ОД ПРОСЛОПА ДО ЦЕРА Сутрадан по саветовању у Драгодолу, 16. децембра, батаљони Подринског одреда су кренули на извршавање задатака. Требало је да чете избију на одређене циљеве шестог дана, ,21. децембра и да одмах пошаљу извештаје Штабу Одреда, а чланови Штаба Одреда и ОК да се саетану на Кумовцу 25. децембра.59 Успут, требало је да чете очисте нека села у Рађевини и Азбуковици од четника. Галамина чета је кренула са Прослопа ка Горњој Оровици, изненада избила у село не наишавши ни на какав отпор и извршила претрес села. Ухваћена су два четника, који су изјавили да су били код Рачића, али су га напустили кад је са Церским одредом кренуо у Босну. Пуштени су кућама. После добре вечере и преноћишта, у зору 17. децембра, Галамина чета је извршила покрет правцем Горња Оровица — Доња Оровица — Доња Љубовиђа — Лазе, где је приспела око 10 чаеова. Ту се већ налазила Лозничка чета и с њом чланови Штаба Одреда, чланови ОК и Штаб батаљона, а ускоро затим стигла је и чета Исаила Максића. Одржан је кратак састанак руководећег кадра, поднесени извештаји о протеклом покрету и договорено о будућем. Чете су по десетинама размештене по сеоским кућама ради одмора. Дежурни у батаљону, командир Живан Витомировић Галама, обишао је све куће да види какав је смештај бораца, контролисао је обезбеђење, спремање хране, присуствовао подели вечере са казана... Касно у ноћи формирана је батаљонска колона. Кроз помрчину густу као тесто, по уској, неравној стази, преко камењара, јаруга и потока, колона се споро пробијала и пред зору стигла у Постење, а одатле, под нешто лакшим околностима, до Рујевца, где је предахнула и одморила се (18. децембра). И ту је припремљена добра вечера са свињским месом, а сваки борац је добио око пола килограма куване свињетине за резерву. У сумрак је колона наставила покрет према Мачковом камену. По вејавици и великој хладноћи батаљонска колона је губила стазе, лутала, враћала се на исто место и тек после поноћи стигла до споменика на Мачковом камену. По запуштеним, разваљеним, обијеним дашчарама партизани су потражили склониште, наложили ватре и више се гушили у диму него што су се грејали. Пронађен је неки затрапљен кромпир, па је свако себи пекао понеки на жару, да би сачувао резерву меса. Команда колоне разаслала је патроле у свим правцима, да би се обезбедила од изненађења и за прикупљање података о непријатељу у правцу покрета. Пред подне (19. децембра) отегнута и тиха колона наставила је маршевање, пртећи заметене планинске стазе на Борањи. Преко Црног врха, Турског гроба, Белега и Мамутовца колона је по подне стигла у близину северних заселака Корените. Тапкајући у снегу, у тишини, партизани у колони подуже су чекали да претходница извиди друм Коренита — Крст и Лозница — Завлака и могућност пребацивања преко њих. Кад је почео да се хвата први мрак колона је живнула, кренула, хитро избила на пут од Корените према Крсту. У близини Крста десио се један мало комичан случај: претходница је у мраку наједном спазила на друму тенк и крај њега немачког војника са шлемом на глави. Борци су брзо ухватили заклоне крај пута и притајили се. Ништа. Тишина. Не мичу се ни тенк ни војник. Убрзо се испоставило да су на путу стајала само два страшила: олупина у борбама уништеног тенка и један дирек крај пута, висине човека, на који је неки куражнији, духовитији или осветољубивији сељак натакао немачки шлем, који је изгубио свога власника. Истуривши обезбеђење лево и десно, према Лозници и Драгинцу, колона је журно, али прибрано и у реду, прешла друм и стигла у Грнчару. Без буке и ларме пронађене су куће у које су се борци сместили и одморили до зоре. Рано ујутро 20. децембра батаљон је изишао из Грнчаре и раздвојио се по четама у три колоне. За прелазак преко реке Јадра, на мостовима које су чували четници, свака чета је добила посебан задатак и даљи правац покрета. Лозничка чета упутила се на север да би прешла мост код Брадића и продужила за Горњи Добрић — Видојевицу — Цер. Друге две чете усмериле су се на исток, око Недељица. У висини Брезјака Галамина чета је окренула на север ка мосту код Великог Села, а чета Исаила Максића је продужила на исток, да би прешла Јадар код Драгинца. Средња колона, Галамина чета, са члановима ОК Штаба Одреда и батаљона морала је да прегази разливену речицу Корениту, а затим изливени Јадар, да би пришла мостовима. На коњу је прејахала само једна партизанка, сви остали су газили воду скоро до појаса. Настао је мали застој, оклевање, неки су почели да се изувају. Танка као биљка, мршава и бледа, дрхтећи од зиме, са рукама скупљеним испод танког капутића, Вера Благојевић је без речи, без застајкивања затазила у ледену, мутну, прљаву воду. Постиђени, сви су кренули за њом. Иза моста на Јадру код Великог села на колону је припуцала омања група четника. Небојша Јерковић је довикнуо претходници да брзо продужи даље и када је партизанска десетина енергично закорачила на мост и хитро га прешла, четници су се изгубили. Друге чете су наишле на јачи отпор четника (или су сувише оклевале), те нису успеле да се пребаце преко Јадра на одређеним местима. Чувши борбу на правцима ових чета, Штаб батаљона је послао курире са наређењем да се врате, па да и оне пређу Јадар преко моста код Великог Села. Тако је и учињено и већ око подне цео батаљон је био прикупљен код школе у Великом Селу, где су наложене ватре, борци се мало одморили и просушили понешто од одеће и обуће. Намера Штаба је била да се припреми и топао оброк, а четни „комесари за исхрану" кренули су са патролама од по 2 — 3 борца да у селу прикупе што више суве хране — проје, сира, сланине. Одмор и кување хране прекинула је пуцњава која се чула на североисточном крају села, у правцу Иверак — Јадранска Лешница. У крајњу и од школе прилично удаљену кућу дошао је, прикупљајући храну, комесар за исхрану Исаилове чете Петар Савић — Вешалчић. Лепо их је примила жена, сама у кући, и понудила их да ручају. Прихватили су, а она се негде изгубила. Изненада су се отворила врата — и на њима се појавио добровољачки подофицир, у униформи бивше југословенске војске, са кокардом на шајкачи и пушкомитраљезом у рукама. Петар Савић је муњевито реаговао, за трен је севнула ватра из његове пушке и добровољачки подофицир је пред кућом пао мртав.60 Патрола коју је он водио зграбила је пушкомитраљез, на пристојном одстојању ухватила заклон и почела да туче врата на кући. Петар Савић са двојицом партизана попео се на таван, подигли су црепове на крову и почели да гађају добровољачку патролу очекујући помоћ од чете, која је убрзо стигла и најурила добровољце.61 Скоро у исто време, идући за Лозничком четом и четом Исаила Максића, Великом Селу су се опрезно приближавали четници од Брњца и Драгинца и из даљине почели да припуцавају. Партизаноке чете заузеле су положаје код школе, а њихово громко: „Ура, јуриш, напред партизани!" вратило је четнике, који су осетили да пред собом имају јачу снагу. У сумрак Мачвански батаљон је формирао колону, која је кренула преко Иверка за Јошеву. Сипао је густ, крупан снег, дувао оштар, ледени ветар. У помрчини, непажњом претходнице, наједном је нестао сељак — водич. Колона се ту, у подножју Иверка, дуго задржала тражећи стазу и два-три пута је обишла око једног брда, врађајући се на исто место. По преласку Иверка чете су се раздвојиле: Исаилова је отишла у Милину, Лозничка у Јадранску Каменицу, а Галамина у Јошеву, где су заноћиле. Сутрадан, 21. децембра, све три чете су дошле преко Кумовца на Грабовац. Ту, код једне колибице, око гомиле сложених дрва за огрев, борци су наложили велике ватре. Крупном, оретком шумом, одјекивале су борбене партизанске песме. Прикупљен је цео Мачвански батаљон. Стазама према Петковици, Белој Реци, Чокешини, према Кумовцу, на све стране, упућене су патроле и постављене страже.02 У току дана пристизали су на Грабовац делови двеју разбијених чета Поцерског батаљона. Командант, политички комесар и заменик политичког комесара Одреда са Штабом Другог (Мачванског) батаљона успешно су провели батаљон као целину, без иједног губитка, дубоко у непријатељску позадину, заобилазећи непријатељске гарнизоне, избегавајући сукоб са јачим непријатељским снагама, енергично потискујући слабије, повремено развијајући чете и поново их прикупљајући у колону, чврсто држећи у рукама цео батаљон на дугом и напорном маршу. Први (Поцерски) батаљон није тако наступао према Церу. Заменик команданта одреда и Штаб Поцерског батаљона одмах су почели да примењују одлуку донесену на састанку Штаба Одреда на Прослопу „да чете треба да постану самосталне оперативне јединице". Данило Лекић Шпанац, иако је био „енергично противан оваквом ријешењу", није био „довољно одлучан", да спречи грешке које је „очито увиђао". Чете Поцерског батаљона су кренуле са Прослопа не само разним правцима него и у различито време, једна за другом, у размаку од 24 часа. „Други батаљон коме сам ја додељен од стране Штаба, пише Данило Лекић, добио је правац: Пецка, Ставе (Рађевске), Завлака, Текериш, Поцерина (за једну чету), — Царина, Гуњаци, Красава, Цикоте, Драгинац, Милина, Цер (за другу чету) и трећа чета, са којом смо били ја, командант и полит. комесар батаљона, као и три члана ОК, пошла је следећим правцем: Драгодол, Бастав, Белотић, Комирић, Коњуша, Горња Сипуља, Поцерина, с правцем опуштања према Сави, десно од Шапца".ба Чете су у току покрета измениле одређене правце према ситуацији, изузев „треће" чете. На пример, ни једна чета није ишла преко Красаве — Цикота — Драгинца за Милину и Цер. Цео Други (Поцерски) батаљон преноћио је на Прослопу. Сутрадан, 16. децембра по подне, са Прослопа је кренула у правцу Цера најпре 2. чета (Драгића Марковића Вргоње). Кроз Пецку и Гуњаке чета је увече стигла у Ставе и одмах продужила до Бастава. Ту је спремљена вечера и преноћиште. У Баставу је чета остала и идућег дана, 17. децембра до после подне, а онда је кренула и у мрак прошла кроз Белотић. Целе ноћи 17/18. децембра чета је тумарала између Комирића и Завлаке тражећи прелаз преко реке Јадра и друма. Водич их је завео и уместо према Завлаци, одвео до Комирића. Од Комирића су се вратили друмом до Завлаке, прошли кроз насеље и упутили се према Текеришу, кренули лево и стигли у Горњу Бадању. Ту је чета остала до подне 18. децембра, а по подне се пребацила у Милину и сместила у једну кућу на преиоћиште. Цело обезбеђење била су 2-3 стражара. Неко од мештана јавио је добровољцима у којој кући се налазе партизани. Добровољачка јединица, раније обавештена о наиласку партизана од Завлаке до Г. Бадање, кренула је за њима. Била је густа магла и добровољци су се неопажено привукли до куће преко пута. Љубомир Кондић, који је био на стражи, прича: „Изненада су се појавили добровољци у шлемовима. Кад сам их приметио, опалио сам метак, они су осули по нама".64 Срећом, на кући су била још једна врата са супротне стране. Испод куће на тој страни је поток. Чета је успела да се извуче кроз поток и дође на Кумовац. Рањени су Добра Јанковић и Жија Ковић, а заробљен политички комесар чете Драган Станковић. Са Кумовца се 2. чета спустила у Поцерину, до Десића и Грушића. „Сељаци су нас лепо примили, каже Љубомир Кондић, али су се много плашили". Одређеног дана за подношење извештаја на Церу, 21. децембра, цела чета је поново дошла на Цер и код колибе на Грабовцу затекла Штаб Одреда и Први (Мачвански) батаљон.65 За комесара чете постављен је Велизар Бата Стевановић. За 2. четом Поцерског батаљона Данило Лекић Шпанац и Штаб батаљона упутили су 3. чету (Милана Јововића). Са Прослопа чета се 16. децембра преместила у Пецку, а одатле17, децембра кренула преко Бастава до Комирића, где је стигла ноћу, прешла реку Јадар и друм и дошла у село Цветуљу, где је добила за вечеру „одличну цицвару" и преноћила. Сутрадан, 18. децембра, чета је кренула правцем Цветуља — Сипуља — Помијача — Текериш — Милошевац. У Милошевац је стигла ноћу, ту заноћила и остала следећег дана, 19. децембра до подне. Борци из ове чете добро памте тај дан из два разлога: због светог Николе и због изненадног четничког напада. Да не би по селу прикупљали хлеб за чету, одлучили су да искористе прилику коју им је пружио верски празник. Аврам Росић, водник Бошко Стојковић Точкоња и још неколико партизана оду код попа и затраже да им да за чету поскурице (лепињице — хлепчиће, који се по неком верском обичају доносе и дарују цркви, односно попу), јер су чули да их је црква много добила. Поп им је дао два џака поскурица. Да би још боље учврстили почетак добрих односа у селу, више партизана је отишло у цркву да присуствује богослужењу. За то време из Букора је стигла у Милошевац четничка чета Љубише Зечевића, Каменичког четничког одреда. Команда партизанске чете била је поставила страже, које су приметиле да се Милошевцу приближава нека чета. Пошто је тих дана требало да стигну у Поцерину и друте чете Подринског одреда, стражари нису били сигурни да ли се ради о партизанској или непријатељској јединици. Четници су то искористили и развијени у стрелце приближили се цркви и кућама где су били смештени партизани. Пре поласка са Прослопа, за све чете Подринског одреда дати су јединствени знаци распознавања у сусрету: „О, Милоше — Ја сам Марко". Почело је довикивање између партизана и четника. „Четници су били дошли близу наших положаја, прича Ранко Шешић, развили се у стрелце и питали наше: — Ко је тамо? а наши су исто питали њих. Тада су Лолић и Точкоња пошли да виде ко је горе и кад су дошли сасвим близу четници су отворили ватру на њих, убили Лолића и тешко ранили Точкоњу и заробили га (касније предали Немцима)".66 Четници су жестоко напали несређену чету и разбили је. Већина је успела да се извуче на Цер, а одатле се спустила у Милину, где је већ била чета Исаила Максића Мачванског батаљона. Сутрадан, 21. децембра, и ова чета је дошла на Грабовац и прикључила се Мачванском батаљону. "У току дана на Грабовац су пристизале разбијене групе и појединци ове чете. Око 10 бораца није више дошло у њен састав.67 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument