ЈАДРАНСКИ ФРОНТ Врховни штаб НОПОЈ и друг Тито били су обавештени о даљем надирању казнене експедиције и о повлачењу партизанских снага са Видојевице и Цера истог дана, 10. октобра, увече. Од Штаба Ваљевског НОП одреда, на чијој територији је био смештен Врховни штаб и према којој је непријатељ наступао, поново је затражено да пошаље више чета у сусрет непријатељу. Пошто је Штаб Ваљевског одреда био у непосредној и сталној вези са Врховним штабом, то забелешке у дневнику Драгојла Дудића донекле одражавају извесне процене ситуације и мере које су отуда наређиване или препоручиване. Касно у ноћ 10/11. октобра чланови Штаба Ваљевског одреда били су позвани на телефон. Мада то Драгојло Дудић изричито не каже, може се закључити да је позив био из Врховног штаба. „Тек што смо полегали, пише он, дошли су дежурни телефониста и командант. С политкомесаром, због критичне ситуације на фронту у Мачви, отишли на телефон... Послата је одмах још једна чета у помоћ Мачванима. Од команданта Колубарског батаљона тражена је помоћ од једне чете војника као и једна чета Ужичког партизанског одреда која је била у Колубари".60 Идуће ноћи, после даљег напредовања немачких снага до Лознице, Драгинца и Текериша и повлачења Подринског одреда јужно од друма Лозница — Завлака, Драгојло Дудић пише: „Ситуација на фронту је врло озбиљна. Чују се вести да су Немци пробили фронт према Завлаци. Послали смо још једну чету у помоћ. Послали смо по куриру Посавском одреду, да и они пошаљу помоћ Мачванима. Друг ко~ мандант отишао на фронт".61 Међутим, сада се више није радило о слању помоћи Подринском одреду, већ о заједничком ангажовању свих расположивих партизанских снага, да се успостави одбрана слободне територије и задржи непријатељско надирање према Крупњу и Ваљеву. Врховни штаб је непосредно руководио организацијом одбране, упутивши у Завлаку оперативног официра у ВШ Бранка Пољанца „Станка", мајора бивше југословенске војске.62 Са положаја око Ваљева Штаб Ваљевског партизанског одреда одвојио је две чете Рађевског и једну чету Колубарског батаљона и упутио их на положаје око Завлаке. Она, о којој Драгојло Дудић пише 10. октобра увече, била је 1. рађевска чета која је имала око 240 бораца у три вода. Један од водова био је Завлачки четнички вод, који је 10. октобра био на положају код Бојића. Истог дана увече сва три вода, су се нашла у Завлаци. Ова чета била је позната као „Трнџина чета" по командиру Добросаву Живановићу Трнџи. Политички комесар чете био је Димитрије Кољковић. По наређењу Бранка Пољанца 1. рађевска чета је распоређена на положаје у Доњој Бадањи, нз р. Церници. Порушен је мост код коте 131, први вод је заузео положај изнад моста, други на десном крилу, на Вису (кота 247), а трећи на левом — на северним брежуљцима Циганкуље, изнад Бање. Борци су ископали ровове и положаје добро утврдили.63 Прва рађевска чета је 11. октобра осујетила покушај немачких јединица да од Доње Бадање продру у Завлаку. Сутрадан, 12. октобра, чета је одбила немачку извиђачку патролу код коте 131. Том приликом тешко су рањена два немачка војника.64 Тога дана у Завлаку је изненада упао јеДан камион са групом немачких војника. Ишао је од Драгинца и без сметњи дошао до раскрснице код Точка, где се укрштају путеви за Лозницу, Крупањ, Ваљево и Шабац. Тек тада борци 1. рађевске чете, који су били на положају изнад Завлаке, отворили су ватру на камион, али је он, скренувши лево на пут према Текеришу, великом брзином успео да умакне. Међутим, пушчана и митраљеска ватра скренула је пажњу Поцерској чети. Тек што је команда чете упозорила борце да се недалеко чује ватра и да буду опрезни, пуном брзином је налетео немачки камион. Пала је команда, чета је испалила плотун на камион, шофер је изгубио контролу и камион се нашао у јарку крај пута. Немци су поискакали из камиона, хитро заузели положаје, отворили јаку ватру и успели да се повуку у правцу Текериша, оставивши неоштећен камион и у њему нешто намирница, одеће и војничких писама.65 Ноћу 10/11. октобра у Завлаку је приспео Бомбашки вод Ваљевског НОП одреда, који се дотле налазио на положајима код опседнутог Ваљева. Овај вод биће придодат 11. рађевској чети Ваљевског одреда. Око 7 часова 12. октобра стигла је у Мојковић 11. чета и ту добила распоред: први вод да заузме положај на Циганкуљи, од Гајића потока преко Гајића стене (кота 152), на северозапад, према реци Јадру; други вод да поседне положај ивицом друма од Гајића потока до Јездимировића стене, окомите литице у близини Завлаке. Десетине бомбашког вода постављене су у ровове на самој Гајића и Јездимировића стени, а први и други вод 11. чете лево, десно и између ових десетина. Удесно од 11. рађевске чете постављена је Поцерска партизанска чета Подринског одреда. Њен положај је био на Симином брду. На брду Мекоте налазио се десни сусед Поцерске чете — једна чета Церског четничког одреда. Завлачки четнички вод је пребачен из Доње Бадање и распоређен на брдо Вис (кота 241), између Поцерске и 11. рађевске чете. Трећи вод 11. чете постављен је на положај на левој обали Јадра, на брду Черга, у висини Јездимировића стене. Одатле на северозапад, јужном страном комуникације Завлака — Лозница, на положајима су се налазиле чете Подринског партизанског одреда, Војно-четничког одреда Зечевић — Мартиновић и Церског четничког одреда. Штаб Ваљевског одреда задржао је две чете у резерви: Рачанску чету Ужичког партизанског одреда, која је стигла до Штаба одреда 12. октобра а затим упућена на друм Завлака — Ваљево ради обезбеђења залеђа фронта код Завлаке од евентуалног продора Немаца из Ваљева, и 8. рађевску чету (командир Лука Стевић), која се налазила у Мојковићу.66 Пионирска чета Подринског одреда повукла се са Цера 10. октобра. Преко Милине и Рибарица стигла је 11. октобра у Драгинац. По наређењу Штаба одреда покушала је |да сруши дрвени мост на Јадру паљењем, посипајући га сламом и поливајући бензином. Мост није потпуно срушен, али је био знатно оштећен и онеспособљен за саобраћај. Потом је минирањем срушила мањи дрвени мост на путу Драгинац — Лозница и дрвени мост на ушћу Гајића потока у Јадар, па је одступила у Завлаку. Ту је тестерама засекла дрвене стубове великог моста између Завлаке и Мојковића, а засечена места облепила блатом, да се оштећење не примети. Одатле је пребачена преко Крупња и Столица у Костајник.67 По наређењу Штаба Ваљевског партизанског одреда, за врло кратко време (од 12. октобра поподне до 14. октобра ујутру) извршено је добро запречавање путева око Завлаке. Од гвозденог моста на Јадру (од Гајића стене), од Доње Бадање и Осечине3 путеви су на више места прокопани, постављене су нагазне противтенковске мине. Срушен је и камени мост у Комирићу. Мада је било довољно експлозива, није порушен гвоздени мост. Сматрало се да би то била исувише велика материјална штета, а корист за одбрану Завлаке би била мала, јер се рачунало да га немачка моторизација може заобићи левом обалом Јадра, поред Брезовице. Чете су добро обезбедиле своје положаје. Водови 11. чете и Бомбашки вод ископали су ровове на Гајића и Јездимировића стени, преко њих положили јаке дрвене греде, одозго наваљали крупно камење, прекрили га великим наслагама земље, па онда маскирали травнатим каишима ледине. И друге чете су ископале добре ровове, утврдиле их и маскирале. „Ту смо били у готовости са ручним бомбама, свежњевима експлозива и флашама са бензином, да дејствујемо по немачким тенковима и моторизацији — пише Богосав Митровић Шумар. Подигнуте препреке смо чували и штитили ватром, јер смо били у непосредној близини истих..."68 Подрински партизански одред је 12. октобра пре подне био прикупљен на простору Столице — Костајник. На брзину је извршено сређивање јединица, мањи размештај бораца ради уједначавања бројне и ватрене јачине чета, додељено је нешто муниције и бомби, извршене су неопходне измене код нижег командног састава. По сећањима учесника НОР забележено је постојање ових чета (називаних само по имену командира, а не и по редном броју): чета Вука Цвијановића, политички комесар Милан Цикота, који је тог дана и примио дужност; чете Александра Лале Станковића, политички комесар Душан Слијепчевић Доктор; чета Димитрија Бајалице, политички комесар Велизар Стевановић Бата; чета Пере Савића, политички комесар Милан Перић; ЈХозничка чета, командир Данило Бакић, политички комесар Вујадин Матић; Пионирска чета, командир Ратко Стевановић Босанац, политички комесар Мирко Бибић Шпанац и чета Стјепана Филиповића (Стеве Колубарца), политички комесар Радован Смиљанић Меле. Дан раније командир ове чете био је Ацомир Ивић, који је распоређен на неку другу дужност. Чета је ојачана једним водом из чете Лале Станковића и групом бораца из чете Димитрија Бајалице. У Столицама је одржан заједнички састанак Штаба Подринског НОП одреда са попом Владом Зечевићем и поручником Ратком Мартиновићем о распореду чета обадва одреда на положајима дуж друма Лозница — Завлака. Партијски и војни руководиоци (Добросав Радосављевић Народ, Душан Остојић, Данило Лекић Шпанац) одржавали су састанке са четним партијским ћелијама и са командама чета о предстојећој борби и задацима, а свима борцима говорили о значају борбе, тешкоћама које долазе, ситуацији на фронтовима у свету и успесима народноослободилачке борбе у Југославији. После подне 12. октобра чете Подринског одреда кренуле су да заузму одређене положаје.69 Иза немачких линија остале су две групе бораца Подринског партизанског одреда: вод који је претходног дана заостао на Видојевици и вод у којем су претежно били борци раније Ударне, тада чете Лале Станковића. Одсечен од чета остао је у непријатељској позадини и командант одреда Небојша Јерковић. Обадва вода и командант одреда нашли су се 11. октобра предвече на Кумовцу. Око команданта окупило се око 70 бораца. Небојша Јерковић их је поделио у 7 одељења; шест је послао у дубљу позадину непријатеља, пет у Мачву, једно у Поцерину. Задатак ових одељења је био да се задрже извесно време на терену, да прокрстаре кроз нека. села и да покажу народу да партизани нису уништени, да га тиме охрабре; да окупе заостале партизане; да прикупљају обавештења о непријатељским снагама, и о ситуацији на терену. Требало је да после неколико дана сва одељења пошаљу на Цер извештаје. Командант је одредио борце који ће их донети, место и дан састанка. Сваком одељењу поставио је командира и политичког комесара. Шест одељења је напустило Цер, а седмо је остало са командантом. Они су се ноћу 11/12. и по дану 12. октобра пробили преко Јошеве и Иверка до Великог Села, где су код једне воденице прешли Јадар. У околини Брезјака су ноћу прешли преко друма, до Ступнице и ту преноћили. Идућег дана, 13. октобра, наишли су у Цикотама на Рачића и његов штаб. После краћег разговора између Јерковића и Рачића, отишли су у Крупањ. Ту је командант остао, а борци су после одмора, сутрадан, упућени у Столице и распоређени по четама.70 Тринаестог октобра све су чете већ приспеле у села, засеоке и поједине куће одређене за смештај и одатле слале мања одељења у извиђање друма Лозница — Завлака. Команде чета и водова извршиле су рекогносцирање терена и избор положаја. Истовремено су мањи делови чета истурени на предњу линију положаја. Ситуацију Подринског НОП одреда отежавао је велики број избеглица из јужне Мачве и северног Јадра, које је требало збринути. На све те невоље и недаће наврзло се још и рђаво време: 12. октобра почела је да пада јака, ледена киша, 13. октобра пао је први снег, а велики број партизана био је без обуће и топле одеће. На састанку у Столицама одлучено је да партизанске и четничке чете заједно нападну Зајачу, која је била најистуренија тачка продора немачких јединица, и да је ослободе. Требало је да Лозничка партизанска чета и један вод чете Димитрија. Бајалице (водник Добра Јанковић), у центру нападне колоне, да нападну Зајачу с југа, на левом крилу Лозничка четничка чета Даке Тешмановића из Јадранског одреда да наступи са запада, а на десном крилу чета Рајка Марковића из Војночетничког одреда Зечевић — Мартиновић да напада са истока. По заузимању Зајаче требало је да даље наступају: чета Даке Тешмановића према Ковиљачи, Лозничка партизанска чета и вод Добре Јанковића правцем Пасковац — Лозница, а чета Рајка Марковића правцем манастир Троноша — Тршић — Крст. Четнички командири нашли су изговоре да не дођу на време и не учествују у нападу. Док је у Столицама вршено попуњавање и прегруписавање чета, Лозничка партизанска чета је, према Историјату јадранске групе, „слала своје патроле према Коренити и Зајачи, настојала је да што боље извиди докле су стигле непријатељске претходнице и фронт непријатеља према Столицама. Тринаестог октобра смо установили да Немци држе Ковиљачу. Лозницу и Зајачу. Немачке моторизоване јединице налазиле су се на Крсту, 7 километара од Лознице, на друму Лозница — Ваљево".71 Напад на Зајачу извеле су саме партизанске јединице. У току једнодневне борбе Зајача је ослобођена, а мања немачка посада протерана у Лозницу. Лозничка партизанска чета и вод Добре Јанковића прошли су Зајачу и дошли у село Пасковац. У Зајачи је заплењено доста хране и другог корисног материјала. Успостављена је Команда места са интендантуром, која се старала о снабдевању устаничких јединица на том сектору. Одбрана Столица и Крупња на путу Крст — Коренита — Столице поверена је четама Пере Савића и Димитрија Бајалице. Чета Пере Савића је дан-два радила са Пионирском четом на рушењу мостова и прокопавању пута кроз Корениту и Костајник, а онда је упућена на положај на брду Бубњу. Десно од ње, на положајима. Навалији и Гробуши, налазила се чета Димитрија Бајалице. На брдима, на раздаљини од неколико стотина метара од пута, партизани су ископали заклоне за лежећи став и у заседи спремно чекали наилазак напријатеља. Чета Вука Цвијановића добила је задатак да поседне положаје на линији дугој неколико километара непосредно изнад друма Лозница — Завлака, од коте 192 до коте 214, у засеоцима Корените, Терзићима и Доњој Мали, и у Слатини, засеоку Ступнице. „Чета је посела положај распоређена по групама од 3 до 5 бораца, пише Милан Цикота. Група од око 15 бораца служила је као резерва, али и она је била на одређеном положају са кога је могла брзо интервенисати, а уједно својом ватром заштитити повлачење, ако се за то укаже потреба".72 У северним засеоцима Цикота, Шурици и Раковици, око сеоског пута који од Драгинца иде за Дворску, између Великог Градца и Кривајице, налазила се чета Лале Станковића, На њеном левом крилу, на Великом Градцу, заузеле су положаје чете Церског четничког одреда. Између Рачићевих чета на В. Градцу и чете Вука Цвијановића налазило се око 30 бораца из Војно-четничког одреда Зечевић — Мартиновић и једна четничка чета, вероватно Рачићева, под командом Ратка Мартиновића, На Мићановића брду заузела је положаје чета Стеве Колубарца, а лево и десно од ње, до Кривајице и Черге, распоређене су чете Церског четничког одреда и 4. чета Колубарског батаљона Ваљевског НОП одреда. У Завлаци је 14. октобра одржан заједнички састанак између Рачића и његовог штаба, с једне, и Филипа Кљајића и Штаба Ваљевског НОП одреда, с друге стране. О сврср! и ре~ зултату састанка Драгојло Дудић пише: „Од стране четника били су присутни, поред Рачића, још два официра, а од наше стране, поред друга команданта још тројица другова. После краће дискусије постигнут је потпун споразум. Заједнички командни штаб од четири лица, два из војночетничког, а два из партизанског одреда, командант Рачић, помоћник друг Здравко. Помоћни орган, као стручно лице за оперативне акције, поручник Воја, а као политички комесар друг Милосав. Снабдевање заједничко и пошто ми имамо резерве преузимамо исхрану у своје руке. При штабу се установљава један посебан отсек за старање о снабдевању и другим пословима. Команданти су отишли на фронт".73 Са намером да се све антифашистичке и родољубиве снаге ангажују у борби против окупатора, партизанска руководства су настојала да се са четницима и даље одржава сарадња у оружаној борби. Тако; је капетан Драгослав Рачић, после напада на Шабац, поново постао командант заједничког штаба, овога пута са штабом Ваљевског НОП одреда, и формални старешина свих, партизанских и четничких, јединица на одсеку фронта код Завлаке. На другом делу фронта, од Лознице до Брезовице, четничке и партизанске јединице су заједно на фронту и без званично јединствене команде, али у стварној сарадњи Штаба Подринског НОП одреда са попом Владом Зечевићем и поручником Ратком Мартиновићем. У до сада прикупљеној мемоарској грађи не спомиње се споразум партизана са Јадранским четничким одредом и са мајором Пантелићем. Јадрански одред нигде није прихватио борбу, увек је на време узмицао да се не сретне с Немцима, али су се мајор Пантелић и његови сарадници на речима и даље изјашњавали за борбу против окупатора. Чак је Пантелић послао једног члана јадранског Горског штаба у Ужице и успео да добије нешто оружја и муниције из партизанске фабрике.74 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument