СИТУАЦИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ ДЕЦЕМБРА Одмах после освајања Ужица немачки окупациони функционери и војне команде почели су да своде рачуне, да праве билансе и дају оцене операција, да претресају планове и могућности за коначно умирење целе Србије и за спречавање поновног оживљавања устанка у „очишћеним" крајевима. Немачке више команде су оцениле да су генерал Беме и 1Птаб 18. корпуса извршили свој задатак, па су одлучили да их пребаце у Финску. Беме је 6. децембра предао дужност генералу Бадеру. Са новог положаја Бадер је поеле четири дана дао опширнију оцену стања у Србији и изнео своје планове. По његовом мишљењу „нападне операције трупа су углавном завршене. Оне су уродиле очекиваним успехом и довеле су у Србији до знатног смирења ситуације". Партизанска активност је попустила и то је једна. од заслуга српске жандармерије и четничких јединица верних влади, које су се добро бориле против комуниста. Међутим, Бадер се није заваравао да је српски устанички покрет угушен, већ је рачунао да ће на пролеће поново оживети, нарочито ако општа ситуација буде условила извлачење већих јединица из Србије. „Стога сматрам — закључио је он — да је мој главни задатак да у току следећих месеци коначно умирим Србију и да окемогућим поновно разбуктавање устаничког покрета".40 Неочекивани развој догађаја на источном фронту, где је Црвена армија укочила напредовање немачких снага на домаку саме Москве, а затим отпочела да врши успешне противударе, приморао је немачку Врховну команду да пожури са извлачењем оперативних дивизија из Србије и да их пребацује на источни фронт. Покрет 113. дивизије требало је да почне 1. јануара, а 342. дивизије 1. фебруара 1942. године. Током децембра, међутим, обадве дивизије и још једна посадна, са, најјачим и најбројнијим снагама под јединственом командом генерала Недића, налазиле су се размештене у западној Србији, Шумадији и Поморављу. Између 13. и 18. децембра јединице 342. дивизије врше прегруписавање: 699. пук је распоређен на простору Ваљево — Осечина — Коцељево, 698. пук Уб — Обреновац — Лазаревац, а 697. пук у доњем току Дрине и у Мачви. У Шапцу се сместио Штаб пука и 1. батаљон, а 2. батаљон је распоредио своје јединице у Лозницу, Зворник и Богатић. У Шабац је упућена и једна пионирска чета, у Богатић 1. дивизион 342. арт. пука а у Лозници је до 15. децембра „оформљен један труп (извиђачки одред) на скијама". На дан 17. децембра делови 697. пука и 1. тенковског батаљона морали су да „јачим снагама по сваку цену изврше извиђање цесте од Ваљева до Драгинца".41 Осим 697. пука на територији шабачког округа нашле су се половином децембра и друге немачке јединице. У Шапцу је још увек био цео 64. полицијски батаљон и две чете 924. ландесшицен батаљона. Фелдкоманда 816 имала је вод фелджандармерије, а група Полиције безбедности и службе безбедности своју „јединицу за акцију". Тешко је установити бројно стање свих тих немачких јединица, но сигурно да заједно нису имале мање од 1.500 људи. У то време на територији шабачког округа Руски заштитни корпус је имао два батаљона, у Лозници и Зајачи, сваки по 350 белогардејаца.42 Елитне јединице Недићеве владе били су „Српски добровољачки одреди". Било их је 12. „Српска добровољачка команда" (СДК), упутила је у Шабац 9. одред. Био је распоређен у прво време у Богатићу и Владимирцима, а потом и у Прњавору и Варни. Имао је четири чете, а у свакој око 100 добровољаца. Одреди СДК били су нека врста ударних јединица, „летећих" одреда генерала Недића, који су, осим активних дејстава против партизанских одреда, имали и политичке задатке: да успостављају организације „Збора" и да врше „просветарску" улогу у народу, односно да шире окупаторску и Недићеву пропаганду 43 Председник квислиншке владе генерал Милан Недић је желео да уједини сву великосрпску реакцију и да јој постане вођа у борби против „комунизма" и за стварање „Велике Србије". У том циљу је помагао и Дражу Михаиловића, рачунајући да ће овај признати његово вођство. Кад су савезничке радио-станице почеле да истичу Дражу Михаиловића као вођУ У Југославији, а Михаиловпћ ступио у непосредне преговоре с Немцима заобилазећи Недића, овај је почео да га јавно напада. Међутим, Недић и његова влада су радили свим силама да равногорским одредима, официрима и људству, омогуће „легализацију". Немци су знали да Михаиловићеве „обезглављене банде покушавају да се пребаце у четничке јединице Косте Пећанца", да су „неки српски владини кругови" били у вези са Михаиловићем и да су „на истој линији и настојања српског министра председника Недића".44 Због тога су тобоже повели истрагу, неке дражиновеке официре послали у заробљеничке логоре, Михаиловићеве блиске сараднике мајоре Мишића и Фрегла стрељали, а сам Дража Михаиловић је уцењен са 200.000 динара.45 Иетовремено Немци су дозволили да четници „који само Михаиловићеве исправе поседују, али немају оружје и муницију, могу ове исправе до 31. 12. 1941. заменити за потврду код немачких постаја. Ова потврда обезбеђује власника од даљих прогона све док нешто не скриви".45 Борачка маса четнчких одреда са подручја шабачког округа, која је ступила у четничке редове у доба сарадње са партизанима и желела борбу против окупатора а не грађански рат, није прилазила „легалним" четничким одредима. У њих се окупљао сеоски и градски олош, пљачкаши, силеџије, џепароши и кокошари. Изузетно, нашло се у њима и нешто људи које је тамо нужда натерала — љута сиротиња или спасавање главе. Четници у овим одредима примали су и неку злехудну плату, 60 динара дневно, па су због тога у народу прозвани „шестобанчићи". Бројно стање „леталних" четничких одреда било је приближно овакво: Каменички 210, Лознички 200 и Мачвански одред 120, свега око 530 четника. Обновљене су и жандармеријске јединице: чете у Лозници и Шапцу, свака по 45 жандарма, водови у Богатићу, Владимирцима и Варни, по 25 жандарма у сваком, и станица у Прњавору од 12 жандарма, свега 177 жандарма. Да би разнородне квислиншке јединице успешно дејствовале против партизана, Недић је одлучио да се све добровољачке, четничке и жандамеријске јединице на територији једног округа обједине у „групу одреда", са јединственом командом. На територији шабачког округа формирана је „Мачванска група" са седиштем команде у Шапцу. Командант Мачванске групе био је пуковник Бора Марковић, који се као „командант четника" помиње у једном немачком извештају од 11. децембра. Њетови „влади верни четници" од 6. децембра су учествовали у борби против Тамнавског батаљона, а 10. децембра претрпели су губитке од 33 мртва и 27 рањених. Вертикално су сви квислиншки одреди били потчињени Команди жандармерије (Немци су их третирали као полицијске снагв Недићеве владе). Немачка команда у Шапцу располагала је тада са више од 3.000 људи на територији шабачког округа. Немачке и белогардејске јединице биле су сконцентрисане у већим местима, на комуникацију Шабац — Зворник и код значајних привредних објеката. Квислиншке снаге биле су иситњене и растурене по мањим местима поред Саве и Дрине, на осталим путевима од Шапца и, нарочито, око Цера, Са многобројним сеоским стражама при општинама, у јачини од 10 до 20 наоружаних људи, квислиншке формације су сачињавале систем истурених, предњих одељења, предстража немачких јединица. Ове ситне квислиншке групе и сеоске страже имале су задатак да хитро сигнализирају сваку појаву партизана или ма каквих „сумњивих лица", да прогоне и хватају појединце и мање групе, да припуцавају на јаче партизанске делове и узнемиравају их, и тако омогуће непријатељу да буде добро и на време обавештен, да се брзо припреми, сконцентрише и пребаци своје јединице на правце покрета партизанских снага. У свим селима где су биле, посаде добровољаца и четника држале су под својом командом сеоеке страже, старале се о смењивању сељака у стражарској служби, о уредном обављању службе, о снабдевању муницијом и њеном утрошку. Те посаде су по селима организовале и службу везе — дежурства коњаника, кола и пешака — за хитно обавештавање немачке команде и суседних посада у случају појаве партизана. На основу двају непријатељских докумената, од 1. јануара и 1. фебруара 1942. године,48 могуће је установити распоред квислиншких јединица и тих уситњених делова. Наиме, у време између једног и другог извештаја у том распореду није било битнијих промена, а подаци из мемоарске грађе потврђују да је скоро исти распоред био у време повратка Подринског одреда на Цер и у Мачву. Посадни делови Лозничког четничког одреда, сваки јачине око 30 људи, били су распоређени у Радаљу, Тршићу, Брезјаку, Драгинцу, Текеришу, Брњцу и Чокешини. У Прњавору је, поред 12 жандарма, била смештена 1. чета 9. добровољачког одреда. Један њен вод је био у Јадранској Лешници, посада од 20 добровољаца у Петковици, а мањи делови од 4 до 10 добровољаца у Липолисту, Петловачи, Дуваништу и Слепчевићу. У Варни је било 25 жандарма, а ту је било и седиште 3. добровољачке чете са 40 добровољаца. Посадни делови ове чете, просечно по 20 добровољаца, били су распоређени у Белој Реци, Цуљковићу, Грушићу и Бојићу. У Букору и Криваји били су делови једне чете Каменичкот четничког одреда, по 30 четника у сваком селу. Они су затварали прстен посадних делова око Цера и спајали га са деловима Каменичког одреда постављеним око Влашића (Црниљево, Ш. Каменица). Мачванзски четнички одред је имао 40 четника у Бадовинцима и 30 у Дреновцу, а по неколико у М. Митровици, на Чеврнтији и код Сокине механе. Остатак од 30 до 40 четника био је код штаба војводе Братића у Богатићу. Одлазак казнених дивизија из Србије био је већ најављен, а јака партизанска групација — „између Крупња, Ваљева и Коцељева 3 банде, свака између 500 — 1.000 људи"49 — још није била разбијена. Стога су Немци наетојали да у већој мери ангажују снаге унутрашње реакције, да их организују и оспособе за самосталну борбу против партизана, под контролом окупаторских органа. Немачка војна обавештајна служба је радила на стварању „Центра Ваљево". Центар је био замишљен као „управни округ српске Помоћне полиције, омеђен отприлике луком Сава — Дрина и линијом Београд — Аранђеловац — Моравци — Рогачица. Ово подручје стоји под командом пуковника Лукића, штаб у Ваљеву".50 Деловање центра помиње се у немачким извештајима од 6. децембра. Концентрација Недићевих одреда у борбама против Тамнавског партизанског батаљона код Коцељева извршена је по замисли и наређењима „Центра Ваљево". Извештаје центру о борбама поднели су: „V група српске војске", „VI одред српских оружаних снага" и пуковник Марковић, командант „Мачванских трупа".51 Међутим, обавештајни официри 342. дивизије су 16. децембра на састанку са пуковником Лукићем и неким четничким војводама расчистили између осталог и то да не постоје „српске оружане снаге", већ „Српска помоћна полиција" као заједнички појам за жандармерију, четничке одреде Косте Пећанца и добровољце Љотићевог покрета. Немци су захтевали: више дисциплине код четника, да сваки четник поздравља немачке официре, да дупликати четничких легитимација буду код Немаца, да се прекине свака веза са групом Михаиловића, да се до 31. децембра удаље из четничких одреда сви сумњиви људи, такође и раније Михаиловићеве присталице. Неколико војвода је изјавило да „за чишћење одреда не може се више јемчити", мислећи на дражиновце.52 У исто време Недићева влада је вршила припреме за формирање округа у целој Србији, са истом наменом као и „Центар Ваљево". Окрузи ће почели да функционишу од 1. јануара 1942. године.53 Фелдкоманда 816 у Шапцу успела је да обнови рад среских начелстава у Шапцу, Богатићу и Лозници, многих општина у Мачви и неких у Јадру и Поцерини. Настојала је да се што пре „нормализују" прилике у привреди. Поправљени су многи мостови и путеви, пруга Шабац — Ковиљача је доведена у ред и оспособљена за редован саобраћај. Остварен је увид у могућности и контрола над радом млинова, пекара, земљорадничких задруга, занатлија и установа финансијских власти (пореског одељења, царинске страже, катастарског одељења, монопола и његовог складишта и финансијске контроле).54 Привредна пљачка свалила се огромном тежином на народ, а највише на породице партизана и учесника НОП-а. У општинским управама налазили су се имућни и подмитљиви људи, који су себе и богатије слојеве штитили. До ових дана, о којим је реч, у концентрационом логору у Шапцу углавном је завршено „проверавање" и већина ухапшених је отпуштена кућама. Доста бивших партизана Подринског одреда и других учесника НОП-а било је стрељано. Добар број успео је да се извуче из логора, углавном поткупљивањем лица која су могла да учине да неко доспе на списак за отпуштање из логора. Са отпуштањем се развила читава трговина људским животима. Немачки и добровољачки официри, полицајци, жандарми, четници, председници општина, разни чиновници (од општина и среских начелстава до Фелдкоманде и испоставе специјалне полиције), фолксдојчери, а нарочито тумачи код немачких установа и команди, постали су моћници, „спасиоци", људи на цени — израженој гомилама пара. Људи омражени презрени, али и тражени, мољени, прекљињани, продају га — за дукате, за хрпу новца, за брашно, маст, свиње, ћилиме, орахе.55 И док су једни отпуштали, други су, опет, непрекидно проверавали ко је и како отпуштен из логора, па су оне, који им нису били по ћуди, изнова потказивали, тужакали, хапсили и спроводили у конц. логор. Све општинске управе доставиле су Немцима спискове оних лица која се налазе у партизанском одреду. Да се неки од партизана не би вратио и прикрио, општине су и саме проналазиле уходе да их откривају. Њих и сеоске страже стално су слали да претресају колибе, наслоне и стаје по пољима, постављају заседе око кућа, упадају у домове и врше преметачину, да се распитују где неко од „одметника" има родбину и обавештавају тамошње општине, да се и код њих успостави контрола и врше претреси. Окупаторске власти објавиле су наредбу којом се забрањује „колебарење".56 После одређеног полицијског часа нико се није смео затећи у пољу. Такав је сматран за одметника и могао је бити убијен на лицу места. Према иетој наредби са свих колиба морали су бити поскидани прозори и врата. Приликом провере у конц. логору Немци и њихови сарадници проналазили су и врбовали агенте и пуштали их из логора. Ти одабраници су обично били толико ревносни да су убрзо легализовали своју службу, јавно трагали, водили неиријатељске јединице у претресе и заседе, претили... Илегалних партизана скоро да више није ни било у Мачви. Још само у Ноћају су се крили Душан Антић и Сава Сретеновић Зец и одвојено од њих Живојин Стекић и Сретен Илић, и у Белотићу Радован Смиљанић Меле. По захтевима и пријавама ноћајске општине Немци и Братићеви четници су неколико пута организовали читаве хајке на „комунистичке бандите". Једном приликом су Стекић и Илић, кад је хајкачки ланац наишао на њихово скровиштег морали да се потпуно загњуре у хладну воду са трском у устима и да тако сачекају да опасност мине. На предлог ноћајске општине Немци су заврбовали и пустили из логора неколико припадника Ноћајске партизанске чете, који су се обавезали да ће ухватити „одметнике". Један од тих је успео да се нађе са Антићем и Сретеновићем, да их убеди како је дошао курир са Цера и да их намами у једну стају ради измишљеног састанка са куриром. Око стаје била је постављена заседа од око 20 Немаца и усташа из Митровице. Кад су Немци и усташе припуцали на врата, Антић и Сретеновић се извуку кроз отвор (за избацивање ђубрета) на задњој страни стаје и побегну. После тога Сретеновић се одвоји и оде у Баново Поље,. где се крио код неке своје родбине. Ноћајска општина му је, опет преко неких родбинских веза, дотурила поруку да се преда и да ће бити спашен. Он поверује и преда се. Убијен је у шабачком логору. У децембру су ухваћени Стекић и Илић. Подмићивањем Марка Јовановића Зељова, подофицира у Мачванском четничком одреду, предводника свих акција у Ноћају и околним селима, пуштени су из затвора, али су и даље били контролисани, хапшени, тучени... Душан Антић се сам потуцао по ноћајским потесима, често мењајући склоништч, пребацујући се од колибе до колибе. У неке је навраћао само да покупи остатак хране, а власници колиба, кад су то приметили, намерно су остављали у колибама веће количине хлеба, сланине, млека, куваног јела. Понекад је Антић био приморан да наврати и у село код понеких људи. Добијао је и веша, добру храну, ракије и остајао по неколико дана, али није могао да нађе стално и сигурно склониште. Најдуже се крио код сиромашних земљорадника Драгомира и Митре Марјановић, родитеља храброг митраљесца Станимира, који су живели у колиби прилично удаљеној од села. Код њих је имао и „базу": преко импровизоване колибице садевен је стог сена, а крај њега купа кукурузовине, да сакрије улаз у „базу". На „два дана пред Светог Николу" (17. децембра) око 160 четника и наоружаних општинских стражара из Ноћаја и Салаша Ноћајског опколили су Душана Антића код Марјановића колибе. Пас је осетио привлачење потере, залајао и Антић је успео да побегне газећи до појаса бару Богојевачу. Поново 26. децембра четници организују велику хајку. Мобилисали су све мушкарце од 16 до 50 година са вилама, секирама, рогуљама и у широком ланцу од Глушаца, преко Ноћаја и Салаша Ноћајског, пошли у претрес према Сави. Антић је био у једној штали, у јаслама, на њему кукурузовина, говеда једу. Улазе Ноћајци, једног је познао по гласу, каже неком: „Шта гледаш на таван? Тражиш Антића? Шта се нас тиче, где је — да је!" Отишли су, а нису претресали шталу.57 Ни партијске организације у Шапцу и Мачви нису више постојале. Окружни комитет је, на почетку устанка, дао задатак једном броју чланова КПЈ да остану код својих кућа и да наставе са партијским радом. Међутим, нити је ОК био одлучан у томе, нити су чланови КПЈ поштовали ту одлуку. Тада је сваком члану КПЈ изгледало да је срамота остати код куће, а да нема ни потребе. Тако су сви чланови Месног комитета Партије и Скоја напустили Шабац у време блокаде и напада на град. Неки чланови партије из Мачве, распоређени на рад у позадинским организацијама, морали су да напусте своја села и да се са Одредом повуку из Мачве, пошто су већ били познати као комунисти (напр. Душан Ђукић). Неки су настрадали у логору (Васа Богљарски). Они који су остали у Мачви морали су или да се крију, да се повуку у илегалност (Илија, Ђорђе, Драгомир и Марко Бркић) или су били под таквом контролом, притиском, сталним оптужбама, да им је био онемогућен ма какав рад (Тихомир Алимпић, Ивко Углешић, Владимир Стојиновић, Сава Чупић, Вићентије Бишчић и група кандидата у Клењу). Тек основана партијска организација у Табановићу престала је да делује одмах после наиласка казнене експедиције. Изузетан случај представља партијски актив у Глушцима, формиран 27. септембра. Тада је учлањен у Партију Милан Бркић, а кандидовани Драгољуб В. Угљешић Жвиц, Стева Будимировић и Жија Заблећански. Саопштено им је да не могу ићи у Одред, да треба да остану у строгој илегалности да би могли да раде у случају повлачења Одреда из Мачве. После изласка из логора Милан Бркић је живео легално и без већих сметњи, али стално под сумњом и присмотром због четворице рођака који су били у илегалности. У Шапцу је остало више чланова Партије, кандидата и скојеваца, већином мушкараца, који су до друге половине новембра били у логору. После изласка из логора били су раздвојени, усамљени, неповезани, јер је организација НОП-а била разбијена. Време је било кратко за сређивање прилика у организацији; није било никаквих могућности ни за успостављање веза у Мачви и Поцерини. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument