама такозване Независне државе Хрватске, усташка полиција отпочела је са терором и хапшењима комуниста и свих напредних људи већ у мају 1941. године. Већи број комуниста прешао је том приликом у Мачву. Обично су се задржавали и настањивали у селима крај Саве — Дреновцу, Салашу Ноћајском, Засавици, Равњу и Раденковићу, а одлазили су и у друга села. То су углавном били чланови партијских организација из Сремске Митровице и села крај Саве — Јарка, Лаћарка, Мартинаца, али их је било и из Руме, Шашинаца, Шида, Бачинаца и других места. На Сави су обезбеђени на више места скривени чамци и организовани људи, који су са обе стране прихватали пребацивање, из Срема у Мачву и обрнуто. Пребегли комунисти непрекидно су одржавали везе са својим друговима и породицама које су тамо остале, а такође и са партијским руководством. Преко тих канала на Сави прелазили су у Мачву и чланови Окружног комитета КПЈ за Срем или курири које су они слали, остварена је веза тог комитета са руководством КПЈ за шабачки округ, а о целој ситуацији обавештаван је и Покрајински комитет КПЈ за Србију. Из Јарка су се пребацили у Дреновац Маринко и Дара Дукић, студенти, и Растко Врачарић^ земљорадник. Дукићи су се, потом, настанили у Салашу Ноћајском, где је се сместило и неколико комуниста из Сремске Митровице. Превоз на Сави код Салаша Ноћајског био је најближи Сремској Митровици, те су и партијски руководиоци из Срема углавном долазили партијским пословима у Салаш Ноћајски, који је постао нека врста центра за окупљање комуниста из Срема и њиховог повезивања са комунистима из Мачве. Међу комунистима из Сремске Митровице био је Мирко Бибић Шпанац, столарски радник, који је у раној младости пришао радничком покрету и већ 1919. године постао члан КПЈ. Због револуционарног рада био је стално прогањан. После једне провале у Загребу морао је да напусти земљу и доспео је у Француску. Од 1928. до 1930. године радио је у Подсекцији КП Француске и у Агитпропу Емиграционог комитета КПЈ у Француској. Због организовања штрајкова и радничких прослава протерала га је полиција из Француске, 1931. године. Отишао је у Совјетски Савез, а 1936. године вратио се у Француску. Потом је отишао у Шпанију и постао добровољац у интернационалним бригадама шпанске републиканске војске. Рањен је у борбама код Мадрида, касније је изгубио и лево око, али је остао у борби до пропасти шпанске републике и постао поручник. Са другим борцима интернационалних бригада затворен је у концентрациони логор у Француској крајем 1939. године, а септембра 1940. године побегао је из Француске и дошао у Југославију. У Београду је био ухапшен и после мучења у Главњачи стражарно спроведен у Сремску Митровицу, где је дочекао и априлски рат и стварање усташке НДХ. У току припрема које је почео да врши Окружни комитет КПЈ за Срем за оружану борбу, било је предвиђено да Мирко Бибић Шпанац буде командант партизанског одреда. Пре но што је дошло до остварења ове замисли Мирко Бибић, и сувише добро познат усташкој полицији, над којим је непрекидно лебдела опасност, прешао је у Мачву и нашао боравиште у Салашу Ноћајском.39 Засавица је била стециште свих Лаћараца који су морали да се склоне испред усташког терора. На сам дан немачког напада на Совјетски Савез скоро цела партијска. организација из Лаћарка — њих девет од укупно дванаест чланова — прешла је у Мачву. Усташе и „културбундовци" осећали су интензиван рад комуниста у Лаћарку и припремали се да их похапсе. Неколико сати пред планирано хапшење лаћарачки комунисти су сазнали за то и пребацили се преко Саве у Засавицу. Два члана који су пореклом били Немци, а нису још били откривени као комунисти и пошто је проверено да им не прети никаква опасност, по задатку су се вратили у Лаћарак, а други су остали у Засавици. Пошто су комунисти из Лаћарка добро познавали Добросава Радосављевића из доба његовог шегртовања и партијско-политичког израстања у Сремској Митровици, убрзо су се повезали са партијском организацијом шабачког округа и Срема и продужили организовано да раде, одржавајући везе с комунистима у Салашу, у М. Митровици, Равњу, Раденковићу и другим мачванским селима. Иа Сави су обезбедили чамце и дежурства и пребацивали народ, прогоњен од усташа, из Срема у Мачву.40 У Равњу се еместила група комуниста из Шида и околине и из Мартинаца, међу којима су били и стари комунисти В.икола Влашки и Павле Дурсановић. Никола Влашки, обућарски радник, члан КПЈ од своје двадесете године, био је способан синдикални организатор и партијски функционер. Марта 1936. године био је ухапшен и осуђен на две и по године робије. По изласку са робије био је секретар партијске организације у Шиду, руководилац штрајкова и демонстрација, говорник на првомајским прославама. После успостављања НДХ усташе једног дана упадају у кућу Николе Влашког, врше преметачину и забрањују му да излази из куће. Он тада тајно напушта Шид са својом супругом Анком, такође чланом КПЈ, пребацује с4е преко Саве у Мачву и задржава се у Равњу. Павле Паја Дурсановић, опанчарски радник, постао је члан КПЈ око 1930. године. Био је изабран за секретара Покрајинског комитета Скоја за Хрватску. После једне полицијске „провале" морао је да напусти земљу и око годину дана је провео у Совјетском Савезу. После повратка у Југославију полиција га је открила и ухапсила. Осуђен је на 3 године^ робије. После изласка са робије настанио се у свом родном селу Мартинцима. Обавештен да се усташе спремају да ухапсе око 50 лица из Мартинаца, Павле Дурсановић је на време прешао у Мачву.41 Неколико комуниста из Мартинаца по задатку Партије вратило се у Срем. Они који су остали настанили су се у Раденковићу и Глоговцу. С њима су успоставили везу Здравко Шестић и Драгутин Цуцић. Са већом групом избеглица из Руме дошао је у Клење Душан Слијепчевић, студент медицине, члан КПЈ од 1939. године. У Клење је избегао и Радојица Ненезић, земљорадник из Аде код Осијека, члан Скоја од 1938. године и члан КПЈ од 1940. године. Још неколико чланова Партије било је појединачно растурено у разним местима по шабачком округу: у Лешници — Слободан Јовановић, студент агрономије из Бијељине, у Бањи Ковиљачи — Никола Комненовић, у Лозници — Александар Радић, апсолвент права из Сремске Митровице... У Шапцу, Мачви, Јадру и Поцерини било је свега 110 чланова Партије, организованих у јединице партијске организације шабачког округа. Највише је било земљорадника — 43, затим: радника 24, учитеља 13, студената 10, чиновника 4, ђака 4, правника 3, занатлија 3, пољопривредних техничара 3, трговаца 2 и домаћица 1. Чланова КПЈ из Срема, непосредно повезаних са партијским руководством, било је 29 и то: радника 12, студената 8, учитеља 2, земљорадника 2, занатлија 2, правника 1, чиновник 1 и ђак 1. Укупно је, дакле, на територији шабачког партијског округа било 139 чланова КПЈ, а по занимањима: земљорадника 45, радника 36, студената 18, учитеља 15, чиновника 5, занатлија 5, ђака 5, правника 4, пољопривредних техничара 3, трговаца 2 и домаћица 1. Са већином старих чланова КПЈ, који су се подвргавали партијској дисциплини и били у вези са руководством, са кандидатима и скојевцима, и са приличним бројем симпатизера Партије, укључених у организован рад на одговарајући начин, млада партијска организација шабачког округа већ је била израсла у снагу спремну за „најтежи час" и способну да прихвати „бојни зов" Партије. Кад је примљена вест да је фашистичка Немачка отпочела ратни сукоб са Совјетским Савезом, партијско руководство у Шапцу је закључило да је најбоље, да се у самом Покрајинском комитету КПЈ за Србију, непосредно, обавести и посаветује о новонасталој ситуацији и непосредним задацима. Другог или трећег дана од почетка немачко—совјетског рата Добросав Радосављевић је отишао у Београд и од чланова Бироа ПК нашао Спасенију Цану Бабовић, која му је саопштила директиве ЦК КПЈ и ПК, образложила задатке окружних комитета, као непосредних спроводника и организатора одлуке о хитним припремама за оружану борбу против немачког окупатора и прокоментарисала Проглас ЦК КПЈ.42 У прогласу је писало: „Овај нов нечувени злочин фашис тичких убојица испунио је страшним огорчењем... срца радног човечанства читавог света. Сачувајте вашу хладнокрвност и учините све да се убрза пропаст тих највећих злочинаца што их памти историја човечанства... Куцнуо је судбоносни тренутак. Започела је одсудна битка против највећих непријатеља радничке класе... Драгоцена крв херојског совјетског народа пролива се не само ради одбране земље социјализма, него и ради коначног социјалног и националног ослобођења читавог радног човечанства. Према томе, то је и наша борба, коју смо ми дужни подупирати свим снагама па и својим животима. Пролетери свију земаља Југославије на своја места, у прве борбене редове."43 После повратка Добросава Радосављевића у Шабац одржан је 25. јуна саетанак партијског руководства. Састанку је присуствовао и Небојша Јерковић. Пошто је проучен Проглас ЦК КПЈ од 22. јуна и чланови ОК упознати са партијским директивама о непосредним задацима, одлучено је да се 29. јуна одржи Окружна партијска конференција, договорено о саставу делегата, о избору Окружног и Мееног комитета и о меету одржавања конференције (код Глушаца). Решено је да акценат и основни садржај рада конференције буду припреме за оснивање партизанског одреда и почетка оружане борбе. Одређен је Војно-оперативни штаб за припреме: Миле Ивковић, Добросав Радосављевић, Мика Митровић, Здравко Шеетић и Небојша Јерковић, који је предвиђен за будућег партизанског команданта. Утврђен је предлог дневног реда и одређени референти. Закључено је да треба народ упознати са садржајем Прогласа ЦК КПЈ, да треба појачати рад са омладином и прећи на њено обучавање у руковању оружјем; и најважније, да се одмах пође на терен, отпочне са окупљањем поузданих и за борбу спремних и способних људи и формирањем партизанских војних група и јединица. „Свест и активност сваког комунисте сада, речено је на састанку, мери се по томе, колико ће људи довести у партизане."44 Добросав Радосављевић је отишао у Глушце 26. јуна и са члановима Партије извршио потребне припреме. „Сад смо сви мобилисани", рекао им је. По његовом налогу Цветин и Илија Бркић и Аврам Росић пронашли су погодно место за одржавање конференције — једну шумовиту удољицу у делу атара између Глушаца, Узвећа и Ноћаја, на месту званом Бубања. Одатле је био добар преглед прилаза и могућност растурања и повлачења кроз густу шуму у случају опасности. Задужени су чланови Партије за прихватање делегата и довођење на Бубању, по двојица на одређеним крајевима села и правцима доласка делегата. Уговорени су знаци распознавања, одређена стражарска места и стражари.45 Окружна партијска конференција одржана је 29. јуна, на Бубањи, од 8 до 18 часова. Требало је да Конференцији присуствује 18 делегата, али 4 нису дошла: Васа Богларски, Андрија Дрмановић и Лука Туфегџић (име четвртог није познато). Лука Туфегџић је био погрешно обавештен и долазио је у Глушце 28. јуна, али како га нико није сачекао, вратио се у Богатић. Учествовали су у раду конференције: Миле Ивковић, Добросав Радосављевић, Душан Остојић, Мика Митровић, Здравко Шестић, Зора Симеуновић, Добривоје Жунић, Емил Фридрих, Александар Лала Станковић, Драго Кулезић Бољшевик, Миодраг Граор, Дветин Бркић, Глиша Малетић и Аврам Росић.46 По годинама најстарији делегат, Глиша Малетић, отворио је Конференцију. На предлог Мике Митровића минутом ћутања одата је пошта погинулим члановима КПЈ и црвеноармејцима. Добросав Радосављевић је реферисао о политичкој ситуацији, а Миле Ивковић о војним питањима и припремама за З^станак. О раду Скоја реферисао је омладинац чије име није познато (вероватно Добривоје Жунић), а о раду са женама Зора Симеуновић. Миодраг Граор поднео је финансијски извештај. После дугог рада и исцрпног претресања свих питања, у коме су учествовали сви делегати, изабран је Окружни комитет од 9 чланова. Кандидациона комисија. од 3 члана, којој је на челу био Мика Митровић, предложила је да у Окружшх комитет буду изабрани: 3 радника, 3 интелектуалца, 2 сељака и 1 жена. Известилац комисије Мика Митровић говорио је о дотадашњој активности сваког кандидата, на основу које треба да буде изабран у Окружни комитет, али није изговорио ни једно име, држећи се правила конспиративног рада у илегалним условима. С тога још увек има недоумица у погледу састава ОК. Изгледа, да су у ОК били изабрани: радници Добросав Радосављевић, за политичког секретара, Душан Остојић, за организационог секретара и Добривоје Жунић, за благајника; интелектуалци Миле Ивковић, Мика Митровић и Здравко Шестић; сељаци Александар Лала Станковић и Драго Кулезић Бољшевик; и жена — Зора Симеуновић. На Конференцији је изабран и Месни комитет КПЈ у Шапцу од чланова ОК у саставу: Миле Ивковић, Добросав Радосављевић, Добривоје Жунић, Зора Симеуновић и Емил Фридрих. За, секретара је изабрана Зора Симеуновић. Као представник Покрајинског комитета КПЈ за Србију Конференцији је присуствовала Вукица Митровић. Она је присутним делегатима прочитала проглас ЦК КПЈ, позив у сружану борбу.47 Окружна партијска конференција усвојила је закључке са састанка од 25. јуна, а пре свега, да се одмах почне са формирањем партизанског одреда, чије језгро за окупљање треба да буду комунисти који се већ налазе у илегалству. Војно-оперативном штабу стављено је у задатак да што пре изради детаљан план за дизање устанка. За. рад штаба и формирање одреда задужен је у име Окружног комитета Мика Митровић. Ради што бржег упознавања целокупног чланства Партије и других, проверених и поузданих људи са најважнијим одлукама Конференције, одређено је да, чланови ОК помогну партијским ћелијама: Душан Остојић у Клењу и околини, Здравко Шестић у Шеварицама, Дреновцу и Причиновићу, Добросав Радосављевић у Салашу Ноћајском и околним селима, Мика Митровић на терену Штитар — Богатић — Равње, а остали чланови ОК из Шапца — да раде у граду. Ускоро су све ћелије одржале састанке и утврдиле своје задатке у припремама за уетанак.48 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument