ОДРЕД БРАНИ СТОЛИЦЕ И ЗАЈАЧУ После напада на четнике у Лозници и уласка немачких јединица у њу, чете Подринског партизанског одреда повукле су се на раније положаје, добро познате из борби против 342. дивизије у октобру, само у измењеном распореду. У Зајачи је остала чета Пере Савића, а Лозничка партизанска чета, смештена у селу Тршићу, излазила је на положаје на брду Бубањ. Пут Лозница — Крст — Столице запоселе су код школе у Коренити чета Димитрија Бајалице, с леве и чета Вука Цвијановића, с десне стране пута, од коренитске школе до Тешића мале, наспрам Брезјака. Раније положаје Вукове чете код Слатине и Брезјака посела је чета Лале Станковића. Чете се одмах сређују, чисте оружје, врше прерасподелу муниције, обучавају нове митраљесце... Са поседнутих положаја чете Подринског одреда поново су и још темељније прокопавале путеве — према Тршићу, Зајачи, Коренити, Драгинцу — рушиле дрвене мостове, наваљивале на пут огромна дебла и сурвавале с брда читаве стене. На путу Крст — Столице, кроз Корениту и Костајник, препреке су биле многобројне и јаке. Испред Столица и Зајаче неки прокопи су толико проширени и продубљени, да су представљали огромне „курјачке јаме". Партизани су их вешто прекрили грањем и замаскирали горњим слојем скинутим са пута, те се нису могле лако приметити. Основни задатак био је: не дозволити непријатељу да поново заузме Столице, Крупањ и део слободне територије око њих, и да успостави везу са деловима 342. дивизије у Ваљеву и 718. у Зворнику. У новембру 1941. године центар позадине и главна база јединица Подринског, а добрим делом и Ваљевског партизанског одреда, било је насеље рудника Столице. Столице су биле погодније од Крупња из више разлога. Непријатељ није рушио и палио Столице; остале су читаве све зграде и бараке, где су могле да се сместе радионице, комора и остало. Непријатељ и надаље није хтео да бомбардује Столице, јер се надао да их ускоро заузме и да почне да искоришћава рудник. Столице су биле прилично заштићене и самим својим положајем: куће и бараке су просто приљубљене уз окомито брдо, а постоје и разни тунели и природни заклони од напада из ваздуха. Столице су биле ближе јединицама на положају. Најзад, Крупањ је био потпуно спаљен и разорен. На Столицама је формирана Команда места. Командант места био је Мика Вујаковац, његов заменик Милош Вучковић, до тада командир чете у одреду Зечевић — Мартиновић, а командир посадне чете Бошко Стојковић Точкоња. Организоване су радионице: обућарска, кројачка (мушка и женска), пекара и кланица. Свакога дана из Столица су на све стране одлазиле пошиљке одеће, обуће, веша, муниције, поправљено оружје и следовања хлеба, меса, кромпира, пасуља, сланине — на коморџијским колима, товарним коњима или су о себи носили четни економи у пратњи 2 — 3 борца. Око Столица и Крупња, у најближим селима, биле су смештене резерве пшенице, масти, кромпира, пасуља и других намирница. У Столицама је вршена оправка оружја. Чете су слале босе и слаба одевене борце да се у Столицама снабдеју потребном одећом и обућом. Неке чете су, по водовима или десетинама, свраћале у Столице, да се борци окупају и очисте од вашки. Столице су постале центар партијског, политичког и културно-просветног рада. Формиране су групе за политички рад на терену. Сваком групом од по 4 — 5 партизана руководио је члан Окружног комитета. У тим групама су радили: Добросав Радосављевић Народ, Здравко Шестић, Душко Остојић, Милорад Петровић Ујак, Вера Благојевић, Миодраг Граор, Селе Јовановић, Милан Беловуковић Дева, Живко Ерчић, Момчило Михаиловић, Селе Јефтић, Аврам Росић, Душан Ђукић, Сава Шестић, Станко и Миодраг Трифуновић, Милан Ђаковић, Драгољуб Поповић... Групе су поделиле терен међу собом и свака на свом сектору одржавала зборове, водила разговоре са сељацима, делила пропагандни и агитациони материјал, читала чланке из „Борбе", одржавала састанке са. омладином и са женама, носила вести четама, читала их по селима. Од неколицине партизана и партизанки из ових група и из радионица био је формиран Културно-просветни одбор, који је издавао зидне новине „Глас слободе", умножавао вести, припремао програме за приредбе. Први такав програм изведен је у Столицама на прослави 24-годишњице октобарске револуције. На овој свечаности, одржаној у једној великој бараци^ најпре је о октобарској револуцији и ослободилачкој борби говорио Небојша Јерковић, затим је поручник Мартиновић говорио о издајству Драже Михаиловића (Мартиновић се тек био вратио из Ужица, обријао браду и скинуо кокарду). После тога је изведен програм од следећих тачака: Хеј, Словени, Партизан сам, тим се дичим, Падај сило и неправдо, Сељаче друже, докле ћеш тако, хорска рецитација „Ми знамо судбу" од Алексе Шантића, „На Газиместану" од Милана Ракића и „Поздрав српском народу" од Драгослава Томића, сељака — борца Ваљевског одреда. На крају је изведен скеч „Буна на дахије", актуелизиран и драматизован према народној песми, а дахије у овом скечу су били: Данкелман, немачки војни заповедник Србије, Недић, Пећанац и Аћимовић. Сутрадан, на приредби у Крупњу, говорили су Радован Вуковић и Влада Зечевић. Исти програм изведен је и на тој приредби и на осталим, следећих дана, у селима: Красава, Брштица, Костајник, Коренита — у последњем селу, код школе, 21. новембра — и за борце Бајаличине чете. „Лепо културно вече" у Столицама одржано је 14. новембра. Изведен је нов скеч „Равногорски патриоти" од Радована Вуковића. „Равногорски патриоти су прилично успели", по оцени Села Јовановића, који поново 20. новембра записује: „Да би се задовољио интерес једног вода, који се добро окупао, направили смо онако импровизовано једну културну приредбу која је ванредно успела: чланци из „Борбе" и говор Мила и сјајан одломак из „Како се калио челик". Савршено певане песме под руководством другарице командира".118 Посадну чету на Столицама сачињавали су партизани из радионица, из политичких група, из Културно-просветног одбора и неки борци из чета, који су се на Столицама опорављали од рана или болести. Ова чета је обезбеђивала Столице од изненадног непријатељског напада. У том периоду Окружни комитет и Штаб Одреда слали су поједине партизане у непријатељску позадину. Још крајем октобра Миле Ивковић и Здравко Шестић послали су из Љубовије Аврама Росића у Мачву да испита какво је стање и има ли изгледа за повратак Одреда. Аврам Росић се пробио, ишао до Салаша Ноћајског и вратио се у оно време кад су чете Подринског одреда наступале ка Мачви. У Чокешини су били Немци, а у Ј. Лешници је наишао на Бајаличину чету. У другој половини новембра Аврам Росић је са Душаном Ђукићем поново ишао у Мачву.119 Последње недеље новембра са Столица су упућени у Мачву Бошко Маринковић и Здравко Чупић. Они су стигли у Липолист, где су остали 3 дана. На повратку су за једну ноћ прешли Цер, Иверак и р. Јадар и сутрадан око 10 часова нашли чету Лале Станковића. Било је то онога дана када се чета (и цео одред) повлачила иза Крупња и Столица (последњи дани новембра). Нису ни долазили у Столице, већ су се са Лалином четом повукли у Шљивову. Два-три дана касније дошли су у Липолист, кући Здравка Чупића, др Жика Јанковић и Владимир Чачић. Ту су сазнали да су се Бошко и Здравко вратили у Одред. 120 Сваким одласком у Мачву у Одред су стизале вести о све тежој ситуацији и о све већем јачању непријатељских позиција — успостављањем власти, организовањем сеоских стража,, контролом кретања, јаком пропагандном кампањом, уценама путем економског притиска (реквизицијом, расподелом основних животних намирница, присилним одвођењем људи на рад у руднике). Истовремено је то и период врло интензивног политичког рада по четама и међу становништвом. Сваког дана, пре или после борбе, одржавају се партијски, скојевски, омладински, четни или водни састанци, читалачки часови и конференције са мештанима. Са Столица се брзо дотура четама свака пошиљка „Борбе" и „Омладинске борбе", редовно се шаљу вести са фронтова, умножене на шапирографу. Политички руководиоци носе и понеку књигу, читају одломке, или дају појединцима на читање. То истовремено одржавање борбене, војничке, и партијскополитичке активности лепо илуструју записи Села Јовановића: 12. новембар: „Формирали смо четни СКОЈ-евски актив". 13. новембар: „Кроз маглу и кишу — у Перину чету са истим задатком". 14. новембар: „Формирамо актив, мало агитујемо код сељака са наочарима из Костајника, читамо „Билтен", проглас о новој ситуацији са четницима, читамо нека места из „Рата и мира", места која говоре о Наполеону и његовом проводу у Москви, места врло актуелна и карактеристична за данашњу ратну сит. на Ист. фронту и за положај фашиста по сов. зими". 16. новембар: „Налазим се, кад ово пишем, у једној кући села Корените. Кућа је близу положаја... Увече је формиран актив, другови су добри, ићи ће, по свој прилици, све глатко и красно". 17. новембар: „Стижемо у Доњу малу Корените... предајем „Борбу", јубиларни број, један реферат, читају се чланци, дискутује... Одједном — пуцњи!... Борба је почела. Ја сам прешао у другу кућу. Ту читам приче о колективизацији... Увече формиран актив". 18. новембар: „Око 2 сата опет као по програму, почињу немачки топови... Ми смо спремни! Морал је више него сјајан!" 19. новембар: „На путу за Столице у једном успутном селу лепо су нас дочекали сељаци. Добијамо млека, а ми њима за узврат пропагандни материјал. — Ето, ту ћете моћи прочитати о борбама и успесима партизана у целој земљи — говорим". 20. новембар: „Припреме реферата о омладини". 21. новембар: „Формирам актив у логору (Столице). I састанак СКОЈ-евског Р. В. Присуствујем у 5,45 састанку партије. Сутра у 7 путујемо за чете!". 22. новембар: „Учврстите СКОЈ — потстичу нас другови... Истог дана, увече, контрола СКОЈ-евског актива и рада код Бајине121 чете". 23. новембар: „Увече, пошто су сви другови омладинци дошли... говоримо о свему: задацима, о повећаној активности, о дисциплини, о љубави, о другарству, читамо „Рад са четама". 24. новембар: „Идем код Босанца у десетину; све омладинци. Васпитна група — радимо, читамо, дискутујемо по чланку из „Борбе" о „Стаљину", говорим о потреби рада" 26. новембар: „У другој десетини Учиног122 вода... пошт смо угасили свећу, онако лежећи... разговарамо о међународној ситуацији, о источном фронту, о фронту у Либији и о свему ономе што ће доћи". 27. новембар: „Ми се осећамо комунистима, зато смо и дошли у партизане — говорили су ми једнодушно сви чланови кружока... Заговарам са Бајом састанак васпитног кружока. У пола вечере улази Баја: — Другови, покрет!... То Немци покушавају да контролишу да ли ми и ноћу чувамо пут".123 Сукоби са четницима око Лознице коснули су сваког борца. Мада је сукоб очекиван, ипак је то оставило мучан утисак, појачан неуспехом и жртвама код Лознице. Међутим, то није утицало негативно на морал и борбену готовост партизанских чета. Напротив, хапшење партизана., намера да се изруче Немцима, обмањивање примирјем, предаја Лознице — све је то појачало гнев и мржњу партизана према издајницима. Другу половину новембра чете Подринског партизанског одреда проводиле су свакодневно на положајима и у честим борбама са Немцима, Недићевцима, а касније и белогардејцима, али приморане да стално буду на опрезу и према позадини, по којој су вршљали дезертери, пљачкаши, мање групе из Јадранског, Церског и других четничких одреда који су се масовно осипали. Ти четници су били спремни на сваку подлост, на припуцавање и узнемиравање из даљине, иза леђа, на препаде из заседа. Партизани су разоружавали четнике, оружја је било толико, прича Данило Бакић, да су га морали закопавати.124 Овога пута, чете су биле много активније у извиђању непријатеља и прикупљању обавештења о његовим снагама и намерама. Тај задатак нарочито успешно је обављала Лозничка партизанска чета, у чијем саставу су били добри познаваоци Лознице и околине. Другог дана после повлачења од Лознице, 16. новембра, Лозничка партизанска чета је већ упозорила остале чете, на друму према Драгинцу, да буду опрезне, јер Немци имају намеру да продру у Драгинац. Била је недеља и водник Вукове чете Живан Витомировић Галама је запазио, да се сељанке из Корените спремају да иду у Лозницу на пијацу. Галама је предложио команди чете да, користећи ту околност, пошаље у Лозницу у извиђање младог борца — дечака од 14 година, Драгољуба Дукића. Стрепећи за живот дечака, Вук и Цикота се у први мах нису с тиме сложили, али на упорно наваљивање Галамино, и кад су видели да је дечак спреман и да жели да изврши тај задатак, сагласили су се и препустили Галами организацију посла. Галама је дао Дикићу детаљна упутства жако да се понаша, шта да запажа и да испитује. Набавио је једну котарицу, двадесетак комада јаја и сељачко одело. Преобучен, Дукић је сишао на друм, прикључио се сељанкама хоје су у групама ишле пешке, без сметњи ушао у Лозницу и вратио се у чету касно поподне, носећи у котарици 3 — 4 килограма соли и неколико кутија шибица. Јаја је продао тројици немачких војника у једној кафани — за со. У његовом извештају био је значајан податак да је испред Лознице, код Клубаца, стајало поред друма неколико тенкова и једна батерија топова.125 Пример младог извиђача Драгољуба Дукића подстакао је Штаб Одреда да поново пошаље у Лозницу преобученог извиђача. Овог пута избор је пао на партизанку из женске радионице у Столицама, скојевку Љубицу Бућу Делић. Упутства и задатке дао јој је Здравко Шестић. У Тршићу је добила од Лозничке партизанске чете сеоско одело, котарицу и мало јабука. Тако опремљена дошла је у Воћњак и пошто је већ падао мрак, потражила преноћиште. Примила ју је на конак Даница Ђокић, која је запазила да се не ради ни о каквој сељанци из неког удаљеног јадранског села. Није ништа питала, помогла јој је да се сутрадан удружи са њеном јетрвом, која је ишла у Лозницу ради неког пазара. Јетрва је помогла Бући да у општини добије пропусницу коју су затим Немци оверили у њиховој команди места. На пијаци, у апотеци, у трговинама чула је од мештана да из Шапца стално пристижу нове немачке јединице, да у граду има топова и тенкова, да крећу у нови напад са моторизацијом и коњицом. Пред огаптинском зградом стајали су оседлани коњи — непријатељски војници чекали су команду за покрет. Кад је са својом сапутницом, која јој је неупадљиво и без трунке узнемирености помогла да обави задатак, изишла из Лознице и кад је требало да одахне оа олакшањем, зачула је од Лознице тутњаву тенкова. Немци су већ кренули у нове нападе. У Тршићу је предала извештај Небојши Јерковићу и Добросаву Радосављевићу и вратила се у Столице. Здравко Шестић јој је саопштио да је примљена у Партију. Тих дана је још неколико партизанки из Столица добило „специјалне задатке": Мила Бајалица (да оде у Шабац!), Каја Гарибовић, Дара Богдановић...126 Немачки батаљон у Лозници био је обавештен да се пред њим налазе „слабе комунистргчке снаге", које су се повукле из долине Јадра дубље на југ и југоисток. Охрабрен освајањем Лознице без крви, предавањем четника у гомилама, непрестаним понудама четника да им буду на услузи у борби против партизана, Штабу батаљона је изгледало да има довољно снаге, да брзо обави низ задатака и затим да се врати у састав своје дивизије. Зато је, већ сутрадан делимично, а 17. новембра са свим расположивим снагама, кренуо из Лознице у више праваца да истовремено обави више послова: да поседне Зајачу и Ковиљачу, да успостави везе са немачким јединицама у Зворнику и са четницима у Радаљу, да поседне и осигура комуникацију према Ваљеву на делу Лозница — Драгинац. У Бању Ковиљачу је продрла једна чета 3. батаљона. „Поседнута су постројења важна по живот". Најважније им је било обезбеђење тамошње електричне централе.127 У Ковиљачи је био један вод четника, око 40 људи, који су напустили Војно-четнички одред Зечевића и Мартиновића, прогласили се за четнике Драже Михаиловића и снабдели се равногорским легитимацијама. Мирно су сачекали Немце и предали им се, а ови су их разоружали и спровели у шабачки конц. логор. Од тих четника је, према једном немачком извештају, заплењено 37 пушака и 400 метака.128 Рајко Марковић није дочекао Немце у Лозници 15. новембра, али је ту оставио већи део људства, свог сина, за таоца и поруку немачкој команди преко неких „грађана", да је њетова заслуга што су „у Лозницу ушли без борбе" и да је он, са једним делом четника, отишао „у шуму Гучево, да би одатле и даље терао комунисте". По четнику Митру Јовановићу, остављеном у Лозници, Немци су позвали Рајка Марковића да им се „јави".129 Једно одељење од 25 немачких војника дошло је без сметњи из Ковиљаче у Радаљ,130 17. новембра, где их је сачекао Рајко Марковић и четнички функционери из Љубовије. „Том приликом — хвалио се Рајко Марковић касније — ја сам им предао 23 заробљена комуниста, међу којима је било и три вође. Један од њих звао се Чедомир Враголић, учитељ је из Пецке. Немци су ми честитали и одобрили ми слободно кретање. Ја сам их умолио да ми дозволе да се боље организујем и да ми даду још оружја".131 Код Радаља је успостављена веза овог немачког одељења са јединицама 718. дивизије, постављеним у Зворнику.132 Истог дана Немци и четници су спровели заробљене партизане у Ковиљачу. Штаб 3. батаљона је сутрадан, 18. новембра, јавио генералу Бемеу: „Према обавештењу четника води се тешка борба између четника и комуниста у Љубовији. Вероватно да има 2 до 3 хиљаде комзшиста против четника који не могу више да држе Љубовију, те моле помоћ нарочито у муницији".133 Док им је поход према Ковиљачи и Радаљу успео, на друтој страни — према Драгинцу — Немци су претрпели неуспех. Поход у том правцу штаб 3. батаљона описао је у извештају генералу Бемеу сутрадан, 18. новембра: „Утврђено је да се у брдовитом пределу југозападно од Драгинца код Терзића и Рејиновца налази у изграђеним пољским утврђењима 150 до 200 комуниста. ... Појачану и за борбу довољно јаку извидницу која је надирала у правцу Драгинца, напало је (и поред предузетих најширих мера осигурања) из брдовитог предела код Терзића и Рејиновца око 150 комуниста, који су имали четири лака и један тешки митраљез. Дошло је до огорчене блиске борбе у којој је непријатељ имао 15 мртвих. Сопствени губици: 1 мртав, један рањен (радио-телеграфист — подофицир). Појачана извидница морала је услед јаке надмоћности непријатеља да се повуче. Један радио-апарат и три бицикла су изгубљена. Шифра трупе је спасена. Јединица са тенковима, која је одмах пристигла, није успела да спасе радио и бицикле. Комунисти су се разбегли. ... На Терзиће и Рејиновац за одмазду је отворена артиљеријска ватра. Извиђачка делатност око Лознице".134 Тај дан је борцима Подринског одреда остао у свежем сећању. Ујутру 17. новембра Штаб Подринског партизанског одреда послао је четама упозорење, да је једна немачка колона кренула из Лознице у правцу Ковиљача — Зворник, да се у Лозници налази неколико тенкова и брдских топова (отприлике једна батерија) и да ће, вероватно, јача немачка извидница кренути према Драгинцу. Чете које се налазе ближе Лозници треба да пропусте колону до десног крила — до Брезјака, а онда да, је нападну целом ширином положаја. Са положаја на Рејиновцу, јужно од Брезјака, командир Вук је послао једну десетину са водником Галамом и политичким делегатом вода Драгом Беатовићем у Брезјак, да испред села, на самом друму, поставе заседу и да обавесте кад примете наилазак непријатеља. Неометана успут, немачка извидница је дошла до Брезјака и упала у заседу. „Наша десетина, пише Бранко Остојић, направила је међу Немцима хаос, тако да су обезглављени бацали са себе ранце и шињеле и бежали натраг, где их је дочекала чета Данила Бакића". После сат до два од Лознице су стигла три немачка тенка. Десетина Вукове чете са Галамом и Беатовићем повукла се на положаје чете, носећи „три пуна немачка ранца и два карабина које су Немци бацили у јарак бежећи према Крсту и Лозници".135 Код цркве у Брезјаку тенкови су скренули према партизаниским положајима и, не удаљујући се много од друма, отворили ватру на Рејиновац, односно на Тешића малу у Коренити. Неки борци су бројали гранате — до тридесет, а Немци су тукли и даље из тенковских топова. Међутим, никаквих жртава није било ни у селу ни међу партизанима. Једино је оштећена једна кућа у којој је пре тога становао део Вукове чете. Селе Јовановић, који се тога дана налазио у Доњој мали: Корените и у једној кући разговарао са групом омладинаца, пише: „Око пола 2 сата немачки тенкови сипају ватру из својих топова: гранате падају на домаку нас, чује се звиждање и распрштавање граната, а ми напуштамо кућу, обилазимо брдог иза једне школе видимо: немачки тенкови, 2 на броју, после избачених 10 граната враћају се на пут (код брезјачке цркве)".ш Од Крста су се одвојиле још две јаче немачке извиднице. Једна је кренула према Тршићу, друга према Коренити. Колону која је пошла према Коренити дочекали су жестоком ватром чета Димитрија Бајалице и вод Миленка Самарџића и натерали их у бекство. Ратомир Ковић, борац Бајаличине чете, прича: Чета је један део колоне пропустила према Брезјаку, а потом напала на Немце код Крста и Раденковаче.ш После дуже борбе Немци су разбијени и почели су да се повлаче. Партизани су сазнали да се у једној кући налазе три немачка војника. „Овде смо ја и друг Сировица и један друг из Прњзвора добили задатак да одемо и да их похватамо". Са друма немачки тенкисти су уочили покушај партизанске тројке, па су на њих осули паљбу из тенковских топова и митраљеза. Командир чете је тада наредио да се тројка повуче.138 Последња извидничка колона ишла је од Крста према школи у Тршићу. Лозничка партизанска чета је у краткој борби одбила Немце и вратила их натраг, али тиме борба за Лозничку чету није била завршена, прича Данило Бакић. „Тада су Немци успели да активирају отпремно-пријемну радио-станицу са дометом од 100 километара. Неколико немачких официра је са брда Церић изнад Крста посматрало битку и преко радио-станице наводило своје јединице. Ја сам узео десетак бораца и пошао на њих. Распоредили смо се и направили детаљан план: знало се тачно ко ће на кога пуцати. У краткој борби убшш смо два официра, док су се остали панично разбежали, заробили смо радио-станицу неоштећену и нешто оружја, цигарета,. хране. У тој борби убили смо и два пара коња, који су необично лепо изгледали. Кад смо се вратили са брдашца, она група Немгца коју смо одбили у претходној борби, села је на бицикле и вратила се на наш терен. Бицикле су оставили на путу, а они су се сместили у две куће поред пута. Припремили смо се да их уништимо у тим кућама и почели смо да им шрилазимо, али су у последњем тренутку наишли немачки тенкови, па смо морали да се повучемо. Шчепали смо колико смо могли бицикла и материјала и одступили у своју базу. Заплењени материјал послали смо Штабу. Убијени немачки официри су авионима пребачени из Лознице у Немачку".139 У извештају генерала Бемеа стоји да је 17. новембра у борби источно од Лознице „погинуло 10 комуниста".140 Сутра,дан је штаб 3. батаљона у свом извештају повећао тај број на 15.141 Међутим, партизани тога дана нису имали губит а к а у борби, али је дан успешних борби помрачен сенком жалости: за одмазду Немци су стрељали у Бањи Ковиљачи 20 партизана, које су им тога дана у Радаљу предали четници, а тројицу, међу њима Петра Враголића, спровели у Шабац.142 И партизанске процене немачких губитака биле су некритичне. Говорило се о десетинама побијених Немаца. Селе Јовановић је записао да су „јуче приликом чаркања Лозничани направили од њих (Немаца) паприкаш: уништили на десетине фашиста".143 Под насловом „Сукоби код Лознице" „Борба" је објавила са незнатним закашњењем: „Партизани су у околини Лознице, на Крсту имали три сукоба с Немцима. Том приликом је убијено 12 Немаца, а више их је рањено. Наши нису имали губитака. Запленили су једну комплетну радио-станицу, четири пушке, три бицикла и знатне количине другог материјала".144 Немци су 18. новембра. кренули из Лознице у нови напад. Јака колона са тенковима и артиљеријом, пробила се до Брезјака. Партизанске чете су целом линијом отвориле ватру на Немце, који нису силазили са друма, већ су топовима из тенкова и артиљеријском ватром са Крста жестоко бомбардовали Терзиће и Рејиновац, заправо северни део Корените, „за одмазду".145 Немачки батаљон у Лозници није се задовољио тиме што је претходног дана за одмазду стрељано 20 партизана, већ је 18. новембра тражио од Бемеа да се изврши одмазда над таоцима у концентрационом логору тачно по квоти: „Како батаљон нема талаца, то молимо да се стрељање 150 талаца нареди некој јединици у Шапцу."146 Продором немачких јединица у Ковиљачу и Радаљ, освајањем комуникације Ковиљача — Зворник, успостављањем веза између немачких јединица у Лозници и Зворнику и са четницима у Радаљу, запретила је опасност партизанској слободној територији око Зајаче, Столица и Крупња и залеђу нартизанских положаја од Тршића до Брезјака. Између четника у Радаљу и Столица налазила се само Љубичићева чета Ваљевског партизанског одреда на Црвеној јабуци изнад Радаља. Удружени са четницима, Немци су мотли од Радаља брзо и опасно да угрозе Столице и Крупањ. Чети Пере Савића, оријентисаној на одбрану Зајаче од Лознице, претила је опасност иза леђа, од Брасине и Доње Борине. Стога је Штаб Подринског партизанског одреда послао наређење Вуковој чети да се премести у Зајачу. У највећој тајности ноћу 18/19. новембра извршен је покрет из Доње Мале у Коренити до школе у Костајнику, затим преко Белега у Зајачу. По сећању Бранка Остојића, Вукову чету је у Зајачи дочекала чета Пере Савића у којој је било неколико његових познаника. Од њих је чуо „да су одбили неколико покушаја непријатеља да са камионима продру у рудник".147 Обе чете су преноћиле у Зајачи. Команде чета одржале су састанак да би се команда Вукове чете упознала са ситуацијом. Милан Цикота се сећа да су у Зајачи затекли неколико радничких породица наклоњених партизанима и да су „ангажовали борце за уништавање стројева и уређења за производњу антимона".148 Вуковој чети били су намењени положаји на путу према Лозници. Чета је изишла на брдо В. Бобија и распоредила се на падинама изнад друма. Према Лозници је отишла патрола од три борца, коју је предводио скојевац Александар Ђорђевић. Остали су на скровитим местима наложили ватре и грејали се око њих, читајући и коментаришући дневне вести са фронтова. Пала је густа магла, те је патрола једва приметила извидницу од око 30 непријатељских војника и није стигла на време да обавести чету. Извидница је прошла путем према Зајачи на педесетак метара поред чете, а да једна другу нису приметиле. Дотрчао је задихан Ђорђевић и тихо рекао: Немци! Вук је повео чету у потеру за Немцима, који су се открили пуцајући кратким рафалима из пушкомитраљеза, испитујући има ли кога у близини. Вук, Галама и Беатовић су одозго бацили бомбе. Пушкомитраљез на друму је ућутао. Партизани су сишли на пут. Ту је лежао мртав немачки пушкомитраљезац. Изненађење је, изгледа, било толико, да непријатељ није ни мислио на отпор, већ је побегао путем и кроз поток. Идући за њим, партизани су нашли два пуна војничка ранца и два карабина, којима су замењене дугачке француске пушке трометке. „Мало даље у потоку, пише Бранко Остојић, чуо се лелек једног рањеног белогардејца." То је први помен о учешћу белогардејаца у борби против Подринског партизанског одреда.149 Чета Пере Савића отишла је на нови положај јужно од Зајаче, негде код Горње Борине. „Сместили смо се у једној згради од камена, немалтерисаној, на једном ћувику, сећа се Драги Ловчевић. Дувао је ветар, била је јака зима. Зграду смо звали „Козара", не знам да ли је то био и назив ћувика... Ту смо неколико дана скоро гладовали. Са тог положаја у „Козари" стално смо ишли у патроле удаљавајући се далеко од места. Ту смо били и на Аранђеловдан (21. новембра). Те вечери био сам у патроли, у селу, не знам којем. Видели смо да гори лампа у једној кући. Дошли смо под прозор и погледали. Било је много људи у соби. Позвао сам домаћина. Рекао ми је да слави. Позвао нас је на вечеру. Улазили смо, по пола патроле на смену, добро се навечерали и још добили масне и вруће проје. Занимљиво је и незаборавно, што су се сви ти сељаци, не мање од 15 одраслих мушкараца, кад су видели да смо партизани, обрадовали, гостили нас и нудили јелом и пићем. Грдили су четнике, називајући их лопужама. Домаћин је био „Солунац". Четници, говорио је, неће да се боре, беже, сарађују с Немцима, туку народ, отимају храну и то бољу. Једном речи, они су нека врста шумског окупатор а".149 У прибрежним подринским селима Јадра, Рађевине и Азбуковице, од Брасине до Грачанице, све више је јачао положај и утицај четника, који су се „легализовали" код Немаца. Седиште им је било у Радаљу, а водећа личност Рајко Марковић. Ослањајући се на недалеки немачки гарнизон у Зворнику и на подршку Немаца из Ковиљаче, постајали су све насртљивији у мучким препадима на партизанске патроле, поједине борце и присталице НОП. Реална је била и опасност да, као добри познаваоци терена, изведу изненадне препаде на Крупањ, Столице или Зајачу. Штаб Подринског партизанског од~ реда је поново извршио измене у распореду јединица. Око 25. новембра јединице Одреда биле су овако постављене: чета Лале Станковића на простору Цикоте — Слатина — Брезјак; чета Димитрија Бајалице у северном делу Корените; Лозничка партизанска чета на линији Т^)шић — Бубањ; чета Пере Савића поново на положајима Зајача — В. Бобија; чета Вука Цвијановића добила је наређење да изврши покрет до Радаља, да прокрстари планином Борањом, селима Радаљем и Планином, да растера четнике и охрабри присталице НОП-а, на које су четници бесомучно кидисали и терорисали их. Усиљеним маршем Вукова чета је стигла увече у Радаљ. Поучен искуством других чета, на које су четници у таквим приликама припуцавали и наносили им губитке, Вук је развио чету у стрељачки строј. Тако је прошла кроз село у којем већ није било непријатељских снага. Мештани — симпатизери НОП — обавестили су чету да се непријатељ повукао у Мали Зворник. Чета се сместила у две куће, поставила обезбеђење, а према Зворнику истурила предстражу, једну тројку са пушкомитраљезом. Четно руководство је одлучило да искористи боравак у селу и за политички рад, те је позвало мештане на састанак у кућу где је био смештен један део чете.1б(> После четири дана боравка у Лозници и „живе извиђачке борбене делатности" према партизанској слободној територији, Немци су морали да закључе да је 3. батаљон нејак да савлада отпор партизана и да изврши одређене задатке. У немачким извештајима, почев од 19. новембра, говори се о јаким партизанским снагама око Лознице.151 У извештају 3. батаљона од 19. новембра стоји: „Јаче непријатељске снаге налазе се између друма поред Дрине и друма, Лознице — Крупањ, а уочени су изграђени положаји на гребену јужно од друма Лозница — Драгинац, између к. 221 и Цикота. Установљено је да се даље непријатељске снаге налазе на висовима источно од друма поред Дрине, јужно од Радаља. Изгледа да комунисти притискују с југа и истока на Лозницу".152 Генерал Беме је наредио 20. новембра да се стреља још 385 талаца због губитака 3. батаљона.153 За одмазду због губитака ове немачке јединице од њеног поласка из Шапца стрељано је: 10. новембра — 130, 13. новембра — 150, 17. новембра — 20, 18. новембра — 150, 20. новембра 385, укупно 835 талаца. Значи да је за то време нешто више од десетак немачких официра и војника избачено из строја. По Висхаупту, око 20. новембра поново се морало и у простору Лознице „предузети чишћење од банди, које су се поново појавиле. Том приликом дошло је понегде и до огорчених борби са комунистичким бандама, које су се морале уништавати блиском борбом у изграђеним пољским утврђењима".154 Још половином новембра Немци су закључили да партизани не могу напасти на мостобран код Шапца, те да се снаге са мостобрана могу да употребе за гоњење партизана у околини Шапца. Ипак, за 3. батаљоном у Лозницу није упућена ни једна јача немачка ни квислиншка јединица још за десетак дана: 64. полиц. батаљон обезбеђивао је концентрациони логор и затворе, а чете ландесшицен батаљона — Фелдкоманду, мост на Сави и друге важне објекте. Добровољачки одред био је размештен у Богатићу и Владимирцима и неким местима на комуникацији Шабац — Лозница. Слободни делови свих тих непријатељских јединица непрекидно су били заузети „прочешљавањем" Мачве, у трагању за партизанима који су још измицали потерама и за онима који су се враћали напуштајући Одред, покушавајући да се прокраду до својих домова. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument