ИЕПРИЈАТЕЉ ОБЕЗБЕЂУЈЕ ОСВОЈЕНО ПОДРУЧЈЕ Преко агентурне мреже обавештајних органа, 342. дивизије, Абвера, Гестапоа, Кедићевих одреда и одељења специјалне полиције у Шапцу, окупаторска управа и команде добијали су обавештења о кретању и скривању по Мачви заосталих партизана и оних који су се касније враћали. Из страха да „успеси" које је постигла 342. дивизија не падну у воду чим она одмакне од ове територије, немачке и квислиншке власти, војни и управни штабови, полиција немачка и квислиншка су и вертикално и хоризонтално једни друге обавештавали, упозоравали и застрашивали новом опасношћу од разбуктавања устанка „иза леђа" 342. дивизије и надметали се у проналажењу нових мера, које би одржале народ у страху и покорности. Предузете су и мере да се територија Шабачког округа не остави празна, да се уместо јединица 342. дивизије доведу полицијске трупе и трупе за обезбеђење. Нова пооштрена кампања предузета је према сродницима устаника, на основу наређења генерала Бемеа од 14. октобра 1941. године. Наређење гласи: „У току затварања талаца треба хапсити нарочито рођаке устаника. Тим се најзад прекида веза између рођака и устаника, која служи увелико за преношење вести. Хапшење ових талаца обухвата мушке рођаке од 15 година навише и жене устаника. Ове рођаке сместити у концентрационе логоре. Мушки сродници има да се стрељају за случај немачких губитака... Може се сматрати целисходним да се за хапшење користе српске власти које су већ и досад с нама сарађивале. Али се ово мора тако учинити, да се искључи могућност да заинтересовани буду о томе обавештени... Становништво, а нарочито председници општина, морају бити присиљени да пријаве оне породице, чији су људи отишли у „шуму".1 Командант 342. дивизије, када је примио наређење да се дивизија припреми за покрет према Ваљеву, пожурио је да лично упути опширнији извештај Штабу 18. арм. корпуса, 15. октобра, и да упозори на опасност од оживљавања устанка у Мачви. Он, најпре, констатује да је евакуацијом мушког становништва од 14 до 70 година у концентрационе логоре спречено да се устаници, који су остали с народом, појаве дивизији иза леђа, да препадима ометају њене везе са позадином и напредовање трупа. Устаника је, заиста, и остало много с народом, пише даље Хингхофер, пошто носе сељачко одело и „кад одбаце оружје они се никако не могу разликовати од сеоског становништва". За доказ наводи „околност што се већ првих дана акције чишћења могло из концентрационог логора у Шапцу издвојити 233 комуниста које су остали притвореници проказали као такве и као учеснике у борбама банди, а који су затим стрељани".2 Следећа мера, коју је дивизија, према др Хингхоферу, успешно спровела, било је наређење мушком становништву од 15 — 60 година старости да мора одмах да се пријави код општина и стави на располагање немачкој армији. „На основу ове наредбе, хвали се немачки генерал, могла би се насељена места једноставном патролном службом лако контролисати и спречити да се устаници врате у њих".3 После чишћења Мачве, Немци су се надали бољим резултатима у хватању устаника приликом чишћења планина Цер и Иверак. Међутим, по мишљењу др Хингхофера, „услед пуштања на слободу великог дела народа затвореног у концентрациони логор, чишћење планине Цер је донекле изгубило своју ефикасност, јер су устаници, који су се на тај начин извукли из логора, могли лако да се неприметно помешају с народом из насељених места на северном подножју планине",4 а контрола и надзор су отежани због малобројности одговарајућих и расположивих органа. Из тих разлога настаје нова опасност за окупаторе и њихов ред, мир и поредак у очишћеним областима, па Хингхофер даље закључује и предлаже: „Стварно се, како се то види из многих података, један још неутврђени, али свакако већи број бандита делом наоружаних, вратио у своја места у Мачви... Пронаћи сад ове припаднике банди који су се вратили, представља задатак за чије ће извршење бити потребно више снага, па и у том случају кије сигурно да ли се овај задатак може на задовољавајући начин решити без поновне потпуне евакуације мушког становништва које је у питању. Са сигурношћу се може рећи да је устанички покрет у Мачви, услед пуштања великог броја људи из концентрационог логора, битно олакшан и да ће опет оживети после одласка дивизије на друго подручје акције".5 Страховања окупатора од оживљавања устанка су упорно, непрекидно и врло алармантно потпиривали и подстрекавали љотићевци, с намером да код окупатора себи освоје позиције највернијег савезника. Они су били издајничка групација најкомпактнија и најпотпунија у слугеранству, потпуно инфериорни према национал-социализму и чудовишним поступцима „више раее". Сметало им је што су неки људи на једвите јаде успели да се спасу из немачких конц. логора без њиховог учешћа. Због тога је поп Данило Милановић отишао у Београд да усмено изложи своје мишљење и предлоге у погледу отпуштања из логора и утврђивања кривице за учешће у устанку, а 16. октобра је поднео и писмени извештај о томе:6 „Непобитно је да.. . многи агитатори комунизма, нропагатори шумске акције, активни разбојници који су се борили с пушком у руци па чак и њихове вође — да се пуштају из логора на слободу... њихов списак прилажем овом свом извештају. Нека од ових лица су као такви толико познати, да је ЊИХОВО пуштање изазвало чак и скоро јавну и отворену саблазан". Он даље наводи пример колико је, као „резултат оваквих погрешака.. . несигурност и опасност у позадини, у коју су поново пуштени опасни елементи, потпуно реална": „Ноћас су комунисти у Думачи, дакле далеко у позадини иза линије коју је посела војска, а у непосредној близини Шапца, одвели незнано где три лица: Љубишу Ђукановића, Ивана Киша и Ђуру Фишера, зато што су сарађивали са властима, први преко таста Жике Симића, а друга двојица непосредно. Сама ова. већ остварена могућност је повод за страх и везивање руку свима онима који би хтели да се боре за упостављање реда и осигурање мира, а велики подстрек сваком кога ни ова велика народна катастрофа, нажалост, још није опаметила." Стога је поп — обавештајац поднео предлог, који је и у Шапцу и у Београду „наишао на разумевање" као ефикасан: да се изврши категоризација криваца по одговорности на вође, заведене итд. Питање одговорности не може се одредити —    сматра Милановић — „помоћу унапред постављених принципа, већ је апсолутно потребно на самом случају скоро сваког појединог села, да не кажемо човека, испитати мотиве и друге одлучујуће околности. То се не може спровести правилно и потпуно ни у самом логору, где чекају хиљаде и хиљаде.. . Најбоље би се то извело ако се одреди оружаних људи, који могу себе заштитити од евентуалних мањих група наоружаних нападача... проласком кроз свако место на згодан начин увере и утврде одговорности, да би се издвојила из средине опасна лица". Цела, прича о спасавању села и људи од погибије и уништења, о бризи за невине који страдају, монтирана је ради тога да би се љотићевим одредима издејствовао монопол нове казнене експедиције. Овакви поступци љотићеваца и других издајника допринели су да се обазривост Немаца појача, а положај затвореника у логорима и становништва у селима отежа. У више махова 342. дивизија шаље извештаје (16, 17, 18, октобра) са „фронта Мачва — Цер", како се у Мачви још налазе „поједини разбијени делови комунистичких банди", како се „у области Цер планине и Мачве наоружано становништво поново враћа у напуштене крајеве", како многобројне наоружане луталице угрожавају становништво у Мачви и на Церу, како је установљено да комуниста има у Глушцима, Дреновцу, Мајуру, Глоговцу... Стога је Штаб 342. дивизије упозоравао опуномоћеног командујућег генерала у Србији да „треба предузети нове мере, које ова дивизија, због других задатака, не може сама да предузме".7 Усмеравајући 342. дивизију према Ваљеву, Беме је подузео мере за преузимање управе и обезбеђења у Шапцу и Мачви од њеног Штаба и јединица, Одредио је да Фелдкомандантура 816 и Крајскомандантура 838, повучене из Ужица у Земун, пређу 18. и 20. октобра у Шабац. Управу над Мачвом предузео је, од 20. октобра, Управни штаб опуномоћеног командујућег генерала на челу са познатим др Турнером. Виша команда 65 преузела је осигурање Фелдкомандантуре у Шапцу, а 64. резервни полицијски батаљон поново је дошао под команду Управног штаба. У Шапцу је, до даљег наређења, остао 3. батаљон 697. пука, ојачан једним артиљеријским дивизионом, једним водом оклопног батаљона, бициклистичким водом и 1. четом 202. тенковског батаљона.8 Двадесет другог октобра наређено је 342. дивизији да једну чету остави код Лознице, да би осигурала Лозницу и мост југозападно од ње, а једну ојачану чету да упути у Лешницу, ради осигурања „теенаца" код Лешнице и моста на Јадру код Страже. Ове чете биће под командом Штаба 3. батаљона у Шапцу.9 Првог и 2. новембра приспеле су у Шабац и стављене под команду Фелдкомандантуре 1. и 2. чета 592. ландесшицен батаљона.ј0 Тих дана љотићевци настоје да појачају свој добровољачки одред и да ступе у акцију. Извршен је „пробни упис збораша" 24. октобра и том приликом уписало се 50 чланова „Збора", а истог дана стигла је преко Срема у Шабац „нова чета Недићеве војске, око 100 људи". Сутрадан је једна група добровољаца пребачена у Богатић, а друга у Лозницу, где је „први пут ступила у сукоб с партизанима".11 Обавештајни одсек Штаба Српске добровољачке команде известио је 29. октобра 1941. године извесног др. Годеа, функционера немачке полиције, да је у Шапцу одржана скупштина официра бивше југословенске војске и да су официри решили да се не одазову позиву генерала Недића, јер сматрају „да су његови одреди партијски обојени".12 Окупатор је настојао да у крајевима кроз које су прошле немачке трупе и „очистиле" их од устаника, што пре успостави управу. У име опуномоћеног генерала у Србији, шеф Управног штаба др Турнер послао је 26. октобра наређење „свима фелд - и крајскомандантурама" о њиховим одговорностима, дужностима и задацима, о сарадњи и пружању помоћи трупама: „Услед прилика у Србији, у извесним њеним крајевима засад је управа немогућа; утолзжо је важније за фелд — и крајскомандантуре да настоје на томе да се поново успостави српска управа под немачким надзором у крајевима које су очистиле трупе, односно српски жандармеријски и полицијски органи. Ово је искључиво задатак фелд — и крајскомандантура".13 До тога дана, под руководством и по наређењима Штаба 342. дивизије, већ су биле успостављене општинске власти у Мачви и у неким општинама у Јадру. Председници, кметови, други чланови општинских управа и чиновници (деловође, благајници, писари) — ревносно су и одано сарађивали са јединицима 342. дивизије и органима полиције и управе у „акцији чишћења". сачињавали спискове комуниста, из колона затвореника издвајали учеснике и сараднике НОП-а, проказивали их ако су на неки начин успевали да се извуку, вршили притисак на породице да се предају партизани који су се крили. Добрим делом то су били љУди који су у општинским управама били до устанка, а делом нови, који су издајом својих суграђана зарадили немачко поверење и место у окупаторскоЈ власти. Други задатак фелдкоманди и крајскоманди је, по Турнеру, да сарађују са трупама у спровођењу мера одмазде. При узимању талаца, које ће трупе стрељати за одмазду, фелдкоманданти и крајскоманданти „имају не само да дају савете трупи, већ... морају бити у могућности да трупи без одлагања ставе на расположење један низ талаца". При томе морају водити рачуна да не буду стрељани људи покорни немачком оружју. „Треба поћи од начелне поетавке да су Јевреји и Цигани уошпте непоуздан елемент и да самим тим представљају опасност за јавни поредак и сигурност.. . Стога се начелно у сваком случају имају ставити на расположење трупи као таоци сви мушкарци Јевреји и Цигани... Узимати жене за таоце противно је схватању немачког војника и чиновника. Па ипак се морају притворити кад се ради о супругама, односно члановима породица устаника који се налазе у планинама... На овај начин бандит осећа на сопственој кожи последице свога рада".14 После доласка специјалног одељења Гестапоа и одабране групе Специјалне полиције у шабачки концентрациони логор, отпочело је брже „прочешљавање", проверавање и отпуштање, или одвајање затвореника ради даљег ислеђења и суђења. По неколико стотина млађих лошраша Немци су сваког дана водили из логора на рад - на утврђивању Шапца, ограђивању бодљикавом жицом, изградњи бункера, поправљању моста. До 20. октобра отпуштено је из логора око 5.000, а у логору је остало 15.684 лица. Око 2.000 је стрељано у логору. Дакле, 342. дивизија је до тога дана ухапсила око 22.700 људи. У периоду од 20. до 30. октобра 64. резервни полицијски батаљон је отпустио из логора још 727 лица. Ипак, број логораша није се знатно смањивао — на место отпуштених Мачвана догоњени су у логор Јадрани и Рађевци. Од 20. до 25. октобра укупан број затвореника у логору, и поред отпуштања проверених, попео се на 16.445 људи.15 Систематским, детаљним претресањем поља и шума и применом свирепих мера насиља и застрашивања, окупатор у Мачви је успео да за месец дана, у октобру, открије и уништи преостале делове и поједине партизане Подринског одреда. Дреновчани и Сремци избеглице, окупљени у бившој чети Жике Тадића, који су се од М. Митровице са. командиром Тадићем повукли у Дреновац, нису намеравали да се предају непријатељу и дуже времена су успевали да се крију у атару села Дреновца. Немачки доушник Бата Дукић, од стране немачких власти поново устоличен за председника дреновачке општине, са групом својих сарадника непрестано је прикупљао обавештења о скривању и кретању партизана, слао Немцима извештаје и захтевао да немачке јединице изврше претрес потеса и похватају партизане. Најзад су Немци послали једну јединицу која је извршила „чишћење терена". „Пребацили смо се то вече на ону страну према Сави где, према обавештењу, неће Немци вршити претрес, — пише Жика Тадић. — Разбили смо се у мање групе. Сместили смо се у једно густо трње. Легли смо и заспали. Пробудио ме је Драгорад Бурмазевић рекавши да иду Немци. Чули смо рзање коња... Иза коњице ишли су пешаци. Један је прошао на неколико корака од нас, а да нас није приметио. Тада су ухватили Цвеју Гератовића и финанса. Међутим, успели су да им побегну. Попели су се на дрво, тако да су Немци долазили испод њих и нису их приметили".16 Да би присилили на предају партизане, које ни после неколико долазака у село и крстарења преко потеса нису могли да похватају, Немци су извршили притисак на породице. „Код нас је дошла Станимира Бурмазевића ћерка, пише даље Тадић. Рекла је да су Немци дошли код њих и да траже да им кажу где се налазе Драгољуб и Станимир. Уколико то не учине, њих ће побити а кућу им запалити". Затим су пустили из логора неколико бивших припадника Дреновачке партизанске чете, који су се обавезали да хватају скривене партизане и предају их Немцима,17 После извесног времена сеи партизани који су се крили у Дреновцу и његовом атару били су похватани или су се попредавали, само је Растко Врачаревић успео да се пребаци у Срем. У Глушцима се крило неколико партизана, за које је сазнао белогардејац Петар Охраменко, настањен у Глушцима, чију су трговачку радњу партизани конфисковали у августу. Бегунцу испред револуције у Русији учинило се да је погодан моменат за освету. Похитао је 14. октобра у Шабац, где је нашао емигранте — белогардејце Виталија Коропку, бившег царског пуковника, који је раније и сам живео у Глушцима, и Георгија Верлеа из Шапца. Ова. двојица су отишли у Штаб 342. дивизије и обавештајном официру пријавили да се у Глушцима „поново налазе озлоглашени комунисти": Светомир Алимпић, фризер Милован Радоњић Парлапан, Драгомир Д. Бркић и Аврам Роеић, „снабдевач намирница код комуниста". Охраменко је, изјавили су кивни контрареволуционари, „и сам видео да се наведени комУнисти налазе у селу". На то је Штаб 342. дивизије издао наређење Штабу 342. арт. пука: „У свитање поћи у Глушце, изненадити поменуте комунисте и стрељати их". Штаб пука одредио је за извршење задатка артиљеријског поручника Проскеа и ставио му на располагање камион, 3 подофицира и 21 војника, а уз наређење да наведене људе похапси, додао да их треба обесити. Поручник Проске поднео је истог дана извештај дивизији, да. је из Шапца пошао камионом у 3.30 часова, стигао у Глушце у 4.45 часова, у кућама изненадио и ухапсио Светомира Алимпића и фризера Милована. „Они су на лицу места стрељани — пише раноранилац Проске. — Обојица су изјавили да су неколико недеља били у комунистима и да су се пре неколико дана вратили у Глушце..." Аврама Росића и Драгомира Драју Бркића вредни поручник није могао да пронађе: „Рођаци и суседи су изјавили да већ три недеље нису били код куће". Већ у 8.45 часова група под командом поручника Проскеа вратила се у Шабац.18 У ритовима око р. Засавице, између Салаша Ноћајског и с. Засавице, једно време заједно се скривала група од 15 — 20 партизана, разбијених и одвојених у борби код Засавице и Салаша Ноћајског. Касније су се и они раздвојили у мање групе и били похватани или су се предали.19 И у атару Ноћаја поред р. Засавице око 15 дана крила се већа група партизана Ноћајске чете. По доласку са Цера Душан Антић и Сава Сретеновић нашли су их на окупу крај Засавице, али су се убрзо одвојили од њих и крили се у другим потесима око Ноћаја. Група код Засавице почела је да се растура, један по један су се предавали и крајем октобра сви су већ били у логору у Шапцу. Осим Душана Антића и Саве Сретеновића од партизана Ноћајске чете крили су се још Живојин Стекић и Сретен Илић.20 Слично су ствари текле и у Равњу и у другим мачванским селима. Претње оних које су Немци отпуштали из логора као представнике власти или за проказивање партизана, страшне вести из логора, учестали претреси, претње породицама партизана — све је то деловало као неотклоњив притисак на немоћне појединце и изоловане групе партизана, без подршке и перспективе, и они су се предавали, пре да би сачували породице и суседе, него ли сами себе. Десетина (12 бораца) који су са Цера повели Јосип Антоловић и Радојица Ненезић по наређењу команданта Одреда, дошла је у Мачву. О крстарењу кроз Мачву Јосип Антоловић прича: „Пробили смо се код Липолиста. Ту смо наишли на немачку колону и на артиљерију. Притајили смо се на цести и тек увече смо је прешли. Дошли смо до Очага. Попаљене куће. У једној кући налазимо пуну собу народа. Деца плачу. Људи ћуте. Неће да говоре. — Бежите одатле! Због вас Немци раде све ово са народом! — Кажемо им да ћемо се опет вратити. Отишли смо у црнобарске колибе. Тамо смо наишли на културбундаше, усташе („тракароше"), који су прешли из Срема и терају људе да беру кукурузе. Видимо тројицу како разговарају се сељацима. Припуцамо. Убијемо једног, а двојица побегоше. Сељаци закукаше: — Понесите га, ви сте га и убили! Били смо опет у неким колибама крај Дрине. Побегли су нам два-три партизана. Завукли смо се под кров једног наслона. Дошао је један сељак. — Другови, ајте одавде. Не знате каква је то сила. Ето их у селу. Оставили сте нас Немцима — каже. Разговарамо са њим. Отишао је кући и донео нам два круха. Онда смо нашли културбундаше где терају народ да бере кукурузе. Кад припуцасмо, наста граја. Народ и културбундаши беже..."21 Десетина се одржала у Мачви више од 15 дана. Прошла је кроз атаре Клења, Салаша Црнобарског, Црне Баре, Змињака и Дубља. На састанак, који им је приликом поласка заказао Небојша Јерковић, кренули су из десетине Радојица Ненезић и Мића Срнић. Дошли су на Цер, на одређено место и у одређени дан, нису никога нашли, причекали извеено време и онда се поново вратили у Мачву, у састав десетине.22 У ратни дневник 342. дивизије записано је 17. октобра: „На подручју Мачве поново су се појавиле мање групе, изгледа распршене, које припуцавају на фолксдојчере ангажоване на задацима привредне експлоатације Мачве".23 Крајем октобра десетина је напустила Мачву и дошла на Цер. У Милини је срела јединице Подринског партизанског одреда, које су биле упућене у Мачву. Руководство десетине поднело је извештај Штабу Одреда. Од шест одељења, послатих 11. октобра у Мачву и Поцерину, само ова десетина је дошла у састав одреда. Тих дана из Рдђевине, Азбуковице, Подгорине, чак од Бајине Баште и Ужица, враћали су се појединци избегли из Мачве, обавештени да је „еве до Шапца слободно". Враћају се такође и они које је Одред као деморалисане, заплашене тешкоћама, паничаре, недисциплиноване — чистио из својих редова. Представници окупаторске власти, који су имали на располагању наоружане сеоске страже, одмах су такве хапсили и спроводили у концентрациони логор. О онима, који нису хтели да се пријаве општини, већ су покушали да се извуку, општинске власти су обавештавале немачку команду у Шапцу, одакле су брзо стизала потерна одељења, хапсила такве и спроводила у логор. У заплењеним документима партизанских јединица Немци су нашли доказе да су се „код партизанских састава (комуниста) појавили, за време и после напада 342. пеш. дивизије, јаки знаци расула". Генерал Беме је закључио: „Ипак се мора претпоставити да су партизани ове области уништени", али да ће „мање банде, где се не налазе никакве трупе, терорисати и вршити саботаже".24 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument