ОЦЕНА ЗАВРШЕНОГ И ПРИПРЕМА НОВОГ КАЗНЕНОГ ПОДУХВАТА С потпуним поуздањем у „ратоборну" 342. дивизију и потцењујући „комунистичке банде", Беме је први казнени корак дивизије у Шапцу, означивши га као почетак акције за угушење устанка, хвалисаво огласио као велики успех којим је „поново враћен углед немачке оружане силе". Та надменост је спласнула за време чишћења Мачве. Трећег дана акције у Мачви Штаб 342. дивизије морао је да заклвучи, и да о томе обавести претпостављене команде, да су се устаници повукли према југозападу и при томе још извукли храну.1 Подаци, које је Штаб дивизије могао да пошаље о партизанским губицима, били су врло мршави: 30. септембра нема ни помена о губицима у борбама, тако исто ни 4. октобра. Немачка Полиција безбедности у Београду покушала је да прикаже акцију у Мачви као врло успешну, те је 5. октобра јавила: „Непријатељски губици: 1.074 мртва, од овога. погинуло 742 у борбама при чишћењу лука Саве".2 Ову полицијску измишљотину морали су да демантују и Штаб 342. дивизије и генерал Беме 9. октобра. У десетодневном прегледу делатности дивизије „непријатељски губици" су процењени на „рањ. 1 и мртвих 88". У свом десетодневном извештају генерал Беме јавља: „Непријатељ је имао око 90 погинулих".3 И ова цифра је измишљена и преувеличана. Губици устаника били су далеко мањи. Што се тиче плена у оружју, за првих десет дана 342. дивизија је запленила од устаника: 4 митраљеза, 39 пушака и 1 топ. Генерал Беме је сматрао да те цифре нису достојне помена, те скромно констатује: „Заплењено је мало оружја".4 За овако мршаве резултате, губици дивизије нису били незнатни: од 24. септембра до 9. октобра закључно, погинуло је 8, а рањено 36 официра и војника.5 У накнаду, окупатор се обилато служи подацима са ознакама: „стрељано", „ухваћено и одведено", „заробљено" и сличним. Немачким вишим командама, које су са пажњом пратиле развој догађаја у Србији и с нестрпљењем очекивале резултате ангажовања једне дивизије неопходне на источном фронту, стварање „застрашујућег примера" и огроман број пострељаних и „заробљених" био је слаба утеха. Путем провера и саслушавања у концентрационом логору могло се закључити, да је у партизанским редовима дошло до извесног осипања и растројства.6 С друге стране, подаци о незнатним губицима партизана у људству и оружју у току борби показивали су, да устаницима није нанесен озбиљнији ударац. Општа оцена немачких виших команди била је неповољна: „Недељу дана после почетка акције стање у Србији било је у суштини непромењено. . . Иза 125. пука — у Посавини и Тамнави — опет је нарастао талас устанка. . . Па и акција 342. пеш. дивизије у Мачви, због недостајућег обухвата, била се издувала и није довела до неког опкољавања. . ."7 Извиђањем из ваздуха, као и моторизованим и пешадијским јединицама, Немци су установили да се партизани на Церу припремају за отпор. Осујећени су поновљени покушаји ојачаног 125. пука и 704. дивизије да се пробију из Ваљева у правцу Шапца и Лознице. У другим деловима Србије расла је активност партизанских одреда. У немачким војним круговима поново су, уз негативне оцене ангажовања 342. дивизије, избила размимоилажења о даљим операцијама против устаника: „Није требало, пише Висхаупт, да 342. пешадијска дивизија надире фронтално са севера преко Саве у Мачву, него је требало, као што је то армијској команди XII лебдело пред очима, — заједно са 125. пеш. пуком који се одвајао ка Ваљеву — ухватити од запада према истоку устанике у клешта северно од пл. Цер. Међутим, бригада је оставила пл. Цер у залеђу, где су се прикупљали устаници, дејствовала је као кочница и допринела је погрешном залагању снага".8 Начелник Штаба команданта Југоистока („армијске команде XII") генералмајор Ферч поднео је 6. октобра команданту Југоистока фелдмаршалу Листу своју студију о устанку у Србији: „Питање је ипак да ли би концентрично залагање (342. пеш. див. са 125. пеш. пуком) дало бољи резултат, пошто су устаници избегли већ пре покрета трупа. Њихова покретљивост (пешице, без возила, без комора) олакшава им такво измицање. Томе треба додати да циљ устаника није да држе одређену територију нити нека одбрана од немачких трупа, него препад и узнемиравање уопште. То је пресудна тачка. Нема се посла с неким противником, који је војнички ортанизован и наоружан; зато он има већу слободу кретања и није упућен на одређене базе снабдевања (дакле ни намера да се непријатељу одузме „база снабдевања" није могла довести до циља), па се нема посла ни с непријатељем који се бори по општим правилима вођења рата. Противника није ни по спољашности нарочито лако препознати. Наизглед мирни сељак, како је изгледао при пролазу трупе, могао је пре једног сата да се бори са оружјем у руци и да се после пролаза трупе опет бори".:' Такав противник, разлагао је даље Ферч, може се уништити само ако се ограничен простор чисти и осигурава узастопним акцијама. Међутим, трупе које су додељене слабе су за умирење целе Србије одједном. Стога се треба, сматрао је Ферч, ограничити на простор који је за Немачку најважнији, те је предложио: „Текућу акцију 342. пеш. дивизије од 28. 9. прекинути и дивизију, заједно са 125. пеш. пуком и са снагама које леже око Београда, концентрично употреити за чишћење јужно од Београда". Одбацивањем устаника од Дунава и груписањем посадних дивизија у долини Мораве, успоставити „немачки коридор" за одржавање веза између Немачке и Бугарске и Грчке. Из тог „коридора" предузимати походе оклопним јединицама у југозападну област Србије, ради разбијања устанка и пљачке привредних добара. Насупрот мишљењу генерала Ферча генерал Беме је добро проценио значај западне Србије као базе устанка, где ће се одвијати одлучујуће борбе. Стога се он „борио свим силама" против Ферчовог предлога".10 За фелдмаршала Листа било је најпрече да се „углед немачке оружане силе мора повратити, па макар и успесима мањег значаја". Он је одбио предлоге генералмајора Ферча „у овако преоштрој форми", да се не би дало превише слободе устаницима. у западној Србији. Прихваћен је Бемеов оперативни план. Лист је „наредио да ојачана 342. дивизија што пре настави с надирањем према југу у предео планина Цера и Иверка, а затим у правцу Ваљева".11 У Штабу генерала Бемеа у Београду одржано је 6. октобра саветовање са командантом и начелником штаба 342. дивизије о следећем подухвату. На основу Листовог наређења генерал Беме је 7. октобра издао „Заповест за уништење непријатељских банди у планини Церу".12 Овога пута Бемеова намера је била да устаницима не дозволи да „измакну", већ да их, изненадним и брзим продором моторизованих јединица, опколи и уништи да би 342. дивизија „тиме спречила трајно угрожавање Мачве од стране банде из ових шумовитих предела". Дивизија је добила задатак: једним ојачаним пуком да изведе брз продор западно од Цера, да запоседне положаје североисточно од Лознице и овлада долином Јадра; други пук, ојачан са нешто тенкова, да истури источно од Цера и да брзо овлада околином Текериша и Драгинца; трећи пук да наступа фронтално према венцу Цера, да њиме овлада и да затвори круг око Цера и Иверка; главнина тенкова 1. тенковског батаљона, ојачана. моторизованом пешадијом, брзим Нродором западно од Цера, преко Лознице до Крста, да одсече одступницу партизанским снагама са Цера и Иверка. Генерал Беме је нарочити значај придавао изненађењу устаника, па је наредио: да се пребацивање јединица на полазне положаје врши само ноћу; да се обустави извиђање у правцу Цера; да делови дивизије, уз подршку штука и тенкова, нападну на партизанске снаге код Орида. Утврђено је да почетак напада буде 10. октобра у свитање, а да дивизија изврши прикупљање трупа до ноћи 9/10. октобра. И даље су биле обезбеђене ескадриле штука. До одређеног рока за продужетак операција 342. дивизија је прикупила своје јединице: 699. пук, са главнином тенкова и камионима, на простору Змињак — Прњавор, 698. пук на простору Шабац — Варна — Горња Врањска, а 697. пук на простору Слепчевић — Липолист — Поц. Добрић — Маови.13 У оквиру припрема за нове нападе на ослобођену територију, команда казнене експедиције појачала је активност обавештајне службе. На стварању мреже агената и повереника радили су и органи Абвера, под руководством капетана Јозефа Матла, и обавештајни официри дивизије, под руководством капетана Карла Тернуса. У време издавања Бемеове заповести за „подухват Цер" они су већ имали разгранату и врло активну мрежу повереника.14 Подаци и једних и других сливали су се у Штаб 342. дивизије. Први обавештајни извештаји капетана Матла појавили су се ускоро после пуштања групе љотићеваца из логора. На њихову иницијативу, користећи њихову потпуну спремност за извршавање задатака у борби против НОП, немачка обавештајна служба је предузела кораке да продре својом агентуром и разорном пропагандом у правцу наступања дивизије, у позадину и у редове устаничких јединица. О тој активности љотићеваца поп и обавештајац Данилс Милановић иише: „Између отпуштених другова пронађени су затим они који су, с обзиром на познавање терена, људи и прилика у околини Шапца били погодни да доведу поуздане људе из околине града у везу са немачким војним властима. . . Циљ ове везе био је да се испуњавањем услова, по могућству, које поставља војна сила уреди миран улазак трупа у поједина села и тиме спасе људство од погибије и имовина од паљења и уништења. Иако је овај посао био и веома деликатан и врло опасан, ишло се иза немачких линија и на терен где су били комунисти, нашло се ипак међу овим Зборашима довољно подесних лица, која су пожртвовано, одважно и спретно испуњавала ове задатке, а нарочито то вреди за другове Ацу Бижића и Милоша Божанића, који је приликом једног изласка и рањен. Ова сарадња омогућила је да се са многим селима блажије поступило, а нека су и сасвим поштеђена. Преко ових наших Збораша увучен је у сарадњу и известан број других честитих, а за ове послове подесних људи".15 Капетан Матл је обавестио 342. дивизију 5. октобра да је већ послао своје агенте у Румску, Двориште и Белу Реку. (Мештани Беле Реке причају да је један немачки агент рањен приликом покушаја да се пробије у село). У истом извештају Матл доставља и детаљне податке о стању путева северно од Цера, податке о партизанима на западном делу Цера (Чокешина, Видојевица, Грабовац, Петковица) и о четницима на источном делу Цера (Бобија, Радовашница, Десић, Милошевац). Следећих дана Матл шаље нове податке о партизанима и четницима на Церу, о концентрацији избеглица и устаничке позадине, о партизанским положајима на Добрави од Заблаћа до Орида и даље у Посавотамнави. Његов повереник доноси податке из Рачићевог штаба10. У извештају 342. дивизије од 7. октобра стоји: „Тежиште комунистичких снага у Лешници, на северној ивици Цера и у подручју јужно од Врањске. Четници сигурни на Церу. Штаб и главнина код Радовашнице и Милошевца. Истурене снаге на северним падинама. Позадинске снаге у Милини и вероватно у Лозници. О целокупној снази комуниста и четника нема поузданих података. Процењује се до 1.500 људи".17 Капетан Карл Тернус израдио је 8. октобра, на основу извештаја својих и Матлових агената, два извештаја: „Формација и руководство устаничких одреда (четничких и комунистичких) према стању од 7. X 1941." и „Обавештења о непријатељу и стању путева на подручју Цер планине (стање 8. X 1941)".18 У првом извештају Тернус даје датаљне податке о јачини, распореду и намерама четничких јединица. Што се тиче „комуниста", односно „народноослободилачких партизанских одреда" (и други назив је у Тернусовом извештају) и о њима је прикупљено обиље података, али доста и нетачних, непотпуних или закаснелих, што показује да им је извор био „из друге руке", а не непосредно из партизанских редова. Тако се јачина партизана цени на једну до четири хиљаде људи, уз објашњење: „Подаци јако варирају, јер је велики део присилно регрутованог људства отишао".19 У другом извештају дати су детаљни подаци: о бројном стању и распореду устаничких јединица, о местима где се налазе прекопи и друге запреке на путевима, о порушеним мостовима, вучјим јамама за тенкове; о кретању партизанских извиђачких одељења; о намери капетана Рачића да свој штаб и Церски четнички одред повуче из Радовашнице и преко Милине пребаци у простор Ваљева. .. итд. Захваљујући издајницима и шпијунима, Немци су овога пута били боље него раније обавештени о стању устаничких снага на Церу и Добрави. Док је за операцију чишћења Мачве немачка команда рачунала само на силу немачког оружја, искључујући из учешћа све квислиншке одреде и установе, стављајући под удар подједнако партизане и четнике, целокупно становништво и сва насеља, у току припрема за следећу операцију — чишћење Цера и Иверка — тај став се унеколико мења. Поред прикупљања обавештења о устаницима, повереници немачке обавештајне службе добили су задатак да у насељима која држе устаници придобију људе који ће радити против устаника, тобоже ради заштите тих насеља. У ратном дневнику обавештајне службе 342. дивизије записано је први пут 4. октобра о „дејству немачких предузетих мера": разне сеоске општине подносе молбе да се село узме у немачку заштиту и наводе примери — Мишар, Врањска, Бела Река.20 Ову појаву је немачка обавештајна служба подстицала и користила, те је 9. октобра могла да закључи: „Повећавају се случајеви да сеоски житељи долазе из далека да моле за заштиту немачког Вермахта (Заблаће, Церовац)".21 Да би доказали лојалност према немачком Вермахту, стекли поверење немачких команданата и да би их умилостивили да њихово село поштеде од казне, ти људи су били спремни да кажу све што знају о устаницима, првенствено о партизанима и да приме обавезе које су им немачки официри постављали. Међу њима, као што каже поп Милановић, нашло се „подесних људи" за сарадњу са немачком обавештајном службом. По повратку у своја села, ти „заштитници" су постајали главни проводници немачке пропаганде. Њене смернице биле су изложене у прогласу „команданта немачке војске", који се тих дана обратио „српском народу" речима: „Немачка војска неће да вам узме слободу нити да вас спречи у мирном раду. . . Комунисти, Јевреји и пљачкаши сложили су се у устанку. Они вас присиљавају да приступите њима, претећи вашем имању и вашим животима. . . Не дозвољавајте да вас лажу комунистичке и остале славољубиве вође. Немачка војска је моћна и победоносна. Милионске војске ваших тобожњих пријатеља у Русији уништене су са целокупном својом спремом. Остатак биће ускоро уништен. Петроград и Москва стоје пред падом".22 Таквим средствима служила се немачка пропаганда од почетка устанка. Основни, нарочито наглашавани ставови те пропаганде били су: Немачка неће да уништи српски народ нити ерпску државу, она је чак дала Србима и аутономну владу и оружане одреде, иако су Србија и српски народ главни кривци за априлски рат. Немачка ратује ради тога да би у Европи и у свету створила „нови поредак", чији ће носиоци бити „здраве националне снаге", те ради тога мора уништити комунисте, Јевреје, масоне, Цигане, труле демократске институције, плутократију Енглеске и других великих земаља. У „новом поретку" биће осигурани ред, рад, мир и безбедност. Немачка војна сила, иако победник, коректно се држала у Србији све до устанка, а и тада је „дуго посматрала овај рад" и пружала прилику Србима да се освесте и да сами среде прилике. Пошто је дошло до зверског убијања немачких војника и фолксдојчера и учесталих напада на „постројења важна за живот" (на српска постројења, важна за немачки живот!), немачка војна сила морала је свим средствима и свом строгошћу да угуши побуну — ради самих Срба (убијање и пљачка становништва — у његовом интересу!). Једна врста немачких мера односила се на четнике Драже Михаиловића, односно, у овом крају, на четнике капетана Рачића и мајора Пантелића. Осим преговора, генерал Хингхофер је предузео и неке друге кораке. У једном каснијем извештају генералу Бемеу он пише: „Од 8. X 1941. па надаље бацани су леци у свим местима са циљем да се комунисти изолују и да се придобију четници који нису верни Недићевој влади".23 Јединице 342. дивизије добиле су 8. октобра наређење генерала Хингхофера: „У свим насељима у која трупе уђу треба одмах излепити црвене прогласе које је дивизија израдила, а којима се становништво позива на ред. . ." Садржај овог прогласа био је исти као и садржај прогласа растураног у Мачви: одржавати мир и ред, не помагати устанике ни једне врсте, не држати оружје и муницију у свом поседу. У противном случају биће куће спаљиване до темеља, насеља бомбардована, а становници стрељани. Позива се мушко становништво од 15 до 60 година да се код свих општина стави на располагање немачкој армији.24 Новим наређењима генерала Бемеа од 8. и 10. октобра поново је извршен психолошки и идејно-политички притисак на немачке трупе: „У Србији је, услед „балканског менталитета" и великих размера комунистичких и национално камуфлираних устаничких покрета, потребно извршавати наређења Врховне команде оружане силе с највећом строгошћу. Брзо и безобзирно угушивање српског устанка представља допринос немачкој коначној победи, што се не сме потцењивати".25 Првим наређењем генерал Беме је забранио трупама да воде преговоре са устаницима и наредио: да преговараче, који се појаве пре почетка борбе, ухвате и као герилце осуде на преком суду; ако се појаве у току или после борбе, да на њих одмах отворе ватру.26 У другом наређењу поново су наглашене „драконске" мере застрашивања и освете, са посебним поступком према партизанима: „Комунисте које заробе трупе у борби треба начелно, у циљу застрашивања, на лицу места обесити или стрељати. Насељена места која се морају заузимати борбом треба спалити, исто важи и за куће из којих се пуцало на трупе".27 Одмазду за претрпљене губитке треба да изврши јединица која их је имала: за сваког убијеног немачког војника да стреља 100, а за сваког рањеног 50 заробљеника или талаца. Стрељане намерно закопавати на усамљеним местима, спречити стављање крстова на гробове и украшавање истих — „да се тамо не стварају српска светишта (ходочашћа)". У дневним извештајима јединица посебно нагласити да ли је освета извршена, у ком обиму, или кад ће се извршити. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument