О ПОСЛЕДИЦАМА КАЗНЕНОГ ПОХОДА Тек што су последњи немачки војници напустили Крупањ и Столице, делови Ваљевског и Подринског НОП одреда су ушли у та два места. „Крупањ са Столицама је поново у рукама Срба", добио је извештај од Здравка Јовановића и 22. октобра записао у дневник Драгојло Дудић.164 Они убрзо постају средишта слободне територије за политичко деловање ваљевског и шабачког окружног комитета и базе за снабдевање Подринског НОП одреда, Рађевског батаљона Ваљевског КОП одреда и Војно-четничког одреда Зечевић—Мартиновић. Чете Подринског одреда груписале су се на два места. Пет чета — Вукова, Бајаличина, Пере Савића, Лозничка и Пионирска — прикупиле су се на Борањи, на простору Столице — Капетанова вода — Турски гроб, а две чете — Стјепана Филиповића и Лале Станковића — у Рађевским Ставама, Чете Ваљевског одреда, које су одступиле од Завлаке и Мојковића, прикупиле су се у околини Пецке. Партизанска болница из Крупња и Шљивове евакуисана је преко Гуњака за Пецку. Одатле, после бомбардовања Пецке Ј9. октобра, лакшР! рањеницрг су премештени у Доњу Оровицу, где је привремено уређена болница, а тежи су упућени преко Љубовије у Бајину Башту и Ужице. Комора и радионице евакуисани су из Крупња и Шљивове такође за Пецку, а одатле преко Драгодола, Доње Љубовиђе и Љубовије у Горњу Буковицу, десетак километара од Љубовије према Бајиној Башти. Овој колони прикључила се у Драгодолу и једна група партизана Подринског НОП одреда у којој су били политички радници, партизани на опоравку и други, који су се из Крупња повукли 20. октобра, пред сам улазак Немаца у Крупањ. На путу од Пецке ка Љубовији колони се прикључио и већи број избеглица из Мачве, који су и иначе пратили позадину Одреда. Руководство позадине одлучило је да се „ослободи баласта". Одвојило је све оне за које се сматрало да „нису компромитовани" и да имају неке могућности да се, после повратка у Мачву, легализују. Речено им је, 24. октобра у Доњој Љубовиђи, да се врате у Мачву.165 Неки су тако и урадили, али је више њих наишло око Столица на чете Подринског одреда и задржало се у рудничким баракама. У Горњој Буковици је одмах после смештаја настављен рад у радионицама. Одатле је команда позадине 26. октобра упутила 25 бораца у Столице.160 То су били борци које су чете упућивале у позадину зато што су били боси или слабо одевени, да би добили обућу или нешто одеће, затим курири и спроводници. Одатле су распоређени по четама. После 3 — 4 дана сви позадински делови су се вратили у Столице. У релативном затишју од неколико дана Подрински одред је поново извршио сређивање и попуњавање јединица. Истовремено је извршено и чишћење. Поново су позвани еви они који су се уплашили тешкоћа да слободно напусте Одред. Приликом повлачења и чишћења било је опет извесног осипања бораца, али сада далеко мање. Међутим, руководство Одреда је овога пута енергично одвојило све оне који су без оружја само пратили Одред. И неким младићима, слабуњавим и нејаким, речено је да се врате у Мачву, да се крију или/ легализују, до повратка Одреда, После сређивања, Подрински партизански одред је остао са следећим четама, познатим по именима командира: чета Лале Станковића, политички комесар Радован Смиљанић Меле, чета Вука Цвијановића, комесар Милан Цикота, чета Пере Савића, комесар Душан Слијепчевић, чета Димитрија, Бајалице, комесар Велизар Бата Стевановић и чета Данила Бакића, више позната као Лозничка, комесар Вујадин Матић. Пионирска чета је, као целина, укључена у састав чете Пере Савића. После кратког задржавања на Борањи, сређивања и смотре чета у Костајнику, све су чете, изузев Лалине (која је још увек била у Ставама), упућене према Лозници и Драгинцу и комуникацији између ових места: Лозничка. на пут Зајача — Лозница, Бајаличина на простор Тршић — Бубањ, Вукова на пут Костајник — Коренита, а чета Пере Савића са Пионирском у Драгинац и Јаребице. Тих дана су штабов;и Подринског и Ваљевског одреда и окружни комитети за шабачки и ваљевски округ са Филипом Кљајићем претресали насталу ситуацију: стање у одредима, политичко расположење народа, однос према четницима, искуства из претходних борби и одређивали будуће задатке. У Столицама је 30. октобра после подне одржано заједничко „партијско саветовање другова из Мачве и другова из Рађевине. Говори, Слабости, Будући рад. Народ, Стева Колубарац, и остали".167 По оцени партизанских руководстава, најважније је да казнена експедиција није успела да постигне свој главни циљ — • да потпуно уништи партизанске одреде. „Она не само да није то успела, — пише Драгојло Дудућ — нето није успела чак ни да зароби једну врећу жита наших залиха. Они су, пробивши фронт, само прошли, а наше снаге су остале недирнуте".168 Ову оцену, у основи тачну — „треба ипак унеколико кориговати", како каже др Јован Марјановић. Говорећи о резултатима које је постигла 342. дивизија надирањем кроз западну Србију, он закључује: „... услед страховитог терора над становништвом дошло је до извесног осипања партизанских јединица овога краја и до извесног колебања у народу, што за устанак и народноослободилачки покрет није могло бити без значаја".169 Подрински партизански одред већ је био преполовљен. Изузев Лалине чете, која је била највећа, у осталих пет било је просечно по 70 бораца. Са омањом посадном четом на Столицама (око 30 људи), и групом партијско-политичких активиста, прочишћени Подрински одред могао је тада да има око 500 људи под оружјем. Ваљевски одред је био у повољнијем положају. Казнена експедиција је прошла малим делом његове територије и само у пролазу, без задржавања, попалила неколико насеља и у њима чинила убиства и пљачке.т Но, и то је било довољно да се створи „застрашујући пример", који је утицао на осипање одреда и колебање у народу. До извесног осипања људства дошло је пре него што је 342. дивизија прошла од Завлаке до Ваљева. Поеле неуспелог напада на Шабац и повлачења према Ваљеву, две чете Подгорског батаљона толико су се смањиле, да је од две формирана једна. Међутим, и друге две чете овог батаљона, које су биле у опсади Ваљева, на својој територији, морале су бити преформиране у једну, због великог одлива људства.171 „Продирање непријатеља главним друмом за Ваљево, код колебљивих и паничарски настројених елемената којих има и у нашим редовима, изазвало је неспокојство и панику код њих. Тако, један учитељ, који је познат као паничар, саопштава да је с неколико другова побегао с положаја...", пише Драгојло Дудић.172 Том приликом, у повлачењу од Завлаке, Мојковића, Крупња и Пецке, дошло је до знатнијег смањења чета Рађевског батаљона. Приликом оснивања, 8. чета је имала 180 људи. Непосредно пред одлазак у борбу код Крупња и за време борби у Мојковићу, „чета је брзо прочишћена, — пише Лука Стевић, командир ове чете — од 180 војника остало је око 100", а касније, кад је и овим крајем протутњала казнена експедиција и људство морало да се одвоји од својих кућа, „остало је 35 до 40 људи".173 Но, ово је изузетан пример, али је до осипања, мада много мањег, дошло и у 1. и у 11. рађевској чети. Четврта колубарска чета, која је на Видојевицу дошла са око 80 бораца, имала је 53 после одступања од Пецке.174 Последице казненог похода још теже су се осетиле у позадини. Непријатељ је крравим злочинима и пустошењем задао велики страх становништву. У исто време то је био снажан подстицај петоколонашким и издајничким елементима, који су дрско и отворено иступали против партизана и КПЈ. „Било је много тешкоћа у овом месту око добијања кола, — писао је Драгојло Дудић 25. октобра у Поћути. — То није била кривица до одбора; напротив, у одбору нису били лоши људи... Али је ситуација сада била изузетна и неповољна по нас, па су сељаци избегавали да нам излазе у сусрет. Сем тога петоколонашки типови већ су били на послу. У томе се нарочито истицао бивши кмет. Говорио је да ће Немци поубијати све оне који су били у одбору; да ће тако исто чланове породице оних који су отишли у партизане стрељати, као и све оне који су ма чиме служили партизанима. Да он има списак 30 породица из ове општине и да ће све пријавити Немцима кад дођу и тражити да, се стрељају; да ће Немци наоружати четнике и предати власт у њихове руке, а све партизане уништити итд. Та разорна акција појединих типова сметала је много..."175 Ови редови могли еу тих дана бити затшсани у многим местима између Шапца и Ваљева, Дрине и Колубаре. Могућности за јачање проређених партизанских чета новим борцима биле су сведене на најмању меру. Врховни штаб је слао из Ужица нове количине пушака и муниције, али „ситуација ни мало још није повољна за мобилисање људи. Требаће ипак времена да се разбије заблуда код народа у моћ немачке снаге", закључио је Штаб Ваљевског одреда.176 После сређивања у Костајнику и Подрински одред је имао извесне количине оружја за складиште. Јединство и сарадња свих родољубивих снага у борби против окупатора било је сасвим пољуљано. Захваћени поплавом издаје и петоколонаштва, четнички одреди су почели да срљају на пут братоубилачке борбе и колаборационизма. Пантелић је са својим штабом побегао у Љубовију, а Рачић је, преко Пецке, убрзо и сам стигао тамо.177 Рачић је још држао свог „официра за везу" у Штабу Ваљевског одреда, али су све чешћи били напади четника на мање групе партизана, на комору, курире, политичке раднике и чланове народноослободилачких одбора. Очигледно, њихова војничка сарадња била је већ пропала ствар, а питање сукоба с њима висило је у ваздуху.178 Као што ни Штаб Подринског одреда ни Окружни комитет КПЈ за шабачки округ у почетку нису веровали да је непријатељ могао да довуче нове снаге, јаче од једне дивизије, тако ни други нису у то веровали, све док се нису и лично уверили. О јачини непријатеља који је „потиснуо наше снаге код Шапца" и „пробија се ка Лозници и Церу", у првој процени Врховног штаба говорило се као о „јаким колонама", које користе још „и петнаест тенкова и авијацију". Обавештења Ваљевског одреда о јачини непријатеља у Ваљеву, чији су покушаји продора према Шапцу и Лозници осујећени, била су: око 5.000 људи, 18 топова и више тенкова.179 Окупатор је и дотле био починио многе злочине, али стварање „застрашујућег примера" у Мачви био је први казнени подухват такве врсте у Србији. Први пут је на уском простору, против једног јединог партизанског одреда, употребљена цела оперативна дивизија „пуног борбеног састава", ојачана целим тенковским батаљоном, потпомогнута ескадрилом штука, посадним и полицијским трупама, усташким и домобранским батаљонима. Дотле су мере одмазде примењиване према појединим насељима, као „евентуалним комунистичким централама" (Скела у Посавини, Прњавор у Мачви), али су први пут цео један град и један срез подвргнути мерама терора, незапамћеног по обиму и свирепости.180 Подрински одред био је први партизански одред приморан; да напуети своју територију, а Мачвани — прве партизанске избеглице. Дотле су партизански одреди и народноослободи— лачки покрет у Србији знали, углавном, само за пораст. Сада су преко Цера потекла и прва горка сазнања о могућностима осипања одреда, о паници, о невољама избеглиштва. Стога је разумљиво, што се на ситуацију, у којој се нашао Подрински одред, није тада гледало објективно. Али су се такве оцене задржале и до данас, што није оправдано! Држање руководства и бораца Одреда је неповољно и оштро оцењено у Врховном штабу и у Главном штабу НОПО Србије. Драгојло Дудић је 13. октобра записао разговор са Филипом Кљајићем у Штабу Ваљевског НОП одреда: „Друг Фића је... био баш на оном делу фронта где је непрргјатељ направио продор. Причао нам је о страховитом паничарству које је било овладало масама на фронту. Бежали су људи без стварне потребе. Нггје га чудило, каже наш друг, што су четници остављали положаје, јер су се свуда показали као лоши борци... али га је изненадило то да су се и неки партизани из Мачванског одреда показали као лоши борци. Паника их обузела. Било је муке да их вратимо на положај. Политички рад је сигурно био слаб, иначе се не би могла друкчије разумети оваква расклиматаност у Мачванском одреду".181 Пред налетом казнене експедиције исто „страховито па— ничарство" и „расклиматаностн доживели су ускоро и други партизански одреди. Но, сада су партизански штабови имали тачнију представу о непријатељској снази. После пада Крупња командант Ваљевског одреда Здравко Јовановић је процењивао да „непријатељ надире са 10 до 15.000 људи".182 Кад је 342. дивизија прошла за Ваљево, Штаб Ваљевског одреда је, 26. октобра, оценио да је казнена експедиција била „у јачини од око 50 тенкова, са много моторних возила, са доста артиљерије, коњице, са аутоматским оружјем и око 10 до 12.000 људи".183 Пошто је обишао неколико места која. су била на удару 342. дивизије приликом проласка у Ваљево, Драгојло Дудић је сазнао: „Снага ове казнене експедиције није била мања од 20 — 25 хиљада људи. Један мештанин је бројао до 90 тенкова. Још су затим пролазили, али је он престао бројати".184 Пут је био закрчен немачким возилима и сељачким колима, која су Немци покупили за превоз своје коморе, у дужини од 19 километара.185 Заустављање казнене дивизије у долини Јадра од 11. до 21. октобра, пробој фронта и продор у Ваљево обично се приказује упрошћено на овај начин: Немце су зауставиле чете Ваљевског НОП одреда код Завлаке; непријатељ је прво покушао да се пробије у Завлаку, али су се чете Ваљевског одреда храбро бориле 12 дана непрекидно из дана у дан.186 После тога, када су увидели да на ту страну не могу, Немци су ударили на чете Подринског НОП одреда, које су биле на положају у селу Цикотама и на брду Мишковцу, и тим правцем успели да уђу у Крупањ. Тада су и ваљевске чете морале да се повуку, јер им је непријатељ зашао за леђа. На пример, поменути Димитрије Кољковић каже: „До наређења за повлачење је дошло због тога што су Немци успели ,да продру преко Крупња. Мачвански одред је држао те положаје".187 А Богосав Митровић Шумар пише: „ ... Немци нису успели да пробију нашу одбрану у Завлаци и овим путем нису прошли за Крупањ. Тражили су слаба места у систему наше одбране и нашли су на правцу: Драгинац — Цикоте — Дворска — Крупањ. Овуда су продрли јаким снагама, а мотомеханизованим су продрли правцем: Лозница — Коренита — Столице — Крупањ".188 У погледу задржавања непријатељског продора према Завлаци и проналажења слабе тачке у систему одбране, чињенице, напред детаљније изнесене, показују: 1.     На положајима око Завлаке налазиле су се 3 чете Ваљевског одреда, 3 чете Подринског одреда, 1 чета Ужичког одреда, 2 чете Церског четничког одреда и 1 чета, одреда Зечевић — Мартиновић. 2.      У нападу на Крупањ преко Цикота — Дворске првог дана, 14. октобра, учествовала је немачка јединица исте ја^чине као и у нападу према Завлаци — један ојачани пешадијски батаљон. Ни овај батаљон није уепео да ее пробије у Крупањ, као ни онај други у Завлаку. 3.     Од 16. октобра 342. дивизија преноси тежиште напада на сектор од Воћњака до Цикота. Огорчене, крваве и успештте борбе воде чете Подринског одреда четири дана на истим иоложајима. 4.      20. октобра 342. дивизија наваљује својом главнином према Крупњу на широком фронту од Воћњака до Цикота. Све расположиве снаге дивизије, изузев делова који су уобичајено и нужно морали бити издвојени — нападају само на Подрински одред. 5.    Чете Подринског одреда повлаче се до Борање и састају недалеко од Столица, код Капетанове воде и одмах при повратку немачких јединица из Крупња туку их у леђа и улазе у Столице. 6.     За три дана, 23. до 25. октобра, 342. дивизија продире од Завлаке до Ваљева, а за дан се пробија од Осечине до Пецке. На том путу јачи опор пружају само две чете, од којих једна Подринског одреда. Повлачећи ее са своје територије Подрински одред је био ослабљен, на крају и бројчано преполовљен, али је одступао организовано, под борбом, одржавајући ударну снагу, борбено језгро које се све више прекаљивало и очвршћавало, војнички и политички, постајало све спремније да се партизански супротставља непријатељу, без обзира на којој територији се налази. Од 23. септембра до 25. октобра, од преласка 342. дивизије у Шабац до њеног уласка у Ваљево, партизани Подринског одреда су током повлачења шест пута организовали линију отпора и задржавали огромну немачку силу колико су могли. Евакуација болнице, коморе, других позадинских делова Одреда, великих количина пшенице и друге хране, доста стоке — извршена је организовано и потпуно, са великим залагањем и пожртвовањем. Ненаоружане партизане и избеглице, који су се повлачили из Мачве, Окружни комитет КПЈ и позадински део Штаба одреда су прихватили, организовали им смештај, политички и војнички рад, наоружавали их колико је било оружја и слали у јединице. ЈХекари, болничарке, радници и раднице из радионица, коморџије — сви су се одмах по доласку у Крупањ и Шљивову укључили у рад у одговарајућим установама и организацијама. Чланови Окружног комитета КПЈ и Скоја обилазили су чете, снабдевали их литературом и пропагандним материјалом, одржавали партијске, скојевске, омладинске и четне састанке и са војним и политичким руководиоцима Одреда неуморно и непрекидно радили на подизању политичке свести, јачању дисциплине и борбеног морала код бораца. Ипак, због паничног одступања Подринског НОП одреда, а нарочито његових позадинских делова, Врховни штаб је оштро критиковао руководство Одреда. Кажњен је Данило Лекић Шпанац смењивањем са дужности политичког комесара и постављањем за заменика команданта Одреда,189 Душан Остојић је једно време вршио дужност политичког комесара Одреда, а после борбе код Пецке (26. октобра) за политичког комесара Одреда постављен је Стјепан Филиповић — Стева Колубарац.190 По националности Хрват, зналац четири заната — браварског, електричарског, столарског и књиговезачког — радник у Војном заводу у Крагувецу, члан КПЈ од октобра 1940. године, а од јуна 1941. настањен у Ваљеву, Стјепан Филиповић је међу првима постао борац Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда и један од најхрабријих у акцијама, познат као Стева Колубарац. Нарочито се истакао у нападу на варошицу и железничку станицу Лајковац, а учествовао је, са својом четом и у ослобођењу Столица и Крупња. Малог раста, чврст, црномањаст, црне густе косе, прћастог носа, који је, са ејајним и као упаљеним очима, давао његовом лику и појави пркосан и одважан изглед, Стева Колубарац је умео својим јаким и звонким гласом да пренесе своје самопоуздање и постојаност на борце. Иако су морали да се повлаче пред надмоћнијим непријатељем, партизани су се у протеклим борбама прекалили и стекли потребно самопоуздање. Поред вештине ратовања, из које су сакупили доста знања и искуства, партизани су научили и оно најважније — да се и много јачем непријатељу могу задавати озбиљни ударци, а да се сачувају сопствене енаге. Разумљиво је што су при томе и процене непријатељских губитака биле знатно веће од стварних. Тако је чета Лале Станковића сматрала да је приликом препада на Немце (9. октобра) из заседе убила „преко 60 фашиста на рибарском гробљу".191 Заједнички штаб у Завлаци обавештен је (14. октобра) да је „једна партизанска чета нашла 30 мртвих Немаца у шуми".192 Вукова чета је саопштила Небојши Јерковићу (17. октобра) да је у борби код Слатине убијено 60 Немаца.193 Командири чета; Ваљевског одреда, које су учествовале у борби код Завлаке, оценили су да је непријатељ на фронту Лозница — Завлака -— Драгинац „морао изгубити... око 500 људи".194 У времену од 23. септембра до 23. октобра, у пробијању од Шапца до Завлаке, 342. дивизији су нанети губици од 36 погинулих и 132 рањена војника и официра.195 Од 30 трофејних тенкова „Хочкис", 1. батаљон 202. тенковског пука изгубио је за то време 12 тенкова. Од тога, 3 тенка су се сурвала у воду (1 у Саву код Сремске МрЈтровипе, 1 у Јадар код Козјака и 1 у р. Ликодру код Мојковића), 6 тенкова су налетели на мине (1 код Мајура, 1 код Штитара, 3 код Липничког Шора, 1 код Гајића стене), 1 тенк се претурио на неравном путу код Церове, 1 је „уловљен" у тенковску јаму на путу код Костајника, а 1 је Вукова чета уништила на истом месту.196 И у мемоарским подацима и у немачким извештајима говори се о нападима партизана на тенкове ручним бомбама и флашама с бензином, али на тај начин ни један тенк није био оштећен. У оцени нове ситуације са војног гледишта Штаб Подринског одреда је узео у обзир чињенице, да окупатор располаже јаким снагама, да је овладао главним комуникацијама и чврсто држи поседнуте градове; да је четничка издаја на помолу,; да наступа зима и с њом нове тешкоће за снабдевање партизана. Отуда, партизанском одреду предстоји тежак пут и борба која ће од сваког појединца захтевати натчовечанске напоре. Мора се прећи на прави партизански начин ратовања. Слободна територија биће само онде где пролазе партизанске снаге. Оружјем и муницијом партизани ће се снабдевати само брзим продорима и изненадним нападима на непријатеља.197 Приближно овако изложио је ситуацију нови политички комесар Одреда Стјепан Филиповић у свом првом говору борцима Подринског одреда на смотри у Рађевским Ставама, којој су присуствовали Небојша Јерковић и Филип Кљајић. Потврда о тачности ових речи, записаних по сећању, налази се у запису Драгојла Дудића од 21. октобра. После дугог већања Штаб Ваљевеког одреда је закључио да треба прећи „на герилски начин ратовања и одбацивање фронталних борби".198 Управо тих дана Врховни командант партизанских одреда Југославије друг Тито изнео је своја критичка запажања о дејствима партизанских одреда. Титове мисли о партизанском начину ратовања „које су га тих дана нарочито заокупљале", записао је Родољуб Чолаковић: „Друг Тито је говорио да готово сви наши штабови на ослобођеној територији чине исту грешку, која се састоји у томе, да они претежно воде фронталне борбе, а све се рјеђе користе маневром и све мање упадају у непријатељску територију ради угрожавања његових комуникација и изненадних напада с леђа. Јасна ствар да је фронтална борба повољнија за непријатеља који је технички и бројно надмоћнији па у њој може боље да искористи ратну технику, нарочито артиљерију и авијацију. Много времена и муниције трошимо око опсједања градова. Ту се дају жртве и ангажују се за наше услове велике снаге, док би се оне могле корисније употребити продирући у непријатељску позадину, уништавајући тамо све што служи непријатељу. Градове треба узимати муњевитим налетитима, користећи изненађење као најважнији моменат у рату као што је наш, у коме ми, малобројни и слабо наоружани, идемо против непријатеља који је јачи и по бројној снази и по наоружању. Ако тај налет не успије, онда треба мањим снагама блокиратрг непријатеља у граду, онемогућити му снабдијевање споља, узнемиравати га стално, а не правити обруч око града и дати могућност непријатељу да дозна гдје су наши положаји и да их туче артиљеријом или авијацијом."199 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument