НЕПРИЈАТЕЉ ОСВАЈА ПАРТИЗАНСКЕ БАЗЕ У то време, са источног фронта је већ била пристигла 113. дивизија на простор Јагодина — Крушевац. Штаб 18. армијског корпуса с генералом Бемеом на челу интензивно је вршио припреме за концентричан напад на центар слободне територије и главну базу устанка, на Ужице.155 Требало је да једна од три колоне 342. дивизије, „Група запад", изврши продор од Ваљева, преко Пецке и Прослопа, до Љубовије а одатле, преко Рогачице и Бајине Баште, да нападне на Ужице. Брзом напредовању ове колоне требало је да допринесу немачке и квислиншке јединице од Лознице и Ковиљаче освајањем Зајаче, Столица и Крупња. Општи напад у правцу Ужица требало је да почне 25. новембра. Стога је немачка команда предузела мере да до тог дана што више ојача своје снаге у Лозници и Ковиљачи. Пошто више није имала на располагању немачких јединица, укључени су добровољци, белогардејци и четници. Од руских емиграната, белоградејаца, формиран је „Руски заштитни корпус" (Russisches Schuizkorps), ради појачања заштите индустријских објеката, а у саставу немачких окупационих трупа. У већим деловима белогардејци су приспели у Шабац 20. и 21. новембра. Обично добро обавештени Глиша Бабовић је записао: „Сад их има око 2.000". Српска добровољачка команда, односно команда Љотићевих добровољачких одреда, упутила је 9. добровољачки одред на простор Шапца и Мачве. Са призвуком горке ироније Глиша Бабовић записује 21. новембра: „У Шапцу сада има: немачке, српске и руске војске, немачки и српски жандарми; градска и државна полиција, финанси. Цео град се шарени од униформи."156 Љотићевци су намеравали да све лозничке четнике, који су се предали Немцима, упишу у 9. добровољачки одред. Пошто им то није успело — четници су желели да остану као четнички одред „веран Недићевој влади" — љотићевци су Немцима дотурили обавештење, да међу лозничким четницима има доста устаника, партизана и четника Драже Михаиловића који су учествовали у борбама против Немаца и који нису искрено лојални, већ хоће да се прикрију. Извршена је провера, па су Немци затворили у конц. логор 195 четника.157 Од преосталих „национално исправних" четника, њих око 150, формиран је Лознички четнички одред, који је по мањим деловима распоређен у Лозници, Драгинцу, Великом Селу, Брњцу и Козјаку, ради обезбеђења мостова на реци Јадру и контроле прелаза преко њих. За војводу лозничког постављен је Дамјан Дака Тешмановић. Он је био један од оних четничких команданата, раније поменутих у немачким извештајима, који су се предали почетком новембра. Немци су га послали у Београд Милану Иедићу и Кости Пећанцу. Отуда се вратио као „војвода".158 Под његову команду стављени су и четници Рајка Марковићаг који је постављен за „четовођу". Око подне 24. новембра, из гимназијског дворишта у Шапцу кренула је јака моторизована колона: 16 тенкова и великхс део белогрардејаца на камионима, у правцу Лознице. Белогардејци су причали да иду у Крупањ. Остатак је отишао из Шапца „у Крупањ" 26. новембра.159 Сви делови немачке 113. дивизије стигли су 24. новембра са источног фронта. Штаб 342. дивизије издао је заповест за уништење партизана у простору Ужица.160 Сутрадан је једна. колона обележила почетак напада на Ужице наступањем из Ваљева правцем Пецка — Љубовија. „Како у простору Ваљево — Ставе — Пецка није било партизанских снага, Немци су дошли са моторизованим јединицама до села Става (Ваљевских), где су заноћили, а сутрадан ушли у евакуисану Пецку. Око половине непријатељских снага прешло је преко виса Прослоп и заноћило 26. новембра у селу Доња Љубовиђа".161 Врховни штаб НОП одреда Југославије одржао је 26. новембра у Ужицу састанак „са војним и политичким руководиоцима НОП одреда који су били захваћени непријатељском офанзивом, донео одлуку да се што упорније брани слободна територија западне Србије, а потом да се део снага повлачи за Санџак, а други део забаци непријатељу за леђа и даље дејствују на додељеним подручјима".162 Колико је познато, нико од војних и политичких руководилаца Подринског НОП одреда није учествовао на овом састанку, а нема ни помена о томе да је Одред примио наређење у духу ове одлуке Врховног штаба. Заповешћу 342. дивизије за напад на Ужице била је одређена самостална активност 3. батаљона из Лознице, а као први задатак — заузршање Зајаче. О заузимању Зајаче Штаб батаљона поднео је 26. новембра следећи извештај: „25. 11. извршен је већи подухват на Зајачу. Фабрика је опкољена и поседнута. Уз то су на висовима западно од Зајаче вођене огорчене борбе ватром. Делом су положаји комуниста заузети на јуриш. Комунисти су увек нестајали, чим су се наше јединице приближиле на око 100 метара, чему је погодовао и карактер земљишта. Оставили су за собом 25 мртвих. Плен: 2 пушке. Сопствени губици: 1 рањеник. После овог комунисти су покушали поново да препадом заузму фабрику, полазећи са југа, али су одбијени. Фабрика је потом поседнута од једне чете Руса, а на висовима, који је окружују, постављене су страже".163 Чета Пере Савића се повукла у Горњу Борину. Друга чета белогардејског корпуса, са нешто Немаца и четника, упутила се из Лознице и Ковиљаче за Радаљ, где је приспела 26. новембра увече. Нешто раније Вукова чета је повучена из Радаља и премештена на Раскршће, један од висова Борање, где се укрштају планиске стазе и сеоски путеви од Радаља, с. Планине, Горње Борине, Костајника, Зајаче и Столица. Због удаљености од насеља, чета се у Радаљу снабдела са нешто резервне хране (проје, сира и сланине). Избијањем у Зајачу и Радаљ, непријатељ је угрозио Столице. На угрожени сектор дошао је заменик команданта Одреда Данило Лекић Шпанац. Он је задржао чету Живорада Љубичића на Црвеној јабуци, а Вукова чета на Раскршћу била је, у ствари, резерва Штаба Одреда. Одатле, она се могла ^пребацити и употребити за одбрану Столица од Радаља, Зајаче, и Костајника, У сусрет немачкој колони која је наступала ка Љубовији Врховни штаб је послао три чете Ужичког и Посавског партизанског одреда. којима се прикључила и једна рађевска чета Ваљевског одреда. Пред зору 27. новембра оне су напале на непријатеља у Доњој Љубовиђи. После вишечасовне огорчене борбе, Немци су успели да надвладају партизане и да продуже кроз Љубовкју према Бајиној Башти.164 Истовремено је генерал Беме послао наређење 3. батаљону у Лозници да још у току дана предузме наступање према Крупњу.165 Требало је да батаљон привуче партизанске снаге и ослаби њихов притисак с леђа на „Групу запад". Ради стварања повољних услова за извршење задатка, немачки батаљон је 27. новембра после подне кренуо из Лознице да заузме положаје на Крсту и у Брезјаку, и о томе сутрадан известио: „Батаљон, који је наступао дуж висова са обадве стране друма Лозница — Крупањ, нападнут је ватром од јаких непријатељских снага код коте 221... После жестоке борбе ојачани 3. батаљон је заузео висински предео код раскрснице друмова Лозница — Крупањ, Лозница — Драгинац, сламајући испрва жестоки отпор непријатеља. Сопствени губици: 1 рањен. Плен: неколико ручних граната".166 Напад на Немце код Крста извеле су Лозничка, и Бајаличина чета. Приморане да надмоћнијем непријатељу препусте положаје код Крста, одступиле су до најближих погодних положаја: Лозничка чета на Бубањ, а Бајаличина до школе у Коренити. Немачки „брзи моторизовани одред" кренуо је из Лознице према Брезјаку. Пошто већ неколико дана није било немачких јединица на друму Лозница — Драгинац, коморџије Подринског одреда су се осмелиле и пошле колима од Брезјака у Корениту. Кад је наишао тенк, коморџије су се разбегле, оставивши кола и коње.167 „Брзи одред" је законачио у Брезјаку. Пре поласка у напад, 28. новембра ујутру, непријатељске снаге су се налазиле на следећим положајима: ојачани 3. батаљон на Крсту, његова главнина постављена за наступање правцем Коренита — Костајник — Столице, а „брзи моторизовани одред" из Брезјака преко Мојковића ка Крупњу; чете Руског заштитног крпуса — 3. у Зајачи, 1. у Ковиљачи и 2. у Радаљу.168 Са белогардејцима су биле и јединице добровољаца и четника. Магловитог и тмурног дана, 28. новембра, непријатељске снаге су кренуле у општи напад, свим правцима, на Столице и Крупањ. Под снажним притиском ојачаног 3. батаљона, који је с обе стране пута нападао пешадијом, док су путем надирали тенкови и друга возила, Лозничка и Бајаличина чета морале су да одступе са Бубња и од школе у Коренити. Оне су се целог дана повлачиле, поступно и под борбом — Лозничка чета преко Тршића, Манастирске шуме, Прњавора (засеока Корените) и Петрића (засеока Костајника), а Бајаличина чета висовима уз источну ивицу пута кроз Корениту. Јужно од Корените и Бајаличина чета је прешла на западну страну пута за Столице. Касно увече обе чете су се нашле западно од Костајника, на линији: заселак Радичевићи — вис Костајник — заселак Горња Мала. У 15 часова команда немачког батаљона је послала извештај Бемеу: „Батаљон, задржаван запрекама на путу и јаким отпором непријатеља, борбом је заузео у 12,30 часова висове са обадве стране Корените. Тренутно се налази у борби са јаким непријатељем на висовима југозападно од коте 367 (2 км јужно од Корените)."160 Данило Бакић каже да су Лозничка и Бајаличина чета у одступању водиле борбу с непријатељем „на брду Троношком, између Корените и Троноше. Ту се нарочито истакао водник Бата".170 У вечерњем извештају (у 22 часа) командант 3. батаљона је поново известио да „непријатељ пружа делимично жесток отпор" са обе стране пуута, да борећи се одступа вешто и поступно, са једног висинског таласа на следећи. „Друм је запречен на више места, а три моста су порушена. Батаљон је стигао на општу линију Горња Мала — Кикановићи, јужно од Костојника... Сопствени губици: 3 рањена. Непријатељски губици су око 40 мртвих".171 Немци су заноћили у Костајнику, у средини села. „У Петрића мали преноћиле су и једна немачка јединица и једна партизанска, а да није дошло до сукоба и да нису знали једни за друге, иако су међусобно били удаљени неких 500 — 600^ метара".172 Становништво је избегло из оних делова села кроз које су пролазиле непријатељске јединице и крило се по оголелим шумама и потоцима. У овом крају још није било снега, али су мразеви били врло јаки. Немци су ухватили неколико људи, које су спровели у шабачки конц. логор, спалили неколико слама, сена и две-три кошаре. У дворишту Виде Стефановић, млађе жене са малим дететом, пронашли су нешто муниције, неколико ранаца и кухињски казан — почетком новембра ту је била смештена једна партизанска јединица. Немци су је ужасно измучили и изнаказили. Силовали су је, онда јој исекли лице, прсте на рукама и најзад је заклали.173 На десном крилу партизанског фронта, на простору Цикоте — Ступница — Брезјак, чета Лале Станковића није била узнемиравана и није имала сукоба с непријатељем од повлачења из Лознице, скоро 15 дана. Кад је у Брезјак у први мрак стигла немачка колона из Лознице, командир чете Лала Станковић и водник Властимир Пантелић Уча послали су патролу у извиђање. Патрола је прешла друм и код једне воденице речицу Корениту источно од села и по добијеном задатку отишла кући једног сарадника НОП из Брезјака, који је чету обавештавао о кретању непријатеља. Нису га затекли код куће — склонио се кад су Немци ушли у село, али је жени оставио поруку за партизане, који дођу по обавештење: у Брезјаку се налазе 3 тенка, један војни аутомобил, два фијакера, којима су се довезли немачки официри, око 80 бициклиста, око 60—70 коњаника и 20 запрежних кола.174 Са Лалином четом је био политички комесар Одреда Стјепан Филиповић. У току ноћи чета је срушила дрвени мост на Ступничкој реци, између Брезјака и Драгинца, и посела положаје на брежуљцима дуж друма, на линији кота 144 — кота, 214 — Ступничка река (десна обала). Издато је наређење да нико не сме отворити ватру док се са десног крила, где се налазио вод Јосипа Антоловића Хрвата и политички комесар чете Радојица Ненезић, не чује ватра тешког митраљеза. Заседе су постављене у широком, развученом распореду, по десетинама. Испред заседа пружала се чистина, те је терен био прегледан. Ујутру 28. новембра, кад се сунпе рађало, указала се друмом од Брезјака немачка колона. Код срушеног моста колона је застала. Из тенкова, аутомобила и фијакера изашли су Немци да погледају препреку. Изненада, са десног крила Лалине чете, задобовао је тешки митраљез, а киша метака засула је Немце испред моста. Цела чета је отворила плотунску паљбу по немачкој колони. Запрепашћени, Немди су појурили да потраже какав било заклон. Мада су партизани добили наређење да не гађају коње, било их је доста погођених мецима. Настало је језиво рзање и врисак коња. Већина Немаца сјурила се у корито речице, да иза њене обале нађе заклон. Ниска и чиста обала није их добро штитила, па су почели да се окупљају иза воденице, али одатле нису могли да се извуку за онима који су имали више среће да умакну према Брезјаку, Партизанске десетине су се тада пребациле на повољнији положај, да са три стране туку воденицу. Да би омогућили повлачење групи иза воденице, Немци су вратили тенкове и један притерали близу обале и воденице. „Видели смо Немце, прича Степан Ковић, како се иза воденице појављују, потом како се прикрадају да се дограбе тенка. Чим би неки Немац покушао да се пребаци, ми би обасули из пушака. Немац је као покошен падао на земљу и губио се у реци".175 Извлачење Немаца испод убитачне ватре партизанског оружја трајало је до првог мрака. Тада се Лалина чета повукла у село, на вечеру и одмор. Штаб 3. батаљона, који је ишао са главнином, путем за Столице, није имао везе са „брзим одредом" до поноћи, али је чуо код њега „јаку борбену буку", а у 23,50 часова послао је Бемеу извештај: „Од курира који су се пробили до батаљона сазнало се, да се брза група, услед судара са далеко надмоћнијим непријатељем, који се утврдио у новим јаким запречним уређајима, повукла у Лозницу. Непријатељу су нанети осетни губици. Тачне податке о овоме није могуће дати. Сопствени губици: 1 мртав и 7 рањених. Дванаест коња."176 Тек што је чета Лале Станковића у свом кантонману почела да припрема вечеру, стигао је курир Стеван Берић — Шмурагић и донео наређење од команданта Одреда Небојше Јерковића, да се повуче иза Крупња и то у току ноћи, најкасније до 7 часова ујутру. У противном, постоји опасност да јој непријатељ пресече одступницу. Прекинуто је спремање вечере, борцима је раздељено нешто шећера — једина резерва коју је чета имала. Усиљеним маршем извршен је покрет према Столицама. Тек око 9 часова ујутру 29. новембра чета је била на домаку Столица и ту набасала на Немце, који су из Костајника већ приспели на брдо изнад Столица. Под јаком митраљеском ватром чета се пребацила преко друма Столице — Крупањ и повукла до Шљивове. Приликом пребацивања један партизан је рањен. Другови су успели да га изнесу.177 После огорчене борбе код Горње Борине против 3. белогардејске чете, добровољаца и четника, чета Пере Савића се повукла на Борању. Приликом повлачења делови чете су сачекивали непријатеља. У једном од тих жестоких окршаја погинуо је командир Петар Савић. Око подне непријатељ је ушао у Горњу Борину. Колону белогардејаца са четницима и неколико Немаца, која је од Радаља кренула према Столицама, дочекала је у заседи чета Живорада Љубичића код Црвене јабуке и, пропустивши претходницу јачине од око двадесетак људи, напала на главнину, разбила је и натерала у бекство према Радаљу. Чим је уочено кретање непријатеља од Радаља, Данило Лекић Шпанац, који је био са Љубичићевом четом, одјахао је на положај Вукове чете и наредио јој да трчећим кораком похита у помоћ чети код Црвене јабуке. Сматрајући да је непријатељ разбијен и да се тога дана неће више појављивати, Љубичићева чета је почела да спрема ручак. Међутим, за око један сат времена Немци и белогардејци су се средили и извршили жесток напад на Љубичићеву чету, која је заузела положаје у рововима из првог светског рата. Непријатељ је партизанску чету потиснуо из ровова и она се постепено повлачила у правцу Столица. На вису Турски гроб Вукова чета је прихватила Љубичићеву чету. Ту су обадве чете заузеле положај и у заседи дочекале наступајућег непријатеља. Намеравали су да опет пропусте претходницу и да изненаде главнину колоне, али је непријатељ сада био опрезнији, те је дошло до борбе само са претходницом, која је најурена натраг. Непријатељска колона се повукла у село Планину, где је заноћила у школи. После тога, Љубичићева чета је отишла у састав Рађевског батаљона Ваљевског партизанског одреда.178 Кад је непријатељ избио у Костајник, Горњу Борину и на Црвену јабуку, Штаб Одреда је наредио да се Столице евакуишу. До вечери сви позадински делови Одреда су напустили Столице и отишли преко Крупња у Шљивову. Пре тога. послато је нешто хране и веша на положај. Вукова чета је, добила веш „скоро за све борце". Изузев чете Лале Станковића, прикупљање Одреда је извршено код Капетанове воде. Сачувано је наређење команданта Небојше Јерковића командиру Лозничке чете, које гласи: „Друже Бакићу, Не знам, али требало је да ти Шпанац изда наређење за локрет. Ако он то није учинио, онда са Бајаличиним водом који се налази на Костајничком вису крени у правцу Капетанове воде на пут за Крупањ, који ћеш заједно с њим бранити и повлачити се, кад ти то ситуација буде налагала, према Крупњу. У кретању буди обазрив јер се Немци налазе лево испред тебе, а пошто су на Мачковом камену, могло би се десити да и у Крупањ стигну пре тебе. Ми треба да успоставимо везу јединица и линију фронта иза Крупња. Ком. Небојша".ш У току 29. новембра непријатељ се, углавном, задржао на положајима освојеним претходног дана или је незнатно напредовао. Према извештају команданта немачког батаљона, друм између Корените и Столица био је „темељито порушен" и са великим запрекама. Ангажован је пионирски вод да убрзано уклони препреке, возила су чекала код Костајника, а наступање је продужено са пешадијским деловима до Столица. Због пораза „брзог одреда" код Брезјака, немачком команданту је била нејасна ситуација на путу Лозница — Завлака. Стога је захтевао да се снагама које су остале у Лозници поседну и обезбеде раскрснице код Крста и Мојковића, а сам је слао извиђачке патроле преко Терзића у Рејиновац (код Брезјака). Опрезније су наступале и непријатељске снаге из Горње Борине и Радаља. Тек сутрадан ојачани 3 батаљон је „после оштре борбе" заузео Крупањ у 16,30 часова, а увече „после тешке борбе вођене уз потпору артиљерије" заузет је Толисавац.180 Из Крупња и Столица непријатељске јединице су продужиле наступање до оближњих села. Оставивши своје савезнике на фронту према партизанима, Немци су 3. батаљон повукли из Крупња. Батаљон је 1. децембра стигао у рејон Драгинац — Цикоте, а 2. децембра у Лозницу.181 Делови „Руског заштитног корпуса" распоређени су као посадне јединице у Зајачи, Столицама, Томњу, Крупњу, Рађ. Ставама, Белој Цркви, Мојковићу, Завлаци и Радаљу, на истуреним тачкама према партизанима. С њима су се налазили и четници и добровољци — у Томњу, Радаљу, Ставама. Главнина партизанских одреда западне Србије и Шумадије није могла да одоли навали немачких колона и да их задржи испред Ужица и Чачка. „Партизани су давали силовит отпор, — писао је касније Централни комитет КПЈ. Али партизани, који су били страховито измучени једномесечним сталним борбама са бандама Драже Михаиловића, нису могли да се одупру великој надмоћности Немаца".182 Јединице 113. дивизије заузеле су 28. новембра Чачак, а јединице 342. дивизије продрле су 29. новембра у Ужице. Браниоци „Ужичке републике" су одступили у Санџак, заједно са Брховним штабом и члановима Главног штаба НОПО за Србију.183 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument