| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
ЕВАКУАЦИЈА ПОЗАДИНСКИХ ДЕЛОВА У РАЂЕВИНУ Истовремено са повлачењем из Мачве, окупљањем и сређивањем јединица на Церу ради даљег пружања отпора насртајима непријатеља, Штаб Подринског одреда је настојао свим силама да се оно мало материјалних средстава, којима је располагао, што потпуније евакуише на Цер и да се ништа не остави непријатељу. Нарочита пажња Штаба Одреда била је усмерена на то, да се што је могуће више пшенице и друге хране извуче из оних села у која непријатељ у свом постепеном наступању још није био приспео. Под руководством интендантуре Одреда евакуација пшенице, стоке и разних намирница из магацина браће Живковића и других богаташа у Прњавору одвијала се ужурбано све дотле, док немачки тенкови нису кренули од Рибара за Прњавор. У понедељак, 29. септембра, Штаб Одреда послао је Здравка Шестића са групом партизана у Рибаре да организује извлачење пшенице. Дословно испред носа немачким јединицама, које су се налазиле у Петловачи, партизани су проналазили и мобилисали запрежна кола, товарили пшеницу и извлачили је у Петковицу. Из Новог Села, где су се такође налазиле велике залихе пшенице смештене у богаташким магацинима, извлачење је у организацији Пионирске чете настављено и после уласка Немаца у Прњавор. Партизанске болнице, рањеници и све што се могло натоварити на кола од опреме и хране, превезено је из Чокешине уским и стрмим планинским путем најпре на Кумовац, а одатле у Милину. Приштапски делови, радионице, имовина Одреда, штампарија у Петковици — све је евакуисано најпре до Мајдана, затим на Кумовац, па у Милину. Борци Заштитне чете (или „Допунске" како је неки називају) гурали су кола уз стрми, бујицама изровани планински пут. Евакуацијом из Петковице у понедељак, 29. септембра, руководио је Цветин Бркић. По подне тога дана из Петковице је већ све било евакуисано на Цер, а одатле, постепено, истог дана и сутрадан, у Милину.72 Било је јасно да се непријатељ са тако јаким снагама неће дуже задржати у Мачви, да су његови планови далекосежнији и да ће убрзо продужити са офанзивним дејствима против устанка у западној Србији. У таквој ситуацији морало се рачунати на могућност да непријатељ тенковским колонама, уз подршку авијације, муњевито продре комуникацијама Шабац — Лозница, Шабац — Завлака и Лозница — Ваљево, опколи Цер са Видојевицом и Иверком, и да у том обручу покуша да уништи Подрински партизански одред. Без обзира на снагу непријатеља, није му се смело допустити да несметано продре даље. Да би се тај задатак што боље спровео, било је неопходно на Церу и Видојевици задржати само оперативне, лако покретљиве јединице, које могу на том уском простору брзо маневрисати и кад затреба, извући се из непријатељског окружења, а болницу, комору, радионице, технику и ненаоружано људство пребацити јужно од друма Лозница. — Завлака, на територију ваљевског НОП одреда. Стога су Штаб Одреда и Окружни комитет одлучили да хитно успоставе непосредну везу са Ваљевским НОП одредом и да се договоре о повлачењу позадинских делова Подринског одреда у Рађевину. Тим послом стигли су 30. септембра у Крупањ Добросав Радосављевић Народ, секретар ОК, Здравко Шестић и Милорад Петровић Ујак, чланови ОК, и Аврам Росић. После обављеног договора са ваљевским партијским и војним руководиоцима и руководством позадинских установа у Крупњу, Добросав Радосављевић Народ и Аврам Росић вратили су се у Милину, а Здравко Шестић и Милорад Петровић Ујак остали су у Крупњу, да обезбеде смештај за делове Подринског НОП одреда.73 Сем тога, тада. су већ почели да пристижу у Крупањ и Рађевину избегли цивили из Мачве и бивши борци Одреда, који су се првог дана од њега одвојили. И једни и други су својим паничним бежањем, настојањем да одмакну што дубље у ослобођене крајеве, стравичним причама, о снази и злочинима казнене експедиције, о попаљеној и опустошеној Мачви, изазивали страх и немир код тамошњег становништва и потхрањивали деловање непријатељских елемената. Требало је да Здравко Шестић и Милорад Петровић Ујак предузму мере да се бегунци и избеглице из Мачве прикупе и да им се организује смештај и боравак. По повратку Добросава Радосављевића и Аврама Росића почела је евакуација из Милине. Група заробљених немачких војника посебно је, под пратњом, спроведена у Крупањ. На Церу је из те групе заробљеника осуђен и стрељан један немачки официр. Он је раније у Петковици био одвојен и посебно чуван у једној кући. На Церу је био прикључен осталим заробљеницима и одмах је почео да их наговара да у повлачењу искористе забуну приликом налета немачке авијације и друге повољне прилике и да беже.74 Тешки рањеници и комора упућени су колима венцем Цера за Текериш, одатле преко Завлаке за Крупањ. Рањеници су смештени у болницу у Крупњу. У Милини је код школе формирана колона. У колони се налазила и група комуниста — бивших робијаша из сремскомитровачке казнионе „Миле Ивковић, који је издао наређења, пише Пашко Ромац, одреди робијашима, да се као целина држе у колони, те ми, недуго затим, кретосмо. Колона је маршевала по дијеловима, на дужем растојању и бирајући заклоне од штука, које су непрестано крстариле и митраљирале на ког би год наишле".75 Покрет је извршен из Милине 1. октобра око 10. часова. Колона се споро кретала, растезала и прикупљала ради одмора и сређивања. Руководиоци колоне — чланови ОК — бринули су да се држи ред и дисциплина, а нарочито да, се људство не одваја од колоне ради самовољног тражења хране и брања воћа и грожђа, у чему нису увек и у потпуности успевали. Преко Рибарица и Драгинца колона је увече стигла у Цикоте и ту заноћила, а сутрадан ујутру наставила покрет преко Дворске, Брштице и Столица до Крупња. За прву ноћ сви делови Подринског одреда, који су стигли у Крупањ, размештени су гхо самој варошици, највећим делом у кругу и зградама Топионице антимона. Сутрадан је извршен распоред по деловима и размештај по околним селима. У кругу Топионице остало је само ненаоружано борачко људство. Болница са лакшим рањеницима и радионице премештени су у с. Шљивову, а бивши робијаши, по сећању Пашка Ромца, „у село Јелиће". О доласку и смештају радионице у Шљивови Љубица Делић-Батановић пише: „Једна група другарица је задржана у болници (у Крупњу), а нас четрдесет смо кренуле за село Шљивову. На улазу у Шљивову дочекале су нас жене са топлим оброком. Био је то пријатан сусрет; саосећање у тешкоћама брзо нас је спријатељило. Радионицу смо сместили у кућу Вуковића. Њоме је руководила Мила Бајалица. Једну групу „митровчана" уочи њиховог одласка на партијске задатке, опремиле смо потребним вешом... Развиле смо рад, не само у радионици, већ и међу женама села Шљивове..."76 Са људством у Топионици организован је политички и војнички рад. Они су вршили и обезбеђење Топионице а уједно и Крупња са источне стране (стража, патроле). Од њих ће, после неколико дана, бити формирана нова чета Подринског НОП одреда. Пашко
Ромац је забележио да су предузете мере да
се збрину „и избјеглице из Мачве и испод
Цера. За њих је била организована кухиња,
гдје је сваки незбринути добијао топлу
храну". О боравку бивших робијаша у Јелићима Пашко Ромац пише: „Народ је овдје већ знао шта ее дешава. Сељаци Јелића били су расположени четнички, те нас и нису примили са симпатијама. Ми смо им објашњавали наш став према окупатору, па смо дјелимично и имали успјеха, али четничка пропаганда је већ била продрла толико да се сматрало како су партизани криви што Нијемци пале српске куће и убијају становништво".77 У
ратни дневник Селимира Села Јовановића,
секретара МК Скоја у Шапцу, а у то време
сигурно већ члана ОК Скоја, први редови су
уписани по доласку у Крупањ, 2. октобра: „Ове
моје „значајне" редове почињем у једној
собици крупањске болнице, после повлачења П.
П. Н. О. О.".78
|