УСПОСТАВЉАЊЕ ФРОНТА ПРЕМА КАЗНЕНОЈ ЕКСПЕДИЦИЈИ О продору јаких непријатељских снага и повлачењу из Мачве, Штаб Подринског партизанског одреда је одмах обавестио Врховни штаб НОПОЈ и Врховног команданта друга Тита, који се тада налазио у околини Крупња. Уједно је Штаб Подринског одреда од Врховног штаба затражио помоћ, ради заустављања даљег продора надмоћних немачких јединица. Врховни штаб је оценио да је сада потребно у већој мери раскинути територијалне оквире дејства партизанских одреда и постићи веће јединство акције свих устаничких снага. Стога је поставио команданта Посавског НОП одреда Кочу Поповића за команданта групе партизанских одреда у северозападној Србији, а члана Главног штаба НОП одреда Србије Филипа Фићу Кљајића послао је на угрожени сектор да организује одбрану Цера, Поцерине, Јадра и ослобођене територије у залеђу, и да руководи операцијама свих устаничких јединица. Штабовима Ваљевског и Посавског НОП одреда Врховни штаб је упутио налог да пруже помоћ у људству Подринском партизанском и Церском четничком одреду. Филип Кљајић је 2. октобра увече стигао у Лозницу, обавио разговоре с командантима и штабовима Церског и Јадранског четничког одреда и с њима постигао опоразум о даљем заједничком учешћу у борби против окупатора, о својој улози у обједињавању командовања устаничким јединицама и о заједничком иступању на митингу, заказаном за сутрадан. По наређењу Филипа Кљајића, Лозничка партизанска чета, јачине око 120 бораца, кренула је 3. октобра у састав Подринског одреда, зауставила се на реци Јадру и на левој обали, око друма и железничке пруге Шабац — Лозница, заузела положај. На митингу у Лозници, пред око 300 грађана, Филип Кљајић је позвао народ у борбу против окупатора, говорио о опасности која прети од надирања немачких моторизованих јединица, о неделима које је непријатељ починио у Мачви, апеловао за помоћ борцима на фронту, први пут у Лозници јавно истакао улогу КПЈ у народноослободилачкој борби и указивао на значај јединства и заједничке борбе против окупатора. Влада Зечевић је такође позвао у заједничку борбу са браћом партизанима. Говорили су још и Драгослав Рачић и Георгије Бојић Џиџа. После митинга Филип Кљајић је везом Лозничке чете стигао на Видојевицу, у Штаб Подринског НОП одреда. Лозничка чета је ноћу 3/4. октобра прешла реку Јадар и дошла у подножје Видојевице, где је постављена на положај код Мајдана, изнад Новог Села.79 Податке о помоћи од стране Ваљевског одреда и о времену кад је упућена пружа Дневник Драгојла Дудића, који је 2. октобра записао: „Из Врховног штаба су јављали да је непријатељ потиснуо наше снаге код Шапца; да се јаким колонама пробија ка Лозници и Церу... Наш Врховни штаб тражи помоћ у људству ради заустављања непријатеља који надире. Да се у ту сврху васпостави веза с Посавским одредом, који је такође послао своје чете у помоћ Шапцу; сем тога тражи једну чету од сто људи да се пошаље преко Крупња за Лозницу... Поступили смо по свима налазима... Било је врло важно питање помоћи церском четничком и мачванском партизанском одреду. Они су преко нашег Врховног штаба тражили помоћ у људству. Поред чете коју смо послали ка Лозници да се стави под команду друга Фиће требало је послати и чету поручника Мартиновића у помоћ... Одлучено је да се Мартиновићева чета пошаље..."80 На састанку, одржаном тога дана у Причевићу,81 Штаб Ваљевског НОП одреда је одлучио да у Лозницу пошаље 4. чету Колубарског батаљона. Командир чете био је Стјепан Филиповић, звани Стева Колубарац, заменик командира Добривоје Спасојевић, политички комееар Миљко Николић. Чета је имала око 70 бораца, а од оружја 4 пушкомитраљеза и 3 митраљете. Из Причевића, где је била на одмору, чета је пребачена у Крупањ, а одатле је продужила преко Столица и Тршића до Лознице. Из Лознице је превезена камионима до Лешнице. Ту је чету нашао Данило Лекић Шпанац и упутио је на положај поред Лозничке чете, код Мајдана.82 Истовремено, на простор Видојевица — Цер пристигли су делови Јадранског четничког одреда, батаљон капетана Милорада Миће Чупића Церског четничког одреда и две чете Ваљевског одреда. Једна од Ваљевских чета које су дошле на Видојевицу — пише Ратко Мартиновић — била је „наша такозвана комбинована чета под командом наредника Милоша Вучковића".83 Љубомир Кондић назива ту чету „11. комбинована чета". Он је, са групом бораца Подринског НОП одреда који су пратили комору у Крупањ, распоређен у ту чету „у којој је било и партизана и четника", а „командир је био један четнички подофицир". Заправо је чета била „комбинована" за ову прилику од два вода 11. чете Рађевског батаљона, (један вод је био у опсади Ваљева), од једног дела четника из одреда Зечевић — Мартиновић (већина је носила на шајкачама петокраке звезде) и једног дела Мачвана из бивше „заштитне чете" штаба Подринског одреда. Комбинована чета је дошла на Видојевицу и заузела положај на једној коси према Лешници.84 Друга ваљевска чета била је из одреда Зечевић — Мартиновић. „Сад је од наших снага одвојена за борбу под Шапцом и чета Рајка Марковића", пише Ратко Мартиновић. Он и Влада Зечевић, као чланови заједничког штаба Ваљевског и њиховог одреда, упућени су на „Шабачки фронт" и дошли су на Видојевицу и Цер.85 Чете Јадранског четничког одреда распоређене су између Новог Села и реке Дрине, са задатком да затворе правац евентуалног непријатељског наступања од Бадовинаца. Главнина Церског четничког одреда заузела је положаје на огранцима Цера, од Беле Реке до Румске, са центром у Радовашници, а чете из батаљона капетана Чупића налазиле су се међу партизанским четама на простору Видојевица — Пер. Било је сасвим оправдано очекивати да ће немачке јединице, у циљу даљег продирагва у ослобођену територију и настојања да опколе и униште устаничке снаге, предузети јаче нападе и друмом Шабац — Текериш — Завлака. Међутим, како 342. дивизија од почетка напада за неколико следећих дана није откривала такве намере, то ни устаничко руководство није обратило много пажње на овај правац, мада је, делимично, разлог и у томе, што није располагало већим снагама. Ипак су предузете мере да се и овај правац запречи, поседањем погодних положаја по дубини. Најистуренији устанички положај на путу Текериш —Шабац налазио се код села Бојића, а прва јединица. која је, после паничног повлачења четника овим путем све до Цера, изишла на овај друм да се супротстави непријатељском надирању, била је Поцерска партизанска чета. Неуспех код Шапца пољуљао је у Поцерини борбено расположење и наде које су, иако стално под извесном сумњом, полагане у борбено јединство партизана и четника. Траговима четничког удаљавања од Шапца, без борбе и отпора, провалила је поплава гласина о грдним губицима устаника код Шапца, да су устаничке снаге већ растурене, да се немачкој сили не може одупрети, да су партизани криви због тога што су нападали Немце, који дотле нису никог дирали, и слично. У насталој ситуацији мала партизанска јединица — Поцерска чета — деловала је позитивно, борбено и охрабрујуће. Иако и сама захваћена таласом панике, успела је да се одржи, војнички и морално-политички учврсти, припреми за предстојеће борбе и да се активно супротстави непријатељској пропаганди. Поцерска чета је добила значајан задатак: да спречава непријатељско надирање путем Шабац — Текериш. Чета је прикупљена око 4. октобра и премештена у Синошевић. Сваког дана пре зоре излазила је на положај код села Бојића, на узвишење источно од друма, а јужно од Бојићке реке, и слала патроле према Шапцу.80 Јужно од положаја Поцерске чете, на простору Двориште — Румска, дакле, с обе стране и у непосредној близини друма, налазиле су се чете Церског четничког одреда. Неколико дана касније, око 8. октобра, Ваљевски НОП одред послао је на положај код Бојића Завлачки вод. То је, у ствари, био четнички вод, али у саставу 1. чете Ваљевског НОП одреда. Завлачки вод посео је положај западно од друма, на северној ивици Бојића, код Вилотића забрана. Резервни потпуковник Мирослав Дабић, који је био у штабу Будимира Илића Церског и под његовом командом, али имао већи утицај иа људство, када је видео да самозвани војвода на сваки начин избегава да ступи у борбу, и када је то постало јасно и људству у њиховом одреду, окупио је одред у селу Горња Врањска и успео да одстрани Будимира Илића из одреда, а да већину људства задржи под својом командом.87 Са мањим делом четника Будимир Илић је одлутао у дубоку позадину. Под Дабићевом командом, одред се задржао у Горњој Врањској до 4. октобра, а затим се повукао на положаје на десној обали Добраве, на путу Шабац — Црниљево, испред Заблаћа 88 Источно од Заблаћа, на путевима Шабац — Ваљево и Шабац — Обреновац биле су размештене јединице Посавског НОП одреда, које су држале положаје на десној обали реке Добраве. Неке од тих јединица повукле су се на поменуту линију после напада на Шабац у којима су учествовале, а друге је овамо послао Штаб Посавског одреда по наређењу Врховног штаба НОПОЈ. Четвртог октобра у један час после поноћи стигао је у Бранковину командант Посавског одреда Коча Поповић, где су га чекали Здравко Јовановић и Драгојло Дудић. „Конференпија је трајала два сата. Споразум по питању помоћи Шапцу је постигнут", забележио је у свој Дневник Драгојло Дудић.80 Коча Поповић је тада већ био постављен за „команданта свих одреда на терену".90 Следећих дана Посавски одред је упутио још неке своје јединице на реку Добраву. Један део њих приспео је на овај сектор тек у другој половини октобра.91 Тако је у току прве седмице октобра организована фронтална одбрана слободне територије. Положаји измешаних партизанских и четничких јединица простирали су се у луку око Мачве и Шапца од Дрине до Саве, са ослонцем на Видојевицу и Цер, на линији: Лешница — Џајевац — Чокешина — Кумовац — Радовашница — Десић — Милошевац — Бојић — Синошевић — Заблаће — Меховине — Риђаке — Кујавица — Предворица — Миокус. За утврђивање положаја јединице су користиле природне заклоне и копале ровове. Прокопани су сеи путеви. На рекама (Лешници, Јадру, Бојићкој реци и Добрави) порушени су мостови. На Видојевици и Церу искоришћени су ровови из првог светског рата. Ноћу су на путевима постављане заседе, а дању су у правцу непријатељских логора упућиване патроле. Присуство Церског и Јадранског четничког одреда била је највећа слабост устаничке одбране. Они су, сразмерно свом броју, заузимали велики део одбрамбене линије. Церски одред је држао најбоље положаје на Церу, од Кумовца до Румске. Јадрански одред је преузео узан одсек фронта и веома неповољан за борбу, али најважнији за одбрану — на самом друму за Лозницу. Међутим, њихово учешће било је привидно а повлачење без борбе већ припремљено. Удар казнене експедиције није изазвао веће осипање људства из четничких редова, али не због чврстине четничких јединица и њихове спремности за борбу. У четничким јединицама завладала је још већа распуштеност и недисциплина, својевољност појединих старешина — официра и подофицира, а нарочито их је захватио подривачки рад непријатељске „пете колоне". Међу четницима се упорно ширило и све више овладавало уверење, да је Дража Михаиловић преко Недића постигао споразум са Немцима, да Немци неће нападати четничке јединице ако су одвојене од партизанских, да Немци не убијају заробљене четнике, не дирају њихове породице и не уништавају њихову имовину. За узврат, треба избегавати борбу с Немцима и повлачити се испред њих без отпора. Капетан Рачић и мајор Пантелић још су крили своје намере, да би обманули и партизане и народ. У својству команданта заједничког штаба Рачић је послао извештај Врховном штабу НОПОЈ о продору непријатеља у Мачву и тражио да се пошаљу у помоћ снаге Ваљевског и Посавског партизанског одреда. „Из извештаја капетана Рачића, — пише Драгојло Дудић — види се да непријатељ у овој борби користи и петнаест тенкова и авијацију". У исто време Рачић је јавио Врховном штабу, пише даље Дудић, „да је Будимир Церски са својим људима побегао с положаја испред Шапца и на тај начин потпуно препустио своје положаје непријатељу; да је с људима пљачкао околину и да се сада повлачи ка Ваљеву. Капетан Рачић у име своје тражи од нас да га вратимо натраг, или да му људе разоружамо, а њега предамо њему".92 Није само Будимир Церски вршљао по позадини и роварио против народноослободилачког покрета. Било је и четничких официра под непосредном Рачићевом командом, који су отворено нападали НОП, правили разне сметње партизанским јединицама, појединим партизанима и присталицама, НОП-а, а да их Рачић није узимао на одговорност. После неуспелог напада на Шабац и покушаја да преваром мобилише људе да поправљају прокопане путеве, командир чете Церског одреда капетан Милован Братић задржао се у селима горње Поцерине све до 10. октобра, иако је Рачић био обавештен о његовим непријатељским иступима. О томе како је Братић настојао да разбије припреме за одбрану од казнене експедиције, Ранко Шешић пише: „Двадесет деветог и тридесетог септембра... четнички официр Братић у селу Румској, где сам на једном скупу објашњавао циљеве НОП-а и партизанске борбе, позивао на ступање у партизанске редове и вршио упис пријављених бораца, покушао је после тога да ме разоружа. Послао је једну четничку патролу, која ме је пресрела на друму Шабац — Текериш и захтевала да се јавим Братићу, који се налазио у непосредној близини са својом четом. Под изговором да сам му „врло сумњив", јер, наводно, у задње време — после повлачења устаничких снага од Шапца, вршљају по терену немачки агенти и шпијуни, тражио је да положим оружје. Међутим, на моје енергично противљење и на интервенцију неких његових бораца, који су ме од раније познавали, одустао је од тога".93 Под сличним изговором покушала је једна група четника првих дана октобра да разоружа Мирка Штрајтенбергера Штуку и Раћу Ковића, који су из Лешнице ишли на Цер, враћајући се са једног задатка. Ова два партизана нису хтели да предају оружје, већ су захтевали да четници успоставе везу са Штабом Подринског НОП одреда и да провере да ли су они борци Одреда. Тада су их четници пустили да оду са оружјем.94 Тих дана мајор Пантелић је издао проглас „Српском народу", са потписом: Подрински четнички одред. На питање: зашто смо изгубили државу за 12 дана? — проглас одговара: „Зато што смо сви тражили браћу и онде где је никада нисмо имали, а та „браћа" су нам задала најстрашније ударце". Устанак против окупатора и његових сарадника, који се распламсао у свим крајевима Југославије, у прогласу је представљен овако: „Стотине хиљада жртава поднео је Српски народ у Србији, Хрватској, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Војводини и осталим српским крајевима... Поново је настао час борбе. Наше крваво и славно Подриње предњачи раме уз раме са Српском Босном у ослободилачкој борби противу непријатеља Српског народа. Борбе се воде на све стране — у целој Србији и Босни и свим Српским покрајинама... Зато на оружје, под заставу! Удрите непријатеља где год га видите. Извршујте наређења својих вођа. Поднесите највеће жртве за. највеће добро, а то је Слобода Српског Народа, У будућој држави, која ће бити општа кућа свих Срба свесно ћемо градити светлију и срећнију будућност Српског народа и нећемо дозволити да се старе грешке понављају" 95 Ово је типичан пример пропаганде коју су четници отворено и јавно водили, прожете духом великосрпског шовинизма. Без икаквог увијања, без трунке зазора, све југословенске земље су проглашене за „српске покрајине". Борба коју су започели сви југословенски народи, проглашена је за борбу само српског народа. Циљ борбе је — стварање „велике Србије", „опште куће свих Срба". Иако проглас има вид позива у борбу, непријатељ у њему није изричито именован. Очито је избегнуто да се нагласи, да је главни непријатељ окупатор са његовим сарадницима. Смисао је да се за непријатеља прогласе Хрвати, Муслимани и ослободилачки покрет под вођством Комунистичке партије Југославије. На тај начин је остављена могућност за правдање пред окупатором, за преговоре с њим, и за стварање основе за сарадњу са Недићевом владом. Иако су Немци одбили четничке септембарске предлоге, капетан Рачић и мајор Пантелић нису престали да им се обраћају понудама и захтевима, које су немачки команданти третирали као „молбе за преговоре". После продора 342. дивизије у Мачву, Рачић и Пантелић још упорније настоје да приволе немачке команданте на споразум. И док је Рачић покушавао да заплаши Немце снагом свог одреда (потурањем лажних обавештења преко Матловог агента)96 и претњом да ће да настави борбу, Пантелић је био потпуно отворен и помирљив. Истог дана, 2. октобра, њих двојица су послали писма немачким командантима. Штаб 699. пука јавио је 2. октобра Штабу дивизије, да је један мештанин из Рибара известио да устаници нуде 2 немачка заробљена војника у замену и да желе преговоре. Мештанин је послат натраг са писменом поруком, али се још није вратио од устаника.97 Одговор „устаника", односно капетана Рачића, донет је 4. октобра у Липолист и предат 10. чети 699. пука. Рачићево писмо гласи: „Покољ српског народа, паљење његових кућа, силовање жена 20. и 21. августа ове године у селима Липолист, Дуваниште, Слепчевић и Прњавор (150 убијених), вешање већ стрељаних грађана на улици града Шапца, разлог је да ће се сада и четници борити против немачког Вермахта који је ова злодела починио, да би спречили даља недела немачких војника. У борби коју воде против немачког Вермахта четници су се понашали веома коректно: они су више пута поступили строго по одредбама међународног ратног права. Српски народ је показао према заробљеним и рањеним немачким војницима великодушност и широкогрудост, иако су ти исти војници попалили села и малтретирали становништво. Српски народ је немачким заробљеницима давао у изобиљу воћа, хране и других потреба. Српски народ је ово поклонио немачким војницима зато што верује да они по окончању борбе нису више непријатељи и окупатори и да ће доказати да су достојни оваквог пријатељског поступка. Међутим, немачки војници су у борбама 28, 29. и 30. овог месеца починили страшна зверства над племенитим српским народом, убијајући немилосрдно и старо и младо, и мушкарце и жене и спаљујући њихова села. О нашим коректним поступцима сведоче следеће чињенице: Из сопствених побуда и племенитих мотива ми смо предали немачке војнике, који су били рањени када су Ваши авиони за обрушавање бомбардовали Косовац. Том приликом немачки командант Шапца изразио је своју захвалност српском народу за показану пажњу и негу немачких рањеника. Прекјуче, 30. септембра о.г., поручили сте ми по избеглицама из попаљених села да Вам могу предати немачке војнике заробљене у борбама вођеним последња три дана. Ову жељу не могу испунити, јер последњих дана четници нису заробили ни једног јединог немачког војника. Имам из ранијих борби око 40 заробљених и спреман сам да их изручим немачкој команди под условом да се престане с убијањем српског народа, паљењем њихових кућа и одузимањем њихове имовине. Уколико Ваши војници не престану с мучењем и злостављањем српског народа, ми ћемо наставити борбу с највећом жестином до последњег војника... Ја ћу Вам предати заробљенике ако сте спремни да пристанете на следеће услове: 1.      Да престанете с убијањем, злостављањем и одвођењем мирних, ненаоружаних Срба и одузимањем њихове имовине; 2.     Да повучете своје трупе у Шабац и обуставите бомбардовање села".98 Мајор Војислав Пантелић, потписан сада као командант Јадранског четничког одреда, и потпуковник Јоца Марјановић, командант места у Лозници, упутили су „строго поверљиво" писмо „Немачком команданту у Мачви" преко заробљеног немачког подофицира Валтера Шнајдера. Да не би пао партизанима у руке, Пантелић и Марјановић су допратили аутомобилом Шнајдера до Лешнице, а одатле коњском запрегом до близу Новог Села. Командант 342. дивизије известио је 3. октобра увече генерала Бемеа о четничкој понуди, која гласи: „Сазнао сам из примљених извештаја да се Ви са Вашим трупама налазите у Мачви и да је чистите од комуниста. У вези с писмом које сам послао 16. септембра 1941. Команди места Шабац, поводом стања тешко рањених немачких заробљеника, ја сам известио да четници држе читав Јадарски срез и да је срез очишћен од комуниста. У овом срезу нема ни једног комунисте. Свуда је власт у рукама четника, што значи да су и грађани и надлештва чисто национални и да су сви ступили у отворену борбу против комунизма и очистили срез од комуниста. Један од разлога за запоседање овога среза и ступање четника у акцију су и разни испади против окупационих трупа, које масовно стрељају мирне грађане. Нама нацрЈОналистима не преостаје ништа друго него да штитимо Србе — мирне грађане. Пошто сам сазнао да сте Ви очистили Мачвански срез од комуниста, стављам Вам до знања да у Јадарском срезу нема комуниста. Молим Вас да ме упознате с даљним намерама команданта. Тачност горе наведеног могу потврдити сви немачки војници који се налазе код нас у заробљеништву. И ово писмо ће бити достављено преко једног заробљеника, с тим да он, поред писма, може дати и усмене податке о ситуацији у Јадарском срезу. Молим Вас да ово примите с пуним разумевањем и да мирни грађани Јадарског среза буду најбоље заштићени, иначе ће доћи до сукоба између немачких оружаних снага и четника, који смо ми досада увек избегавали. Молим Вас да о горњим питањима будем обавештен, како бих знао шта треба да радим. Извештај треба да ми буде достављен по доносиоцу овог писма којем је загарантована пуна безбедност. Након што он донесе Ваш одговор, биће потпуно слободан и враћен натраг из заробљеништва. Напомињем да са мном (овим командантом) још никада нико није водио преговоре, ни у име немачких оружаних снага ни у име српске владе, те су нам стога Ваше намере потпуно непознате".99 Преко команданта 1. батаљона 699. пука капетана Шулца 4. октобра су достављени мајору Пантелићу следећи „услови за прекид ватре": „На Ваше писмо од 2. октобра 1941. немачки Вермахт поставља следеће услове: 1.     неодложно изручење свих немачких заробљеника; 2.     предаја целокупног оружја и муниције који се налазе у поседу четничких одреда и грађана. Уз тачку 1. предлаже се да немачки заробљеници буду изручени код тридесет и петог километра на путу Ново Село — Лозница у време које ће накнадно бити договорено. Уз тачку 2. очекујемо Ваше предлоге за предају оружја и муниције. У случају иопуњења ових услова немачки Вермахт гарантује официрима и људству Вашег одреда пуно ослобођење од казне... Очекујем Ваш одговор 5. 10. 1941. до 16,00 сати на истом месту. Поново успостављање мира и реда у земљи, што Ви желите, сад зависи једино и само од Ваше одлуке. Немачки командант".100 Истоветан одговор послат је истог дана и капетану Рачићу: „Потврђујем пријем Вашег писма од 2. октобра 1941. (Командант немачких трупа у Липолисту). Приложени препис писма команданту четничког Јадранског одреда садржи став који је заузео немачки Вермахт. Стога је тај препис одговор и на Ваше писмо".101 Партизани су 5. октобра прекинули везу Немаца и четника на 35. километру код Новог Села. Тако је „четнички вођа из Лознице ометен од комуниста" да преда свој одговор.102 Капетан Рачић и мајор Пантелић нису прихватили немачке услове да се предају и да положе оружје, али су се потрудили да то оружје не буде употребљено против Вермахта. Повереник капетана др Матла вратио се 7. октобра из Рачићевог штаба и донео „важне вести" о области Цера, о стању путева на Церу, о јачини и ратној спреми устаника. На основу извештаја тог агента обавештајни официр 342. дивизије обавестио је трупе, 8. октобра, о припремама капетана Рачића да се са својим штабом и јединицама повуче из Радовашнице и преко Милине пребаци према Ваљеву.103 Партизани, који су слутили четничку издају по многобројним знацима, морали су да буду опрезни на две стране: и према немачким трупама испред себе, и према тобожњим савезницима поред себе. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument