ПРОДОР КАЗНЕНЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ У ЈАДАР Заповест генерала Бемеа за уништење устаника на Церу Штаб 342. дивизије примио је ноћу 7. октобра у 23 часа. Успео је да је још исте ноћи усмено пренесе штабовима пукова, а сутрадан је разрадио и у 23 часа доставио дивизијску „Заповест за напад на непријатеља на Цер планини".28 На првом месту трупама се скреће пажња да „четници још нису прихватили позив да положе оружје", те да су и они, као и „комунисти", непријатељи дивизије. У Шапцу је и надаље остао Штаб дивизије са дивизијском резервом, а задаци пуковских група за 10. октобар одређени су дивизијском заповешћу овако: 699. пук, ојачан водом оклопне ловачке чете, 2. дивизионом артиљеријског пука, 3. четом пионирског батаљона, једном трећином 1. и 2. четом 202. тенковског пука — полази предњим деловима у наступање из Прњавора у 8 часова, главнином према Лешници, а деловима преко Чокешине, са. задатком да брзо продре на линију Шор — Козјак — Обреж и Добрић, затим да продужи с наступањем према Лозници; 697. пук, без 9. чете и једног вода 12. чете, а ОЈачан водом оклопне ловачке чете, 1. дивизионом 342. арт. пука, 2. четом пионирског батаљона и са 2/3 Прве чете 202. тенк. пука, поћи ће у наступање у 9 часова из Липолиста, Поцерског Добрића и Маова, с тежиштем на левом крилу, према манастиру Радовашници и Милошевцу, одбациће непријатељске снаге са северних падина Цера, али у првој фази неће продужити на Цер; пук ће се обезбедити и с југа и формирати јачу резерву на левом крилу; 698. пук, без 2. и 3. чете и једног вода 4. чете, ојачан Штабом оклопног ловачког батаљона са четним одељењем и једним оклопним ловачким водом, бициклистичким ескадроном, 3. дивизионом 342. арт. пука, 1. четом пионирског батаљона и 3. четом 202. тенк. пука, прећиће у наступање из рејона Варне у 7. часова и продираће цестом Слатина — Текериш; једним делом снага. затвориће долину р. Лешнице на истоку, а другим наступати даље према Драгинцу, да би затворио долину Јадра. Ни у овој заповести није изостало упутство о поступку према становништву: „Сва насеља на западној, ееверној и источној ивици Цер планине до темеља спалити и очистити од становништва. Уништити све што је потребно за одржавање живота, стоку евакуисати у Шабац. . . Евакуација мушког становништва ни у ком случају не сме задржавати напредовање трупа. ., Цивилно становништво треба одмах присилно ангажовати да уклони све препреке с путева. . ." Око подне стигао је у Шабац генерал Беме. Штаб Подринског партизанског одреда је одмах распоређивао на положаје чете, које су се у зору 10. октобра повлачиле од Прњавора. Предња линија поседнутих положаја ишла је последњим, шумовитим огранцима Видојевице. Од места где железничка пруга пресеца друм код Лешнице, до Новог Села, положаји су били сасвим примакнути друму, на растојању од којих стотину метара. На левом крилу, у висини железничке станице у Лешници, била је једна чета Ваљевског одреда, Лозничка, 4. колубарска и Бајаличина чета вратиле су се ча своје раније положаје око каменолома и на јужној ивици Новог Села. Чета Лале Станковића, која се од рибарског гробља повукла до Ракића колибе на Церу, упућена је на северне падине Џајевца. Вукова чета се од Прњавора повукла на свој ранији положај — „на шпиц испред Чокешине" (кота 110). Пионирска чета се повукла на Цер и тамо је остала тога дана.29 Покрети претходног дана, непроспавана ноћ, заобилазни маршеви приликом повлачења од Прњавора, непотребна кретања до поседања положаја и тежак утисак због неуспеха у нападу, изазвали су замор и клонулост код бораца. На одређену предњу линију чете су иетуриле мање делове, предстраже и обезбеђења, а већина бораца потражила је склоништа за одмор у виноградским колибама или под густим крошњама дрвећа. У правцу Новог Села и Прњавора упућене су извиђачке патроле. Пре но што су партизанске чете стигле да се одморе, почело је наступање ојачаног 699. пука. Левокрилна колона је још у току ноћи пошла из Прњавора на југ и стигла до коте 98, где се пут рачва за Чокешину и Петковицу, и ту заноћила.30 Сутрадан, кад се разданило и разишла магла, колона се раздвојила у два крака и кренула — мањим снагама према Петковици, а главнином према положајима Вукове чете. Партизани су уочили обе колоне и њихову премоћ. Командир Вук је наредио повлачење на Кумовац. Немачки тенкови су тога дана избили до школе у Чокешини.31 У складу е наређењем генерала Бемеа, а по замисли ко~ манданта дивизије, ојачани 699. пук је образовао „истурени одред" у чијем саставу су биле тенковске и бициклистичке јединице, пешадија и пионири на камионима. Задатак истуреног одреда био је да се брзо пробије до Лознице и да устаницима одсече одступницу у долину Јадра. Међутим, ојачани 699. пук је релативно касно пошао у наступање, тек у 8 часова, због лоше видљивости за штуке, чије је садејство било потребно за брз продор.32 Док је моторизована колона још била у покрету према Лешници, налетеле су штуке, у групама од 3 до 6, и засуле бомбама и митраљеским рафалима цео простор од Лешнице до Чокешине и од друма до гребена Видојевице. Кад су челни тенкови доспели до места где железничка пруга сече друм, колона је застала. Тенкови су окренули улево и развили се за напад. Из камиона, који су их пратили, поискакали су пешаци и у стрељачком строју кренули за ланцем тенкова. Тенкови су се кретали и најмањим сеоским путељцима, преко њива и винограда, и успињали се уз брда. Засипали су страховитом ватром из топова и митраљеза. „Када су се појавили Немци на један километар, прича Светозар Хорватовић, борац Бајаличине чете, команда је пала: Када командир опали из пиштоља, ми треба да отворимо ватру. . . Сви смо били скривени по шибљу, да нас Немци нису могли приметити. Када су се приближили на око 50 метара, командир је опалио из пиштоља и настала је борба. Немачки митраљези почели су да косе. На видику су се појавили немачки авиони. То је много деловало на нас. Борба је била језива. .. Сећам се једног друга који се борио са немачким војником прса у прса и успео да га убије, отме му митраљез и побегне. Кад смо видели да не можемо одолети непријатељу, повукли смо се".33 Кад су Немци пошли према Џајевцу један вод Лалине чете похитао је да заузме положај. „Док смо истрчали из потока и избили на косу, — пише Бранко Остојић — већ је са десне стране тукао немачки „шарац". Наша извидница повлачи се кроз виноград, а у стопу је прати немачки строј. „Шарац" јој онемогућује повлачење и прикива је за земљу. Сваког момента прети јој опасност да је строј стигне и уништи. Тројица са ко~ мандиром рокирамо се десно и с леђа ликвидирамо немачког пушкомитраљесца, затим њиховим „шарцем" заустављамо напредовање немачког строја кроз виноград, да бар мало ублажимо губитке наше десетине, која је скоро преполовљена. . . Присиљавамо Немце на повлачење. Наша извидница, која се враћала од Прњавора, дочекала их је на једној окуци и неколико Немаца из строја избацила. После њиховог повлачења спуштамо се у виноград, где смо нашли тројицу наших другова који су погинули. Двојицу рањених одмах смо упутили преко Јадранске Лешнице за Крупањ. . . У току дана сахранили смо погинуле другове и повукли се дубоко у планину".34 Међупросторима, шумовитим увалама и косама, куда нису могли да се крећу тенкови, наступао је стрељачки строј нешадије, добро наоружан митраљезима и аутоматима, и не штедећи муницију непрестано пуцао и дугим рафалима чистио простор испред себе. У бришућем лету, потпуно неометано, штуке су продужиле да садејствују са тенковима и пешадијом. Пажљиво пратећи њихову линију наступања, митраљирале су и бомбардовале партизанске положаје на незнатном растојању испред својих јединица и онемогућавале да се партизанске чете постепеним повлачењем, по деловима сређују, заузимају нове положаје и да пружају отпор. Укљештени између две убитачне ватре, тенковске и пешадијске спреда и авионске иза леђа, угрожени продором немачких јединица у дубину свог распореда, партизани су се нашли у тешком положају. Руководиоци чета и водова, који су одржали борце добро прикривене у заклонима све док се Немци нису примакли, оценили су да се тенковима и огромној ватреној моћи непријатеља не може супротставити и да је најбоље повући се. Неки мањи делови, кад су успели да се извуку испод ураганске ватре на предњоЈ линији, сударили су се са немачком пешадијом, која је већ избила на ћувике на које се требало повући, или упадали у унакрсну ватру са бочних брежуљака. Долазило је до кратких али жестоких окршаја у изненадним сусретима, у којима су партизанске јединице успевале да себи прокрче пролаз. Мањи делови, групе и појединци, провлачили су се кроз јаруге и увале, понекад скоро на дохват руке немачких војника. Извлачење партизанских чета и водова храбро су штитиле мање групе од 2 — 3 борца и појединци обично с пушкомитраљезом. Неке чете и водови извукли су се из критичне ситуације без губитака. Други делови су били откривени приликом повлачења, изложени унакрсној непријатељској ватри и постали мета опасних штука.. Раздвојени делови партизанских снага повлачили су се, углавном, у три правца: Вукова и Бајаличина чета и један вод Лалине чете повукли су се на Кумовац; Лозничка, 4. колубарска, 11. рађевска и група бораца Лалине чете одступили су западним ободом Видојевице и путем од Лешнице кроз Доњи Добрић до Јадранске Лешнице; мање, растурене групе из више чета, прикупљале су се по јаругама. и шумама Видојевице, па су преко њеног гребена пронашле пут до Јошеве; један вод Лалине чете остао је у шумама на врху Видојевице до краја дана и преко ноћи. Командант Одреда Небојша Јерковић издао је наређење јединицама, које су приспеле на Кумовац, да се ту задрже и да прикупљају све делове који се повлаче. Он је, затим, сишао у Јошеву и одатле послао патроле у Јадранску Лешницу и околна села, са наређењем да све партизане упућују на Кумовац. Половина 4. колубарске чете, коју је водио командир Стјепан Филиповић, преместила се на леву обалу Јадра, иза моста на лозничком друму, на коту 108 (друга половина, са замеником командира Добривојем Спасојевићем, остала је са групом у Јадранској Лешници). Мост на Јадру био је миниран.35 Према немачким изворима, истурени одред је напредовао много спорије него што је било предвиђено, због снажног отпора партизанских снага и добро припремљене одбране. Он је „изгубио своју брзу покретљивост одмах у почетку. . .": најпре је наишао на јак отпор код Лешнице. Кад је требало да продужи наступање, истурени одред је „код раскрснице железничке пруге и цесте на пола пута Ново Село — Лешница наишао на тешку препреку, која се камионима није могла заобићи. Одред је сместа одлучно продужио с продором пешице. .." Потом су заштитне јединице наишле на мине на западном излазу из Лешнице. Иако су продужили с продором „чак и преко минских препрека југозападно од Лешнице", тенкови и пешадија 699. пука избили су на десну обалу реке Јадра тек у 14,30 часова. Ту је истурени одред сачекан јаком одбрамбеном ватром партизана, добро маскираних на положајима јужно од реке, у кукурузиштима и живицама. „Када се истурени одред у нападу приближио јадранском мосту овај је одлетео у ваздух".36 Партизани су се повукли и поново заузели положаје на линији Липнички Шор — Козјак. Четвртој колубарској чети прикључиле су се, успут, мање групе партизана и појединци из Лозничке и других чета, који су одступали ка Лозници. Иако су се партизани повукли, ојачани 699. пук је морао да се мало дуже задржи на Јадру. Један део пешадије прегазио је Јадар, а други је прешао преко остатка железничког моста, који је такође био дигнут у ваздух. Обале Јадра биле су стрме за тенкове, те су се тенкисти задржали око 2 часа у тражењу газа. Због дубине Јадра (просечно око 80 санитиметара) и непогодних обала, овај газ је био непролазан за камионе. У сумрак, немачка пешадија је избила на линију Липнички Шор — Козјак. Партизани су је и ту сачекали јаком фронталном и бочном ватром. Кад су пристигли и тенкови, партизани су се повукли. Тенкови су покушали да продру у Лозницу, али су три тенка наишла на мине. Пошто су остали делови 699. пука били много заостали, због теренских тешкоћа, „с обзиром на нејасну ситуацију, није изгледало целисходно да се ноћу наставља напад према Лозници".37 Истурени одред се задржао у Липничком Шору и Козјаку. После избијања на реку Јадар и у Стражу, делови 699. пука (тенкови, коњица и пешадија) продрли су преко Доњег Добрића у Јадранску Лешницу, до Вратачке мале. Партизанске јединице у Јадранској Лешници нису биле сређене ни постављене за одбрану. Дошло је до краћег пушкарања. Изтледа да су партизани били опколили истурену немачку јединицу у Вратачкој мали, јер у извештају 699. пука стоји, да је „3. батаљон ослободио извиђачко одељење код Вратачког млина".38 Под јаком непријатељском ватром, партизанске јединице су се растуриле и повукле у разним правцима. Већа група партизана отишла је на Кумовац, један део се повукао према Драгинцу, а Лозничка чета и делови 4. колубарске и 11. рађевске чете пребацили су се на Иверак, више Брадића, Брњца и Великог Села. У вечерњем извештају 342. дивизије за 10. октобар сажето су дати „постигнути дневни циљеви" 699. пука: после борбе, избио на западни део Цера; непријатељски отпор на путу Шор — Козјак; јужни делови досегли Вратачки млин.39 На друму Шабац — Текериш — Завлака Поцерска партизанска чета је 10. октобра спремно дочекала први окршај с непријатељем. Тога јутра, као и обично, прва и друга десетина са замеником командира и политичким комесаром чете и са једним пушкомитраљезом, запоселе су положај у рововима, у багрењаку, на једном узвишењу изнад друма, између Синошевића и Бојића (кота 112). Испод узвишења, Бојићка река, сече друм. Мост на реци био је порушен, а пут, који одатле води у Бојић, прокопан. Трећа десетина остављена је десно од багрењака, на нешто већем брду. Командир чете, који се налазио са овом десетином, имао је преглед терена до друма. Трећа десетина је имала задатак да штити десни бок чете од евентуалног изненађења, а могла је да буде употребљена и на другом месту, зависно од ситуације. Борцима је саопштено наређење да се ватра сме отворити само на команду командира чете. Колона ојачаног 698. пеш. пука крећући се од Варне, стигла је до прве препреке на путу између Слатине и Бојића, до дубоко ископаног рова код Вилотића забрана. Немци су изненадили четнике, који су ту држали положаје, неколико пијаних ухватили на спавању и у рову их стрељали. Остали четници су се повукли без борбе. Немци су затрпали препреку, те је цела колона продужила према положају Поцерске чете. Чим су чули пуцање код Вилотића забрана, из Поцерске чете су послали патролу да извиди о чему се ради. Пре њеног повратка угледали су на друму немачке тенкове, који су опрезно пришли срушеном мосту. Из тенкова су изишли војници и покушали да поправе мост. „Код наших бораца осетила се узнемиреност, напетост живаца, а код неких и очигледан страх, — пише заменик командира Ранко Шешић. — Комесар и ја смо их умиривали и опомињали да неко од њих не би отворио ватру без команде".40 Кад је пала команда, чета је сложно отворила ватру. Изненадна и прецизна паљба натерала је немачке војнике да се склоне иза тенкова и других заклона и да отворе ватру из свих расположивих оружја. Тенковске гранате су падале далеко иза чете. Штедећи муницију, партизани су преетали да пуцају, а немачки војници су поново изашли из заклона и пришли мосту. Поцерска чета их је опет паљбом отерала у заклоне. То се понављало више пута, све док није пристигла, пешадија. Пошто нису могли преко срушеног моста, тенкови су скрекули удесно и сеоским путем кроз Бојић изишли на друм и зашли Поцерској чети за леђа. Чета је и даље остала на положају, јер тенкови нису могли да напусте друм. Са доминантног положаја Поцерска чета. је ефикасном ватром, нарочито свог пушкомитраљеза, задржала неко време и немачку пешадију. Тада је 698. пук померио један део снага улево. Користећи испресецано земљиште, немачка јединица је неприметно избила на десно крило Поцерске чете, потиснула 3. десетину, а главнину чете напала с бока. Командир чете је наредио да се чета одмах повуче према Синошевићу. Пошто су је Немци у стопу пратили, чета је морала поново да заузме положај у Макевића мали, у Синошевићу, да ватром заустави гониоце, Ту је успела да се одвоји од непријатеља, а потом се повукла преко Накучана, Метлића, Румске и Букора — скоро паралелно са правцем наступања немачких јединица. Сутрадан, 11. октобра чета је стигла у Завлаку, где су се налазиле јединице Ваљевског партизанског одреда. У првој, али успешној борби, Поцерска партизанска чета није имала губитака. „Само је неколико бораца било окрзнуто чарчићима експлодирајућих метака", каже Ранко Шешић. Међутим, одсечена трећа десетина није се могла повући са главнином чете, већ је одступила према Заблаћу и тамо се прикључила једној јединици Посавског НОП одреда, која је била на положају на друму Шабац — Црниљево. Уместо до Драгинца, ојачани 698. пук је успео да се до вечери 10. октобра пробије до Текериша и то само пешадија, док су моторизовани и запрежни делови задржани на превоју Цера испред села. Извештаји 698. пука за тај дан говоре да је пук наишао на јаке непријатељске снаге и да је дејствовао код кота 112, 205 и 227, и да је имао губитке од 7 рањених војника.41 Разметљивошћу и претњама капетан Рачић је успео да обмане штаб 342. дивизије. Генерал Хингхофер је преценио снагу Церског четничког одреда и његову борбену готовост, па је према њему послао јаче снаге, на штету левог и десног крила. Ту своју грешку Хингхофер је морао да објашњава, па је писао: „За ангажовање групе 697. пеш. пука на простору манастира Радовашнице и Милошевца определили смо се најпре због поузданих вести, потврђених непосредно пред наступање, да се у манастиру Радовашници налази један виши непријатељски штаб, а у Милошевцу непријатељски штаб са јачим трупама. О овом непријатељу морали смо водити рачуна. . ."'|2 Ојачани 697. пук је наступао опрезно. Пошавши од Маова преко Метковића, 1. батаљон је око подне стигао до Грушића, 2 батаљон је од Поц. Добрића преко Цуљковића приспео до близу Радовашнице, а 3. батаљон је од Липолиста у Белу Реку стигао тек око подне. До 14,30 часова, по извештају 342. дивизије, први и „једини додир са непријатељем" — четницима — овај пук је имао код Радовашнице. Четници су се — не повукли, него су безобзирце побегли преко Цера и Иверка чак на ону страну комуникације Лозница — Завлака, али Немци ни у 15, 30 часова још нису били ушли у Радовашницу, рачунајући: „ . .да се Рачићево командно место налази у манастиру Радовашници или у његовој близини". Када су ушли у Радовашницу и „заузели" манастир поступили су по наређењу Штаба дивизије: Запалили су манастирски конак и друге зграде; све је изгорело до темеља.43 Опљачкали су сву манастирску покретну имовину. У току дана 1. батаљон је стигао до Милошевца, и ту остао преко ноћи, 2. батаљон је стигао до Десића, али се предвече вратио у Радовашницу. Рано поподке Штаб дивизије већ је имао „општи утис а к: Непријатељ се са главним снагама груписао на десном и левом крилу дивизије, док је његова јачина у центру непозната".44 О држању капетана Рачића и његових четника на правцу наступања 697. пука 342. дивизија је (сутрадан, 11. октобра) послала подругљив извештај: „У манастиру Радовашници заплењена су сва Рачићева акта и заповести, као и преписка. Мора да је Рачић седиште свога штаба напустио главом без обзира, пошто је заборавио чизме и официрски шињел" 45 Око 2(Ј часова упућено је дивизијско наређење пуковским групама„1) досегнуте дневне циљеве бранити под свим околностима, против сваког ноћног напада. 2) Ујутро у освит наставити операцију". У 22 часа упућена је допунска наредба: „Да 697. пук напредује према Милошевцу и Текеришу, са главнином снага према Текеришу". Одређене су „намере за сутра (11.Х): Затварање долине Јадра; 698. пук заузима нростор Драгинца; 697. пук пребацује се у простор Милошевац — Текериш и истовремено чисти источне огранке пл. Цер. Време: облачно, хладно".46 Наређење генерала Бемеа да се за један дан — 10. октобра — изврши опкољавање устаника на Церу и Иверку, 342. дивизија није успела да спроведе. То ће бити један од разлога да генераллајтнант др Хингхофер у новембру буде премештен (тачније — смењен, деградиран) са дужности команданта 342. дивизије и постављен за команданта посадне 717. дивизије. У опширном образложењу неуспеха, он детаљно описује активност пуковских група на дан 10. октобра и износи разлоге, као што је наведено, па даље каже: „Разлози што група 699, а нарочито њен истурени одред, није већ првог дана брзо продрла у дубину, не леже у недостатку иницијативе или издавању наредби, него једино у непријатељском отпору, теренским потешкоћама, покривености земљишта и другим околностима".47 Бранећи себе и дивизију генерал Хингхофер подвргава критици заповест генерала Бемеа и његову замисао, да се напад изведе изненада и да се устаници опколе на тако великом простору снагама само једне дивизије, те налази да је то било од почетка погрешно и нереално: „Да је простор Лознице и Драгинца и био досегнут првог дана, не би се могло говорити о неком опкољавању непријатеља на Церу и Иверку. За тај задатак су снаге једне дивизије, с обзиром на пространство, биле сувише слабе. Био би осигуран само простор око Лознице, Драгинца и Текериша, док би пространа територија око Цера и Иверка остала отворена за извлачење непријатеља, који се, неоптерећен комором, може свуда слободно да креће, непријатеља који у сваком селу има своју базу за снабдевање храном а вероватно и муницијом, непријатеља који се може одмах након одлагања оружја и делова униформе преобразити у обичног сељака, који не допушта да било где буде прикован, који правовремено измакне да би се појавио на другим местима, већином на боковима и у позадини наших трупа, непријатеља, који, дакле, води у правом смислу речи герилски рат, у којем српски народ има столетно искуство. . . Коначно од самог почетка није се могао остварити захтев за изненађењем. Наступање једне читаве дивизије. . . није се могло сакрити пред будним непријатељем, поготову не при временски дужим маршевима. Задржавањем на препрекама непријатељ је добијао на времену за преношење обавештења. Све се ово морало штетно одразити на један велики подухват и коначан успех".48 После неколико дана генерал Хингхофер, на основу „потпуно трезвене и стварне процене. . . стања своје дивизије", која се налази „непрекидно у борби од 28. септембра", закључиће да су трупе изнурене: „Нарочито их је изнурио подухват од 10. октобра".49 На Кумовцу се сабрала главнина Подринског партизанског одреда. Одлучено је да се сутрадан, 11. октобра, заузму положаји на Иверку, да се непријатељ што дуже спречава да састави кракове клешта од Текериша и Јадранске Лешнице, и да се великом броју избеглица из јужне Мачве и северног Јадра омогући пребацивање преко друма Лозница — Завлака. Отпор на Иверку претежно је усмерен на његове крајеве. На западном су положај према непријатељу заузеле чете које су се већ налазиле на тој страни Иверка, северно од линије Брадић — Велико Село: Лозничка и делови чета Ваљевског одреда, а на источном и средњем делу планине распоређена је главнина Подринског партизанског одреда.50 На источни крај тога дана је рано ујутру стигла из Крупња у помоћ још једна, новоформирана чета Подринског одреда. У Крупањ су тих дана већ стизале неке количине пушака, бомби и муниције из фабрике оружја у Ужицу.51 Позадински део штаба Подринског одреда, који се налазио у Крупњу, формирао је 9. октобра једну чету од до тада ненаоружаних партизана, у кругу Топионице антимона у Крупњу. Посао око формирања чете обавио је Миодраг Граор, а постројену чету приликом формирања обишли су Миле Ивковић, Стјепан Филиповић (Стева Колубарац) и поп Влада Зечевић. За командира чете постављен је Александар Ацомир Ивић, за политичког комесара Радован Меле Смиљанић. Чета је имала око 90 бораца. Сви су наоружани дугим пушкама ужичке производње, које су борци одмах назвали „партизанке". Сваки борац је добио по једну-две бомбе и понешто муниције. Чети је додељен и један пушкомитраљез, поправљен у радионици Команде места у Крупњу и испробан на брду изнад топионице. Сутрадан, нова чета је стигла у Цикоте, ту заноћила и рано ујутру приспела на положај који јој је додељен у виноградима, на падинама Иверка, на северном крају Рибарица.52 Пошто је било очигледно да ће се Одред морати повући јужно од реке Јадра и комуникације Лозница — Ваљево, одређено је да правац повлачења и место окупљања Одреда буде рудник Столице. Рано ујутру ведрог и сунчаног 11. октобра, јединице 342. дивизије наставиле су операцију опкољавања Цера и Иверка.53 До увече, 697. пук је преместио своје батаљоне на исток. Оставивши један батаљон код Милошевца, главнину је упутио на простор где је претходног дана приспео 698. пук у Румску и Текериш. Тако је 697. пук затворио пролазе са Цера на исток, преко друма Шабац — Текериш — Завлака. Истовремено, 698. пук померио се даље на југ. Предњи одред, односно 2. батаљон овог пука, наступао је према Драгинцу; 1. батаљон је стигао у Горњу Бадању, одатле је упутио јаче делове у Доњу Бадању да обезбеди пут од Завлаке, а један део батаљона је остављен код коте 250, на месту где се од пута Текериш — Завлака одвајају сеоски путеви за Драгинац, Трбосиље, Милину и Цер; 3. батаљон се кретао иза другбг и обезбеђивао десни бок колоне наступајући деловима преко Рибарица и Јаребица. Пролаз из долине р. Лешнице и са Иверка на исток био је тиме затворен. Главнина 699. пука се прикупила код Липничког Шора и Козјака и кренула ка Лозници. На путу су јој стајале те~ ренске препреке — порушени мостови и миниран пут, али пар~ тизанских јединица више није било на том правцу. Претходне вечери 4. колубарска чета се повукла на Крет, а одатле је, по наређењу Ваљевског НОП одреда, хитно пребачена у Крупањ. Успостављањем везе са снагама НДХ на левој обали Дрине, 699. пук је обезбедио своје десно крило. Ради обезбеђења левог, делови овог пука су продирали од Јадранске Лешнице долином р. Лешнице према Јошеви, а од Горњег Добрића долином Јадра према Брадићу. Са овим немачким јединицама и са деловима 698. пука су~ кобиле су се партизанске чете на Иверку. Одступајући под борбом, непрекидно ометане налетима штука, задржавале су наступање непријатеља до раних поподневних часова, а онда су се одвојиле и повукле, прешавши реку Јадар на три места: код Драгинца, код Великог Села. и код Брадића, и до вечери се прикупиле на простору Столице — Костајник.54 Предвече истог дана немачке јединице су ушле у Драгинац. Други батаљон 698. пука је прешао р. Јадар, избио на друм Лозница — Завлака ц заноћио испод Малог Градца. Трећи батаљон се сместио у Драгинцу, а 2. је остао у Горњој Бадањи и код коте 250. Затворена је и долина Јадра са источне стране. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument