ЧЕТНИЦИ ПОЧИЊУ ОРУЖАНУ БОРБУ ПРОТИВ ПАРТИЗАНА Крајем октобра Дража Михаиловић и његови сарадници проценили су да је наступио повољан тренутак за отворени оружани напад на партизанске одреде у западној Србији и за њихово уништење. Изгледало им је да су повољно решили низ услова, који ће им омогућити дуго прижељкивани обрачун са ,.комунистима".51 У залеђу партизанских одреда четничка организација се изградила, а одреди се омасовили, ојачали и наоружали. Успостављене су везе са четничким одредима у другим крајевима Југославије, а од посебног значаја је била непосредна веза са Јездимиром Дангићем и четничким одредима у источној Босни, одакле се могла очекивати хитна помоћ. Сређени су били односи са Миланом Недићем и Костом Пећанцем, па је „Горски штаб" на Равној гори рачунао и на њихову помоћ у оружју и муницији и на сарадњу са њиховимј одредима у борби. Равногорском штабу се чинило да ће се повољно завршити и преговори са немачком командом у Србији, који су припремани преко капетана Абвера др Јозефа Матла. Дражи Михаиловићу је, изгледа, дато обећање да ће му немачка војска дати помоћ у оружју и муницији, а кад уништи партизанске одреде, да ће му препустити западну Србију и да га ту неће нападати. Од својих команданата из Подриња Дража Михаиловић је био обавештен да су Немци код Лознице прихватили „легализацију" делова његових одреда.52 Преко „тројице војвода влади верних четника групе Пећанац за Ваљево" предата је порука Штабу 342. дивизије у Ваљеву, 28. октобра, да „пуковник Михаиловић треба лично да дође на преговоре са Вермахтом.. ."53 Штаб на Равној гори био је обавештен да ће Немци ускоро да пребаце још једну дивизију у Србију. То је још више ужурбало четничке официре у одлуци да партизанима задају ударац пре него што немачке мнаге крену на Ужице и да на претоворе с Немцима изађу са доказима да се заиста боре против „комунизма" и да располажу довољним снагама за ту борбу. У тој ситуацији за четнички штаб била је повољна околност, што су партизански одреди били везани за фронтове на рубу слободне територије и ослабљени свакодневним исцрпљујућим борбама, а четнички, иза њихових леђа, тако распоређени да су могли кренути у концентричне нападе на Ужице. На Равну гору је 25. октобра стигао изасланик британске команде на средњем истоку капетан Хадсон,54 који је Дражи Михаиловићу пренео „саопштење британске владе да Југословени има да се боре за Југославију, а не да се борба претвори у побуну комуниста за Совјетску Русију".55 Преко њега је учвршћена веза Драже Михаиловића са британском обавештајном службом и избегличком владом у Лондону, успостављена раније. Тада је равногорски штаб и непосредно сазнао: да британска влада стоји на становишту да се у Југославији очува монархија и предратно друштвено уређење; да покрет отпора у Југославији треба да уједини све родољубе, али под командом Драже Михаиловића; да су британска и југословенска избегличка влада развиле врло живу и успешну дипломатску активност да и Совјетски Савез призна Дражу Михаиловића за јединог вођу устанка; да ће команда средњег истока ускоро послати четницима помоћ у оружју, ратној опреми и новцу. У штабу Драже Михаиловића ове поруке су схваћене каа подстицај на борбу против „комуниста". Но, пошто је била изражена жеља за јединством у борби, путем споразумевања са партизанима, Дража Михаиловић је одлучио да формална испуни и ту страну, али у стилу „искусног обавештајца". Прихватио је више пута поновљене понуде партизанског руководства, те је 26. октобра у Брајићима одржан састанак највиших представника Врховног штаба партизанских одреда Југославије и команде „Четничких одреда Југословенске војске". Закључен је споразум који „са становишта ослободршачког покрета представља покушај да четнички покрет Д. Михаиловића, ма и по цену ситних уступака, доведе на позиције борбе против окупатора и квислинга или да бар заустави његову акцију против ослободилачког покрета, да ту акцију онемогући политички, пред домаћом и страном јавношћу". За Дражу Михаиловића и равногорски штаб брајићки споразум је био само маневар да се добије у времену, да се завара партизанско руководство и да се обману савезничке владе тобожњим напорима за стварање уједињеног фронта против окупатора.56 Док је Врховни штаб НОПОЈ одмах сутрадан почео да извршава одредбе брајићког споразума,57 четници су почели ужурбано да врше мобилизацију, да праве планове за општи напад на градове и варошице које су држали партизани и да концентришу одреде према, Ужицу. Можда баш истог дана кад је закључио споразум с Титом, или дан раније — „на Равној гори Дража одржава „антикомунистички састанак" на коме је донета одлука да се изврши напад на партизане. На томе састанку био је из Подриња и јеромонах Георгије Бојић, који је донео наређење и упутства од Драже четницима у Подрињу".58 Наређење Драже Михаиловића за напад на Ужице добио је само Рачић од подринских четника, јер је он успео да задржи свој одред скоро у целини. Дрински четнички одред, под камандом жандармеријског подофицира Жижића, добио је задатак да ликвидира партизане у Љубовији и око ње, а мајор Пантелић и Георгије Бојић да се врате у Јадар, да прикупе растурене делове Јадранског одреда, да заузму Лозницу и Ковиљачу и да их бране од партизана. Међутим, мајор Пантелић је одлучио да остатак Јадранског одреда поведе из Љубовије на Равну гору и да отуда учествује у нападу на партизане. Георгије Бојић је са неколико пратилаца дошао у Лозницу и уз помоћ неколицине чланова „Горског штаба" почео да прикупља четнике из околних села.59 Вероватно је Георгије Бојић покушао да утиче на Владу Зечевића и да га одвоји од партизана, саопштивши му „да је Дража Михаиловић објавио рат комунистима и да је наредио својим одредима да поведу борбу против комуниста".60 Од Бојића или од неког другог, Зечевић је сазнао и о споразуму Драже Михаиловића с Недићем и Немцима. Стога је, 27. октобра, послао писмо Рачићу, преко Штаба Ваљевског партизанског одреда, у којем „тражи натраг једну своју чету и узгред напомиње да он не жели да прави споразум са Недићевцима и Немцима и да он остаје до краја доследан у борби".61 Пошто је Рачић успео да придобије три командира чета из одреда Зечевић — Мартиновић, који су превели у Церски одред „готово целокупно људство", Влада Зечевић је дошао у Скадар (заселак Царине), где је био Рачић и његов штаб, баш кад су се четници спремали за покрет. Рачић је покушао да обмане Зечевића причом „да је добио наређење од Драже да са одредом крене у правцу Карана како би организовао одбрану пута Ваљево — Ужице". Зечевић је тада отворено, пред постројеним четницима, рекао истину о циљу покрета и позвао људе да не иду у братоубилачку борбу. Своје бивше командире није успео да врати, али је поколебао један део четника.62 Око 29. и 30. октобра Церски четнички одред се преместио на простор Поћута — Сушице, где је остао неколико дана. Ту је дошло до већег дезертирања четника, који су одлазили својим кућама.63 У Штабу Ваљевског партизанског одреда нису исправна схватили гест Владе Зечевића, па је Рачић још неколико дана успевао да замаскира своје намере. Његов „официр за везу" седео је у партизанском штабу, ту су навраћали четнички официри и курири, снабдевали су се из партизанске интендантуре храном и давали изјаве како осуђују „сваки покушај стварања раздора између партизана и четника". У Поћути је одржан и један састанак „између капетана Рачића и представника нашег Врховног штаба". Ноћу 3/4. новембра капетан Рачић се са Церским одредом „изгубио са положаја у непознатом правцу", а сутрадан „нико није дошао по снабдевање".04 Последњих дана октобра почели су да изазивају сукобе са партизанима четници у Љубовији и око ње. Рајко Марковић, командир једне чете Војно-четничког одреда Зечевић — Мартиновић одвојио је добар део људства овог одреда и удружио се са четницима у Љубовији: са самозваним војводом Миладином Дринским, попом Бором Ненадовићем из Грачанице, неким Вуком из Горње Оровице, окупљеним око бившег командира жандармеријске станице у Љубовији а тада команданта „Горског одреда четника" Жижића, који је претио како ће „завести ред у Љубовији" и „помоћи Немцима у хватању комуниста".65 Љубовија је била значајна тачка за Ваљевски и Подрински НОП одред. Преко ње су ови одреди одржавали сталну и брзу везу са ВШ у Ужицу моторизованим куририма. Преко ње су из Ужица камионима брзо стизале пошиљке оружја и муниције, ужичка „Борба" и други ратни и пропагандни материјал. Преко ње су упућивани тешки рањеници у партизанске болнице у Бајиној Башти, Рогачици, на Тари и у Ужицу. Преко ње су ишле и везе ВШ и партизанских одреда у Србији са Главним штабом НОПО за Босну и Херцеговину и партизанским одредима у источној Босни. У Љубовији је била партизанска команда места са свега неколико партизана. Штаб Ваљевског одреда је 1. новембра послао из Пецке 6. чету (Пере Врголића), која је ушла у варошицу и сместила се у основној школи, где су је четници блокирали. Петог новембра упућена је из Пецке и 1. чета, а издато је наређење и 2. чети, на положају код Малог Зворника, да заједно нападну на четнике у Љубовији. Преваривши Петра Враголића тобожњим споразумом и пропуштањем кроз Љубовију 6 кола муниције из Ужица са спроводницима, четници су разоружали 6. чету, ухапсили командира Врголића, политичког комесара чете и око 20 бораца. Напад партизанских чета је одбијен.66 Јадрански четници остали су прилично удаљени од јачих четничких групација, издвојени и одсечени снагама Ваљевског, Посавског и Подринског партизанског одреда, без ослонца и потпоре у случају оружаног сукоба с партизанима. С друге стране, Немци су постали самоуверени и нису тражили савезнике, већ потчињене, те ни јадрански четници, и поред упорних настојања, нису успели код Немаца да обезбеде опстанак, а да остану у дотадашњој формацији, у целини, као одред. Иако су имали наређење са Равне горе за општи напад на партизане, они нису имали снаге да га изврше због расула које их је захватило. Из редова четничких дезертера појавиле су се мање групе наоружаних пљачкаша и разбојника, који су нападали подједнако и на сеоска домаћинства и на партизанску комору. Било је и случајева да су неки људи прешли из четика у партизане. Настављало се „легализовање" преко „Црне легије", односно „Народне заштите" у Лозници, или предајом Немцима. По немачким изворима „мање устаничке групе" код Лознице тражиле су 4. новембра од немачких власти „прелазак у четничке одреде" у Лозници, а 5. новембра „предала су се 3 четничка команданта из Лознице" 3. батаљону 697 пука.67 Лознички „Горски штаб", а нарочито Георгије Бојић Џиџа, Влајко Антонић, Никола Гордић и Миле Јовановић, трудили су се свим снагама да поново окупе одбегле четнике и да одрже на окупу оно што се танким нитима још држало уз њих. Да би се осигурали од стране Подринског одреда док не реше питање опстанка код Немаца у које су се надали, јадрански четници су тражили излаз у сталном одржавању контаката са Штабом Подринског НОП одреда и Владом Зечевићем, бесрамно их обмањујући лажним споразумима. На њихово тражење, преко Лозничке партизанске чете и њеног командира Бакића, одржано је, по Бакићевом сећању, више састанака између представника Штаба Подринског партизанског одреда и Штаба Јадранског четничког одреда. Два састанка одржана су у селу Клупцима. На првом су од стране четника присуствовали Георгије Бојић, Влајко Антонић, Никола Гордић, један адвокат из Лознице и још неки, а у име Штаба Подринског одреда преговоре су водили Небојша Јерковић, Данило Лекић Шпанац, Милорад Петровић Ујак, Данило Бакић и други. Том приликом преговарачи су се разишли не постигавши никакву сагласност. Четнички функционери су били довели у Клупце око 200 четника „Црне легије" и разговор се, углавном водио око карактера и улоге тих четника. Иако је било очигледно да су они дочекивањем Немаца и Љотићевих добровољаца у Лозници себи прибавили положај квислиншке, недићевске оружане формације и извршили отворену издају, четнички функционери су покушавали да их оправдају апсурдним дражиновским ставовима о родоЈвубљу и спасавању народа путем „тактизирања" са Немцима. Убрзо је организован и одржан и други састанак, уз учешће скоро истих представника са обе стране. Сигурно су тада на четничке главешине у Лозници утицале прве вести о вероломству и злочинима четника у југозападној Србији, те су, у очекивању оштрог иступања Подринског НОП одреда и обрачуна с њима, пристали на делимичан споразум, да би одложили сукоб, за који тада нису били спремни. Представници партизана су се сагласили да четници држе Лозницу и своју команду у њој, а четнички представници су пристали на слободан улазак партизана у Лозницу, на снабдевање партизан€ких јединица храном, одећом и обућом из Лознице и на несметан политички рад руководилаца, активиста и присталица НОП-а. Размирице и трзавице међу разним струјама лозничких четника ометале су и такво крње и привидно споразумевање. Група четника која је била за што хитније додворење Немцима и за искупљење своје кривице пред окупатором прогоном партизана, ухапсила је 5. новембра у Лозници Веру Благојевић и још неколико активиста НОП-а из Лознице и партизана који су појединачно дошли у Лозницу разним пословима. Штаб Подринеког одреда је тада упутио чету Пере Савића у Лозницу. Лозничка партизанска чета налазила се у Пасковцу, а чета Димитрија Бајалице такође у околини Лознице. Четници су пустили из затвора Веру Благојевић и све остале похапшене.68 Од 24. октобра до 5. новембра штабови Ваљевског, Посавског и Подринског партизанског одреда нису добијали писма ни пошиљке Врховног штаба из Ужица, иако су више пута слали курире и тражили муницију. Према томе, они нису ни били званично упознати са свим оним што се за то време догађало између партизана и четника око Ужица. Саопштење Врховног штаба о нападу четничких одреда Драже Михаиловића на партизане стигло је у Ваљевске Ставе, у Штаб Ваљевског одреда, 5. новембра.69 Сигурно да је истог дана о томе обавештен и Штаб Подринског одреда, непосредно или преко Ваљевског одреда. Четници су погазили брајићки споразум дан после његовог усвајања; 27. октобра скинули су с воза у Ужичкој Пожеги команданта 1. шумадијског одреда Милана Благојевића и убили га. Затим следе препади на партизанске транспорте муниције и оружја, на болнице, мање јединице, активисте НОП-а, курире. Ноћу 1/2. новембра четнички одреди су кренули у напад на Ужице, али партизани су их спремно дочекали на Трешњици и потпуно разбили. У исто време, после жестоке борбе и тешких губитака на обема странама, одбијен је четнички напад на Ивањицу. Сутрадан су четници потучени код Пожеге. У жељи да се сукоб отклони, Врховни штаб је био спреман да ове нападе посматра као дело „неодговорних елемената", а не „одреда г. Драже Михаиловића", те је склопио споразум о примирју са изаслаником четничке команде капетаном Митићем и наредио обуставу борбе, захтевајући једино да се сутрадан састане мешовита партизанско-четничка комисија и извиди цео случај. Међутим, равногорски штаб је поништио овај споразум, а Врховном штабу поставио ултиматум: да партизани напусте Пожегу, да ослободе све заробљене четнике и да четницима пошаљу оружје, муницију, новац и остали материјал — према брајићком споразуму — „и то одмах". Истовремено, четничка команда је издала наређење за напад и уништење партизана у Горњем Милановцу, Чачку и, поново, у Ужицу. Врховни штаб је одбио ултиматум, а партизанским одредима послао наређење да, „настављајући свим силама борбу против окупатора на фронтовима, обезбеде позадину ослобођене зоне и редове народних бораца од оваквих петоколонашких маневара. На сваки напад партизани ће одговорити победоносним дејством свог оружја и разоружаће нападаче".70 Овај став из саопштења Врховног штаба био је и директива партизанским одредима: иако су четници изазвали сукоб и отпочели напад, партизанским одредима није дато наређење за напад на четнике, већ само упозорење да буду спремни и да на евентуалне нападе одговоре. На то није требало дуго чекати. Нове нападе, ширих размера и са већим снагама, четкици су предузели 7. новембра. У Горњем Милановцу су ноћу опколили и разоружали партизане, с којима су заједно држали град и делили власт. Опколили су Чачак и јуришали на партизане, али је напад одбијен, а партизанским противнападом четничке јединице разбијене и делом заробљене.71 Нови напад на Ужице изведеп је ноћу 7/8. новембра са севера, од Косјерића.72 После дводневног марша од Поћуте и Сушице, преко Лесковице и Мравинаца, Церски четнички одред је трећег дана, 6. новембра, прошао кроз Косјерић. Одред је имао два батаљона са преко 1.000 четника. Мучким препадом 1. батаљон је заузео Каран и посео Рибашевину, а 2. батаљон је размештен у Трнави.73 Дојучерашњи тобожњи савезници партизана у борби против немачке казнене експедиције понели су се у Карану као нова казнена експедиција. Разоружали су један део партизана, а онда похапсили у месту све људе и жене који су учествовали у НОП-у и помагали партизане. Накупили су преко 80 лица и потерали их према Равној гори, тукући их кундацима. Успут је четник — жандарм Филип Ајдачић одвојио 9 лица и одвео у клисуру Ридово, код села Скакавца. „Ту је отпочело зверско мучење. Партизани су премлаћивани кундацима, живима су вађене очи, ложена им је ватра на телу. Обе другарице су биле силоване, а затим избодене бајонетима. Затим су ти крволоци оставили лешеве и умакли у непознатом правцу. Осталих 70 партизана и њихови пријатељи одведени су у правцу Равне Горе".74 Осмог новембра партизанске јединице су се супроставиле Рачићевом покушају да упадне у Ужице. Чаркање је почело рано ујутру, затим се разгорела борба која је трајала цео дан, а предвече је Рачићев Церски одред био потпуно разбијен. Партизани су га тако потукли, да су се четници једва извукли у току ноћи. Партизанске снаге су ушле у Каран, а затим и у Косјерић. Партизански извештач са положаја код Карана писао је „Борби" 8. новембра, да се непријатељ у расулу повлачи према северу: „Наш противнапад наставља се свом жестином. Горшмо разбијеног противника на широком фронту".75 У Церском четничком одреду дошло је следећих дана до правог расула. Масе четника, које је Рачић обмануо кад их је повео на Ужице, говорећи им да иду на Равну гору да од Немаца обезбеде аеродром, како би се авионом вратио у земљу „млади краљ", кад су виделе да их четнички официри воде у братоубилачку борбу, похрлиле су што даље на север, да се врате својим кућама. Читаве чете, деморалисане, без отпора су предавале оружје партизанским јединицама. Чеда Миндеровић је 14. новембра записао у сушичкој школи: „Од подне до поноћи гонили смо једну чету четника, која нам је управо измицала. Најзад смо их, уз помоћ једног сељака, пронашли. Опколили смо кућу и, са одврнутим бомбама, позвали их на предају. Разоружали смо их за тренутак. Запленили смо велику количину муниције, пушке и један лаки немачки митраљез. То је Јадарска четничка чета".76 Ужичка „Борба" објавила је допис са положаја од 16. новембра: „Највећи део четника у одредима Драже Михаиловића одбио је да се бори против партизана. Тако је на сектору код Лелића око 100 људи из одреда Рачића дошло с оружјем у Трећи посавски батаљон и предало пушке: Ми нећемо братоубилачки рат. Ми смо с партрхзанима на положају делили и последње парче хлеба, а сада нећемо у борбу с њима".77 Врховни штаб је водио рачуна да се оправдано огорчење и мржња партизана према четницима због „многобројних појава зверског мучења, пребијања и убијања наших партизана и курира са стране разних окорелих злочинаца који се налазе у војно-четничким одредима" не изроди у недозвољену освету и нечовечне поступке. Врховни командант НОПОЈ Тито је 8. новембра издао партизанским одредима наређење, којим је „под претњом смртне казне" било забрањено: ,,а) малтретирање, пребијање или било како испољавање личне мржње према заробљеницима који падају у наше руке; б) малтретирање или злостављање становништва на оним подручјима где се воде борбе, иако оно није наклоњено нама". Партизани су били дужни да „поштују ратничко правило и високо држе неокаљану заставу наших херојских партизанских одреда Југославије".78 Уз то, партизански штабови и борци су стално одвајали „поштене четнике", заведене људе, од издајничког четничког вођства и злочиначког олоша међу четницима. Изостала је помоћ у оружју и муницији на коју је четничко вођство рачунало приликом планирања напада. На очајничке депеше Драже Михаиловића: „Сада или никада, ситуација то захтева најхитније" (7. новембра); „само најбржа помоћ може да поправи ситуацију, још ноћас треба да стигну авиони!" (9. новембра); „само велике количине оружја могу да окончају грађански рат" (10. новембра) — британска команда на средњем истоку одговорила је слањем само једне, и то незнатне, пошиљке авионом, ноћу 8/9. новембра.79 После 3 дана четници нису ни могли прихватити авионске пошиљке. Дража Михаиловић је 5. новембра послао телеграм избеглрхчкој влади да су комунисти, који се само „привидно боре против Немаца, напали на његове трупе, а 11. новембра је поново јавио да су га комунисти напали и да се сада четници боре „против Немаца, комуниста, усташа и других групација".8® Једанаестог новембра увече, уместо у борбу против Немаца, Дража Михаиловић је, са својим најближим сарадницима, ступио у преговоре са изасланством генерала Бемеа. На писмени захтев равногорског штаба, поднесен раније, да му Немпи дају оружје, муницију и опрему за 20.000 људи и да се четничким одредима „остави слобода акције" за борбу против комунизма, која је „у обостраном интересу", одговорио је Бемеов заступник, потпуковник Когарт (Ко^ћагс!): „Немачком заповеднику Михаиловићев став даје повода да сумња у његову поузданост. Из тога разлога тражи се од њега да са својим: трупама безусловно капитулира". Дража Михаиловић, коме је „од стране посредника била обећана друга база за преговоре", изјавио је да је изненађен оваквим захтевом, јер је очекивао „да ће муницију добити још у току ове ноћи", да би снабдео своје трупе, „које се тренутно налазе у тешким борбама са комунистима код Чачка".81 У то време немачке оружане снаге биле су у повољном положају на свим бојиштима.82 Отуда је и генерал Беме могао да тражи од Драже Михаиловића доказе лојалности попут лојалности Недића, Љотића и Пећанца. С друге стране, Немци су били задовољни што су се устаници закрвили међу собом, што је „Михаиловићу озбиљно стало до борбе са комунистима"83 и што су у тој борби обадве стране знатно ослабљене. После повратка Драже Михаиловића из Диваца, 12. новембра, на Равној гори је настала паника. „Ужа околина Михаиловићева свесна је критичног положаја. Михаиловић делом закопава, делом уништава најповерљивију архиву. Припрема се евакуација".. 84 Прекинута је радио-веза са иностранством. Штаб се пресељава из Брајића у Горњу Горијевницу код Чачка. Тамо се концентришу јаке четничке снаге. Равногорски команданти добијају муницију од Недићевих и Љотићевих одреда, који је имају „на претек" и договарају се о заједничким нападима на партизане. „Прелази се у жесток напад на комунисте... Михаиловићу се вратила ведрина", пише четнички официр Павле Мешковић, учесник у тим догађајима.85 „Чињеницама је доказано — писала је „Борба" 22. новембра — да су јединице војно-четничких одреда код Ваљева, Мионице, Рајковића, Белановице, Рашке и у Ибарској долини нападале на партизанске јединице заједно с Немцима, недићевцима и четницима Косте Пећанца".86 У помоћ је прискочила и краљевска влада. Генерал Симовић је 15. новембра изјавио преко Радио-Лондона: „Позивамо све праве представнике народа, све оне који воле слободу своју и своје Отаџбине, и нарочито све оне храбре синове који су се већ подигли да ту слободу бране оружјем у руци, да се уједине у заједничкој борби против окупатора и насилника, стављајући се под команду команданта свих југословенских оружаних снага у земљи, Драже Михаиловића".87 Ведрина у равногорском штабу је кратко трајала, али је и то било довољно да Дража Михаиловић још једном, 14. новембра, одбије Титов предлог за. разговоре о прекиду борбе.88 Међутим, партизански одреди су 16. новембра задали код Чачка одлучујући ударац најјачој четничкој групацији, у којој су били и Церски и Јадрански четнички одред. Сутрадан су код Прањана сломљене и разбијене „последње чете Драже Михаиловића".89 Тек тада је Дража Михаиловић затражио преговоре са Врховним штабом НОПОЈ. Мучким нападима четници су нанели велике губитке НОП-у. У Горњем Милановцу и Мионици заробили су око 350 партизана, које је четнички војвода Јован Шкава, по наређењу са Равне горе, предао Немцима у селу Словцу, а Немци их у Ваљеву скоро све пострељали. Код Косјерића су зверски мучили и убили 9 партизана и партизанки, а код Брајића су стрељали 17 партизанских лекарки и болничарки и 16 партизана, већином рањеника, похватаних у Мионици. У јуначкој одбрани градова од изненадних четничких напада, у жестоким јуришима на четничке посаде и у прогоњењу разбијених четника, ра~ њено је око 300 партизана, међу њима и командант Главног штаба НОПО за Србију Сретен Жујовић, а било је доста и погинулих (само код Ивањице 14), између осталих и командант Драгачевског батаљона Богдан Капелан и командант Ариљског батаљона Стева Чоловић.90 И поред свега што су дотле учинили, Дража Михаиловић и његови сарадници су се одлучили да моле Врховни штаб НОПОЈ за примирје. При том су рачунали и позивали се на подршку британске владе и јавности. У дане кад је Дража Михаиловић преговарао с Немцима, британска и избегличка југословенска влада појачале су дипломатске акције код совјетске владе да и она призна Дражу Михаиловића за јединог вођу југословенских борбених снага. У исто време британска и америчка штампа развијају широку пропаганду у корист Драже Михаиловића: називају га вођом југословенских родољуба, јављају како његови „патриотски одреди" уништавају непријатељске експедиционе одреде и „држе велики део земље", како „јуначка дела пуковника Драже Михаиловића и његових официра" тих „потомака косовских јунака", говоре да су „решени да се боре и да победе". А 19. новембра председник избегличке владе Симовић послао је поруку Дражи Михаиловићу: „Предузели смо мере да партизани обуставе непотребне акције и да се ставе под вашу команду... Настаните да изгладите несугласице и спречите сваку осветничку акцију".91 Владимир Дедијер је записао да је 17. новембра, у једној емисији Радио-Москве на српскохрватском, јављено да се у Србији воде борбе против Немаца, а да је Дража Михаиловић вођа свих снага отпора. „Не смијемо уништити Дражу Михаиловића иако смо га опколили. Морамо пазити да Совјетском Савезу не правимо спољнополитичке тешкоће", рекао је на то Тито, наредио да се обуставе даљи покрети трупа и да се Дража Михаиловић извести о прихватању преговора.92 Преговори су почели 18, а 20. новембра је потписан споразум између „делегације Команде четничких одреда југословенске војске и Врховног штаба Народно-ослободилачких партизанских одреда Југославије"93 у следећем: да се обуставе непријатељства, а све снаге упуте у борбу против окупатора и домаћих издајника; да се пусте сви заробљеници, изузев криваца за сукоб и злочинаца; да се образују мешовита комисија и мешовити ратни суд од по 3 члана „ради утврђивања узрока и кривица сукоба и злочиних дела" и за јавно суђење кривцима; да врховни штабови одреде делегације које ће од 21. новембра решавати остала питања, првенствено она која су у вези са операцијама. Тим поводом коментатор „Борбе" је писао да комунисти и €ви партизани поздрављају споразум, „уколико је потпис тога акта одраз искрене спремности руководилаца војно-четничких одреда за обустављање братоубилачког рата", али да траже „и гаранције за то да ће се потписани споразум заиста лојално испуњавати". За партизане споразум је „од највећег значаја" за јачање моралне снаге и учвршћење моралног јединства народа, али не мање „и у односу према савезницима у међународном мерилу. Он ће омогућити чвршће повезивање са Совјетским Савезом и с Великом Британијом у нашој заједничкој борби против Хитлера".94 Од 5. новембра штабови Ваљевског и Подринског партизанског одреда заузели су одлучнији и оштрији став према четницима. Ваљевски одред је одмах послао две чете према Љубовији, али су четници у њој били јачи. Тек 15. новембра успеле су јаче партизанске снаге (чете Ваљевског, Посавског и Ужичког одреда под командом Радивоја Јовановића Брадоње) да истерају четнике из Љубовије и ослободе варошицу95 Штаб Подринског одреда је упознао све партизане са саопштењем Врховног штаба. Поново је стигла „Борба", из које су борци могли да сазнају појединости о сукобу и ставове руководства. Главнина одреда је прикупљена на простору Коренита — Бубањ — Тршић — Пасковац. Чете су добиле наређење да разоружају четнике који су се вратили кућама и оне који у мањим групама вршљају по селима. Тих дана у околини Текериша налазила се Љубичићева чета Ваљевског НОП одреда, стављена под команду Штаба Подринског одреда. Њен првобитни задатак, кад је са Црвене јабуке код Радаља упућена према Текеришу, био је да поседне друм код Текериша и да спречава ирелазак немачких јединица од Шапца према Завлаци. Чета се сместила у Доњој Бадањи, ископала ровове око друма између Доње Бадање и Текериша, и на тим положајима чекала Немце. Међутим, таквих покушаја с немачке стране у то време није било. Немци су до Текериша слали само патроле, које се нису упуштале у сукобе са партизанском четом. Накнадно је чета добила наређење да чисти од четника долину реке Јадра, да руководиоце хапси и приводи Штабу Одреда, четнике који желе да се боре против окупатора да прими у своје редове, а од оних који не желе — да одузме оружје, муницију и ратну опрему, осим одеће, и да их пусти кући. У близини Љубичићеве чете сместила се ноћу 5/6. новембра Текериша четничка чета под командом Душана Јеремића, учитеља из Текериша, рез. поручника БЈВ. Непознато је, кахо је и зашто Јеремић, који је био у Церском одреду, остао овде. Крајем октобра и почетком новембра он је успео да прикупи из шире околине Текериша четнике — дезертере из Рачићевог и других четничких одреда и да формира чету. Шестог новембра командир партизанске чете Живорад Љубичић и политички комесар Вјекослав Споја отишли су код четника на преговоре о мирној предаји оружја. Четници нису пристали да предају оружје, већ су се преместили у Горњу Бадању. Ноћу 6/7. новембра Љубичићева чета је опколила и разоружала Текеришку чету. Сутрадан су вођени разговори с њима у духу примљеног наређења. Из целе чете само су два четника, два брата, који су имали трећег брата у партизанима, прешли у Љубичићеву чету. Остали су пуштени кућама, па чак и Јеремић и његов ађутант, неки активни наредник. Љубичићева чета је 7. новембра извршила покрет из Горње Бадање у Тршић, а од четника заплењено оружје (био је ту и један тешки митраљез „шварцлозе") пренето је колима. Из Тршића је сутрадан дошла у Корениту, у Штаб Подринског одреда, где је нашла Небојшу Јерковића и Данила Лекића Шпанца у разговору са Георгијем Бојићем. Исте вечери је добила наређење за покрет у Липнички Шор, где је стигла 9. новембра, у помоћ чети Вука Цвијановића.96 Ове две чете су имале наређење да заузму положаје северно од Липничког Шора и Козјака на р. Јадру, око друма и железничке пруге. На одређене положаје чете су стигле 10. новембра: Вукова чета до железничког моста код Козјака, а Љубичићева чета на друм код Липничког Шора. По обавези коју су дали Немцима, железнички мост на Јадру код Козјака чували су четници. У једној смени страже код моста било је пет наоружаних четника, који су ложили ватру поред моста и грејали се око ње. С обе стране железничке пруге, кроз кукурузе, Вукова чета је стигла близу моста. Кад су је приметили, четници су почели да беже. Партизани су припуцали преко њихових глава, а четнички стражари, „све старији људи", стали су и без речи предали оружје. „Изгрдили смо их, али их нисмо вређали, — пише Цикота. — Пустили смо их да оду својим кућама" 97 Чета је заузела положаје према р. Јадру: вод Душана Блануше, са командиром Вуком с десне, а вод Живана Витомировића Галаме са комесаром Цикотом с леве стране железничке пруге. Ужурбано се пришло минирању железничког моста. Штаб Одреда је послао Ацу Радића да минира мост. Он је поставио оно мало експлозива што је имао под три носача моста. Мост није срушен, али се накривио на једну страну — било је довољно да воз не може прећи преко њега. После експлозије неколико бораца је потрчало мосту да виде учинак минирања. С моста, на приличној даљини, приметили су воз, који је ишао врло споро од Лешнице и зауставиа се на око 300 метара испред моста. Из воза су изашли немачки војници и Љотићеви добровољци, развили се у стрелце лево и десно од пруге и упутили ка мосту. Партизани су сачекали да их се што више искупи пред мостом, а онда сложно отворили ватру. Неколико добровољаца је почело да бежи према возу, али их је немачки официр вратио. Обострана пуцњава је тра~ јала 20 минута. Падао је мрак, па се непријатељ повукао у воз и вратио у Лешницу. „Сви смо са својих места скочили и право се ка мосту упутили — пише Бранко Остојић. — Нашли смо двојицу погинулих љотићеваца... и пет пуних реденика за пушкомитраљез „шарац".98 После борбе Вукова чета се повукла у село Козјак и па сеоским кућама разместила за преноћиште, оставивши два стражара на мосту. У исто време делови 3. батаљона кренули су друмом из Лешнице у извиђање према Липничком Шору. Љубичићева чета је ископала ровове крај пута и кад је припуцала на Немце ови су побегли према Лешници. На положајима код Козјака и Липничког Шора Вукова и Љубичићева чета су остале још један дан и једну ноћ. По наређењу Штаба Одреда обе чете повукле су се 12. новембра јужно од друма Лозница — Завлака. На помолу је био сукоб са четницима који су се окупљали у Лозници. Разговор у Коренити („у кући Миливоја шумара") био је трећи састанак представника партизанског и четничког штаба. Осим Георгија Бојића Џиџе, од стране четника састанку је присустовавао и Миодраг Миле Јовановић, онај који је по наређењу мајора Војислава Пантелића и четничког штаба, ишао у Ужице по оружје и муницију за Јадрански четнички одред „да би тако што више оружја дошло у руке националиста, противника комуниста. Када су комунисти запретили да ће комунизирати срез јадрански мајор Пантелић Војислав издао је наређење Јовановићу, да организира људство против комуниста — партизана, а што он успева у месецу октобру 1941. године".99 Бојић и Јовановић су ишли по селима да прикупљају четнике и да организују сеоске чете. Кад су дошли у Корениту, Штаб Подринског одреда их је задржао ради разговора „о озбиљним стварима", о сукобу који су изазвали и отпочели четници.100 Џиџа се претварао да ништа не зна о томе, чак је изјавио да у то не верује. Небојша Јерковић му је показао штампано саопштење Врховног штаба и рекао да је добио наређење „да разоружа све четнике на свом терену, јер су четници изазвали сукобе", али указао му је и на онај став у саопштењу где сег како каже Бојић, „тражи сједињење поштених четника са партизанима". Партизански руководиоци су предложили Бојићу да заједнички издају проглас „у коме би позвали народ у борбу против окупатора и објаснили да ја (Георгије Бојић) прелазим на страну партизана. Рекли су ми да ја не морам да будем комуниста, да не морам чак ни петокраку носити, а они од мене траже само да се борим против окупатора. Ја сам им одговорио да не могу да се решим док се не договорим са осталим официрима и вођама".101 Убеђивање је трајало до поноћи, а онда је Штаб Одреда пустио Бојића и Јовановића да оду у Лозницу. Из Лознице четници су успоставили везе са четницима уз Дрину, са Рајком Марковићем у Радаљу, са четничким старешинама у Љубовији и са Јездимиром Дангићем у источној Босни, и од њих тражили помоћ за борбу против Подринског одреда. Рајко Марковић се одазвао позиву и довео у Лозницу око 200 четника, који су до 7. новембра били у саставу Војночетничког одреда Зечевића и Мартиџовића. Кад је Дража Михаиловић издао наређење за напад на партизане, у том одреду је обелодањена издајничка завера против сарадње са партизанима и њених носилаца. Влада Зечевић је одлучно и смело ступио у борбу против издајничких елемената да би спасао одред од расула и сачувао људство (Мартиновић је у то време био у Врховном штабу НОПОЈ у Ужицу). Шестог новембра су покушали да га убију, а два пута да га разоружају и ухапсе. Велики углед и лична храброст помогли су му да сачува животу али одред није могао да спасе. Рајко Марковић, који се највише истицао међу издајницима, отворено је говорио да „немачке трупе неће убијати четнике, већ само партизане и да треба што пре признати Дражину команду или Недићеву, свеједно« 102 Влада Зечевић је 7. новембра прикупио одред у Радаљу^ на збор. Покушај да се четничка издаја осуди, а људство придобије за даљу сарадњу са партизанима, је пропао. Рајко Марковић и још неки командири одмах су одвојили велики део људства, многи су отишли кућама, а само је око „30 пробраних бораца" остало уз Владу Зечевића.103 Када се трећи батаљон 697. пука појавио у Лешници 10. новембра, међу четницима у Лозници настала је паника. Требало је испунити обавезе и доказати верност окупатору, дочекати их са резултатима и платити ропску безбедност. Сутрадан је настала грозничава трка по варошици, да се похвата и похапси што вшпе партизана и сарадника НОП-а и њиховим главама плати наклоност освајача. Хајка је затекла у Лозници Веру Благојевић. Она је зна~ ла шта су четници починили по Србији, једном је већ била хапшена, па ипак је поново зашла у тај осињак, са хрпом пропагандног материјала, да би се еастала са симпатизерима НОП, пружила им охрабрење и подршку. Била је, наводно, прерушена, али ју је препознао и лично ухапсио Влајко Антонић. Затим је похватано још 13 присталица НОП-а из Лознице и три борца Подринског одреда: Марко Јовановић, Светозар Дедић и Милан Марковић Жеравица.104 У клопку су упали тога дана Богосав Митровић Шумар и Марко Ристивојевић из Љубичићеве чете. Кренули су из Липничког Шора да у Лозници набаве за борце своје чете нешто одеће, обуће, дувана и санитетског материјала. Они су били у уверењу да се у Лозници налази чета Пере Савића, а носили су и писмо за Георгија Бојића Џиџу. Чим су ушли у Лозницу четници су их разоружали, а кад су Џиџи предали писмо он је наредио да их ухапсе.105 Све похапшене четници су стрпали у затвор у згради Срееког начелства. Спремајући се да покорно дочекају немачке јединице од Лешнице, четници су ишчекивали и напад партизана на Лозницу. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument