ОДЛУКА О ПОВРАТКУ ПАРТИЗАНСКИХ ОДРЕДА НА ЊИХОВА ПОДРУЧЈА У селу Радоињи на Увцу, где су се прикупљале и сређивале партизанске снаге које су се повлачиле у Санџак, Врховни штаб је 1. децембра 1941. године одржао састанак и одлучио да се у Србију врати једна група руководилаца са наређењима и упутствима за даљи рад.1 Међу првима које је Врховни штаб вратио био је Радивоје Јовановић Брадоња. Он је успео да се пробије између непријатељских јединица и да 11. децембра у Лесковицама успостави везу са Колубарским батаљоном Ваљевског одреда.2 Одмах за Брадоњом је кренула већа група у којој су били Никола Груловић и Мирко Томић Сељак, чланови Покрајинског комитета КПЈ за Србију и чланови Главног штаба НОПО Србије, Трајко Стаменковић, Влада Зечевић и као обезбеђење једна чета Колубарског батаљона.3 Првог дана покрета напали су их четници и том приликом је Груловић одсечен од колоне, али је успео да се извуче и врати у Санџак. „Мирко је с групом срећно прошао"4 и 12. децембра стигао у Лесковице, а сутрадан у Драгодол. Ту је одмах одржао састанак са Окружним комитетом КПЈ за ваљевски округ, а затим сазвао за. 14. децембар у Драгодолу шире саветовање војних и политичких руководилаца Ваљевског и Подринског одреда и Тамнавског батаљона.5 У то време Мирко Томић је био једини члан Бироа Покрајинског комитета са партизанским одредима у Србији.6 Био је то човек у пуној животној снази (37 година), искусан партијски и политички радник (члан Партије од 1932. године, због партијског рада био на робији око 5 година), један од „најактивнијих партијских руководилаца у првим данима устанка у Србији" (инструктор ПК за округ краљевачки и крушевачки, један од оснивача Јастребачког партизанског одреда). Од 17. новембра био је повереник за здравље и снабдевање Главног народноослободилачког одбора за Србију у Ужицу.7 „Несумњиво друг Сељак био је по својој функцији одлучујући партијски функционер чије су директиве имале бити обавезне за све нас остале", писао је нешто касније Милош Минић.8 На основу овлашћења Врховног штаба Мирко Томић је саопштио Радивоју Јовановићу Брадоњи да и он улази „привремено у Гл. штаб као војни стручњак", а Милорада Милатовића, политичког комесара Подгорског батаљона, кооптирао је за члана Главног штаба.9 Трајка Стаменковића, који је постао члан Партије 1928. године, а до осуде на робију (1936) био секретар Покрајинског комитета за Србију,10 Мирко Томић је „у почетку једно време био узео за помагача у пословима Главног штаба".11 Влада Зечевић се повукао у Санџак као повереник за шумарство Главног НОО за Србију, а натраг је упућен са задатком да он и Мартиновић обнове свој одред. Кад је стигао у Драгодол, нашао је, заједно са Мартиновићем, свега 5 људи од некадашњег одреда.12 Саветовању у Драгодолу присуствовали су, поред руководилаца који су дошли из Санџака, инструктори ПК и неколико чланова окружних комитета за ваљевски и шабачки округ, који су се ту затекли, чланови штабова одреда и батаљона, командири и политички комесари чета које су се налазиле у околини. У свему, саветовању је присуствовало око 30 руководилаца.13 Није сачуван ни један изворни документ о раду саветовања. Постоји неколико извештаја неких од учесника, али из познијег периода, писаних углавном по сећању, а у већини се о овом саветовању говори узгредно.14 Има и неколико послератних записа по сећању, такође врло кратких. На састанцима одржаним пре више година ради записивања догађаја из ослободилачке борбе, учесници НОР-а су опширно причали о догађајима пре и после саветовања, обилазећи саветовање као некакав табу Партије и њених највиших форума, који о томе треба да дају званичну оцену. У уводној речи Мирко Томић је упознао присутне са ставовима и налозима Централног комитета КПЈ и Врховног штаба. За сада, може само да се претпоставља да се оцена ситуације и ставови, како их је он изнео, нису битно разликовали од директивног писма које су Тито и Александар Ранковић у име Централног комитета упутили Покрајиноком комитету за Србију тог истог дана (14. децембра), а „у вези са ситуацијом у Србији после Прве непријатељске офанзиве".15 Међу више „горућих" задатака, с обзиром на тренутну ситуацију у западној Србији, ова два су била најзначајнија: 1.       „Реорганизоване партизанске јединице треба вратити на њихово подручје... При томе треба избегавати фронталне борбе и придржавати се партизанског начина ратовања. Партизанеке јединице треба да буду мале чете од око 50 бораца, лако покретљиве и нека држе иницијативу у својим рукама, тј. нека нападају непријатеља на најосетљивијим местима". 2.    „Сада се јасно показала штетност клипсања партијских руководилаца за партизанским јединицама... Уколико би то стање потрајало дуже времена... доћи ће у опасност... успеси које је досада Партија извојевала... Окружна партијска руководства, уколико нису на свом подручју, треба или да се врате на свој терен или да успоставе нова која ће моћи да испуњавају своје задатке". Мирко Томић је и сам, крајем децембра, врло сажето и јасно формулисао суштину задатака које му је поверио Врховни пггаб: „Са одредима с којима смо успоставили везу ове директиве смо спровели. Они су се вратили сви на своје терене да би продужили са герилском акцијом".16 За већину учесника саветовања, коју су сачињавали представници Подринског одреда и Тамнавског батаљона, изгнанике из завичаја, све тешкоће и сви проблеми сплели су се у један чвор, сва се питања стопила у једно: не — да ли и како се вратити на свој терен, него — како „на страшном месту постојати". За Ваљевски одред то се питање није постављало у свој оштрини, јер је он био углавном на свом терену. Зато су у дискусији претежно учествовали Тамнавци и Мачвани (Подрински одред више је био познат по овом имену него по званичном). Једини документ који баца више светлости на дискусију и закључке саветовања је извештај заменика команданта Подринског одреда Данила Лекића Шпанца, поднет половином марта 1942. године у Фочи Врховном штабу.17 Извештај непосредно почиње саветовањем и његовим одлукама: „Половином децембра 1941. године представник Главног штаба за Србију одржао је састанак са штабовима одреда (Ваљевског, Мачванског и Посавског).18 На том састанку донијело се принципијелно рјешење да одреди пођу на своје терене, с тим да се тамо задрже што је могуће дуже. По питању нашег Одреда изјавио сам да нема вјероватноће да ће се моћи одржати у Мачви; јер, по добивеним обавештењима која смо провјеравали нашим јединицама са којима сам ишао лично, непријатељ је већ успио да организује власт у Мачви, да знатнија мјеста поседне са јачим снагама (В. Лешница, Богатић, Бадовинци, М. Митровица и Шабац), а да. по мањим успостави станице; даље: да батинањем, одвођењем у конц. логор и стријељањем застраши народ и да га привремено одвоји од нае, јер народ није видио у нама снагу која може отклонити терор који влада над њим, која га може заштити од нове казнене екопедиције, зато се плашио нас и отказивао нам помоћ. То није значило да треба одустати од задатка, већ да га треба помно... припремити и спровести".19 Поред принципијелног закључка о повратку одреда на њихова. подручја, на саветовању је усвојен и један конкретнији закључак у складу са директивама ВШ о величини и положају чета у одреду. Данило Лекић Шпанац о томе пише: „Међутим, ту је направљена грешка, која је резултат неразумијевања и несхватања донијетог рјешења и која ће бити један од главних узрска касније ликвидације Одреда. До тога је дошло на слиједећи начин: Прије тога, како (Мачвански тако) и Посавски одред, ишли су на своје терене — боље речено правили мање диверзије са којих су се брзо морали повлачити услијед преваге непријатељских снага. Искуство које је стекао Посавски одред и које је утицало на ново рјешење било је то, да је кретање са колоном од 300 — 400 људи (по снегу и олујама) било непрактично, шта више немогуће — отуда закључак: Да је нужно формирати мање јединице које ће бити способније за маневар — покретније и да их за то треба осамосталити".20 Што се тиче овог закључка Милан Цикота, један од учееника на саветовању, категорички тврди да је Мирко Томић ишао и даље и направио још већу грешку, па је усвојени закључак изгледао отприлике оважо: „С обзиром на општу ситуацију, која онемогућава одржавање комплетних јединица, чете разбити у тројке и тако се расути по Мачви, скривајући се до пролећа, када се поново окупити и наставити са акцијама".21 План продора састојао се у томе да све партизанске јединице крену истовремено, да тако развуку непријатељске снаге и спрече њихову концентрацију. Подрински одред је имао главни задатак, Подгорски и Тамнавски батаљон требало је да му обезбеђују десни бок, а Рађевски батаљон да му пружи подршку чувајући постојећу слободну територију.22 За остварење ове замисли залагали су се окружни комитети, нарочито шабачки. Они су осећали посебну одговорност због напуштања територије, на коју се сада требало вратити и обновити партијску организацију, од чије активности зависи ширина партизанског покрета. Међутим, партијским радницима је било немогуће да се врате на терен где више није било организованих упоришта. Требало је да се партизанске јединице вежу за одређену територију, да помогну у обнављању партијске организације и политичког рада. Већина у Штабу Подринског одреда је прихватила такво гледиште, са којим се сложила и већина других руководилаца.23 Супротан став заузели су, осим Лекића, још неки учесници из Подринског одреда, углавном они који су се лично уверили какво је стање у Мачви (Радојица Ненезић, Јосип Антоловић Хрват, Аврам Росић). „Рекао сам да се Одред не може одржати у Мачви — каже Аврам Росић — ишао сам да извидим терен. Кажу ми да не верују, јер знају да је Мачва радо прихватала партизане. То је било пре експедиције, кажем,, а сада је то немогуће".24 Оваква излагања и ставове Мирко Томић је оквалификовао као страх од тешкоћа и бежање од борбе, а то је значило исто што и издаја Партије и ослободилачке борбе. При томе „представник Главног штаба Србије био је невероватно упоран у свом инсистирању да се одреди врате на своје терене, на основу чега се могао извести закључак да је та одлука коначна и неопозива. Она се морала извршити, јер је схваћена као питање дисциплинованог односа према захтевима виших органа командовања".25 Најзад су се сви приклонили одлуци сматрајући „да је боље отиснути се на свој терен и остати тамо без обзира на последице, него се показати кукавицмаа и: дезертерима из борбе".26 У циљу разраде и опровођења у дело добијеног задатка Штаб Подринског одреда је одмах после саветовања извршио попис руководећег кадра у Одреду,27 а затим је одржан састанак Штаба Одреда, на којем су донете одлуке: о реорганизацији Одреда (подели на батаљоне), изменама у Штабу Одреда,, о постављењима штабова батаљона, команди чета и водова и о правцима покрета ка Мачви и Поцерини. На изричит захтев Стјепана Филиповића, дотадашњет политичког комесара Одреда, да га Штаб ослободи те дужности јер жели да се развија по војној линији,28 за политичког комесара одреда наименован је Радован Вуковић, познат у Подринском одреду као Љуба Поповић. У другим околностима избор Радована Вуковића значио би добитак за Одред. У Мачви, Крупњу, Столицама и Драгодолу Радован Вуковић је обављао безброј послова са. изузетном, неисцрпном енергијом и страшћу. До пуног изражаја дошла је његова динамичност, политичка зрелост, партијско исскуство, високо опште и солидно марксистичко образовање, публицистичке и литерарне оклоности и способности, усмерене на актуелну партизанску агитку. Његово општење са околином било је прожето искреном топлином и хуманошћу. У овом тренутку, постављање Радована Вуковића за војнополитичког руководиоца Одреда није било срећно решење. Наиме, док је био на робији Радован Вуковић је насео превари Петка Милетића, фракционаша и полицијекот провокатора, поверовао његовим „бајкама о херојском држању пред полицијом"29 и постао један од најистакнутијих Петкових присталица. Казнионски комитет КПЈ је знао да је Вуковић честит и поштен човек и није га заобилазио у акцијама комуниста на робији. И Централни комитет КПЈ, после доласка „робијаша" у Крупањ, имао је разумевања за Вуковићево скретање. Ипак, он је носио у себи осећање кривице и то га је чинило несамосталним и неодлучним. Због положаја у коме су се налазили — на „туђем" терену, одвојени од свог подручја, обележени оштрим критикама због „паничног" повлачења из Мачве, схваћеног као последица слабог политичког рада — Штаб одреда и Окружни комитет су били притиснути истим осећањем, а у Радовану Вуковићу су добили „појачање". Уместо да партиј(ску директиву приме као начелно упутство, а њеном оживљавању да приђу онако како услови и прилике допуштају, самостално и стваралачки, уз прихватање пуне одговорности за свој рад, они су је схватили сувише круто, шаблонски и само са једне стране: као ствар партијске дисциплине. Поводом драгодолских закључака Радован Вуковић је изнео став, који је био заједнички: „Партијска директива је за мене светиња".30 Примењујући закључак са саветовања о бројној снази чете, Подрински одред је подељен на два батаљона, сваки батаљон имао је по три чете, свака чета по два вода, водови по две десетине. Батаљони су били означени и редним бројем, а добили су и територијални назив. Распоред руководећег кадра по батаљонима био је овакав: Први (Поцерски) батаљон: командант Стјепан Филиповић, политички комесар Димитрије Бајалица; 1. чета: командир Јосип Антоловић Хрват, политички комесар Радојица Ненезић, водници Мија Јовановић и Жића Новаковић; 2. чета: командир Драгић Марковић Вргоња, политички комесар Драган Станковић, водници Драгутин Цуцић и Миодраг Сировица, политички делегати водова Бата Стевановић и Влада Лаушевић; 3. чета: командир Милан Јововић, политички комесар Радивоје Лолић, водници Бошко Стојковић Точкоња и Ранко Шешић. Други (Мачвански) батаљон: командант Данило Бакић, политички комесар Александар Лала Станковић; 1. чета: командир Живан Витомировић Галама, политички котмесар Милан Цикота, водници Милорад Спасојевић Бели и Станко Савић, политички делегати водова Бошко Поповић и Драга Беатовић; 2. чета: командир Исаило Максић, полит. комесар Душан Слијепчевић Доктор, водници Васа Туфегџић и Рада Црнобрнић; 3. чета (Лозничка): командир Лука Ђурић, политички комесар Вуја. Матић, водници Раде Елез и Радосав Канавендић.31 Свака чета је имала партијску ћелију, али је познато име само једног секретара: у Галаминој чети секретар партијске ћелије био је Станимир Косијер. Формирано је засебно бомбашко одељење под непосредном командом Штаба Одреда. Сви позадинеки делови одреда. — политички актив, техника, Културно-просветни одбор, радионице и комора — расформирани су, а партизани и партизанке из њихових састава распоређени по четама. Рањеници и неколико болесних партизана остављени су у саставу болнице Ваљевског одреда у Драгодолу. Било их је двадесетак. На основу предлога команди чета Штаб Одреда је извршио још једно чишћење редова. Из одреда је овом приликом искључено свега 2 — 3 човека, који су били и лоши борци, али још више — рђави људи, са манама које су биле неспојиве са ликом борца партизанских одреда.32 До оштрих распри и неслагања дошло је када је требало одлучити: како се пробити до Мачве, шта тамо предузети, како и докле се одржати. Данило Лекић пише: „Командант Мачванског одреда није правилно схватио то осамостаљивање чета, те је зато, пошто смо формирали 6 чета у одреду (свака са по 50 — 60 људи), издао свакој чети посебан правац, држећи се круто директиве да чете постану самосталне оперативне јединице. Био сам енергично противан оваковом рјешењу, којег је донио друг командант на састанку Штаба нашег Одреда. Био сам убијеђен да ће непријатељу бити лако да се обрачуна појединачно са сваком четом и зато сам настојао да пређемо у Мачву компактни, да у једном налету ликвидирамо мање сеоске станице, општинске власти и др., па уколико непријатељ сконцентрише јаче снате, да се повучемо. Мој приједлог није прихваћен јер је мишљење друга команданта преовладало, а то је: да ћемо ми расути по терену непријатељске снаге и онемогућити њихову концентрацију када се будемо појавили на разним мјестима и разним правцима. То гледиште се показало касније неисправним".33 Одлучено је да се Одред по батаљонима пробија ка Мачви у два основна правца: Други (Мачвански) батаљон34 добио је задатак да преко Сокол-планине, Мачковог камена и Борање прође између Столица и Зајаче, пређе друм између Лознице и Брезјака. да на три места форсира р. Јадар, да избије на Видојевицу и Цер, одатле на простор Ново Село — Чокешина — Петковица — Бела Река, а затим да се пробија у Мачву, према Дрини и Сави, обухватајући Шабац са запада. Први (Поцерски) батаљон имао је задатак да изврши покрет са простора Царина — Пецка — Драгодол око Крупња са источне стране, да пређе реку Јадар и друм Ваљево — Лозница између Драгинца и Осечине, да избије на Цер између Милине и Букора. и да се одатле пробије кроз Поцерину, с обе стране пута Текериш — Шабац, делом према Мачви, а делом према Сави источно од Шапца.35 Са Другим (Мачванским) батаљоном ишли су командант Небојша Јерковић, политички комесар Радован Вуковић, заменик политичког комесара Одреда и члан ОК Душан Остојић, секретар ОК Скоја Вера Благојевић и Мика Граор. (Има мишљења да је и он тада био члан ОК). Са Првим (Поцерским) батаљоном ишли су заменик команданта Одреда Данило Лекић Шпанац, инструктор ПК Миле Ивковић, секретар ОК Добросав Радосављевић Народ, чланови ОК Милорад Петровић Ујак и Здравко Шестић и члан ОК Скоја Селе Јовановић. „Четама је издат новац за исхрану, коморе није било, тако да су чете постале потпуно самосталне оперативне јединице, управо настојало се да то буду", пише даље Лекић.36 У духу ове одлуке, свака чета добила је свој правац кретања и свој задатак кад стигне у Мачву и Поцерину. „Правац повлачења није дат, јер се имао став да ћемо се тамо задржати пошто пото, пише Лекић. Даље је постављено следеће: послије првих 6 дана извештаји свих чета имају се поднијети на Кумовцу, у колибама изнад Беле Реке. Мени је речено да ћу се ту повезати са Штабом, да ћемо тамо, према извештајима, размотрити ситуацију и донијети нове одлуке, уколико то буде требало."37 После састанка Штаба извршена је реорганизација Одреда. Од јутра 15. децембра до после подне чете су пристизале на Прослоп. После подне око 14 часова, кад су чланови Штаба Одреда и ОК стигли на Прослоп, Одред је постројен у кару, по дотадашњим четама. Данило Лекић Шпанац поднео је рапорт команданту одреда: „У строју има 325 бораца".38 После рапорта, постројеним партизанима говорио је нови политички комесар Радован Вуковић о новонасталој ситуацији и о задацима Одреда. Изведен је мали културно-уметнички програм, састављен од рецитација, скечева, хумористичких и партизанских песама. Данило Лекић Шпанац је прочитао нова наименовања командног кадра од штабова батаљона до водника и делегата водова. и образложио промену у Штабу Одреда. Затим су нове команде чета извршиле формирање чета и распоред бораца по водовима и десетинама, преглед и равномерну расподелу муниције и саопштиле имена дееетара.39 У залазак сунца чете су кренуле на места одређена за коначиште — колибе на Прослопу и у непосредној близини — а Штаб Одреда је са штабовима батаљона и командама чета одржао још један састанак на самом Прослопу, саопштио им правац кретања и задатке сваке чете понаособ. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument