СТАВ ПРЕМА ДРАЖИНОВЦИМА Споразум са партизанима од 20. новембра био је маневар Драже Михаиловића и равногороког штаба да се спасу од уништења. Борбу су прекинули само четнички одреди између Чачка и Равне горе, који су на то били приморани снагом партизанског оружја. За све друге четнике споразум није ништа значио. Неколико равногорских команданата прикључило се са својим одредима ваљевској и колубарској групи Недићевих одреда и с њима продужило нападе на слободну територију. Немцима је било довољно да се они стварно туку са партизанима, па су благонаклоно гледали на ту сарадњу, задовољавајући се формалним изјавама Недићевих команданата о лојалности равногорских четника.215 Дража Михаиловић је био чврсто убеђен да Британци „само њега, ма шта урадио, могу и морају пре или после, прихватити, јер је то у интересу британске владе нарочито у случају конфликта са Совјетским Савезом, што је он сматрао неизбежним".216 Веровао је да ће Британци подржати и његов „одлучан заокрет" према партизанима, а поразе обрнути у његову корист. Стога је 22. новембра јавио: „Успео да прекинем братоубилачку борбу коју је изазвала друга страна. У досадашњим борбама против једних и других утрошио скоро сву муницију. Улажем највише напоре да удружим све народне снате и извршим реорганизацију за одлучну борбу против Немаца".217 Премда су благовремено и тачно били обавештени о развоју догађаја, о ставу и поступцима Драже Михаиловића, британска влада и генералштаб су прихватили ову лаж. „У том емислу је одаслана и једна порука британске владе пуковнику Михаиловићу, којом му се честита на постигнутом споразуму и јавља да ће уследити помоћ у материјалу и новцу. Али ми јасно истичемо да ће настављање наше помоћи зависити од одржавања јединственог фронта под његовим руководством... Ми смо... тражили такође од совјетске владе да учини све што може да утиче на партизане да одрже јединствени фронт под руководством пуковника Михаиловића", писао је мииистар британске владе Идн 28. новембра генералу Симовићу.218 У пропаганди за Дражу Михаиловића Радио-Лондон и Радио-Москва као да се такмиче тих дана ко ће објавити већу „ужасну глупост". Тако Радио-Лондон јавља 29. новембра да су „храбре трупе Драже Михаиловића код Крагујевца... потпуно уништиле две чете немачке пешадије", порушиле „100 мостова и 400 слагалишта муниције, као и бројне железничке линије", заробиле „5 чланова Недићеве владе" и свих пет стрељале. Радио-Москва је 4. децембра објавио: „У Југославији је образована друга армија партизана која се састоји из пет увежбаних дивизија. Армијом командује пуковник Дража Михаиловић. Југословенска армија Михаиловића води огорчену борбу са немачком војском".219 У јеку непријатељске офанзиве на Ужице Дража Михаиловић је одбио Титов позив да своје одреде упути у борбу против окупатора. Напротив, он је 30. новембра одржао у Бра~ јићима саветовање са четничким командантима и другим официрима и дао им „инструкције": да напусте Равну гору и да се што пре „легализују" код окупатора.220 Кад је ова директива спроведена, а он остао на Равној гори само са неколико официра и око 200 четника, Дража Михаиловић је 2. децембра јавио Британцима да је он сада „у рату са Немцима и да је отпочео потпуно герилско ратовање". А сутрадан је издао наређење одредима „да нападну партизане који су се повлачили, као и преостале групе у западној Србији".221 У наступању према Чачку и Ужицу немачке дивизије су заобишле Равну гору. По завршетку операције против партизана, Немци су 7. децембра упутили пет својих батаљона на Равну гору, „прочешљали" је за један дан и потом напустили, заробивши 390 четника. Немачка команда, обавештена да је Дража Михаиловић „с муком успео да се извуче" и са неколико присталица побегне у источну Боону, закљуила је да је и равногорски покрет разбијен и да су казнене дивизије извршиле свој задатак.222 Британски капетан Хадсон је 28. новембра дошао у Ужице „да помогне уједињењу партизана и четника", повлачио се са Врховним штабом до Санџака, па се 1. децембра вратио на Равну гору, где је стигао ноћу 7/8. децембра. „Ја нисам нашао Михаиловићеве људе, осим њега самог и неколико официра — каже Хадсон. Сви остали претворили су се у Недићевце и повукли се у потпуну покорност Швабама".223 После тога нагло је нарастао број четника и одреда „верних влади" под тобожњом командом Косте Пећанца, у којима су равногорски официри постали команданти и војводе, начелници штабова, ађутанти, четовође... Већ у првој половини децембра јављају се у саставу такозване Мачванске групе Недићевих одреда: Лознички четнички одред војводе Даке Тешмановића, у којем су четовође Вукосав Грујичић и Душан Јеремић и ађутант Милић Матић; Каменички четнички одред Будимира Илића (раније Церског), где је четовођа подофицир Љубиша Зечевић; Мачвански четнички одред војводе Милована Братића и Јадрански четнички одред мајора Војислава Пантелића. Наређење Врховног штаба да се обуставе напади на четнике спасло је од уништења Рачићев Церски одред. После споразума од 20. новембра Рачић је повео остатке одреда у правцу Поћута. Сходно споразуму, Ваљевски партизански одред је пропустио четнике да прођу и оду у Азбуковицу, на простор Торник — Савковић — Горње Кошље. У то време у Церском четничком одреду остало је око 250 — 300 четника.224 На саветовању у Драгодолу заузет је и „став према Рачићу" и „дражиновцима", а односио се на оне четнике који нису били ступили у отворену службу окупатору (осим Рачића у Азбуковици, и Георгије Бојић Џиџа са неколицином четника у Јадру). Закључено је: партизански одреди немају довољно онаге за разоружавање четника сада. Ако опет нападну на партизане, четници ће имати огромне политичке штете. Стога ни Рачића не треба разоружати. Дражиновце треба војнички неутралисати, а политички тући. Политичко раскринкавање Рачића. и дражиноваца наставити још живље. Свалити сву одговорност за садашње успехе непријатеља на дражиновце и Рачића, који су ослабили снаге устанка. У близини Рачића увек држати једну нашу јединицу која ће развијати најживљи рад. Разоружавати четничке дезертере.225 После неколико дана Рачић је са својим одредом прешао у источну Босну, а крајем децембра прикључили су му се Георгије Бојић и Влајко Антонић. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument