АПРИЛСКИ РАТ И ПОЧЕТАК ОКУПАЦИЈЕ Други светски рат почео је нападом нацистичке Немачке на Пољску, 1. септембра, и објавом рата Немачкој од стране Велике Британије и Француске, 3. септембра 1939. године. Рат се нагло ширио и све више показивао страховиту моћ немачких оружаних снага. Пољска војска је капитулирала за 17 дана. У априлу 1940. године Немачка је окупирала Данску, у јуну те године Белгију, Холандију и северну Француску, а У јулу Норвешку. После прикључења Ауетрије Немачкој, силе осовине су све више опкољавале Југославизу. У априлу 1939. године Италија је окупирала Албанију, октобра 1940. године Хитлерове трупе су ушле у Мађареку и Румунију, 28. октобра Италија је напала Грчку, а 1. марта 1941. године и Бугарска је приступила Тројном пакту (Италија, Немачка и Јапан). Непосредна ратна опасност надвила се над Југославијом. Влада Цветковић—Мачек, оријентисана на пријатељство с Немачком и Италијом, није вршила озбиљне припреме за одбрану земље. Ни раније владе то нису чиниле, те је земља била потпуно неспремна за рат. У војсци, нарочито у њеним врховима, било је мноштво малодушних и профашистички настројених официра. Влада је заваравала становништво лажним изјавама о добром политичком положају Југославије, о сређеним унутрашњим приликама и о безбедности граница. У децембру 1940. године Драгиша Цветковић је обмањивао југословенску јавност: " .. на све догађаје и данас и сутра можемо спокојно гледати... неће ниуколико бити доведена у питање наша безбедност, наша независност и наша слобода."163 Радећи тајно на предаји Југославије Тројном пакту, влада је јавно вршила замагљивање својих намера, стварајући утисак о тобожњим ужурбаним припремама за вођење рата. Јула 1939. године основан је Фонд за народну одбрану. Објављено је мноштво владиних уредаба: о откупу стоке и возила за потребе војске, о снабдевању земље у приправном, мобилном и ратном стању, о државној мобилизацији (у децембру 1939. године), о изградњи фортификацијских постројења, о изузетним војним набавкама. Оснивају се разни одбори: за заштиту од ваздушних напада, за пропаганду домаћих погонских горива... Пропаганда, која тобоже има за црјљ да припреми становништво за одбрану, засипа га застрашујућим упозорењима: Чувајте се шпијуна и агената! За време напада ставите одмах маску на лице!164 Махинације са позивом на војну вежбу достигле су такве размере, да су министри војни морали да умирују јавно мнење поводом многих представки и жалби. Било је случајева, да су поједини обвезници позивани на вежбу и по пет пута, обично они који су „економски најслабији и оптерећени тешким породичним стањем", док „богатији нису никако позивани".165 Југословенска војска била је рђаво опремљена. Наоружање је било слабо, добрим делом је потицало још из првог светског рата. Пешадија пије имала противоклопних и противтенковских јединица све до дивизије. Артиљеријска оруђа су била из првог светског рата, па и таквих није било довољно. Исправних и савремених авиона југословенско ваздухопловство није имало ни 300. Муниције и бомби било је спремљено само за почетак рата, одеће за око 60 одсто људства, обуће и шаторских крила за око 50 одсто, ћебади само за око 30 одсто, маски за заштиту од отровних гасова за око 40 одсто.166 Уместо да се стара о јачању одбрамбене моћи реакционарна влада Цветковић—Мачек бринула је друге бриге. Она је сматрала за најбоље, да се у тим данима што мање комуниста нађе на слободи. Зато је током јануара и фебруара 1941. године већи број комуниста и напредних људи, под видом позива на војну вежбу, упућен у такозване радне батаљоне, у ствари у концентрационе логоре. Ратна психоза и предзнаци блиске опасности освајали су све више. Намирнице у граду су поскупљивале, роба у трговинама је „нестајала". Хлеб, који је 1940. године био 2,50 динара килограм, у јануару 1941. године продаван је као „народни хлеб" — са кукурузом и кромпиром — по 4 динара кило— грам.167 Иако су били свесни тешких последица рата и моћи немачке војне силе, људи су ипак желели да се Југославија одупре Хитлеру, и били вољни да ратују. Шапчани су приредили одушевљен дочек мобилисаним војним обвезницима, који су кроз град пролазили 11. и 12. марта 1941. године. Тих дана председник краљевске владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић спремали су увлачење Југославије у Тројни пакт и ради тога отпутовали у Немачку, а, 25. марта 1941. године потписали су приступ Југославије Тројном пакту. И поред освајачких намера према Југославији, потписивање пакта изазвало је у врховима сила осовине „нарочито задовољство". Овим приступом био је обезбеђен бок немачке армије за будуће операције у Грчкој и осигурано десно крило будућег фронта против Совјетеког Савеза. У Југославији је потписивање пакта изазвало жестоко огорчење и револт, и чим се за то сазнало, дошло је до демонстрација. „Кад се у Шапцу сазнало да су Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић отишли у Беч да потпишу пакт са осовином, забележио је у свом дневнику шабачки свештеник Глиша Бабовић, сви грађани су испољавали неодобравање и негодовање. Долазио сам у додир са свим слојевима нашег грађанства. Интересантна је појава да су сви — сви без разлике били против пакта и за очување потпуне слободе. Ако би Немачка и покушала нешто силом — да се боримо! ... сви су са гнушањем и презирањем говорили о пакту и из дна душе мрзели Хитлерову Немачку. Демонстрације против пакта почели су ученици гимназије и учитељске школе 25. марта увече. Тог дана нико их није дирао, али сутрадан 26. марта, кад су се демонстрације поновиле, на улици су се појавили и жандарми. Било је и хапшења.168 Антифашистичко расположење народа омогућило је групи официра на челу са генералом Душаном Симовићем да 27. марта изврши државни удар, збаци Цветковићеву владу и раскине пакт са силама осовине. Кад је радио објавио вест о пучу, 27. марта у 7.30 часова „омладина је поврвела на улице. Све радње као по команди биле су затворене. На свим кућама појавише се заставе. Кроз град кренуше поворке. Сав град је био на улицама. Поклици, певање, пуцање и весеље... групе су скандирале: боље рат него пакт... центром града није могло да се прође. Било је и патриотских говора."169 Говорници су били: Жика Поповић, Добривоје Жунић, Станко Трифуновић и демократ Милан Марчић. Први ударац Хитлеровске Немачке у недељу, 6. априла 1941. године, по позадини, по отвореним, небрањеним градовима, по незаштићеном становништву, био је предзнак за необичан ток рата. Заиста, догађаји у неславном априлском рату одвијали су се неочекивано, непредвиђено, незамисливо. Сутрадан, 7. априла, пошто је на разне начине оглашена општа мобилизација, војници су хитали на одређена места да пронађу своје јединице. Одмах су се могли уочити опасни знаци хаоса, расула, саботаже. Многи су погрешно упућивани, враћани. Кад би доспели у јединицу добијали би само делове опреме и оружја. Настало је бесмислено кретање јединица, покрети без сврхе и циља. Уочи самог рата Добросав Радосављевић, Мика Митровић и други комунисти говорили су на састанцима о потреби деловања комуниста у војсци, ради јачања отпора против хитлеровске Немачке. Сви комунисти који су били мобилисани у бившу југословенску војску одазвали су се позиву и учествовали у априлском рату. Скојевци и други напредни омладинци, који нису били мобилисани, групно су се јављали као добровољци у војску, али су их официри, старешине јединица, грубо одбијали говорећи да не знају шта ће ни са онима које морају да воде. После два дана почела је да пролази кроз Мачву и Шабац војска из Војводине — повлачила се позадина северног фронта. На стотине обвезника мувало се и лутало по Шапцу и околини узалуд тражећи да их неко прими, обуче и наоружа. Команде су их одбијале, нико се није о њима бринуо. У петак, 11. априла, сви путеви од Шапца и Мачванске Митровице били су закрчени војском у расулу. Било је ту војске свих родова, камиона, аутомобила, мотоцикла, топова, пешадије, коњице, коморе са муницијом и одећом. Овога пута повлачиле су се оперативне трупе северног фронта. Сутрадан, Немци су припуцали преко Саве, из Кленка и Сремске Митровице. Мачвани и Шапчани, који памте или су чули од старијих о томе какве су злочине починили аустро-угарски и немачки војници приликом уласка у Мачву и Шабац 1914. и 1915. године бежали су са завежљајима, са стоком, колима, пешке, са децом, бежали неколико села даље, под окриљем ноћи. Кад је свануло престигле су их немачке моторизоване претходнице. Јединице бивше јутословенске војске делимично су срушиле мост код Шапца на Сави, а немачке јединице прешле су Саву најпре код М. Митровице преко понтонског моста, продрле кроз Мачву и до Шапца на дан 13. априла, а касније су подигле поред нарушеног гвозденог, понтонски мост и код Шапца. Истог дана биле су већ у Лозници. За свега недељу дана рата шабачки округ нашао се под окупацијом, а после дан-два и цела Југославија. Капитулација краљевске југословенске војске потписана је 17. априла. Југославија је подељена између Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске. Створена је Независна Држава Хрватска којој је, између осталог, припао и цео Срем, У њеном саставу била је и Босна. Тако је шабачки округ опет постао погранична област Србије с границама на Дрини и Сави, према такозваној НДХ. По завршеним операцијама Немци су као прве окупационе јединице задржали у Србији оперативне дивизије, а у западној Србији 60. пешадијску моторизовану дивизију на простору Лозница, Ваљево, Чачак, Ужице. Почетком маја штаб 11. армијског корпуса са потчињеним дивизијама (и 60-ом) пребачен је на источни фронт, а окупацију је преузела „Виша команда за нарочиту употребу 65" са генералом артиљерије Бадером на челу и седиштем у Београду. Њему су биле потчињене 704, 714. и 717. посадна дивизија, распоређене на територији Србије, као и 718. посадна дивизија на територији НДХ. Ове дивизије биле су формиране од такозваног 15. таласа, тј. од обвезника 1907—1913. годишта. У саставу ових дивизија била су по два пешадијска пука., по три батаљона у сваком пуку и по четири чете у сваком батаљону. Нису имале артиљерију. По доласку у Србију у саставу ових дивизија формирана је по једна брдска батерија од заплењених оруђа и возила,, а у сваком пуку по један вод артиљерије и по један оклопни вод (извиђачко одељење). Јачина ових дивизија била је око 8.000 људи у почетку. Касније су попуњаване.170 Виша команда 65 била је потчињена Команданту Југоистока. На основу утисака из априлског рата и због повлачења оперативних дивизија на будући источни фронт, немачка команда је сматрала да су посадне дивизије, и по саставу и по опремљености, довољне за одржавање реда у окупираном подручју. Касније, када су се посадне дивизије у Србији показале неспособним и претрпеле неуспехе од устаника, окупационе команде и функционери дали су друкчију оцену вредности ових дивизија: „Команданти батаљона, дивизиона, чета и батерија били су учесници још (првог) светског рата, војници 27—37 година стари... Дивизије су ушле у Србију као посадне трупе под мирнодопским условима. Њихова борбена обука била је недовољна, претерана стражарска служба у земљи јако је ограничавала извођење трупне наставе. Материјална опрема ових дивизија није била довољна. Недостајало је тешког оруђа, камиона, мотоцикла, а гуме су биле у рђавом стању. Пошто су поједини батаљони дивизија стајали удаљени преко 120 км једни од других по гарнизонима, то је овај недостатак у покретљивости падао још теже код ових удаљења и рђавих путних прилика... И радио-опрема била је недовољна. Свака дивизија имала је по једну мешовиту чету за везу, а телефонски водови претворени су у телефонске чете. У прво време није било могуће обезбедити ни учешће авијације."171 На територији шабачког округа оперисали су делови тих дивизија и то: у Шапцу и Мачви — 3. батаљон 734. пешадијског пука 704. пешадијске дивизије. Седиште штаба батаљона било је у Шапцу, а пука у Ваљеву. Овај батаљон налазио се на поменутом простору у јуну 1941. године. Сменили су га, делови 718. дивизије, чији је штаб био у Сарајеву. Пошто је ова дивизија била главнином распоређена на територији НДХ, то су и седишта пуковских штабова била на тој територији (750. пеш. пука у Срем. Митровици и 738., пеш. пука у Сарајеву), а само су мањи делови — чете и водови — били на територији шабачког округа. Касније, са развојем устанка, и дивизија се све више ангажовала на, том сектору. На оонову немачких докумената видимо да су у борбама и акцијама против партизана учествовале чете 3. бат. 738. пука и 2. бат. 750. пука. На почетку устанка у Шапцу су биле две чете Немаца, у М. Митровици једно мање одељење, у Бањи Ковиљачи две чете и у Лозници једна, а једно одељење и у Салашу Црнобареком, на навозу на Дрини. Одмах иза оперативних трупа стигле су у Србију и војнопозадинске команде у установе на челу са Војним заповедником Србије. Он је представљао врховну окупациону власт у Србији, а био је потчињен Команданту Југоистока. Његов штаб се састојао из два дела: Војног и Управног штаба. Преко свог Војног штаба Војни заповедник Србије управљао је јединицама које су вршиле полицијску и жандармеријску службу, обезбеђење комуникација и привредних објеката, и стражарску службу код немачких команди и установа. Он је распологао 64-тим резервним полицијским батаљоном. чији је штаб био у Београду, а по једна чета у Београду, Ваљеву, Ужицу и Шапцу, и једним батаљоном фелджандармерије, распоређеним по војноуправним командама. Ради извршења војних задатака војни заповедник Србије имао је на располагању четири „ландесшицен" батаљона распоређена по војноуправним командама, а водове и чете по разним местима Србије. Њему су биле потчињене и оружане формације белогардејаца, такозвани Заштитни корпус. Војном заповеднику Србије биле су подређене обласне и окружне војноуправне команде — фелдкомандантуре и крајскомандантуре. Фелдкомандантура 816 у почетку окупације била је у Ужицу и имала је потчињене крајскомандантуре 861 у Ваљеву и 847 у Шапцу, као и команду места (ортскомандантур) у Лозници. Управни штаб Војног заповедника Србије био је највиши орган управе у Србији и „ ... у ужем смислу вршио је функције владе."172 На челу Управног штаба био је истакнути нацистички функционер др Харолд Турнер, виши државни саветник и СС-бригадефирер, у војсци генераллајтнант. Подређени органи били су обласне и окружне команде. Управни штаб је до 1. маја 1941. године саставио такозвану Комесарску владу. За председника и комесара унутрашњих послова био је постављен Милан Аћимовић, искусан полицајац школован у Немачкој и специјалист за борбу против комунизма. Остали комесари били су из ЈРЗ, Демократске странке, ЈНС и Љотићевог „Збора". Комесарска влада била је непосредно потчињена Управном штабу и потпуно несамостална. Управни штаб је имао за свако министарство по једног свог вишег чиновника, који је усмеравао рад министарства и контролисао га. Преко Комесарске владе Управни штаб је успео да у мају 1941. године потпуно обнови стари апарат власти. Најпре су прорадиле општинске управе. Оне скоро нису ни престајале да раде. Ревносни председници и кметови били су „на лицу места" одмах по уласку немачких трупа. У првој половини маја била су обновљена и среска начелства. Територијална надлежност крајскомандантура простирала се на подручју двају некадашњих округа. Да би имале подређене органе за општење са среским начелствима, општинама и свим самоуправним и државним надлештвима крајскоманде су формирале окружна начелства. Среско начелство у Шапцу обавестило је сва надлештва у Шапцу и срезу поцерском, да је окружна командантура у Шапцу 14. маја 1941. године формирала Окружно начелство: „Господин Илија Поповић из Шапца именован је за Окружног начелника (Оберландрат) за десет срезова и то: Богатић, Шабац, Владимирци, Крупањ, Уб, Обреновац, Лозница, Каменица, Ваљево и Мионица, са стране Крајскомандантуре. Окружни начелник претпостављен је среским начелницима у овим појединим срезовима. Од њега издата наређења јесу наређења Крајскомандантуре, имаду се стриктно извршити. Извештаји среских начелника за командантуру иду преко Окружног начелника (Оберландрата) Поповића."173 По одобрењу Војног заповедника Србије Министарство унутрашњих послова формирало је испоставу Дринске бановине са седиштем у Ваљеву 19. маја 1941. године, а од 17. јула испостава носи назив Банске управе и седиште је премештено у Ужице.174 Приликом избора снага на које се може ослонити ради завођења реда у Србији, нацистички окупатор је, пре свега, указао своје поверење полицији и жандармерији бивше Југославије. Уговором о примирју и безусловној капитулацији југословенске оружане силе, Иемци су захтевали: „Органи жандармерије и полиције, који су морали да напусте своја мирнодопска места ... имају се сместа упутити на своју редовну дужност. У својим мирнодопским местима имају се одмах ја~ вити немачким посадним трупама..."175 Одмах после окупације обновљене су све жандармеријске станице, водови и чете са распоредом и бројем људства какав су имале и у бившој Југославији. Свака бановина имала је жандармеријски пук, сваки округ чету, а среска места водове. Жандармеријске станице су биле у местима где и раније. Већ 1. маја жандарми у Шапцу примили су оружје и ускоро су све станице вршиле своју дужност. У Мачви су биле станице у М. Митровици, Причиновићу, Црној Бари, Бадовинцима и Прњавору, а вод у Богатићу. У Јадру, осим вода у Лозници, постојале су станице у Драгинцу, Лешници и Доњој Борини, а у Поцерини у Волујцу, Ориду и Варни. У једном извештају Команде жандармерије од 13. јула 1941. године наводи се да су жандармеријске јединице „у циљу спречавања комунистичке акције појачане: „ ...Шабачка жандармеријска чета са 30 жандарма. Издејствовано је од немачких власти оружје за наоружање жандарма... Сразмерно броју жандарма дошло је на Шабачку чету 3 пушкомитраљеза." У Шапцу је тада било укупно 60 жандарма.176 На своју редовну дужност јавили су се и ревносни органи полиције. Обновљена је Управа града Београда са својим, по злу познатим, Одељењем специјалне полиције, специјализованим за борбу против комуниста. У Шапцу је обновљена Градска полицијска стража. Квислиншка полиција, непосредно потчињена Одељењу за државну заштиту МУП, радила је по наређењима и под контролом немачке полиције. Најважнија немачка полицијска установа, Полиција безбедности и Служба безбедности (Sicherheistpolizei, Sicherheistdienst - SIPO, SD), са злогласним одељењем Државне тајне полиције (Geheimestaatspolizei - Gestapo), имала је своју испоставу у Шапцу, а неке органе и у Лозници. Осим те испоставе, у Шапцу су били смештени и делови других немачких полицијских служби — Полиције за поредак (BDO), Тајне пољске полиције (GFP)... У складу са припремама немачке Врховне команде за напад на Совјетски Савез, немачка полиција је вршила припреме, да у одређеном часу, одједном и на препад, похапси у Србији сва лица, која представљају могућу опасност за одржавање реда, мира и поретка. То су, на првом месту, били комунисти, а затим официри и војници бивше југословенске војске који су избегли заробљеништво. Немачка и квислиншка полиција, срески начелници и жандармерија, обнављали су своје старе мреже повереника и врбовали нове, трагајући за комунистима и прибирајући податке о њиховој активности. По доласку у Београд немачка полиција је преузела картотеку Специјалне полиције ради прегледа и стварања сопствене евиденције комуниста. Међутим, за време априлског рата картотека је добрим делом уништена. Тако исто и у унутрашњости су уништени спискови комуниста, као, на пример, они које су имали Среско начелство и Градска стража у Шапцу. Немачка полиција је предузела мере да се евиденција комуниста обнови и већ 16. ма,ја је тражен од Специјалне полиције извештај о картотеци евидентираних комуниста. Специјална полиција је тада имала само један списак од 353 имена познатијиих, осуђиваних комуниста и списак од 36 познатијих комуниста који су се, по сазнању полиције, тада налазили у Београду.177 Комесар МУП-а Милан Аћимовић тражио је 18. јуна 1941. године телеграмом да му банске управе одмах доставе спискове „најпознатијих и непоправимих комуниста" са свог подручја. Истог дана одржана је у Одељењу за државну заштиту конференција „надлежних референата", на којој је „проучена данашња ситуација комунистичке акције у Србији." На конференцији је „једнодушно констатована веома снажна комунистичка акција у земљи, нарочито на селу, с центром најпознатије комунистичке вође, снабдевени новчаним средствима и у вези с људима који су покрали велику количину оружја и муниције", и да та акција „може постати и опасна." Полиција је у више прилика наговештавала да је „комунистичка акција после 6. априла постала нарочито интензивна... Они (комунисти) су под најповољнијим условима ширили комунизам и распиривали мржњу против немачких власти."178 Конференција је поднела предлог Министарству унутрашњих послова, да се оснује Антикомунистички институт, полудржавна установа за координацију приватне иницијативе на сузбијању комунизма, да се обезбеде довољна средства ради ангажовања довољног броја повереника, да се наоружају полицијски чиновници и агенти, да се из државне службе уклоне сви који су осумњичени као комунисти, да се одмах оснују концентрациони логори и припреми све што је потребно за конфинирање комуниста, да се одмах заплени сва комунистичка и левичарска литература и да се отворе једномесечни течајеви за стицање оеновних знања у борби против комунизма...170 Страхујући од великог броја официра и војника бивше југословенске војске који нису отишли у заробљеништво, окупаторске власти су намеравале да их све похапсе, третирајући их као „одбегле ратне заробљенике". Војни заповедник Србије одржао је 15. маја 1941. године „разговор и договор" са фелд и крајскомандантима о хапшењу бивших југословенских официра и сумњивих елемената. После тога је издато наређење, да се код општина изврши пријављивање и регистровање свих „одбеглих ратних заробљеника". До 1. јула 1941. године број пријављених у Србији износио је око 32.500, од тога око 2.000 активних официра, а 6.800 професионалних војника и „несигурних елемената". Војни заповедник Србије добио је сагласност да се изврши једновремено хапшење свих. Разрађен је и поступак за спровођење ове мере, али Немци нису имали до~ вољно снага да то и изведу.180 Напоредо с тим окупатор је одмах заводио и своје мере за успостављање „новог поретка", мере застрашивања и притиска, одузимања политичких и других слобода, мере за привредну пљачку и искоришћавање окупираног подручја. Неколико дана после доласка Немаца по свим местима су излепљени плакати са насловом „Срби", а у којима се наслову даје на знање да ће за сваког убијеног немачког војника бити стрељано 100 Срба. У Шапцу су ти плакати осванули 25. априла.181 Касније, када се устанак у Србији разбуктао, немачка и квислиншка пропаганда је неуморно покушавала да докаже, како немачког војника красе витешке врлине и како је он као победник поступао коректно према Србима све до устанка. Истина је, међутим, да су Немци од првог корака наступали окрутно и безобзирно. Командант немачке II армије издао је 28. априла 1941. године заповест по којој свако ко се „пронађе у српској униформи под оружјем, ставља се ван граница међународног права и има одмах да се стреља". Нацистичкој свирепости то није било довољно: „ .. треба стрељати и мушкарце способне за оружје који су ухваћени у близини банде, уколико се не може са сигурношћу одмах установити да они нису били у вези са бандом." Ради изазивања што већег ужаса и страха „сви стрељани има да се обесе, и њихове лешеве оставити да висе."182 На крају командант армије наређује да треба одмах прикупити таоце. „Погрешно је узимати таоце после неког препада и ово ни у ком случају не долази у обзир." Из објаве истог команданта од 2. јула 1941. године види се да његово наређење није било пука претња. „За убијеног Немца стрељано је, а биће и надаље, — стоји у објави — сто Срба."183 Већ у недељу, 4. маја 1941. године, у Шапцу је затворено 20, а 10. маја још 30 грађана — талаца. Јеврејима је наређено да носе жуте траке и забрањено им је да раде, а ускоро затим и Циганима. Издате су карте за намирнице — на пример, на особу 200 грама шећера за месец дана.184 Почетком јуна издато је наређење да се укидају сва удружења осим привредно-економских. Народна банка Краљевине Југославије ликвидирана је 20. маја, а основана је Српска народа банка. Извршена је замена новчаница од 1.000 динара. Немачки војници покупили су по радњама све што су нашли, те је настала оскудица у разној роби. Немачке јединице су штампале новчанице (марке). Купујући безвредним новцем, немачки војници су пљачкали становништво. Окупатору је нарочито било стало да што пре прораде већа предузећа и рудници. Од стране Војног заповедника и Генералног опуномоћеника за привреду у Србији обнародована је 12. маја 1941. године „Наредба о обнови рада": „Све радње у којима пре почетка рата није било упослено више од 20 особа морају одмах обновити свој рад" — без одобрења. Веће радње морају да траже одобрење — молбом преко индустријских, трговинских и занатских комора, преко централа, индустријских корпорација и преко Савеза индустрије за прераду гвожЈја и метала. У већим предузећима су постављени комесари, окупаторски заступници.185 Фабрика „Зорка" прорадила је већ 19. маја, а убрзо и рудник Зајача. У селима око Цера, у Јадру и Поцерини, завладала је глад у многим домаћинствима већ почетком јуна. Немци су покупили све што је било кукуруза и пшенице и одвукли у Немачку. Нигде није могло да се нађе брашна.186 Почетком маја немачке власти су наредиле предају оружја под претњом смртне казне, а општинске власти су тај задатак окупатора ревносно извршиле. Пред улазак немачких трупа у Шабац пуштени су из затвора Окружног суда сви затвореници, међу њима и „политички кривци" Бранислав Црномарковић, Драгољуб Јеличић и Драгиша Симић. После обнављања Среског начелства, Градске страже и Окружног суда, сви ти затвореници су покупљени и доведени у затвор. Окружни суд је поново ставио у истражни затвор Бранислава Црномарковића и Драгољуба Јеличића Бибера.187 У трећој декади априла почели су у шабачки округ да пристижу из Срема, Бачке, Славоније и Босне бегунци испред терора усташа и Мађара. Покупљени изненада, малтретирани, опљачкани, протерани преко Саве и Дрине, долазили су скоро без икакве имовине. Из Бачке, коју су Немци од раскомадане Југославије доделили Мађарској, протерано је 21. априла 1941. године неколико хиљада Срба — колониста. Стражарно су пребачени у Мачву.188 Прве избеглице из Босне стигле су у Шабац око 25. априла. Почетком јуна било их је око 2.000.189 Србе — колонисте из Славоније усташе су спроводиле преко Саве у Босну, а затим их преко Дрине прогониле у Мачву. Иемачки командант Србије обавестио је генерала у Загребу о протеривању 6.000 људи из Босне на сектору Богатића и о претњама усташа да протерају још 12.000. Командант Србије је тражио да се с тим упозна влада НДХ, рачунајући на рђаве последице по окупаторе због таквог поступка. Сутрадан, 11. јула, командант Србије извештава о поновном нротеривању 6.000 Срба преко Дрине.190 Из Срема је, такође, доста људи пребегло у Србију склањајући се од усташких злочина, а неколико хиљада Сремаца је протерано. До 10. октобра 1941. године само из источног Срема протерано је у Србију 3.000 људи.191 Поред свег разумевања, саосећања и гостољубивости, које је народ показивао према избеглицама, искрсле су многе тешкоће око њиховог смештаја, исхране и запошљавања. Нацистичка Немачка била је окупирала скоро целу Европу, — без Совјетског Савеза, Велике Британије и неких мањих неутралних државица, — и на том огромном простору повећавала свој бојни и привредни ратни потенцијал. Сваког дана све више је окупљала издајнике из тих земаља, преко њих учвршћивала своју власт и вршила мобилизацију, те тако повећавала и бројно стање своје армије. Француска је била поражена, Велика Британија немоћна, у грчевитом напору да одбрани своје острво, Сједињене Америчке Државе по страни, а Совјетски Савез још увек у пакту о ненападању са Немачком. Југославија прегажена за наколико дана, осрамоћена, раскомадана. Сви деценијама стварани и брањени ауторитети — краљ, војска, влада, буржоаски политичари — побегли, нестали, издали или заробљени. Од пресудног је значаја што су се у том часу појавили комунисти као организована снага, као људи који разумеју шта се збива, који виде излаз, верују у победу слободе и напретка, али и који знају да се за слободу и напредак треба борити и да ће борба захтевати велике жртве. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument