У НАПАД РАДИ ОДБРАНЕ Веза јединица Подринског партизанског одреда успостављена је на Рожњу и Петриној стени, висовима Сокол-планине. Померајући се по наређењу Штаба Одреда, чете су се ту прикупиле 30. новембра и 1. децембра. Чета Димитрија Бајалице, Лозничка и Пере Савића са Пионирском дошле су са Борање, преко Мачковог камена, Јагодње и Сокол-планине, а чета Лале Станковића из Шљивове. За командира чете погинулог Пере Савића, коју је на Рожањ довео политички комесар Душан Слијепчевић Доктор, постављен је Исаило Максић, водник 1. вода. Пионирска чета је одвојена. Њој је за командира постављен Милан Јововић, који је до тада био у Посавском партизанском одреду, а за политичког комесара Мирко Бибић Шпанац. Чете су се овде мало задржале ради сређивања. У тескобним и шупљим, незатињеним дрвеним колибама, у које се ледени мраз увлачио куд је хтео, а промаја витлала љути дим на све стране и разгонила људе од ватара, није се могло ни одморити ни огрејати. Није било ни хране, осим мало кромпира, пронађеног око колиба. Нико није зажалио што су се чете брзо разишле, идући за својим задацима. Чета Вука Цвијановића није била повучена ка Рожњу, већ је добила задатак да прокрстари селима крај Дрине, измећу Малог Зворника и Љубовије, да их чисти од четника и да својом појавом, додиром с народом и политичким радом сузбије разорну пропаганду непријатеља. На простору између Крупња, Љубовије и Пецке тада су се налазиле и три чете Рађевског батаљона Ваљевског НОП одреда. Прва чета — Живорада Љубичића — опет је била под командом Штаба Подринског одреда и углавном се кретала и дејствовала у близини или заједно са Вуковом четом. После повлачења са Борање чета је распоређена у рејону село Рујевац — Соколчпланина (Милетина, Рупавци). Две чете Рађевског батаљона (од раније познате као 7. и 11. чета) биле су размештене на простору Царина — Скадар — Драгодол. Тих дана помиње се још једна чета Рађевског батаљона, такозвана Посадна чета са Столица, са командиром Миком Вујковићем. То је била мања чета, у коју су окупљени борци Ваљевског НОП одреда који су се до непријатељског продора налазили, по разним задацима, у Крупњу и Столицама. Просечно бројно стање партизанских чета у томе крају и у то време било је око 70 бораца. Укупна снага Подринског одреда и Рађевског батаљона — десет чета са Посадном — могло је бити око 700 наоружаних бораца.184 Под руководством инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију при ОК Ваљево, Милоша Минића, одржан је 1. децембра састанак партијских, војних и политичких руководилаца шабачког округа и Подринског одреда, „на коме је анализирана ситуација". Сећања учесника НОР-а (изворних докумената нема) на догађаје који су следили непосредно иза тога, указују на предмет разговора на састанку и на закључке.185 Мало је вероватно да је до одржавања овог састанка примљена поуздана вест о паду Ужица и повлачењу ВШ у Санџак. Пре ће бити да је обавештење стигло у околину Драгодола 2. или 3. децембра. Стога изгледа да се разговор водио углавном о тренутној ситуацији у том крају, насталој падом Зајаче, Столица, Крупња, Радаља, Љубовије, Завлаке и околних села. Изгубљене су базе за снабдевање, које је сада било веома отежано. Зима је већ била увелико наступила. Партизанске јединице, слабо обувене и одевене изгубиле су сада радионице, које су колико-толико надокнађивале несташицу одеће и обуће. Око Крупња, Столица и Пецке била су размештена складишта хране. У Томњу, на пример, биле су ускладиштене у млину веће количине брашна. После заузимања тих складишта од стране непријатеља, резерве хране биле су знатно смањене, а могућности исхране на терену отежане, с једне стране због сиромаштва тога краја, а с друге — због непријатељске пропаганде и претњи да ће настрадати свако ко буде давао храну партизанима. Тренутно најзначајније питање било је: шта предузети заједничким снагама — раоположивим четама Подринског одреда и Рађевског батаљона — да се заустави даље напредовање непријатеља, очува остатак слободне територије и од непријатеља одузме бар део заплењених количина намирница. Одлучено је да се што пре, док се непријатељ није стабилизовао, изврши општи напад на линији Пецка — Крупањ — Столице.186 Ради бољег обезбеђења болница, комора и других позадиноких делова Подринског и Ваљевског одреда, а са што мање снага, одлучено је да се сви ти делови сместе заједно. За нови смештај изабрано је планинско село Торник. За руководиоца позадине Подринског одреда постављен је Милан Беловуковић, за заменика Миодраг Граор. Дато им је наређење да одмах, 1. децембра, крену са Рожња, преко Прослопа и Доње Љубовиђе у Доњу Оровицу, а одатле, заједно са позадином Ваљевског одреда, у Торник. За заштиту је одређена Пионирска чета, а до Прослопа је колону пратила и чета Исаила Максића, која се потом вратила на Рожањ.187 По сећању учесника НОР-а из Подринског одреда и Рађевског батаљона познато је: чета Лале Станковића добила је задатак да нападне непријатељску посаду у школи у Рађ. Ставама, а чета Живорада Љубичића и посадна чета Мике Вујковца да нападну на непријатеља у Томњу и да из млина извуку брашно. Непријатељске посаде у оба места сачињавали се белогардејци и четници Рајка Марковића. Података о задацима и распореду других чета нема. Напад је извршен ноћу 1/2. децембра. По сећању Момчила Јовановића, Лалина чета је у току ноћи неопажено заузела положаје око школе у Рађ. Ставама, где су били смештени белогардејци. Наређење је било да нико не пуца пре Јосипа Антоловића Хрвата. У миру и сакривени у заклонима партизани су дочекали зору. Белогардејци су се будили, излазили у двориште на умивање, а затим се постројили пред школом за смотру. Партизани су изненада осули паљбу по њима. Белогардејци су се, после краће забуне, средили и предузели јуриш на висове око школе, не обзирући се на жртве. Успели су да потисну Лалину чету, али је њој убрзо стигла помоћ (вероватно нека од рађевских чета), те су белогардејци опет сатерани у школу. Међутим, било их је много, није било изгледа да се школа заузме, па су се партизанске чете повукле у село Царину. У тој борби је погинуо десетар Миле Сремчевић. За време најжешће борбе, прича Јовановић, Јосип Антоловић Хрват и група бораца око њега певали су Интернационалу.188 Чета Живорада Љубичића и Мике Вујковца су, по сећању Богосава Митровића Шумара, добиле задатак од самог Здравка Јовановића, команданта Ваљевског одреда, да нападну на белогардејце и четнике Рајка Марковића у Томњу и Кржави, да их по могућству опколе и униште и да из млина извуку два и по вагона брашна. Обе чете налазиле су се у колибама на Рупавцима. Задатак Љубичићеве чете био је да нападне на белогардејце у Томњу директно с југа, а чета Мике Вујковца од Кржаве, иза леђа. Са једном десетином у резерви командир Љубичић је обезбеђивао одступницу према Рупавцима. Чете су кренуле на задатак око 24 часа. Белогардејци су били потиснути из Томња, али Вујковчева чета није садејствовала, те су се белогардејци средили и у зору извели три јуриша на партизане. Чета се повукла на Рупавце.189 Први покушај да се противнападом заустави и потисне непријатељ, завршио се неуспехом. После 2—3 дана непријатељ је ипак напустио Ставе и преместио се ближе Крупњу: белогардејци у Толисавац, а четници у Бањевац. После састанка са шабачким Окружним комитетом и руководством Подринског одреда инструктор ПК Милош Минић одржао је састанак са Окружним комитетом за ваљевски округ. Пошто је размотрио ситуацију и перспективе даљег развоја, ваљевски ОК је донео „следеће главне закључке": Освајањем слободне територије окупатор је нанео велику штету ослободилачком покрету, али није угушио устанак, јер није успео да уништи живу снагу партизанских одреда. „Борба се наставља, али треба прећи од фронталног на герилски начин борбе". Одреди треба, по могућству, да се „врате на своје терене", да се учврсте, ојачају и повећају.190 По свему судећи, овај састанак је одржан после пријема вести о паду Ужица и повлачењу Врховног штаба и Централног комитета КПЈ на југ. Обавештење је одмах прослеђена Окружном комитету за шабачки округ, који се налазио у Доњој Оровици, спреман за покрет према Торнику.191 „Пре покрета — пише Селе Јовановић 3. децембра — сазнајем да су непријатељске снаге продрле од Краљева, Крагујевца и Ваљева у Ужице, (6.000... борбе 4 дана)". Нова ситуација је утицала на штабове Ваљевског и Подринског одреда да измене одлуку о смештају позадинских делова. Заједничка колона је била већ у покрету, а задржала се нешто дуже у Горњој Оровици, док је одбијала напад оровичких четника. Ту је стигла наређење штабова одреда да се цела колона врати на Прослош Уз обавештење и наређење Окружном комитету су, изгледа, саопштени и неки ставови усвојени на састанку ваљевског партијског руководства. Селе Јовановић је и то записао, онолико колико је њему речено: „Свакако озбиљан ударац партизанском покрету. Али шта? Зар ће се тим тешким ударом (губитак значајне материјалне и идеолошко-политичке базе) уништити партизани и партизански покрет у Србији, у целој земљи? Не! И не!... — Има нови моменат: Прелази се на строги герилски рат... коморе, овог силног баласта, неће више бити... сви идемо у чете — рекао ми је друг ...,"192 Падом Ужица покидане су све везе преосталих партизана у западној Србији са вишим партијским и војним руководствима. Огромна одговорност свалила се на инструкторе ПК-а, окружне комитете и штабове одреда, јер је ситуација била изванредно тешка. Остатак слободне територије обухватао је сиромашан планински предео јужно од линије Ваљево — Пецка — Крупањ — М. Зворник до северних падина Медведникаг Јабланика и Повлена, и од Дрине до пута Ваљево — Ужице. Около су били начичкани гарнизони Немаца, белогардејаца, Љотићевих добровољаца и четника. У тај простор све више и све дрскије убацивале су се групе „легалних" четника, повезивале се са дезертерима и остацима четничких одреда Драже Михаиловића, организовале их и вршиле препаде на мање делове партизанских снага. На том уском простору пррхкупиле су се јединице Подринског и Ваљевоког НОП одреда и Тамнавски батаљон Посавског одреда. Осим њих, на подручју западне Србије, већа група партизана окупила се на планини Тари, изнад Бајине Баште, где је 5. децембра формиран Рачански батаљон Ужичког НОП одреда, али ове две групе партизана нису биле повезане. Партизанска групација, сконцектрисана почетком децембра у широј околини Пецке, представљала је чврсту и борбену ударну снагу. Иако окружена многобројним непријатељем, она ни бројно није била слаба — прикупљено је око 1.600 наоружаних бораца, не рачунајући партизане из позадинских делова (болница, комора и радионица), смештених у засеоцима Драгодола.193 Требало је одлучити шта предузети са том не малом снатом и како се поетавити према осетно смањеној слободној територији. На иницијативу ваљевског ОК одржано је 4. децембра у Драгодолу саветовање политичких и војних руководилаца Ваљевског и Подринског одреда и Тамнавског батаљона „поводом губитка ослобођене територије".194 Подрински партизански одред представљали су на овом састанку командант и политички комесар Одреда, Небојша Јерковић и Стјепан Филиповић. Ваљевски одред је заступало 7, а Тамнавски батаљон 4 представника.195 О саветовању у Драгодолу сачуван је извршни документ.196 То је, у ствари, записник са саветовања који, у врло сажетом облику, садржи најважније моменте: концепт усменог реферата Милоша Минића Црног, најважније закључке и најбитније ставове и примедбе исказане у дискусији, означене редним броје-вима од 1 до 11, што је доказ да су сви учесници саветовања учествовали у дискусији. Према овом документу, поводом губитка ослобођене територије уочени су, претресени и оцењени следећи највзжнијр моменти: 1. Непријатељска офанзива у Србији. Пошто је оценио да је слабост и недовољна зрелост националне-револуционарне борбе у Европи представљала „повољан услов за непријатеља", јер је омогућила Немцима да пребацују снаге и: једне земље у другу („казнена експедиција дошла је из Француске"), референт је истакао да су деловањем унутрашњег непријатеља против НОП-а створени најважнији „услови офанзиве који су довели до успеха". Издаја „Равногораца" и борба против њих, због које су партизанске снаге биле концентрисане према четницима, а ослабљене према окупатору, успела непријатељска саботажа у фабрици оружја и муниције у Ужицу,197 која је огромно оштетила НОП, то су били најтежи „за нас неповољни услови". Анализирујући даље који су „успеси и неуспеси офанзиве", референт је констатовао значајне успехе непријатеља: освојио је градове које су држале партизанске снаге, лишио је партизане редовног снабдевања муницијом, успео је да привремено поремети везе одреда и команди и да „испремеће" снаге партизанских одреда. Као последица свега тога јавља се извесна депримираност код маса и код колебљивих елемената из одреда. Међутим, непријатељ није постигао оно пгго му је био главни циљ у офанзиви — и то је њен највећи неуспех — није успео „разбити наше одреде". Из тога следи претпоставка да ће „непријатељ, вероватно, предузети акције по селима са јачим јединицама, с циљем да нас потуче и разбије." 2. Промена дотадашње тактике и метода борбе партизанских одреда. И овога пута, као и раније када је непријатељ разбијао фронталну одбрану слободне територије, лоново је закључено као основно: „Од фронталне борбе прећи на герилску". Задаци партизанских одреда у новој оитуацији, према концепту реферата, јесу: вршити ноћне препаде на непријатељске логоре, ради заплене оружја и муницаје, застрашивања непријатеља и стварања панике у његовим редовима; систематски рушити комуникације, онемогућити саобраћај на свим путевима и тако непријатељу спречити приступ на територију на којој оперише одред. Да би се извршили такви задаци, потребно је „организационо прегруписање одреда": створити веће партизанске јединице од 150 — 250 људи; осигурати чврсте везе међу јединицама и везе штабова са јединицама. Поред ових, основних и главних задатака, наведене су и „споредне акције одреда": сакупљање оружја и муниције од четничких и партизанских дезертера; уништавање петоколонаша и реквизиција вишка имовине, хране и другог из њихових кућа; набавка хране и конспиративно смештање у брдским селима. Разматрања о новим начинима борбе у дискусији забележена су у неколико шкртих, уопштених реченица: „Форме војне организације треба прилагодити тактици непријатеља". — „Дискреција у чети о покрету". — „Схватити потпуно прелаз на методу герилске борбе. Депресија у народу ствара могућност пораста и оживљавања пете колоне. Зато се јединице не смеју задржати дуже на једном месту. Зато покрет, покрет, покрет". 3. Политички задаци, постављени на саветовању, налагали су појачану активност и у одредима и са народом: сваком партизану објаснити новостворену ситуацију и промену тактике; подићи веру партизана у победу и на још већу висину борбени елан. Подићи веру народа у победу. Позивати на јединство српског народа. Политичко-пропагандни рад у позадини, због отежаних услова за рад чланова Партије у селима, треба да спроводе и организују партијске ћелије у одредима и да у сваком селу, где год дође партизанска јединица, сазивају сеоске зборове и састанке по засеоцима. У дискусији је предложено да се сасвим „компромитовани" (познати) чланови КПЈ повуку у одред, „уколико се тиме не ликвидира партијска организација у позадини". У погледу садржаја политичког рада истичу се два задатка: „Објаснити народу услове офанзиве непријалеља. Нарочито повезивати ову офанзиву са издајом четника и раскринкавати четнике... Позивање нових добровољаца у борбу за хлеб и слободу! Парола хлеб и слобода треба да постане најпопуларнија парола у овом крају". Закључци заветовања, како су забележелни у документу, гласе: 1)   Потребни су џиновски напори чланова партије да се одрже, учврсте, ојачају и повећају партизански одреди. 2)    Потребно је учврстити везу са народом. 3)   Потребно је повећати до највеће мере истрајност и борбеност наших одреда. Истрајно пребродити и ове најновије тешкоће, победа ће бити наша". У драгодолском „записнику" нема ни једне речи, ни у реферату, ни у дискусији, ни у закључцима, о повратку одреда у крајеве где су формирани. Међутим, Милош Минић пише после пола године у извештају Покрајинском комитету да су на том саветовању „углавном усвојени закључци ОК-а Ваљево", а међу њима је најзначајнија била одлука „да се по могућству одреди врате на своје терене". Премда је на саветовању било дискусије о преласку на герилску борбу, у документу се не помиње никаква конкретна одлука у погледу даљег распореда и дејства партизанских јединица, прикупљених у околини. Ако би судили само по „заШ1снику", скуп војних и политичких руководилаца партизанских јединица више је личио на партијско саветовање ширег значаја: претресана је општа ситуација, заузети општи, принпипијелни ставови, изведени општи политички закључци, одређена општа линија даљег рада. Све је то, несумњиво, било и потребно и корисно, сви су ставови и закључци били на месту и „одговарали су доцнијим директивама ЦК-а и ПК-а". Међутим, ситуација је већ тада била критична. Да ли су учесници саветовања имали праву представу о томе или су се, више него што је требало, надали да су везе јединица и команди привремено поремећене и да су партизанске снаге привремено испретуране - не види се из драгодолског документа. Нема помена ни о томе каква обавештења су учесници саветовања имали о снази непријатеља иза прве линије окружења око Драгодола, како се припрема и шта смера. Скоро цела партијска организација шабачког, ваљевскот и посавског округа налазила се у одреду, а са оно мало чланова партије што је остало на терену везе су биле прекинуте или су постале крајње несигурне. Посебне обавештајне мреже није ни било. Није се онда ни могло знати шта се гомила иза уског хоризонта око кршевитог, беспутног и у свему оскудног побрђа планиског ланца Јагодње, Соколских планина, Медведника, Јабланика и Повлена. Међутим, из других извора, претежно по сећању учесника НОР-а, зна се да саветовање у Драгодолу није остало само на општим закључцима. Штабови Подринског и Ваљевског НОП одреда и Тамнавског батаљона споразумели су се и разрадили заједнички план даљег рада и дејства партизанских снага. Једна од одлука била је да се Тамнавски батаљон врати на свој терен. Из рејона села Драгодола батаљон је кренуо ноћу 6/7. децембра, успешно се пробио у Подгорину и избио у околину Коцељева. Ту се задржао неколико дана испитујући ситуацију према Коцељеву и на друму Ваљево — Шабац. Неколико курира послао је ради извиђања у Тамнаву. За то време непријатељ је непрекидно довлачио појачања окружујући батаљон. Уз свакодневне борбе Тамнавски батаљон је успешно одолевао навали непријатеља све до ноћи 10/11. децембра, када се пробио натраг према Драгодолу. За. то време претрпео је осетне губитке (преко 20 погинулих), не извршивши задатак - продор у Тамнаву и испитивање ситуације на свом ранијем терену.198 Друга одлука, на основу Драгодолског саветовања, била је да се ослободи Крупањ. Подрински одред и Рађевски батаљон Ваљевског одреда добили су задатак да нападну и протерају јаче осигуравајуће делове непријатеља, истурене ради одбране Крупња на линији Толисавац — Бањевац — Томањ — Кржава — Брштица — Столице. Од три батаљона Руског заштитног корпуса, један батаљон, јачине 350 људи, био је размештен у Крупњу и поменутим селима, а пола батаљона (око 170 људи) је постављено у Столице. Четници Рајка Марковића, чији је „штаб" био у Бањевцу, и Михаила Поповића из Врбића, заједно око 400 људи, били су распоређени по групама уз белогардејце, а упадали су и у друга села. После пада Крупња и Столица, добровољачке јединице се не помињу у овом крају. Изгледа да Окружни комитет КПЈ за шабачки округ и Штаб Подринског одреда, заузети саветовањима и планирањем, нису одмах предузели мере да све борце обавесте о „новонасталој ситуацији", односно о паду Ужица, повлачењу Врховног штаба за Санџак и губљењу слободних територија. Прве вести о томе борци су сазнавали незваничним каналима, оне су добијале ону специфичну димензију страшних „коморџијских", позадинских гласина и могле су врло штетно деловати. Како се, рецимо, у Вуковој чети сазнало о тим значајним догађајима око 4. децембра, пише Бранко Остојић: „Иако већ три дана имамо добру храну и одмор, међу борцима се почело причати о врло тешкој ситуацији у којој се Одред налази. Пушкомитраљезац Веса је чуо, не знамо од кога, да се Врховни штаб из Ужица повукао, да су Немци поново окупирали Ужице, те да постоји могућност да и наш Одред крене у Босну. Овакве вести команда чете уопште није демантовала". Срећом, то није потрајало дуже. Седмог децембра ујутру из Драгодола, како каже Селе Јовановић, „врши се покрет свега. Штаб се креће. Другови и другарице полазе у одређеном правцу: за поједине чете". Четама, које се налазе на Петриној стени (Лалина и Лозничка), на Рожњу (Исаилова и Бајаличина), у Лазама (Јововићева) и Узовници (Вукова), чланови ОК и Штаба Одреда носе обавештења о ситуацији и наређење за напад на Крупањ и Столице. Партизански напад на Столице изведен је 8. децембра.199 За ту акцију биле су одређене Вукова и Лозничка чета Подринског одреда и Шумарева. чета Рађевског батаљона. Вукова чета је из Узовнице кренула ујутру око 4 часа заметеним стазама преко Рујевца и Мачковог камена за Борању. Код спомевика на. Мачковом камену дочекали су је Данило Лекић Шпанац, Душан Остојић, Здравко Шестић, Милан Ђаковић и Богосав Митровић Шумар са четом. Пошто се Вукова чета одморила око пола часа, сви су пошли до Црног врха на Борањи. Одатле, обе чете су се упутиле правцем Турски гроб — Капетанова вода — Столице. Вукова чета је имала два вода са око 70 бораца, о од наоружања, осим пушака, по један пушкомитраљез у сваком воду. Шумар је водио у напад око 30 бораца; имали су једам пушкомитраљ ез.200 Што се тиче учешћа Лозничке чете, записано је само да је „у заједници са осталим јединицама Мачванског партизанског одреда извршила напад на Столице".201 Са наређењем за напад она је, вероватно, поред плана и свог задатка, добила посебан правац кретања до полазног положаја. Код Капетанове воде Вук и Шумар су саопштили борцима задатак, бројно стање непријатељске посаде и распоред партизанских снага. Раздвојиши се у три колоне, које су предводили Вук, Цикота и Шумар, партизани су опрезно заузели положаје за напад. Први вод Вукове чете (водник Живан Витомировић Галама) кренуо је левом страном пута од Крње јеле до пута који се из Костајника пење на Столице и неопажено се привукао на косу, која се са северне стране уздиже непосредно изнад барака где су били смештени белогардејци. Други вод Вукове чете (водник Милорад Спасојевић Бели) заузео је положај на брду с десне стране потока Брштице, југозападно од барака. Са овим водом био је комесар Цикота. Са неколико бораца из Галаминог вода командир Вук је посео косу на. левој страни потоска Брштица, иза управне зграде и западно од барака. Са тог места могао је да управља акцијом водова и да туче бараке бочном ватром. Шумарева чета се распоредила на Козјој стени (нема је на карти), јужно од барака. Приљубљене уз косу на коју се испео Галамин вод, бараке су биле лицем окренуте према Козјој стени. Шумарева чета је могла ефикасно да туче у врата иа баракама и узан простор испред њих. Положај Шумареве чете и Спасојевићевог вода раздваја од барака стрма, подужа падина и јаруга којом тече поток Брштица. Приступ од барака на ту страну је врло тежак. Лозничка чета је имала задатак да преко села Брштице пређе поток Брштицу и пут Столице — Крупањ, да избије на косу североисточно од Столица и да отуда нападне ненријатељску посаду у Столицама. Команир чете даће плавом ракетом знак за почетак напада, „одређен за 15 часова, односно чим чета стигне и поседне положај изнад барака".202 У случају повлачења зборно место свих чета биће код Капетанове воде. Пред излазак на положај Галама је послао патролу да успостави везу са Лозничком четом. Патрола се вратила — чета није била стигла на одређено место. „Са великом нервозом очекивали смо знак за напад — пише Бранко Остојић. Страховали смо да нас непријатељ не открије. Сви белогардејци били су у баракама, сем стражара који је шетао испред бараке и једног извиђача на брду изнад рудника". Стражар је приметио људе на Козјој стени и дао знак за узбуну. Белогардејци су истрчали из барака. Истог часа Шумар са пушкомитраљезом и његова чета почели су тући. Настала је гужва пред баракама, а онда су белогардејци јурнули на косу изнад барака, где је био Галамин вод. Са растојања од тридесетак метара партизани су их засули митраљеском и пушчаном ватром и ручним бомбама. Белогардејци су за час устукнули, поново се прибрали и још жешће јуришали. Док су једни ухватили заклоне и пуцали, други су покушали да се привуку пузећи уз брдо, трећи су трчећим кораком јурнули кроз поток према положају где је био командир Вук, а четврти су кидисали уз брдо на Спасојевићев вод. „Због овако опггрог њиховог насртања на наш положај, другови су се повлачили у нереду и без плана — пише Драга Беатовић, који је у борби био непосредно уз Вука. На положају смо остали задњи Вук и ја... и скоро истовремено рањени. Обзиром да сам лакше рањен, некако сам успео да се извучем преко једног рова, а Вук је остао на положају и свакако ту погинуо".203 Глас о Вуковој погибији брзо је пренет до Галамршог вода, који је одбио неколико узастопних белогардејских јуриша и чврсто се држао на коси. Скоро истог часа белогардејци су поново насрнули и ранили пушкомитраљесца Живана Васића Белог. Вод је почео да се повлачи. Галама је прилегао за Васићев „шарац" и са још четири борца штитио одступницу. Белогардејци су ставили ножеве на пушке, њихов строј се дигао са земље и пошао на јуриш. Задржавајући их кратким рафалима и Галама је одступао, прикупио вод и одвео га до Капетанове воде. Други вод је одбијао нападе све до мрака, не знајући да је Вук погинуо: „Велику улогу у задржавању слепог срљања непријатеља на нас — пише Милан Дикота — имао је пушкомитраљезац овог вода друг Станимир Марјановић. Брзо је мењао положај, отварао пар кратких рафала, стварао утисак да располажемо са више аутоматског оружја и тако смо успели приковати непријатеља за земљу". Обе партизанске чете су се прикупиле на заказаном меету код Капетанове воде, а одатле касно у ноћ стигле на Црни врх. У задимљеној појати болничарка је превила тројицу рањеника. Пушкомитраљезац Васић је издахнуо на рукама другова који су га изнели с положаја. Због тескобе, борци су се на смену грејали и одмарали. Смрт Вука Цвијановића значила је велики губитак за Подрински партизански одред. После смрти још за живота легендарног Мике Митровића Јарца, Вук је постао други легендарни командир, појам правог партизанског руководиоца. Вукова чета је важила за најбољу чету у Одреду, сматрало се — искључиво његовом заслугом. „Када смо стигли на раније одређено место, пише Цикота, погледом сам тражио Вука. Није га било. Пришао ми је Драга Беатовић и рекао да је Вук погинуо. У том часу осетио сам страшну празнину. Ћутао сам, нисам био у стању да мислим. Зар је могуће да смо изгубили тог дивног младог човека, кога су красили племенитост, лепота, велико поштење, комунистичка скромност и храброст. Празнину је осећала цела чета... Погнутих глава маршевали смо кроз Борању, газећи дубок снег".204 Глас о Вуковој смрти брзо се разнео. Није било борца који није осетио исту страшну празнину и који му није одавао пошту маршујући погнуте главе, као и његов најближи сарадник. Милан Цикота пише да је међу партизанима на врху Борање, које је затекао после повлачења од Столица, био један од виших партизанских руководилаца,205 који га је „добро изгрдио" због напада на Столице. „Рекао ми је, да смо за напад морали сачекати чету друга Лале Станковића, 206 а затим јачим снагама извршити напад. Међутим, Вук није никога чекао, јер је у себе и своју чету улио велико самопоуздање. Осим тога, примљени подаци о малом броју непријатеља у Столицама били су потпуно нетачни". У одбрани Столица белогардејци су претрпели знатне губитке. Сутрадан су по околним селима мобилисали запреге и санке да преносе мртве и рањене у Крупањ, ради сахране и смештаја у болницу. По причању сељака било је око 50 избачених из строја, рањених и погинулих.207 У зору 10. децембра на Црни врх је стигао Душко Остојић и саопштио наредбу Штаба Одреда: за командира чете ггостављен је водник 1. вода Живан Витомировић Галама, који се истицао личном храброшћу у свим борбама и другарским односом према борцима. Ипак, још није био примљен у Партију. То га је погађало и тиштало. Веровао је да се ради о неповерењу, а знао је да за то нема разлога. „Чињеница је да је наша партијска ћелија имала секташки однос према њему" — каже Цикота.208 То је донекле спутавало Галаму да у пуној мери испољи својства изврсног партизанског командира, која је поседовао. За напад на Крупањ биле су одређене три чете Рађевског батаљона и три чете Подринског одреда — Лалина, Исаилова и Бајаличина. Једна рађевска и Лалина чета напале су 9. децембра предвече на белогардејце и четнике на Мраморју.209 Непријатељ (нарочито белогардејци) распологао је са више аутоматског оружја и муниције. После жестоке борбе, партизански напад је одбијен. Сутрадан су белогардејци и четници прешли у противнапад и после неколико јуриша успели да потисну партизанске чете.210 Лалина чета се повукла на Петрину стену, а рађевска чета у Шљивову. У мемоарској грађи нема података о борбама на десном крилу — од Врбића према Толисавцу, ни на левом — код Томња и Кржаве. Селе Јовановић је описао покрет Бајаличине чете 8. децембра са Рожња „за неко место више према Крупњу с јужне стране". После одмора у Постењу, чета је по јакој мећави лутала целе ноћи и „после десеточасовног марша" нашла се на Борањи, на Црном врху.211 Да ли је требало да од Постења удари старим крупањским путем према Томњу, па промашила пут — не зна се. Утисак је да је план напада на Крупањ и Столице био поремећен и само делимично изведен због пропуста у организацији, што је довело до неуспеха. Десетог децембра Галамина, Бајаличина и Шумарева чета су се прикупиле код „познате куће на крупањском путу" недалеко од Рујевца, извршиле покрет и стигле „у шљивовске колибе" (између Петрине стене и Шљивове).212 Сутрадан је Штаб Одреда извршио нов распоред чета. Галамина чета је упућена у насилно извиђање непријатеља, спустила се у Шљивову, где је наишла на јаке четничке снаге, вратила се до Петрине стене, а одатле је упућена у Царину. На Петриној стени је остала Лозничка, а на Рожњу Исаилова чета. Пошто су четници из Љубовије и Горње Оровице постајали све активнији, још две чете су упућене на ту страну: Бајаличина на Прослап, а Лалина — по други пут — у Горњу Оровицу. Први препад на оровичке четнике Лалина чета је извела после њиховог напада на колону позадинских делова Ваљевског и Подринског одреда. Чета је ноћу 4/5. децембра изненада упала у село, опколила неколико кућа у којима су биле смештене групе четника и њихове вође. Извршен је претрес кућа свих четника из села. Пронађене су многе ствари које су четници опљачкали препадима на партизанске коморе и мање јединице. Десетине четника је заробљено и спроведено у Драгодол, где им је суђено и већина је осуђена на ликвидацију. Заплењена је имовина неколицине најокорелијих зликоваца и пљачкаша. После два дана чета се вратила на Рожањ. Приликом другог препада четници су се разбегли. После два-три дана Лалина чета се вратила на Прослоп. Да би искористили успех постигнут одбијањем партизанских напада у рејону Крупањ — Столице, четници и белогардејци су 13. децембра предузели напад на партизанске снаге у правцу Гуњака и Петрине стене. Дошло је до огорчених борби, које су трајале два дана. Чете Рађевеког батаљона и три чете Подринског одреда — Лозничка, Исаилова и Галамина — одбиле су више узастопних, силовитих налета непријатеља, прешле у противнапад и заузеле Ставе и Шљивову. Рађевски батаљон је продужио напад од Толисавца и Шљивове на Мраморје, последње упориште четника и белогардејаца испред Крупња. Овај напад, који је отварао могућност за освајање Крупња, није успео због једног неспоразума. Партизанима се иза леђа појавила једна четничка чета, а они су мислили да им стиже у помоћ једна чета, Подгорског батаљона. Кад су их четници напали, чете рађевскот батаљона морале су да се повуку према Белој Цркви и Гуњацима, а чете Подринског одреда према Царини и Рожњу.213 После драгодолског саветовања политичко обавештавање чета је редовно. У Драгодолу је организована заједничка техника шабачког и ваљевеког ОК и штабова одреда, која је интензивно радила. Нарочито је брзо реаговала на свакодневне веети са фронтова, које су почињале да бивају све повољније. Из дневника Села Јовановића се види како су те вести брзо стизале до чета. Влада Велике Британије објавила је рат владама Мађарске, Румуније и Финске 7. децембра, а Селе Јовановић је за те догађаје сазнао већ сутрадан, иако је био на маршу са Бајаличином четом. Данило Лекић Шпанац је читао окупљеним партизанима радио-вести 10. децембра: „Јапанске подморнице потопиле су 24 америчка брода (ступање САД у рат). На руском јужном фронту Тимошенко и даље жестоко прогони Немце". То су биле вести које су Радио-Лондон и Москва објавили дан раније. Следећих дана Селе Јовановић бележи још неколико података о партијској и политичкој активности: 10. дец. — „Састанак по разним питањима и погрешан став Ујака због уласка Јапана у рат"; 12. дец. — „Васпитна група Скоја. Дискутујемо нека места из органа Скоја „Омладинека борба... Читамо повољне вести на фронтовима, о совјетској офанзиви на целом фронту: Тула, Азовско Море. Четна критика: командир отвара и руководи"; 13. дец. — Уништење фашиста „дефинитивно почиње совјетском офанзивом на свима фронтовима: Брјанск и Вјазма и улажење Америке у рат... Спремам се да одмах одржим скојевски састанак са омладинцима из другог вода Б. (Бајаличине) чете. Увече слушамо сјајне вести са источног фронта, вести о безглавом повлачењу фашиста (Бајалица чита). — Фашисти уништавају свој ратни материјал... партизани само заробљавају војнике и оружје"; 14. дец. — „Спремамо чланке за први број наших четних новина „Партизан" — тако се зове лаш лист... Бугарска је објавила рат Енглеској и Америци".214 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument