УДАР КАЗНЕНЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ И ПОВЛАЧЕЊЕ ПОДРИНСКОГ НОП ОДРЕДА ИЗ МАЧВЕ После доношења одлуке да се одустане од даљих напада на Шабац Подрински партизански одред се повукао на линију на којој су претходних дана били полазни положаји за напад. Батаљони су задржали исти основни распоред, али су чете Поцерског батаљона, због одласка јединица Ваљевског НОП одреда, морале да се сконцентришу око пута Шабац — Табановић. Намера је била да се Шабац и Мачванска Митровица даље држе у блокади, да се брани ослобођена Мачва и партизанска територија иза ње, на југу. Батаљонима су издата наређења да се припреме за одбрану, да се на положајима укопају. Јединице на положајима је обилазио Мирко Бибић Шпанац и давао упутства како да се припреме заклони.1 Припреме за одбрану најозбиљније је прихватила Ударна чета. По наређењу командира Мике Митровића борци Ударне чете су на смену, дању и ноћу, копали ровове и саобраћајнице испред Ратарске школе. У самој школи, на једном прозору на спрату, постављена је осматрачница. Одатле је осматрач имао добар преглед терена према Шапцу, и лево, преко пруге и пољане, све до Савског моста. Један стражар-осматрач налазио се на капији кроз коју се са друма улазило у мали парк око Ратарске школе. Он је осматрао пут према Шапцу и, у продужетку, улицу Војводе Путника. Од железничке пруге скоро до друма Лозница — Шабац била је непрекидно распоређена по једна десетина, у плитким рововима за лежећи став на самој источној ивици парка, према Шапцу. Испред њих, до кантара и првих шабачких кућа, налазила се омања чистина. Остали борци, око две десетине, на смену су копали ровове и на смену одлазили на примање оброка у кухињи, која се налазила иза школе.2 Десно од Ударне чете, крај друма, испред Пастувске стаШ1це, у једном плитком каналу заузела је положај 1. чета Мачванског батаљона. По један вод је на смену непрекидно био у заседи. У Малом забрану и десно од њега и даље су остале 2. и 4. чета Мачванског батаљона. На положају и на одмору у Мајуру смењивале су се 2. и 3. чета. Делови Церског четничког одреда су се задржали на линији Богосавац — Јевремовац, четнички одред Будимира Церског се повукао у Малу Врањску и Лојанице, а чете Посавског НОП одреда ископале су ровове и поставиле заседе на друмовима Шабац — Ваљево, код Мале Врањске, и Шабац — Обреновац, код Орида. Штаб Подринског НОП одреда је осетио прикупљање јачих непријатељскр!х снага у Срему. Сигурно је рачунао на то да ће непријатељ извршити продор у Мачву из Шапца и М. Митровице, али и на могућност снажнијег отпора и дужег задржавања непријатеља на правцима напада. Због тога и нису одмах, после одлуке о прекиду напада на Шабац, предузете никакве мере за евакуацију Мачве. Радионице су и даље нормално радиле у својим местима, храна је и даље прикупљана у прихватна складишта месних народноослободилачких одбора, превијалишта су остала где су и била. Окружни комитет и Штаб Одреда планирали су и неке акције за 30. септембар: у Богатићу је требало да се одржи прва седница Среског народноослободилачког одбора,3 а у Прњавору да почне са радом курс за политичке комесаре сеоских партизанских чета.4 Четири дана је око Шапца владало релативно затишје. Ноћу су се мања извиђачка одељења и патроле устаника прикрадале до првих шабачких кућа и припуцавале на непријатеља. Из Шапца су стигле вести о хапшењу мушкараца и евакуацији у Кленак, а затим и у Јарак. Дању и ноћу тукла је артиљерија из Кленка и митраљези из Шапца. Од артиљеријске ватре био је прво контузован командир чете Сретен Јанковић, а на његово место је постављен Миодраг Сировица, дотадашњи водник првог вода и заменик командира5. Затим је 26. септембра у Мајуру погинуо командир чете Ђура Губеринић. Граната је ударила у кућу где је чета била на одмору. На његово место је постављен за командира Бошко Стојковић Точкоња, водник у 4. чети Поцерског батаљона, који је пошао из Салаша Ноћајског да прими чету тек 28. септембра ујутру. Активна је била и немачка авијација: 25. септембра извршени су ваздужни напади на Мишар, Јеленчу и Думачу, 26. септембра на Богосавац, Варну, Цуљковић, Слатину, Думачу, Врањску и коту 105 јужно од Шапца. Према немачком извештају је „50% кућа и господарских зграда порушено и запаљено".6 Са Саветовања у Столицама вратили су се 26. септембра увече Небојша Јерковић и Миле Ивковић, са наређењем и упутствима Врховног штаба за одбрану слободне територије.7 Врховни штаб је претпостављао да ће непријатељ предузети веће операције против партизанских одреда у Србији. Стога је наредио Подринском партизанском одреду да брани слободну територију, али не по сваку цену, већ да тежи да непријатељу нанесе што веће губитке, а да сачува сопствено људство. "У случају јаких непријатељских напада, са знатно надмоћнијим снагама, да се Одред повуче на Цер, али да пре тога извуче што веће количине жита из Мачве.8 Дошавши са таквим налогом и упутствима Врховног штаба, Небојша Јерковић је наредио да се хитно изврши извлачење хране, нарочито пшенице, из Мачве и евакуација радионица и превијалишта, да се јединице Одреда повуку на шири појас око Шапца и на повољније положаје, како за прихватање борбе с непријатељем тако и за повлачење према Церу. Чете Поцерског батаљона заузеле су положаје на безименој десној притоци Јереза. испред села Табановића с обе стране друма; чете Мачванског батаљона распоређене су по дубини дуж леве стране друма Шабац — Лозница: 1. чета код Пастувске станице, 3. чета у селу Мајуру, 2. и 4. чета на каналу између Сокине механе и села Слепчевића. Ударна чета остала је на положају код Ратарске школе. Пионирска чета Поцерског батаљона премештена је из Салаша Ноћајског и распоређена на положај између железничке пруге и пута Шабац — Табановић.9 Између ње и Ударне чете постављена је, код Ратарске школе, једна четничка чета. На Чеврнтију је упућена чета Жике Тадића. Тамо је, такође, постојала могућност пребацивања усташа и Немаца преко Саве. Код Мачванске Митровице на положајима су биле 3. и 4. чета Поцерског батаљона и по један вод Ноћајске, Салашке и Засавичке партизанске чете. Ове јединице, нарочито 3. чета, биле су ослабљене одласком јаке групе одабраних бораца у чету Жике Тадића. Под руководством и по упутствима Мирка Бибића Шпанца, довршено је прокопавање и запречавање путева од Ноћаја и Засавице ка Митровици. Недалеко од Засавице постављене су на путу и препреке за тенкове — унакрсно укопани јаки, два метра дуги диреци, а кроз село Салаш Ноћајски на неколико погодних места, на окукама, изграђена су од земље митраљеска гнезда, у виду мањих бункера.10 Извлачење пшенице започело је рано у зору 27. септембра. Изванредним залагањем партизана, које су за тај посао одредили штабови батаљона и Штаб Одреда, и чланова народноослободилачких одбора, за мање од 24 часа извршена је мобилизација кола и коњских запрега, утовар и извлачење пшенице према Крупњу. У Петковицу су евакуисане радионице бомби, возни парк, рањеници и опрема из превијалишта. За то време и окупатор је довршио припреме за настављање акције против устаника: додељени су трофејни тенкови, за радове у позадини трупа обезбеђена је радна снага фолксдојчера, завршено је чишћење Шапца, подигнут је концентрациони логор у Јарку, јединице 342. дивизије потпуно су прикупљене на одређеном простору до 25. септембра, пристигли су делови ојачања — 1. батаљона 202. оклопног пука.11 Поред групе 698. пука, чија је главнина од 24. септембра била, у Шапцу, по подне 25. септембра извршено је померање групе 699. пука на простор Хртковци — Никинци — Кленак. Постављен је понтонски мост на Сави код Мачванске Митровице и пребачени делови 697. пука. Обезбеђена је и подршка авијације. Предузете су и мере за дезинформисање устаника. Генерал Хингхофер наредио је 24. септембра Штабу 697. пука да упути коначаре у Семберију ради „припреме смештаја" у Јањи, Бијељини, Амајлијама и Међашима.12 Намера Немаца да јединицама 125. пука продру из Ваљева у залеђе устаницима — није успела, али је у борбама против њега ангажовано доста снага Ваљевског и Посавског НОП одреда и тиме посредно помогнуто 342. дивизији. Ради што боље „идејне" припреме немачких војника Беме је 25. септембра сачинио једну наредбу, која је достављена „до чете, батерије итд." и саопштена „свима официрима, подофицирима и људству". Наредба гласи: По саопштењу уништити! Србија је у марту ове године срамно погазила уговор о пријатељству с Немачком да би с леђа напала немачке трупе које су се прикупљале против Грчке. Као олуја прохујала је земљом немачка одмазда. Ми смо се са свима снагама морали окренути новим крупнијим циљевима. То је био за Србију знак за један нов устанак, коме су као жртва пале већ етотине немачких војника. Ако овде не поступимо свима средствима и с највећом безобзирношћу, наши ће се губици пењати до неизмерности. Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво. Сваки који благо поступа, греши о животе својих другова. Он ће бити позван на одговорност, без обзира на личност, и стављен под ратни суд".13 У петак, 26. септембра, мањи делови 342. дивизије су око 16 часова кренули у напад у циљу насилног извиђања из Шапца, према Мајуру и Табановићу, док је ескадрила штука бомбардовала и митраљирала Богосавац, Варну, Цуљковић, Слатину, Врањску и коту 105 јужно од Шапца. Тек што је последња десетина Ударне чете примила ручак у кухињи, осматрачи са школског прозора и са капије приметили су да се Немци припремају за напад: избили су код кантара и поставили митраљез, а примећени су како заузимају заклоне и даље лево, дуж дворишта и башта, преко пољане око железничке пруге и друма Табановић — Шабац. Док су осматрачи обавештавали командира Мику Митровића и борце у кухињи о намери Немаца, ови су већ отворили жестоку ватру на положаје Ударне чете из митраљеза и минобацача. Истовремено почела је да туче и артиљерија из Кленка. Борци Ударне чете распоредили су се у рововима и на спрату Ратарске школе и одговорили ватром. Сматрали су да Немци неће смети да крену даље од заклона, иза кућа и дворишта, али су Немци кренули преко чистине према Ратарској школи. Истовремено су пошли у напад и лево и десно од Ударне чете. Њихово десно крило потиснуло је Пионирску чету, прешло железничку пругу и кретало се у бок Ударне чете, а лево крило је кренуло у напад на 1. чету Мачванског батаљона. На прозоре Ратарске школе, одакле је жестоко тукла једна група бораца Ударне чете, Немци су усмерили митраљеску и минобацачку ватру. У једну просторију, из које су са прозора пуцали Јосип Антоловић и Лазар Јовановић, немачки бацач је убацио мину. Лазар Јовановић је тешко рањен у трбух,13 Антоловић је остао неповређен. Оценивши ситуацију, Мика Митровић је наредио повлачење. Немачки војници су већ стизали до ивице парка када су борци Ударне чете почели наизменичним пребацивањем да се повлаче из школе, заклањајући се за остале зграде у школском кругу. Дохватили су се железничког насипа и заклоњени њиме повукли се до села Мајура, где их је на положајима прихватила 3. чета Мачванскот батаљона. Мика Митровић, руководећи повлачењем Ударне чете, стајао је заклоњен иза једног чардака и осматрао кретање Немаца. Када је и сам кренуо да се повуче до бораца који су се налазили код кухиње, рањен је. Политички комесар чете Душан Слијепчевић и група бораца изнели су га мало даље у заклон и погледали рану. „Немачки метак га погодио у леђа, пише Моша Бабић, а пошто је био распрскавајући, однео му је парче стомака и црева су почела да излазе, а била су повређена. Када смо га раскопчали, и Мика је сам видео, одмах је рекао да га убијемо и да се повлачимо, јер од њега нема ништа, и да се не може спасти, и да је боље да га другови убију него ли Немци. Међутим, нико од нас није могао да га убије иако је Мика молио. Узели смо носила... и понели смо Мику".14 Немци су их гонили у стопу и засипали митраљеским рафалима. Запретила је непосредна опасност да сви буду похватани. Мика Митровић је предложио да га склоне и оставе у расадник, а они да се спасавају. Тако су и учинили. Кад се Ударна чета окупила у Мајуру и кад се сазнало шта је било са Миком Митровићем, одлучено је да се група бораца Ударне чете врати и пронађе га. Опрезно су се привукли расаднику. Пуцњава је већ била престала, Немци су се повукли из школе. Група из Ударне чете пронашла је Микино тело — у руци му је био пиштољ, прислоњен на слепоочницу.15 Сутрадан су у Богатићу свечано сахрањени Мика Митровић, Ђуро Губеринић и Лазар Јовановић. Када су Немци, уз ураганску паљбу, кренули у стрељачком строју на 1. чету Мачванског батаљона, један водник је панично наредио повлачење, први искочио из плитког канала, а за њим су појурили и остали. Милан Цикота, десетар друге десетине, која је била до самог друма, није дозволио да се десетина повлачи. Пушкомитраљезац у овој десетини био је одличан руковалац својим оружјем и храбар борац. Он је хладнокрвно нишанећи и добро гађајући краћим рафалима тукао немачки стрељачки строј, а цела десетина је сложно отворила, брзу паљбу. Немци су били приморани да се повуку. Десетина је до увече остала на положају, а кад је почело да се смркава, повукла се у састав чете. Успут су срели Небојшу Јерковића и Митра Бајалицу. „Небојша је био нерасположен због повлачења наших јединица, пише Милан Цикота, али није предузимао мере да се напуштени положаји поново поседну".16 Штаб 342. дивизије примио је 27. септембра у 11 часова наређење генерала Бемеа да чишћење Мачве почне 28. септембра ујутру. Све трупе и војне службе у Шапцу и Сремској Митровици стављене су под команду 342. дивизије. Ескадрили штука у Земуну саопштено је време почетка напада из Шапца и Мачванеке Митровице, дат јој је списак села и време кад их треба бомбардовати, и приложена карта циљева. Генерал Хингхофер је одржао састанак са командантима пукоза и самосталних јединица и упознао их са наређењем, а увече је о томе обавеетио уеташке и домобранске територијалне трупе. У зору тога дана 1. батаљон 202. тенковског пука, укључен у састав 697. пука код Сремске Митровице, проверавао је носивост понтонског моста. Један тенк од 20 тона. срушио је мост у дужини од 30 м и пропао. Мост је до вечери оспособљен, али за терет до 8 тона. Стога је Хингхофер наредио да се 1. батаљон пребаци у Шабац, да се у почетку прикључи 698. пуку, а после да се споји са 697. пуком. Садржај дивизијске заповести за чишћење Мачве скоро је исти као у Бемеовој заповеети. Дописано је да заповест „ни у ком случају не сме пасти непријатељу у руке", да пуковске групе редовно, свака 2 часа, извештавају Штаб дивизије о току потхвата, а о хитним случајевима одмах. Приликом спаљивања насеља треба „цркве по могућности поштедети". Бемеова наредба о хапшењу мушког становништва од 15 — 60 година проширена је на „целокупно мушко становништво од 14 — 70 година", које треба „похапсити и одмах спровести преко Митровице и Шапца — у сабиралишта која је припремила дивизија." И Хингхофер је пронашао „разлог" за хушкање немачких војника против српског становништва., те у заповести додаје: „Фолксдојчери су на бестијалан начин убијани".17 Тог поподнева, око 16 часова, група од 40 — 50 немачких војника развијених у стрелце кренула је из Мачванске Митровице преко поља према партизанским положајима у Салашу Ноћајском, где се налазио вод Ноћајске партизанске чете. Неискусни борци, којима је ово стварно био први сукоб с непријатељем, слабо наоружани и са мало муниције, кад су видели како стрељачки строј Немаца одважно, усправно, пуцајући у ходу, наступа преко чистине, панично су одступили. Командир 4. чете Поцерског батаљона Мирко Симић окупио је у Салашу Ноћајском групу бораца и повео у противнапад. Кроз дворишта и баште, заклањајући се иза кућа и других зграда, примакли су се немачкој јединици, а онда бомбама и брзом пушчаном паљбом, уз покличе: „Ура, јуриш, напред партизани!" истерали их из кућа и ровова и натерали у бекство преко пољане, до Мачванске Митровице. Том приликом рањен је командир Мирко Симић. Кад је он превезен у болницу у Чокешини, дужност командира је преузео бодник Станимир Косијер. Друго немачко одељење упутило се друмом поред реке Саве, према селу Засавици. На положају, иза прокопаног пута, на око један километар удаљености од Мачванске Митровице, налазило се десетак бораца Засавичке, и око 25 бораца из чете Салаша Ноћајског. Већином су имали старе пушке, са 10 — 15 метака, само је водник Салашког вода имао шмајсер са 200 метака, а један партизан југословенски карабин са 40 метака. Кад су се Немци примакли заседи партизани су отворили ватру и испаливши неколико плотуна, прекинули паљбу. Немци су одговорили жестоком ватром, али кад су партизани испалили још један плотун, Немци су се повукли у Митровицу.18 Једно одељење немачких војника, идући насипом и путем крај Саве према Чеврнтији, продрло је до Копрића колиба, а партизанска десетина, која је била у заседи код прокопаног пута, напустила је положај без борбе. Немачки авиони су тога дана бомбардовали и митраљирали Засавицу, Салаш Ноћајски, М. Причиновић, Маове, Слатину и Врањску. После немачких испада из Мачванске Митровице руководства 3. и 4. чете Поцерског батаљона оценила су да је ситуација врло озбиљна и да сутрадан ујутру сигурно предстоји немачки напад на слабе партизанске снаге. Стога су одлучили да о свему обавесте Штаб Одреда и да затраже помоћ. Штаб је повукао Ударну чету, којој је за командира постављен Јосип Антоловић Хрват, из Мајура у Штитар. Одатле, у току ноћи, пребачена је колима до Ноћаја, где је стигла у рану зору 28. септембра. Усиљеним маршем чета је у последњем тренутку приспела на положај у Салашу Ноћајском. У току ноћи Штаб Одреда је послао наређење и чети Жике Тадића, да се рано ујутру пребаци са Чеврнтије у Салаш Ноћајски, да би се побољшао и учврстио положај тамошњих партизанских снага. Око подне 27. септембра Штаб Одреда је наредио да се сеоске партизанске чете, привучене на положаје око Шапца уочи напада, врате у своја села. Ноћу 27/28. септембра група 699. пука 342. дивизије пребацила се из Срема у Шабац. Целе ноћи чула се тутњава немачке моторизације преко Савског моста, све до партизанских положаја око села Табановића. У току ноћи је стигао и прешао у Шабац и 1. тенковски батаљон. У исто време је 697. пеш. пук прешао преко понтонског моста из Сремске у Мачванску Митровицу, а с њим и „једна чета 1. батаљона 202. оклопног пука... и она је подржавала напад 697. пеш. пука". Штаб Подринског НОП одреда добро је проценио који ће бити главни правци очекиваног непријатељског удара. Зато су на та три правца и распоређене све снаге Одреда: на правцу Митровица — Глушци 3, 4. и чета Жике Тадића Поцереког батаљона и Ударна чета; на правцу Шабац — Табановић — Глушци 1, 2. и 5. чета Поцерског батаљона; на правцу Шабац — Лозница све чете Мачванског батаљона, које су 28. септембра пре зоре заузеле положаје на каналу између Слепчевића и Сокине механе, с обе стране пута; на раскршће у Мајуру, где је било минирано неколико стотина метара друма, био је постављен један вод 3. чете Мачванског батаљона. Батаљони и чете добили су задатак да прихвате борбу с непријатељем, да задржавају што могу дуже његове продоре и да се под борбом повлаче основним правцем Рибари — Петковица. У недељу, 28. септембра, немачка 342. пешадијска дивизија, ојачана тенковским јединицама, уз подршку авијације, отпочела је „чишћење лука Саве". Око пет часова ујутру (пре изласка сунца) ескадрила од 12 „штука"19 први пут је надлетела партизанске положаје око Мачванске Митровице и села Салаш Ноћајски, Ноћај и Засавицу. Стрмоглаво се обрушавајући на одређене циљеве, уз стравично завијање сирена и заглушну тутњаву снажних мотора, „штуке" су засуле бомбама предео око Мачванске Митровице и у наведеним селима порушиле и попалиле већи број кућа, економских зграда, сламе и сена. У временским размацима потребним за повратак на недалеки аеродром у Земуну и узимање новог разорног терета, авиони су надлетали овај простор још у неколико махова и бомбардовали га. Иста ескадрила надлетала је у неколико наврата пут Шабац — Прњавор, бомбардовала и митраљирала села на друму, затим Липолист, Богосавац и Поцерски Добрић. Бомбардовањем су нанесене велике материјалне штете и изазван ужасан страх и пометња у селима. Становништво се разбегло у поља и шуме, носећи малу децу и нешто најнеопходнијих ствари. Људских жртава било је мало. Јединице Подринског НОП одреда нису имале губитака од бомбардовања. Паузе између два налета бомбардера искоришћене су за прегруписавање чета и поседање положаја. Користећи природне заклоне — канале, међе и слично, партизани су се добро заклањали од авиона. Повлачењем од Шапца на нове положаје, јединице Подринског НОП одреда навеле су немачку авијацију да гађа насумце и у празно. Преко целог дана извиђачки авиони су надлетали целу Мачву, тражећи партизанске положаје и колоне у повлачењу, митраљирали шуме, путеве, насеља, сваки покрет колоне, групе, па чак и појединаца. И „штуке" су преко целог дана, али у мањим групама или појединачно, пружале подршку копненим јединицама. У рану зору из Руме је кренуо оперативни део Штаба 342. дивизије и пре почетка напада, у 6,15 часова, стигао у Шабац. Тачно у 6,45 часова, непосредно иза првих таласа авијације, пошле су у напад групе 698. и 699. пука, у више праваца,20 Са тенковима на челу јединице 698. пука удариле су правцем Камичак — Табановић. Патроле чета Поцерског батаљона уочиле су моћну колону на изласку из Шапца и обавестиле команде чета. Миленко Самарџић, командир 5. чете, која се налазила испред села Табановића, на ивици једне шуме, око 200 метара удаљене од пута на запад, и Мика Радовановић, командир 2. чете, која је била на положају источно од пута на истој линији, послали су курире у Штаб Поцерског батаљона у Табановићу са извештајима о наступању и јачини непријатеља, и питањем: пгга даље да раде. Штаб батаљона је издао наређење да чете не одступају, већ да прихвате борбу. Командант батаљона је прикупио групу људи који су се затекли код Штаба, наоружао их и послао на положај,21 а онда је и сам пошао према 5. чети. На путу је срео Данила Лекића Шпанца. Кад је чуо каква је ситуација, Данило Лекић је наредио да се командант батаљона врати у седиште Штаба и да се одмах шаљу курири свим четама, укључујући и оне на положају код Мачванске Митровице, са наређењем да се повлаче према Петковици, што је и учињено.22 Пета чета је одступила, прешавши пут између Штитара и Белотића, до једне шуме између Дубља и Петловаче. Повлачење је почело око 10 часова, а кад је чета стигла у дубљанску шуму, немачки тенкови су већ крстарили друмом од Слепчевића према Петловачи. У току повлачења „једна група из чете у јачини вода одвоји се и оде у дубину Мачве", пише Миленко Самарџић.23 Патрола 1. чете Поцерског батаљона наишла је на немачке тенкове и пешадију, припуцала, вратила се и обавестила командира Перу Савића, који је наредио хитан покрет и извлачење поред Јереза. Успут су им се придружили Милан Беловуковић, Здравко Шестић и Мирко Бибић Шпанац. Они су последњи кренули из Василића куће у Табановићу, одакле је све било на време евакуисано и сви се партизани повукли према Церу. Њих тројица су пошли преко поља према Мачванском Причиновићу. На западну страну друма Табановић — М. Причиновић 1. чета је прошла испод моста на Јерезу. Немачке јединице су већ биле у Табановићу. Немци су их приметили и тукли из тенковских топова и митраљеза. Прва чета. је продужила према селу Белотићу, обишла га са севера и запада, на самом крају села прешла пут Белотић — Богатић и такозваним Дубљанским сокаком предвече стигла у шуму, у атару села Дубља. Ту је успостављена веза са Петом четом. Испитујући погодно место за пребацивање преко друма Шабац — Лозница, којим су с времена на време крстарили немачки тенкови, чете су се помериле западно од Змињака према Петловачи. На том простору четама Поцерског батаљона придружили су се и делови 3. чете Мачванског батаљона са новим командиром Бошком Стојковићем Точкоњом, и Бомбашка чета, у којој је било 35 — 40 бораца, са командиром Живаном Витомировићем Галамом. Галама је предложио да се одмах изведе напад на Немце, који су се били улогорили око цркве у Петловачи. Пошто су добијена обавештења о јачини непријатеља, од напада се одустало. Цела ова партизанска група померила се даље према селу Рибарима, у које Немци тога дана нису улазили, и ту се пребацила преко друма Шабац — Лозница, на југ. Миленко Самарџић овако описује пребацивање: После извиђања друма, развијени у густ стрељачки строј, сви су се једновремено пребацили из кукуруза са северне, у кукурузе на јужној страни пута, између тенкова који су крстарили друмом. Немци су их приметили и пуцали за њима, али нико није окрзнут.24 После пребацивања преко друма група је отишла у Петковицу. Из састава Поцерског батаљона није се повукла из Мачве 2. чета са командиром Михаилом Миком Радовановићем. Из 1. чете Поцерског батаљона настрадала је једна десетина бораца. Њу је претходног послеподнева Пера Савић послао у Мачвански Причиновић да евакуише једна коморска кола и да окупи и повуче на Цер сеоске партизанске чете из М. Причиновића и Узвећа. Десетина није успела у овим селима да окупи чете, али се није ни вратила у току ноћи у састав чете, већ је заноћила у М. Причиновићу. Сутрадан је кренула према Табановићу, неопрезно налетела на Немце, који су 8 бораца заробили и одмах стрељали код Јереза. Само су се двојица спасли, дошли у Клење, ту су нашли чету Ратка Стевановића Босанца, и с њом се повукли у Петковицу.25 После продора 698. пука у Табановић, једна колона се одвојила и од Мајурских ливада ударила преко поља Белајевца према Штитару. У „малој хроници" Штитара записано је да је нека партизанска јединица водила борбу с Немцима испред Штитара и да је „том приликом уништен један немачки тенк", а такође и у извештају 342. дивизије стоји да су устаници пружили отпор код Штитара.26 У току дана колона је продужила до Белотића. Био је то 2. батаљон 698. пука. Главнина 698. пука је стигла до Причиновића. Одатле је 1. тенковски батаљон продужио наступање кроз Узвеће и Глушце да би се спојио са 697. пуком, а делови 1. батаљона 698. пука су дошли до Узвећа и Шеварица. Трећи батаљон 698. пука, који је тог јутра предао обезбеђење Шапца 2. батаљону 750. пука, имао је задатак да заузме Мајур. Иза моторизоване претходнице, једна чета 3. батаљона упутила се преко Камичка према Мајуру. Испред сеоског раскршћа челни мотоцикли и тенк налетели су на мину. Мотоцикл је одлетео у ваздух, а тенк оштећен. Борци 3. чете Мачванског батаљона, који су били у заседи иза првих зграда на раскршћу, припуцали су на немачку претходницу. Тада су се остали тенкови окренули и вратили према Шапцу, а пешадијска чета је, нешто касније, ушла у Мајур. Позади ове колоне кренуо је из Шапца 2. батаљон 699. пука. Његов задатак је био да из Мајура продужи наступање до Дуваништа, заједно са тенковском јединицом. Пошто је пут кроз Мајур био миниран, ојачани 2. батаљон 699. пука је кренуо другим правцем. Негде код Ратарске школе и Пастувске станице Немци су скренули на југ према Богосавцу, а потом су се упутили према Слепчевићу, паралелно са друмом Шабац — Лозница. Тенкови су несметано ишли сувим сеоским путељцима, газили преко њива и ливада. По сећању Павла Мицића, неке четничке и партизанске јединице пружиле су Немцима отпор код мајурског гробља и ту су „у борби са њима (Немцима) изгинули многи четници и многи партизани".27 Немачка колона, са око 20 тенкова на челу, иза којих је наступала пешадија, избила је око 10 часова пред село Слепчевић, у правцу улице која од друма Лозница — Шабац продужава право на исток. Чете Мачванског батаљона биле су рано ујутру распоређене на положаје на каналу између Слепчевића и Сокине механе. Кад је Штаб Мачванског батаљона уочио наступање непријатељске моторизације преко поља јужно од друма Шабац — Лозница, а не друмом, као што је очекивано, повукао је чете према Слепчевићу. Трећа чета је постављена поред друма на источном крају Слепчевића, а 1, 2. и 4. јужно од ње. Нешто раније, Бошко Стојковић Точкоња примио је команду над 3. четом. Недалеко од положаја 3. чете Немци су зауставили тенкове. Иза њих је наступао стрељачки строј пешадије, који је настојао да опколи 3. чету и у томе је скоро и успео. Пуцајући на Немце борци 3. чете су се повлачили друмом кроз село. Немци су ишли за њима у стопу. Тада су остале чете прискочиле у помоћ. Извршен је јуриш, или како каже командир 2. чете Душан Антић, „више подвикивањем него борбом друге чете су помогле, присилиле Немце да се заклоне иза тенкова и тако извукле 3. чету".28 И 3. чета се зауставила, пушкомитраљез и пушке су прислоњени на плотове, и жеетоком паљбом Немци приеиљени да застану. Чете Мачванског батаљона су искористиле кратак застој непријатеља да се одвоје од њега и повуку. Већи део 3. чете, са командиром Бошком Стојковићем Точкоњом, одступао је под борбом северном страном села, а затим се повукао према Дубљу, где се у току дана састао са четама Поцерског батаљона и с њима дошао у Петковицу. Прва, 2. и 4. чета повукле су се правцем Липолист — Цер и на првим обронцима Цера, између Липолиста и Петковице, заузеле положаје. Неке јединице Церског четничког одреда такође су одступале пред непријатељем од мајурског гробља и Ливада у правцу Слепчевић — Дуваниште. Делови 3. чете Мачванског батаљона, после извлачења из критичне ситуације у Слепчевићу, наишли су недалеко од села, у једној шуми, на „пуно четника, кували су казани, једни су били поред неке обале на положају. Били су добро наоружани. Кад су немачки тенкови дошли у правцу четника, четници нису пуцали".29 Вукошићка чета Церског четничког одреда је одступала до Дуваништа и ту је имала прво пушкарање с Немцима".30 И четници су се у току дана повукли на Цер. У одступању од Мајура до Слепчевића, и после борбе у Слепчевићу, појединци и мање групе партизана из чета Мачванског батаљона одвајали су се и повлачили у разним правцима. Неки су напуштали Одред и одлазили да траже своје породице. Други су кренули од Слепчевића право на југ и преко Цуљковића — Радовашнице — Десића избили на Цер код Липове воде. По сећању Николе Бабића, ту се исте вечери окупило око 50—60 партизана из Подринског одреда. Њихово „повлачење" целог дана су пратили и митраљирали немачки авиони. Успаничени силином удара казнене експедиције и гласинама које су почеле да их засипају, многи су се повлачили даље, преко Јадра и Рађевине све до Љубовије, представљајући се час као избеглице из Мачве, час као партизани који траже своју јединицу, избегавајући сусрет са партизанима, и враћали се натраг, где су се предавали непријатељу.31 Ради обезбеђења на правцу главног удара од Шапца на запад, делови ојачаног 699. пука су 28. септембра извршили два продора на југ. Колона ојачаног 3. батаљона ударила је преко Ливада у правцу Богасавца. „Уз бректање снажних мотора, тутњаву челичних гусеница и штектање митраљеза кретала се тенковска колона од Шапца надирући ка Богосавцу. Иза тенкова ишла је пешадија прошарана коњицом која је имала задатак да чисти терен покривен високим кукурузом".32 У Хроници села Богосавца забележено је да су „партизани задржавали немачко надирање на улазу у село, код Малог забрана и у борби убили 2 немачка војника и једног официра".33 Према извештају 342. дивизије 3. батаљон 699. пука стигао је у Богосавац у 13,30 часова. У исто време ушао је у Јевремовац ојачани 1. батаљон 699. пука. Становништво села Јевремовца, пише у извештају, пуцало је на немачку војску и село је спаљено. Обадва батаљона имала су 4 рањеника.34 На правцу наступања ових немачких батаљона положаје су држале чете Церског четничког одреда. У ствари, четници су се излежавали по селима, само су ноћу истуралрг предстраже према Шапцу. Тако нису ни осетили кад су Немци ушли у Јевремовац и Богосавац, док села нису почела да горе. Командир Ратко Теодосијевић, који је с четом био на путу Јевремовац — Богосавац, послао је Цвеју Лукића с писмом капетану Рачићу. „У Маовима, прича Лукић, у кући Цвеје Павловића, нађем Рачића и Штаб. Пече се печење, они појма немају, као да се не води борба".35 Четници су се повукли у Маове, одатле поподне оду у Поцерски Метковић, а у сумрак су стигли у Грушић. Након „прочешљавања" Ливада и Богосавца, остављајући иза себе згаришта и лешеве, немачка колона је продужила у правцу Поцерског Добрића. Између Богосавца и Добрића, у Срнића травњаку, колону је сачекала и напала група од око 20 четника под командом Милорада Курћанског из Јевремовца. Налетео је авион и митраљеским рафалом засуо четнике. Погииуо је Курћански и још један четник, а остали су се повукли према Добрићу.36 Немци нису ушли у Добрић, већ су се вратили у Богосавац. Делови 1. батаљона ишли су до Маова и вратили ее у Јевремовац. Делови 3. батаљона 698. пука вршили су извиђање до Јеленче и Поцерског Причиновића, и од Савског моста на север, а увече су се повукли у Шабац. Од Мачванске Митровице јединице ојачаног 697. пука нападале су у правцу Засавице и Салаша Ноћајског. На партизански положај на друму испред Засавице стигло је тога јутра у помоћ 18 бораца Семберијске партизанске чете, која се налазила у Црној Бари. Са једним водом чете из Салаша Ноћајског и десетак бораца Засавичке чете пружили су кратак отпор немачкој колони. У тој краткој борби погинула су два партизана, један од њих из Семберијске чете. Ова група бораца одступила је до Равња, ту се пребацила преко р. Засавице и крај ње отишла у Црну Бару, у састав чете.37 Једна група партизана повукла се кроз село Засавицу правцем Раденковић — Клење — Очаге. Већи део бораца из Салашке и Засавичке чете склонио се у ритове око р. Засавице и ту остао. Ударна чета на челу са командиром Јосипом Антоловићем Хрватом и политичким комесаром Душаном Слијепчевићем Доктором, стигла је у Салаш Ноћајски у последњем тренутку. Између налета немачке авијације Ударна чета је прошла кроз село, у центру села борцима су раздељене бомбе из партизанских радионица, а онда су похитали на централни део положаја, код Шујића куће. Немачки стрељачки строј већ је био потиснуо 3. и 4. чету Поцерског батаљона и делове Ноћајске чете са положаја на Модрану, код Шујића куће и код Копрића колиба. Тек што се Ударна чета из покрета развила у стрелце, изненада је избио пред њу немачки стрељачки строј. Настала је огорчена борба прса у прса. Немци су устукнули, али је и Ударна чета морала да одступи, пошто су немачке јединице на крилима фронта већ обухватале Салаш Ноћајски са севера и југа. Затим су Немци поново кренули у напад, у правцу Салаш Ноћајски — Ноћај. Лево и десно крило наступало је иза дворишта и башта, а средњи део стрељачког строја наступао је самом главном улицом Салаша и Ноћаја, и друмом. Ударна чета се организовано и поступно повлачила, у непрекидном додиру са непријатељем, до првих ноћајских кућа, где се одлепила од непријатеља, који је ту застао, и окупила код ноћајске школе. Препричавајући ток борбе борци Ударне чете су нарочито истицали Душана Слијепчевића и Жићу Новаковића, који су одступали уз саму улицу и друм, пребацивали се од куће до куће, од заклона до заклона, прибрано гађали Немце у колони и, по њиховој процени, избацили из строја око 20 непријатељских војника.38 У тој борби из Ударне чете је један борац погинуо, један је контузован приликом бомбардовања, а дЕојица нису дошли у састав чете. Чета Жике Тадића кренула је са Чеврнтије у правцу Салаша Ноћајског око 3 часа ујутру, насипом крај Саве. На путу су их затекли налети немачке авијације, али круг њеног дејства није допирао до ове чете. Међутим, чета је због тога кренула опрезније, истурајући патроле и очекујући продор Немаца тенковима од Мачванске Митровице покрај Саве према Чеврнтији. Убрзо су чули артиљеријску, митраљеску и пушчану ватру, видели немачке светлосне сигнале и закључили да се у Салашу Ноћајском води борба. Кад су дошли до салашких колиба, иза којих се већ види село и сеоска дворишта, видели су, на око један километар удаљености, како немачки војници пале куће. Тако се чета Жике Тадића нашла између Саве и немачких јединица, које су продрле у Салаш Ноћајски. Жика Тадић је тада раздвојио чету на два дела, по водовима. Он сам је повео један вод, једним каналом, непосредно на Немце и напао их с леђа, а други вод, који је повео водник Драгољуб Бурмазевић, напао их је с бока. Немци су се жестоко бранили, али их је овај изненадни напад приморао да се повуку. У тој борби погинуло је 3, а рањено 2 борца. Рањене партизане командир чете је упутио воловским колима, у пратњи једног борца, у Мачвански Причиновић. На путу су чули да су Немци већ у Причиновићу, па су отишли у Дреновац.39 У наступању за Немцима који су се повлачили водови су се раздвојили и удаљили, те после борбе нису могли да успоставе везу. Пошто су и једни и други затим сазнали да су Немци већ продрли у Ноћај, а из Шапца у Глушце, повукли су се у Дреновац и ту се увече саетали. Закључили су да се не могу пробити на Цер и остали у околини села, кријући се по шумама, раздвојени у мање групе. На раскршћу у Ноћају, код школе, где је застала Ударна чета, пристизали су и окупљали се борци из других чета, највише из 4. чете, коју су водили Станимир Косијер и Цветин Бркић. После застанка и окупљања од око један час (већ се чуло пушкарање Немаца у Ноћају), колона у којој је било једва преко 100 бораца, кренула је преким путем, стазама, преко шума, ливада и ритова, до цркве у Глушцима. Команде Ударне и 4. чете одлучиле су да се ту заузме положај, на ниској коси Греди, која се уздиже изнад мочваре Лањишкаче (ту су још били остаци ровова из првог светског рата) и да се ту пружи отпор немачким јединицама. Тек што је упућена патрола путем према Ноћају, чуло се клопарање тенкова у Глушцима од правца Узвећа, а одмах затим и паљба из тенковских топова и митраљеза. Патрола је одмах враћена. Партизанска колона се хитно пребацила преко пута а затим продужила западном ивицом Глушаца, крај самих кућа, на северном и западном делу Богатића, кроз Клење — до засеока Очаге, где је стигла касно поподне (пред залазак сунца). За време дужег одмора од неколико часова у Очаге су пристизали и прикључивали се колони појединци и мање групе партизана, који су се повлачили из северне Мачве. За то време су команде Ударне и 4. чете Поцерског батаљона упућивале патроле у извиђање пута Шабац — Лозница код Рибара, у Богатић и околна села, ради прикупљања обавештења о продорима немачких јединица. Око 2 часа после пада мрака, партизанска колона је, донекле организована и сређена, са издатим наређењима и упутствима да се не губи веза и да се одржава тишина, кренула из Очага у правцу села Рибара. Кретање немачких тенкова се чуло друмом од Шапца, али тенкови нису долазили у Рибаре. По обавештењима добијеним од мештана, немачке јединице су се зауставиле у Петловачи. Партизани су се пребацили преко друма кроз центар села и продужили путем за Петковицу. Јединице немачког 697. пука продужиле су наступање кроз село Засавицу до Равња, и од Салаша Ноћајског, кроз Ноћај, до Раденковића. Лошто су путеви били темељно прокопани и запречени барикадама, моторизација није наступала испред пешадије, нити непосредно уз њу. Тек кад су пешадијске јединице „очистиле" достигнута села, моторизоване колоне кренуле су за њима. Како је скоро цео септембар био сув, тенкови су обилазили прокопе и препреке, силазећи с друма, и преко њива и ливада, чак и преко исушених бара, настављали пут. Главнина групе 697. пука, која је учествовала тога дана у нападу, залогоровала је у Ноћају, у шаторима постављеним у школском дворишту, поред школе коју су војници претходно запалили. Војници су преко целе ноћи бесомучно и без повода пуцали из митраљеза и бацача. Између Ноћаја и Глушаца било је на путу 5 дрвених мостова, и сви су били порушени. Због тога немачке јединице, које су стигле у Ноћај и Глушце, нису могле да се споје овим путем, те је један део* немачке јединице из Раденковића отиптао у Глушце.40 Остатак те јединице продужио је из Раденковића према Бановом Пољу, али није улазио у село, већ је на самом путу испред села залогорио и заноћио. Првог дана акције чишћења Мачве јединице 342. дивизије достигле су н запоселе села на изломљеној линији: Равње — Раденковић — Глушци — Узвеће — Шеварице — М. Причиновић — Белотић — Дуваииште — Богосавац — Јевремовац. Из мачванских села западно од наведене линије настављена је евакуација целог дана 28. септембра: још је прикупљана и према Крупњу извлачена пшеница; из радионица су разношене и склањане код власника шиваће машине, а конфисковане извлачене у Петковицу; преостале количине бомби покупљене су и однесене у Петковицу; интендантура Одреда мобилисала је кола у Прњавору и отуд извлачила огромне количине заплењене пшенице, отерала заплењену стоку и изнела разне прехрамбене артикле (брашно, маст, сланину, кромпир, пасуљ...) Тешко је конструисати потпунију слику о томе, шта је све предузето за организовану евакуацију из Мачве, јер нема, никаквих докумената. Многи подаци по сећању учесника НОР доказују да је таквих мера и напора било, да је присебност сачувана и поред блиске опасности од „казнене експедиције", која је кидисала на Мачву и с неба и са земље. По сећању Пашка Ромца, који је тог дана био у Богатићу, секретар ОК Добросав Радосављевић Народ саопштио му је пред подне да су Немци тенковима провалили партизанске положаје, да се Одред повлачи према Церу и да и он иде у Петковицу, а Народ ће још остати у Богатићу „да посвршава неке послове".41 „У Богатићу — прича Ивко Ковачевић — налазиле су се велике количине жита, које је било сакупљено од околних села и ту довежено... Када се повлачио Одред и наша Сеоска чета ми смо сву храну тада понели из села и однели је у Петковицу".42 Ратомир Ковић и Мирко Штрајтенбергер Штука дошли су 27. септембра по наређењу Штаба Одреда у западну Мачву, ради извлачења пшенице. Одржали су зборове, које су сазвали народноослободилачки одбори, у Клењу и Салашу Црнобарском. У Салашу су преноћили. „Сутрадан ујутру видели смо где лете авиони изнад села покрај Саве и Дрине... Наставили смо свој рад упркос непријатељским штукама, које су кружиле изнад наше Мачве", прича Ратомир Ковић. Обишли су Совљак, Глоговац, Црну Бару, и из тих села одмах слали кола са пшеницом у Петковицу. Пошли су у Богатић и срели Милана Ђаковића, који им је рекао да се повуку на Цер.43 „У Богатићу је Раша Милованчев сачекивао све партизанске јединице и грађане који су се повлачили и упућивао их да иду у правцу Петковице", каже Душан Ђукић.44 Стеван Бубало, возач камиона при радионици бомби у Рибарима, био је неким послом у Лозници и стигао је камионом у Рибаре предвече, „Ту сам нашао једног стражара (код радионице бомби) који ми је рекао да наступају Немци и да са камионом идем ка манастиру Петковици. Ту сам нашао... Перу Убавића и многе друге. Размонтирали смо камион и побацали његове делове на разне стране. Три бурета нафте и једно буре уља закопали смо на једном месту у шуми.45 Од сеоских партизанских чета једино је Богатићка чета по наређењу и организовано повучена из Мачве. Око 10 часова стигао је на мотоциклу курир Штаба Одреда и донео наређење да се чета повуче у Петковицу. Хитно су предузели мере да покупе људство, које се било разишло по селу, и са оним што је стигло за сат-два, кренули ка Змињаку. Чим су изишли из Богатића у поље Грабовац надлетели су их авиони. Поље је било под кукурузом, а око пута високе међе од дрвећа и шибља. Лако су се заклањали од ока, те их авиони нису открили, али су митраљирали поља око друмова. Чета није имала губитака од митраљирања, али су том приликом неколицина напустили чету и изгубили се. Кад је чета стигла у Змињак, већ се чула пуцњава на Јерешком мосту, недалеко од Змињака. Богатићка чета је прешла преко друма код Петловаче и продужила пољем за Петковицу.46 Из осталих сеоских чета повукле су се само мање групе од 5 до 10 партизана из Салаша Ноћајског, Ноћаја, Засавице, Салаша Црнобарског, Црне Баре, Глоговца и Прњавора. До 17 часова све три пуковске групе — 697, 698. и 699. пука — извршиле су своје дневне задатке, доспеле до одређених циљева и закључиле напредовање за тај дан. У војнооперативном смислу „подухват Мачва" могао се сматрати завршеним. Команда казнених трупа могла је главнину 342. дивизије да помери до линије Прњавор — Диполист — Богосавац — Јевремовац, а да у Мачви задржи само мање делове за обезбеђење од разбијених, издвојених група Подринског одреда. Дивизија је, међутим, имала превасходно казнене задатке. Зато је на југ, према устаничким снагама, истурила само трећину својих снага, батаљоне 699. пука, а два пука је задржала у Мачви, па их је још неколико следећих дана полако померала напред, У дневној заповести Штаба дивизије за 29. септембар пуковима наглашено је да је „ноћ протекла мирно", али да „ово не сме никога заварати. С препадима треба рачунати". У току дана 697. пук је из Равња и Раденковића ушао у Баново Поље, Црну Бару, Глоговац — Совљак и Глушце, 3. батаљон 698. пука је из Белотића отишао у Метковић, а 699. пук је упутио своје делове из Дуваништа преко Змињака до Петловаче, из Дуваништа и Богосавца у Липолист, и од Богосавца у Поцерски Добрић. Сутрадан, 30. септембра, батаљони 697. пука ушли су у Салаш Црнобарски, Богатић и Клење, а батаљон 699. пука је продужио из Змињака у Рибаре и Прњавор.47 После два и по дана акције, Штаб дивизије морао је да призна да је подухват са целом дивизијом уз учешће тенковских јединица и авијације — у оперативном смислу био ударац у празно. То сазнање ипак је изнето генералу Бемеу само као „утисак": „Према изјавама заробљеника, а што потврђују и заплењене комунистичке заповести, непријатељ се већ пре неколико дана повукао к југозападу, при чему је извукао храну и злостављао становништво. Многобројне препреке на путевима у Цер планини и радови на рововима, чији тачан положај и величину треба тек установити. Изгледа да непријатељ нема намере да дању пружи отпор. Треба рачунати с ноћним испадима".48 Четвртог дана подухвата јединице 342. дивизије ушле су у Бадовинце, Дубље и Дреновац. Сутрадан, 2. октобра, делови 699. пука продрли су у Чокешину, 3. октобра у Ново Село а 4. октобра у Петковицу и Белу Реку, али су у тим селима само вршили „чишћење" и враћали се у Прњавор и Липолист. Штаб дивизије је закључио да је 4. октобра „подухват Мачва" завршен. После тога су трупе остале на дотадашњем смештајном простору и вршиле чишћење територије све до 10. октобра.49 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument