Dragoslav Parmakovic: MACVANSKI PARTIZANSKI ODRED

ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ ДО АПРИЛСКОГ РАТА

Политичко расположење народа и однос политичких снага у шабачком округу непосредно и снажно су утицали на почетак и размах устанка, на. ширину и постојаност народноослободилачког покрета, на обим и тежину промена кроз које је пролазио Мачвански (Подрински) партизански одред.

Буржоаске политичке странке биле су деценијама главни носиоци политичког живота Краљевине Србије и Југославије.⁶³ Највећи број присталица у шабачком округу имала је Радикална странка, најјачи представник буржоазије, поборник приватне својине и слободне капиталистичке предузимљивости. После првог светског рата Радикална странка је стварно владајућа странка: од 24 владе, образоване до 1929. године, шефови и прваци Радикалне странке образовали су 20 (Никола Пашић 10, Никола Узуновић 4 и други). Са тих позиција Радикална. странка је била енергични заступник монархије, династије Карађорђевића и великосрпске хегемоније.⁶⁴ Огорчени је противник и прогонитељ радничке класе. У коалицији са Демократском странком донела је: „Обзнану" о забрани Комунистичке партије Југославије, којом је ударен печат реакционарној владавини, изигравању парламентаризма и демократије, и отвореи пут полицијском терору; Видовдански устав, ограниченог парламентарног система и привидно демократских одредаба, са краљем на врху политичке, управне и законодавне власти, али чија је личност „неприкосновена" и „неодговорна"; Закон о заштити безбедности и поретка у држави, којим су фактички погажене еве уставом прокламоване слободе. Радикалске владе су спроводиле све изборе, користећи сва могућа средства да својим кандидатима обезбеде већину гласова.

У шабачком округу (тачније, у подринском округу и области) Радикална странка је кандидовала за носиоце окружне листе и среске кандидате своје истакнуте функционере и министре. Међу кандидатима и заменицима кандидата било је и десетак земљорадника.⁶⁵

Дуго година први човек Радикалне странке у подринском округу, односно области, био је Драгомир Дража Петровић, адвокат из Шапца, власник и уредник „Радикала", листа окружне организације Радикалне странке и председник Окружног одбора странке, власник највећег дела акција Шабачке банке која је постала „радикалска банка", највише страначки обојена од свих шабачких банака. У управном одбору ове банке било је највише шабачких трговаца, међу њима неколико истакнутих радикала. Њено банкарско пословање било је изразито зеленашко. На своје срхтне и краткорочне зајмове сељацима наплаћивала је 20% камате. Зарачунавајући, поврх тога, још и провизију и трошкове, банка је захватала од немоћних дужника и до 40% камате. Знатнијим политичким пријатељима, или онима које је требало купити и придобити за Радикалну странку, наплаћивана је мања камата. Све акције ове банке биле су искључиво у рукама радикала и све су гласиле на име, а не на доносиоца, да би се знало коме припадају и да не би доспеле у руке странчиних противника ⁶⁶

На свим изборима⁶⁷ Радикална странка је у шабачком округу имала највише гласова. Међутим, на првим послератним изборима (за Уставотворну скупштину 1920. године) који су били и најслободнији, Радикална странка је имала у Мачви само 9 гласова више од КПЈ. Највећи број бирача Радикална странка је имала у Јадру, 1925. године чак 60°/о. На општинским изборима 1926. године кандидати Радикалне странке добили су већину у 42 општине, од укупно 70 у округу шабачком. Али, док је у Поцерини имала већину у 8 од 14 општина, у Мачви у свега 11 од 30 општина, дотле је у Јадру добила већину у 23 од 25 општина.

Демократска странка је окупљала представнике крупног банкарског капитала, ситну буржоазију и богатије сељаке. С тога је била огорчени противник радничког покрета. Прваци Демократске странке Светозар Прибићевић и Милорад Драшковић запамћени су као озлоглашени министри унутрашњих послова, а последњи је творац и спроводр1тељ „Обзнане". По питању уређења државе Демократска странка је била за монархију и династију Карађорђевића, за јединствено југословенство и централизам. До 1929. године шеф странке Љуба Давидовић три пута је образовао владу. Он и други прваци Демократске странке учествовали су и у радикалским владама Н. Пашића и Стојана Протића. Због преговора Љубе Давидовића са Хрватском републиканском сељачком странком и „попуштања према Хрватима" Демократску странку је напустио Светозар Прибићевић са још 12 првака у марту 1924. године. Из истог разлога од Демократске странке отцепио је своју фракцију и Војислав Маринковић.

Непрекидна и суревњива борба водила се између Демократеке и Радикалне странке. На изборима. 1920. године Демократска странка је добила највише гласова у земљи и највећи број посланичких мандата (92, а РС 91). После тога Радикална странка излази као победник. У периоду 1920—1929. године Демократска странка је прилично заостајала иза Радикалне и у шабачком округу, и ако је број њених гласача растао. У срезу поцерском, дуго је од ње била јача Земљорадничка странка. После „Обзнане" и стављања КПЈ ван закона, број демократа у Мачви нагло је порастас На општинским изборима 1926. године ДС је добила, већину у 11 ошптина у Мачви и поравнала се са Радикалном странком. На скупштинским изборима је и даље заостајала.. У самом Шапцу Демократска странка. је имала већину. Лист окружне органрхзације Демократске странке „Подринска демократија" излазио је у Шапцу од 1920. године.

Страначку борбу демократа помагала је шабачка буржоазија и новцем, преко својих банака. Од дееет банака у Шапцу за пет се може рећи да су биле „демократске". У Шабачкој штедионици главну реч је водио Спира Поповић, адвокат, кандидат ДС за срезове поцерски и посавотамнавски на скупштинским изборима 1923. године. Припадници Демократске странке били су, такође, председници управних одбора Шабачке задруге за међусобно помагање и штедњу („кошнице") Драгутин Велисављевић, адвокат, и Шабачке трговачке банке Гаврило Ј. Гашић, апотекар, као и остали чланови, шабачки трговци. Оснивач Шабачке извозне банке Ђока Јовановић, каменорезац, био је 1927. године носилац окружне листе као демократски дисидент. У најмлађој од тих банака, Привредној банци а.д., оснивач и прва личност био је адвокат Добривоје Доца Мијатовић, а у управном одбору било је трговаца, апотекара, лекара, индустријалаца и занатлија. По капиталу и пословању то је била најјача шабачка банка. До 1929. године ова банка и њени акционари били су главни банкарско-страначки супарници радикалима.

Више од ситних локалних банака за Демократску странку је обављала страначке послове једна крупнија београдска банка. Директор те банке био је др Војислав Вељковић, бивши министар и посланик ДС на свим изборима до 1929. године.

Многи мачвански сељаци били су дужници ове банке и то је добрим делом утицало, да је Воја Вељковић биран за посланика.⁶⁸

Земљорадничка странка је постала из задружног покрета, а намера твораца странке била је да окупе већину сељаштва на програму који је обећавао: уставну, парламентарну задружно-сељачку државу, у националном погледу унитаристичку; јединствену управу са обласном самоуправом и монархију, знатно ограничену парламентом и владом. Посланике народне и обласних скупштина бирале би сразмерно поједине струке и професионалне организације, и по томе би сељаштво, као најбројније, имало и највећи број представника. Држава би пружала заштиту за развитак задругарства, спровела пуну аграрну реформу без накнаде велепоседницима, али би чувала и приватну својину, нарочито на селу. Циљ Земљорадничке странке је био да се сељаштво одвоји од радничке класе варком о тобожњој сељачкој држави и о унапређењу села кроз задругарство. На чело странке је доспело буржоаско вођство (такозвани салонски земљорадници Јована М. Јовановића), које није успело да привуче сељаштво. Највећи успех у земљи ЗС је постигла на изборима 1920. године, добивши 39 посланичких мандата. На трећим и четвртим изборима број мандата. се смањио на 5 и 9. Од многобројних политичких странака (око 40) Земљорадничка странка се налазила међу средњим.

Носиоци окружне листе Земљорадничке странке били су њени истакнути функционери из Београда. За среске кандидате и заменике ЗС је истицала и неколико земљорадника.⁶⁹ На изборима за Уставотворну скупштину ЗС је по броју гласова у округу (24 одсто, а у земљи свега 9 одсто) била на другом месту, али на следећим изборима све више губи гласове и смањује се. Највећи број присталица имала је у Поцерини. Бирачи у Јадру нагло су је напустили 1923. године.

Стара Либерална странка, ослабљена расцепом приликом оснивања Демократске странке, појавила се на изборима у шабачком округу 1920. и 1923. године, али са слабим резултатом. Нешто више гласова накупила је у Мачви (10 одсто). После оснрхвања Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића (марта 1924. године) дотадашњи првак и бивши (предратни и ратни) посланик Либералне странке у подринском округу Михаило Мика Шкорић, адвокат из Шапца, приступио је Светозару Прибићевићу и превео остатак Либералне странке у СДС. На изборима 1925. и 1927. године М. Шкорић је носилац окружне листе СДС. Нова странка је само незнатно повећала број гласача у односу на Либералну странку. При том је важну улогу имала Подринска банка. Михаило Шкорић је био најкрупнији акционар и, могло би се рећи, власник ове банке.

И банка је, као и њен газда, прво била „либералска", а потом банка самосталних демократа. Међу мачванским и поцерским сељацима било је много дужника Шкорићевој банци и отуда оних 9—12 одсто гласача за самосталне демократе у Мачви и Поцерини.

Југословенску републиканску демократску странку основали су бивши самостални радикали Љуба Стојановић и Јаша Продановић, одвојивши се од Љубе Давидовића и других оснивача Демократске странке. На састанку Привременог народног представништва марта 1920. године, у име новоорганизоване Републиканске странке Јаша Продановић је дао мутну и неодређену изјаву о ставу странке према националном питању: „ ... за интегрално уједињење нашег племена по принципу опредељивања нашег народа". Што се тиче облика владавине, став РС је био јасан и категоричан: „ ... хоћемо и проповедамо народу републику".⁷⁰

Републиканска странка није ухватила корене у народу и није могла знатније да утиче на грађански политички живот. На изборима 1920. године имала је 3 посланичка мандата, после се број њених гласача јако смањио и више није имала представника у скупштини.

У време кад је била најјача Републиканска странка није имала своју окружну листу у шабачком округу. Потом је излазила на изборе и сва три пута добила врло мало гласова, Али, за разлику од стања у земљи, Републиканска странка је у шабачком округу била у порасту. За политичка кретања у шабачком округу врло су карактеристични још и ови подаци: на изборима 1927. године Републиканска странка је, уопште узев, добила највише гласова у изборном округу подринском и срезу мачванском.⁷¹ Међу кандидатима Републиканске странке нема јачих политичких људи из шабачког округа. Снажнија политичка личност из редова Републиканске странке јавља се у широј средини тек око 1926. године. То је Божа. Манојловић, адвокат из Шапца, уредник републиканског листа „Борба", који излази у Шапцу од 1926. године, и посланик Обласне скупштине.

Политичка борба буржоаских странака мање је била израз програмске оријентације, мање сукоб идеолошко-политичких начела, а више сукоб интереса појединих националних буржоазија и различитих капиталистичких групација, чији су експоненти биле странке.⁷² Закулисна борба капиталиста за што веће профите преносила се у политички живот, преображена у национално питање, у „хрватско питање", аграрно и сељачко питање, и у друга слична „питања", која су служила као повод за честе кризе, обарање влада и образовање нових. Несигурност и неспособност режима у краљевини СХС најбоље илуетрују честе промене влада: за десет година измењале су се 24 владе. У то време у пуној мери су се развиле и заоштриле супротности буржоаске владавине и капиталистичког економског система. Док је, на једној страни, земља све више тонула у општу привредну заосталост, док су радни слојеви становништва све више сиромашили, на другој страни је владало благостање за један слој друштва — капиталиста. Све брже је расла акумулација капитала, заштићена законима и полицијом од радника, од штрајкова и других потреса. Из похлепе за брзим богаћењем раширила се корупција, која је постала најтежа болест буржоаско-капиталистичког друштва у бившој Југославији. Свака буржоаска политичка странка, без изузетка, користила је своје дуже или краће учешће у влади за размештај „својих људи" на високе положаје у власти и у привреди, за грабљење свих могућих положаја у управи, од општинског деловође до високог жупана, начелника и инспектора у министарству; за безобзирно прогањање и премештаје политичких противника, често дојучерашњих савезника. Нарочита јагма је владала за чланство у разним комисијама и одборима: за државне набавке, откупе и гхродаје, за давање концесија страном капиталу, за преговоре око страних зајмова, за послове са државним хартијама (ратна штета и сл.). Ретки су изузеци међу министрима који се за време министровања нису обогатили. Многобројне афере, које су потресале јавност, биле су везане за имена министара и најистакнутијих политичара, за њихове рођаке и пријатеље. У многе је био умешан и краљ Александар, врло похлепан и бескрупулозан у личном богаћењу.

Политичка и парламентарна криза избила је на врхунац У ЈУ^НУ 1928. године. Атентат у Народној скупштини⁷⁸ послужио је краљу Александру као повод да 6. јануара 1929. године укине Видовдански устав, распусти Народну скупштину и све обласне и општинске управе у земљи, да постави нову владу на челу са генералом Петром Живковићем и да заведе мо~ нарходиктатуру. Уместо укинутог устава краљ је прописао „Закон о Краљевској власти и о Врховној Државној Управи". Цео закон састојао се из одредаба о највишој, неограниченој и неодговорној краљевој власти.⁷⁴ Новим Законом о заштити јавне безбедности и поретку у држави забрањене су све политичке странке и удружења, озакоњено протеривање грађана у друго место, за штрајкаче и оне који спречавају друга лица да раде одређене казне од 6 месеци до три године строгог затвора, а за „подстрекаче и коловође" још и 10.000 казне.⁷⁵ По том закону свака реч критике и незадовољства могла се прогласити за „дело злочинства".

Монарходиктатури је остало да се ослони искључиво на управно-полицијску власт. Полицијски режим успостављен је Законом о унутрашњој управи, којим је министарство унутрашњих послова уздигнуто на ранг „врховне управне власти."⁷⁶

У октобру 1929. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца добила је нов службени назив: Краљевина Југославија. Укинута је подела на области, цела држава је подељена на 9 бановина.. Циљ ових промена је био, да се насилним путем до краја спроведе „начело државног и народног јединства", да се краљевским указима и крутом централизованом управом укину националне разлике и забрани изражавање националне припадности.

Краљев апсолутистички режим одвојио је власт од сваког утицаја народа и учинио је независном од било какве контроле одоздо. Одговорна једино краљу и зависна само од њега, власт се осилила. Под њеном заштитом још више су разрасли капиталистичка експлоатација, корупција и зеленаштво. У земљи се све јаче осећао утицај светске економске кризе. Незадовољство се повећавало и тражило одушке упркос полицијском притиску. За стране капиталисте таква власт није била довољно поуздан јемац за улагање капитала у Југославију. Приморан да устукне и да изврши извесне промене режима, краљ је 3. септембра 1931. године објавио: „Дајем устав Краљевини Југославији."⁷⁷

Октроисани устав је био реакционарнији од Видовданског. У њему су били садржани сви битни елементи на којима је заснован шестојануарски диктаторски режим. Краљ је остао одлучујући чинилац политичке, законодавне и управне власти, а „народно представништво" (скупштина и сенат) и влада, у подређеном и зависном положају. Све грађанске слободе и права остварују се, по Уставу, само „у случајевима које је закон изричито предвидео" или „у границама закона", а пошто је остао на снази Закон о заштити државе, све одредбе о слободама истовремено су биле обезвређене.

Изборни систем био је подешен тако, да се осигура избор већини режимских људи. Кандидовање за избор посланика вршило се само по земаљским листама.⁷⁸ Гласање је било јавно. Половину сенатора именовао је краљ, а другу половину су бирали, по бановинама: посланици, бански већници и председници општина. Таквим избором био је обезбеђен режимски састав сената, погодан да одигра улогу краљевог ослонца и регулатора скупштине.

Скупштински избори су одржани 8. новембра 1931. године.⁷⁹Истакнута је само једна земаљска кандидатска листа — председника владе генерала Петра Живковића. Поред оних буржоаских политичара, који су лако прежалили своје странке и приклонили се монарходиктатури од почетка, сада је још више других напуштало своје странке и нудило услуге влади као кандидати или као кортеши. Уз њихову помоћ и ангажовањем власти Петру Живковићу и влади је успело да за свега 11 дана прикупе потребне потписе из свих срезова у земљи. Потом да у многим срезовима обезбеде по више кандидата за своју листу, што је требало да створи привид демократичности избора и великог интересовања бирача. Бирачке одборе постављали су срески начелници. Државници чиновници, којима је Законом о унутрашњој управи било забрањено свако испољавање партијске припадности, сада су морали не само да гласају, него и да агитују за владину листу.

Политичка агитација се кретала од великих обећања до отворених претњи, при чему се обилато служило краљевим именом. Посебно је истицано, да опозиција не сме да изиђе на изборе из страха од народа, уверена да ће да изгуби.

Опозиционе политичке странке, до тада забрањене, нису биле спремне за изборе. Према постојећем изборном закону ни једна од њих није могла сама да обави посао за истицање земаљске листе. За заједничко иступање нити су могле да се сложе, нити су имале одређен програм за решавање горућих политичких, социјалних и привредних проблема, с којим би изишле пред народ. Вођство србијанске опозиције покушало је да преговорима с двором дође на. владу и кад није успело, остало је пасивно. Позив на апстиненцију, објављен у виду писма пријатељима, био је млак и нејасан: „ ... онемогућено нам је да учествујемо у предстојећим изборима за народно представништво, о чему извештавамо своје пријатеље".⁸⁰

Од укупног броја уписаних бирача гласало је 65,29 одсто у земљи.

У шабачком округу сви срески кандидати, осим једног, били су бивши радикали.⁸¹ За ове кандидате и листу Петра Живковића гласало је 83 одсто бирача: у Јадру 86 одсто, у Мачви 85 одсто и у Поцерини 76 одсто. Овако високи проценти нису били резултат само општег притиска државног апарата на бираче ни фалсификаторског рада бирачких одбора, чега. је у великој мери било. У питању су били и други разлози. Осећало се да су политичке странке у расулу, да су немоћне. Показале су се неспособним да представљају своје бираче, да раде за њихове жеље и потребе. Губиле су углед због корупције. Дошло је до већег колебања и дезоријентације бирача који су, под утиском крупних обећања, заварани одговорношћу за опстанак државне целине, прихватили једини понуђени излаз.

Све веће незадовољство у земљи и у иностранству према самодржављу краља Александра и реакционарном полицијском режиму у Југославији присилило је краља да чини нове уступке у правцу демскратизације земље. Буржоаски политичари, окупљени око двора и генерала Петра Живковића, предузели су 1931. године акцију за оснивање „државне" политичке странке, Југословенске радикално-сељачке демократије, „ ... у коју се окупљају сви грађани без разлике на ранију партијску припадност". Ова странка „ ... биће за нашу краљевину Југославију оно што су фашисти за краљевину Италију: Југославија изнад свега!"⁸²

У Шапцу је половином септембра 1932. године одржан збор, на којем је организована нова странка. Изабрани су градски и срески одбор среза поцерског, састављен већином од трговаца. Као нарочити пример превазилажења ранијих по~ литичких страсти и трвења у корист новог политичког родољубља, новински извештач са збора је истакао, да су се бивши радикал Дража Петровић и бивши демократи Петар Гроздић и Милан Николић на збору изљубили⁸³

Оснивање државне странке по угледу на италијански фашизам није успело, али у Шапцу о њој има помена још скоро годину дана после оснивања.⁸⁴

Краљ је морао да се одрекне услуга генерала Петра Живковића као председника владе четири месеца после његове „победе" на изборима и да у будуће састав владе поверава политичарима. До смрти краља Александра (убијен 9. октобра 1934. године), за две и по године, састављено је шест влада, али без икаквих промена у политици. У циљу „прибирања свих здравих народних елемената" основана је Југословенска национална странка (ЈНС). У њој су се груписали најреакционарнији отпадници буржоаских странака. У народу ова странка није наишла на ширу подршку.

После смрти краља Александра у име малолетног краља Петра II владало је намесништво од 3 члана. Први међу њима, кнез Павле Карађорђевић, преузео је улогу „чиниоца чија је реч пресудна". Наде, да ће систем шестојануарске диктатуре брзо да се распадне, нису биле оправдане. Кнез Павле био је чврсто решен да очува створено стање, на основи и у оквирима октроисаног устава од 1931. године. На већ уходани начин смењивале су се владе, али је свака „нова" продужавала старим путем. С намером да искористи власт и ојача свој положај на изборима, председник владе Богољуб Јевтић је расписао нове скупштинске изборе за 5. мај 1935. године, пре истека мандата старе скупштине. Истакао је своју земаљску кандидатску листу као председник владе, а не листу ЈНС, чији је био оснивач и функционер.

У фебруару 1935. године вођство Демократске и Земљорадничке странке споразумело се са вођством Сељачко-демократске коалиције у Загребу, да на. изборе иступе са јединственом листом, а др Владимир Мачек, председник ХСС и СДК да буде носилац листе. У предизборној кампањи овај споразум је назван Удружена опозиција, по називу који је био уобичајен за српске опозиционе странке. Радикална странка одлучила се за апстиненцију.

Поред владине и опозиционе земаљске листе одобрене су још две: листа Боже Максимовића, бившег радикалског првака и министра унутрашњих послова, и листа Димитрија Љотића, председника фашистичке организације „Збор". Нису успели покушаји Живка Топаловића и Светислава Хођере, шефа фашистичке Југословенске народне странке („борбаши"), основане под шестојануарским режимом, да истакну своје земаљске листе.

На петомајским изборима гласало је 74% бирача у земљи, од тога за владину листу 61%, за листу Удружене опозиције 37%, за листу Боже Максимовића 1,2% и за Љотићеву 0,8°/о. Владина листа добила је 308, а опозициона свега 65 посланичких мандата..⁸⁵ Привидна победа постигнута је застрашивањем, корумпирањем, терором и фалсификатима, а опозиција је, упркос свему, добила велики број гласова.

Учешће бирача у шабачком округу било је веће него у земљи (79%). Поново су се бирачи у Јадру показали као конзервативнији од Мачвана и Поцераца: за владине кандидате гласало је 97%, а за опозиционе само 3%. (Истина, и кандидати опозиције у Јадру били су политички мало познати људи). У Поцерини, где је гласало 78% бирача, владини кандидати су заједно имали 66%, а опозициони кандидат др Милош Московљевић 26% гласова. На углед Мирослава Дабића, ратника са Солунског фронта, резервног потпуковника, добро познатог и цењеног у горњој Поцерини, Божа Максимовић је добио скоро 7% гласова. За. Д. Љотића је гласало укупно 70 бирача. У Мачви је изишло на биралиште 77% бирача. Владин кандидат министар Јанковић добио је само 9 гласова више од кандидата опозиције.⁸⁶ Божа Максимовић је имао 14 гласова. Прњаворски богаташ Самуровић је прикупио за Д. Љотића 159 гласова. Поред Шапца, Љотићев „Збор" створио је упориште и у овом делу Мачве, у; Прњавору и Петловачи. Укупно је за листу Б. Јевтића гласало 71%, за Мачекову 26%, за Љотићеву мање од 1%, а за Максимовићеву нешто преко 2%.⁸⁷

Месец и по дана после избора Јевтића је срушила коалиција Стојадиновић — Корошец — Спахо. Они су образовали владу и основали нову странку — Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ). Председник владе и председник странке постао је др Милан Стојадиновић, раније функционер и министар Радикалне странке, познат по томе што се обогатио учествујући у разним аферама са Радом, сином Николе Пашића. Грађански политички кругови сматрали су га за „јаку политичку личност".

Доласком Стојадиновића и ЈРЗ на власт почиње период поступне, али све отвореније фашизације. У спољној политици кнез Павле и Стојадиновић напуштају старо пријатељство и везништво са Француском, разбијају Малу антанту (савез Јутославије, Чехословачке и Румуније), а изграђују блиске и мнгоструке везе са фашистичком Италијом и националсоцилистичком Немачком. Стојадиновићева влада је потписала акт са Италијом у марту 1937. године, не противи се уласку итлерових трупа у Аустрију и прикључењу Аустрије Немачкој у марту 1938. године, оставља на цедилу савезницу Чехословачку у јесен 1938. године када хитлеровска Немачка окупирала Судетске области, а потом и Чешку и Моравску. Стојадиновић одлази у посету Риму, а посету враћа гроф Ћано, италијански министар спољних послова. Размена посета миниара и високих страначких функционера врши се и са Немачком. Функционери ЈРЗ и министри изучавају у Немачкој систем рада Националсоцијалистичке партије, пропаганде, радј службе, полиције и васпитања омладине.⁸⁸

Од 1935. године Немачка заузима прво место у југословен:ој спољној трговини, а Италија је одмах иза ње. Немачка сме решава најважнија питања свог увоза и припрема за; рат: габдевање пољопривредним производима, сировинама и рудама. Нагло расте улагање немачког капитала у Југославију и убрзо стиже на прво место. Напоредо, нацисти све више убацују у Југославију своје привредне и техничке стручњаке, и у Југославији стварају организације и установе за разноврсна истраживања, и за праћење и изучавање привреде. Све више Немаца-туриста долази у Југославију.

У унутрашњој политици Милан Стојадиновић је приликом доласка на власт обећавао више демократских слобода и парламентарни систем по британском узору. Старе грађанске похтичке странке имале су повољније услове за рад, цензура штампе је била попустљивија. Убрзо се видело да Стојадиногћ тежи да постане диктатор, да имитира Хитлера и Мусошија, и да на томе ради „доследно, одлучно, корак по корак".⁸⁹ Диктаторске и фашистичке намере Стојадиновића нарочито се испољавају у организацији предизборне кампање за :упштинске изборе 11. децембра 1938. године.⁹⁰ Он је био носилац владине земаљске кандидатске листе. Пропагандни апарат ЈРЗ величао је „успехе" његове владе: остварен је мир на југословенским границама зато што је Стојадиновић „мудро предвидео развој ситуације"; решена је привредна криза трговинским везама с Немачком... Копирање националсоцијалистичких и фашистичких метода, истицање пријатељства са осовином Рим-Берлин изазвало је још жешћи отпор према Стојадиновићу, зато што је земљу довео у вазални однос према осовини.

Друга земаљска листа била је листа Блока народног споразума или Удружене опозиције. У октобру 1937. године преговарачи српске и хрватске опозиције сагласили су се и потписали споразум са декларативним захтевом: „... да се једанпут за увек прекине са свима недемократским системима и режимима и да се омогући и Хрватима и Србима и Словенцима да споразумно организују своју државну заједницу на подједнако задовољство и Срба и Хрвата и Словенаца."⁹¹

Страх код Удружене опозиције од све већег утицаја КПЈ и скретања маса улево онемогућио је стварање Народног фронта одозго. Уместо окупљања свих напредних, демократских и антифашистичких снага, под окриљем Удружене опозиције нашло се идејно-политички шароликој друштво. На листи др Мачека појавили су се и кандидати ЈНС, Живка Топаловића и разних других „независних" група, клубова и покрета.

Самосталну земаљску листу успео је и овом приликом да истакне Димитрије Љотић.

Интересовање и учешће бирача на овим изборима остало је на нивоу ранијих — гласало је око 74 одсто уписаних бирача. Листа Милана Стојадиновића добила је 54 одсто гласова и 306 посланичких мандата, листа В. Мачека 45 одсто и 67 мандата, листа Д. Љотића 1 одсто гласова, без мандата,⁹²

На изборима од 11. децембра 1938. године у шабачком округу се појавило много више кандидата него 1931. и 1935. године (23 према 8 и 14). У сва три среза, на листи Милана. Стојадиновића кандидовано је 11, а на листи В. Мачека 9 кандидата⁹³ Као истакнуте личности политичког живота ови кандидати су задржали видну улогу и касније, под окупацијом. Већина њих је имала врло активан однос према устанку и НОП-у, једни као учесници, други као противници. Потребно је, овде, рећи неку реч о њима.

У Јадру је ЈРЗ истакла на прво место кандидатуру Жике Димитријевића Купуса. Монополисани кандидат свих режима на свим изборима од 1923. године и четири пута посланик, а у међувремену и председник општине, бивши радикал, шестојануарац, јевтићевац и на крају јерезовац, Жика Купус је био појам режимлије и реакционара.⁹¹ Његов конкурент из редова ЈРЗ Димитрије Павловић изабран је за посланика. Хођерин кандидат Милутин Божић, земљорадник из Липничког Шора, био је члан извршног одбора Хођерине странке и ватрени агитатор по селима Јадра, Рађевине и Семберије. На владиној листи је кандидован и Видоје Капетановић из Корените, као представник земљорадничке групе Воје Ђорђевића, који је 36. године био изабран за председника коренитске општине о кандидат Удружене опозиције.

Први кандидат ЈРЗ у Мачви био је Младен Милошевић, радикал, шестојануарац и кандидат на листи Петра Живковића, припадник ЈРСД, јевтићевац и јерезовац, а други Сава 1вловић. Поред Хођериног кандидата Чедомира Бесеровца, литички потпуно безначајне личности, четврти кандидат на адиној листи био је Александар Дачић, учитељ из Прњаво, иначе функционер у Савезу српских земљорадничких зауга, кандидат групе Воје Ђорђевића, М. Милошевић и А. Даћ су се нарочито истицали дељењем обећања и иоткупљињем бирача.⁹⁵ Изабран је за посланика др Младен Милошећ, иако је опозициони кандидат Љуба Давидовић имао чак 76 гласова више од њега.

Поред Чедомира Гајића, који је, такође, прошао кроз све адајуће „државне" странке, ЈРЗ је кандидовала у срезу порском Илију Поповића Спириног, правника, тадашњег предџшка шабачке општине. Пореклом из угледне и богате декратске породице, на значајном положају, друштвен и коникативан, политички еластичан и толерантан, као студент, водно, републиканац, Илија Поповић је за ЈРЗ био врло годна личност за кандидата. Режимска агитација приписила је искључиво њему у заслуге извесне комуналне радове Шапцу, које је финансирао бановински буџет и у много маш градовима од Шапца, чак и у неким варошицама. Илија >повић је добио највећи број гласова у срезу и изабран је посланика. Трећи владин кандидат у Поцерини био је Јанко дић. Иако дугогодишњи функционер, кандидат и обласни сланик Земљорадничке странке, Јанко Недић се прикључио унпи Воје Ђорђевића, и прихватио режимску кандидатуру.

На листи Удружене опозиције у Јадру нашли су се: Лука :аковић, богати сељак и дугогодишњи председник општине Новог Села, у име групе Љубе Давидовића, и Обрен Вучивић, кандидат на листи Петра Живковића 1931. године, сада едставник групе Аце Станојевића. Једини кандидат Живка паловића у округу шабачком био је Миливој Стефановић, кандат за срез јадрански.

Удружена опозиција изабрала је Мачву као најсигурнији ез за кандидовање Љубе Давидовића. Он је бројем добијех гласова знатно надмашио све друге кандидате, а ипак нидобио посланички мандат (због предности коју је изборни кон давао кандидатима оне земаљске листе, која има већину асова у целој земљи). Уз Љубу Давидовића, који је био „изразити присталица буржоаске парламентарне демократије", од 29. године противник шестојануарске диктатуре и непрекидно у опозицији према „недемократским системима и режимима", кандидован је на листи Удружене опозиције, као представник ЈНС, Миливој Ђ. Исаковић, присталица шестојануарске диктатуре и посланик на листи Петра Живковића, потом функционер „државне" ЈРСД, посланик на листи Богољуба Јевтића и јенесовац.

За кандидата у срезу поцерском прихваћен је Живорад Жика Поповић, веома угледан и надалеко познат културно-просветни радник, комунист по убеђењу и политичкој активности. Пошто је сваки кандидат морао да буде везан за једну од земаљских листа и да се изјасни којој политичкој странци или групи припада, Жика Поповић се формално изјаснио за Демократску странку Љубе Давидовића. Уз Жику Поповића, истинског борца за демократске слободе и права, од свих реакционарних режима прогањаног, отпуштаног из службе и на крају административно пензионисаног (три месеца пре кандидовања), Удружена опозиција је прихватила и кандидатуру Живојина Васиљевића, доследног режимлије, радикала, шестојануарца, функционера ЈРСД и ЈНС. Трећи кандидат УО за срез поцерски био је Јован Петронић, припадник групе Аце Станојевића.

Кандидати „Збора" били су: у Јадру Тодор Митрић, у Мачви Данило Милановић, свештеник из Петловаче, и у Поцерини Милорад Марић.

Предизборна кампања и избори прошли су у веома напетој атмосфери. Полиција и владини кортеши упињали су се свим силама да растуре зборове УО. Било је евађа, туча, фалсификовања бирачких спискова, хапшења, претњи и застрашивања свим средствима, притисака на чиновништво и на све оне који су „на државним јаслама". По искуству из ранијих избора да је исход унапред обезбеђен у корист владине листе, сматрајући узалудним истинско изјашњавање, обесхрабрени, многи сиромашни бирачи гледали су на изборе као на шегу, и могућност, једино озбиљну и вредну пажње, да се заради нека цркавица. Кортеши и накупци гласова нудили су паре и робу и куповали су гласове. Пошто се дешавало да их продавци гласова преваре, узму новац, а онда гласају кога хоће, купци су се служили разним лукавствима: прецепили би новчаницу на два дела, половину би купљени бирач добијао одмах, а другу после избора, или, један опаиак или ципелу одмах, другу кад гласа... Јавност избора омогућавала је контролу да ли је погодба извршена.

У сва три среза заједно владина листа добила је 66 одсто гласова, листа Удружене опозиције 32 одсто, а листа „Збора" 2 одсто. У односу на петомајске изборе 1935. године, за владину листу је гласало 5 одсто мање, за опозициону 6 одсто више, а и љотићевци су ојачали за 1 одсто.

Узимајући у обзир све подвале и грубости режима и тако ^гвећане резултате, ипак се мора закључити: да су десничар:ке и профашистичке снаге биле у порасту, а буржоаско-демо:ратске старе странке у фази распадања и расула. У Јадру е, годинама најмоћнија, Радикална странка сада добила само ;8 гласова, а у Мачви свега 225. Чак је и Љотић имао више. Земљорадничка странка могла је да истакне само једног кан;идата (у Поцерини). Дисидент Воја Ђорђевић надмашио је старе земљораднике Јоце М. Јовановића преко 2,5 пута. Сама РЗ је имала 1.346 гласова више од свих опозиционих странака и група заједно.⁹⁶

Стојадиновићева влада спровела је и једне општинске изоре, 1936. године. За тек основану ЈРЗ то су били, у неку руку, „пробни" избори. Општинске кандидатске листе поред ЈРЗстицале су и друге странке: земљораднички покрет Воје Ђорђевића, ЈНС, Земљорадничка странка. Припадници старих странака више су иступали као Удружена опозиција. Било је и неколико листа „неопредељених". ЈРЗ је добила већину глаова и општинских управа.

На овим и на претходним изборима (1933. године) укотвило е у општинској власти неколико озлоглашених реакционара [ насилника (Светозар Бата Дукић у Дреновцу, Драгослав Баја зурковић у Дубљу...).⁹⁷

Старе странке су се у низу година обрукале у очима своих бирача и они су их напуштали. Ослабљене, оне су већ биле :емоћне да се озбиљније супротставе све отворенијим и дрс:ијим фашистичким тенденцијама.

Истовремено је у крилу Удружене опозиције настајао и Јирио се одоздо, из масе, независно од вођства и против њеове воље, нов покрет за уједињење свих демократских и на[редних снага у борби против назадњаштва и реакције. Покре[ула га је и усмерила Комунистичка партија Југославије, а ваким даном су га све више прихватали и подржавали многи гледни припадници и локални функционери са левог крила уржоаских странака, нарочито из редова Земљорадничке и ^епуликанске странке. У предизборној кампањи у шабачком округу је на тај начин оетварени народни фронт био главна агитаторска снага, организатор зборова и стварни творац изборних резултата Удружене опозиције.

Влада Милана Стојадиновића трајала је, без прекида, преко три и по године — дуже него ма која претходна од 1918. одине — и пропаганда ЈРЗ је то хвалисаво истицала као доказ „вођине" мудрости и способности, и узор хомогености и стабилности режима. Међутим, у самој влади и у вођству ЈРЗ дошло је до сукоба, почетком 1938. године, око „хрватског питања". Инспиратор сукоба био је кнез Павле, а носилац Драгиша Цветковић. У нерешеном „хрватском питању" кнез Павле је видео опасност за опстанак круне и династије, јер су око Мачека и у оквиру ХСС почели све више да се окупљају и превладавају великохрватски сепаратистички елементи (усташе и клерофашисти), и да постају све гласнији са захтевима да се створи независна хрватска држава, а из усташких логора у Италији и Мађарској навелико се радило против Југославије.⁹⁸ Кнез Павле и његова клика су закључили, да хитно треба решити „хрватско питање", тачније, направити погодбу о подели власти између великосрпске и великохрватске буржоазије. Милан Стојадиновић, превише самоуверен и жељан диктаторске славе, није био опреман да дели власт ни с ким. Оставком петорице министара Стојадиновић је био приморан да поднесе оставку владе.⁹⁹

Нову владу је саставио Драгиша Цветковић (5. 2. 1939. године). Он је постао и министар унутрашњих послова, а за министра, спољних послова дошао је Александар Цинцар-Марковић, дугогодишњи посланик у Берлину, „веома омиљен у берлинским владиним круговима", „истакнути изводилац Стојадиновићеве концепције југословенско-немачког зближења".¹⁰⁰ Пре свега кнез Павле, Цветковић и Цинцар-Марковић су се потрудили да увере владе Немачке и Италије, да смењивање њиховог опробаног пријатеља не значи промену у спољној политици Југославије, да је до промене дошло искључиво из унутрашњополитичких разлога, ради постизања споразума са Хрватима.

После низа преговора и разговора постигнут је споразум „између државника Београда и државника Загреба, према високим државничким сугестијама Њег. Краљ. Вис. Кнеза Намесника".¹⁰¹ На Бледу је 26. августа 1939. године образована „влада народног споразума", на челу са Драгишом Цветковићем. Др Владимир Мачек је постао потпредседник, а неколико функционера ХСС и СДС министри. Истог дана влада је донела Уредбу о Бановини Хрватској, која је добила посебан положај и аутономију.¹⁰²

Премда је стварањем Бановине Хрватске озакоњено постојање хрватске нације, национално питање је и даље остало нерешено. Уместо очекиваног смирења, стање се још и погоршало. Почела је „бесомучна борба између хрватске и српске господе о подели оних покрајина које би, заправо, требало саме да одлуче о својој судбини. То су: Босна и Херцеговина, те Војводина. Распирује се српски и хрватски шовинизам, а о националним правима Македоније, Црне Горе, Словеније итд. не води се брига."¹⁰³

Влада Драгише Цветковића и заједничка влада Цветковић —Мачек отишле су још даље са увођењем фашизма. Драгиша Цветковић је давао изјаве да има много симпатија за Немачку и да се искрено диви достигнућима нацистичке странке на социјалном и привредном подручју;¹⁰⁴ да се у Југославији, при решавању радничких и других социјалних питања, мора узети у обзир италијански корпоративни систем, пошто је он дао одличне резултате.¹⁰⁵ То нису биле празне речи. Почетком јула 1940. године лист „Југословенски радник", орган Југораса, отпочео је отворену јавну кампању за увођење фашизма, објавивши: „Наша се земља озбиљно спрема за. једну крупну реформу, за корпоративно уређење државе", а иницијатор реформе је Драгиша Цветковић¹⁰⁶ (у то време и председник Југораса). Сутрадан је и љубљански лист „Словенец" објавио чланак о корпоративном уређењу радних односа и корпоративној организацији народне привреде.¹⁰⁷ Иако прилично заобилазно и увијено, у тим чланцима су оцртане неке од битних одлика фашизма.

За фашистичку идеологију држава је изнад свега и „све силе нације су груписане под државну власт".¹⁰⁸ Циљ привређивања није благостање појединаца, појединци ишчезавају поред највишег интереса заједнице. „Све ће јединке бити упућене да своју личну срећу траже само у општој срећи заједнице".¹⁰⁹ Фашизам укида класну борбу, принудним путем образује корпорације у које су обавезно учлањени и послодавци, и намештеници, и радници. На корпорације су пренете функције јавне власти за склапање колективних уговора између послодавца и послопрималаца, оне посредују између појединаца и државе, и њихове одлуке су обавезне.¹¹⁰ „Сврха корпоративног уређења колективних радних односа је правно уређење и гарантовање социјалног мира против класно-борбених тенденција и акција".¹¹¹

Драгиша Цветковић је постао стручњак за прогањање радничке класе по фашистичком моделу још за време министровања у ресору социјалне политике. Ради сузбијања утицаја КПЈ у радничким коморама, дато је овлашћење министру социјалне политике да може да. разрешава и попуњава органе радничких комора, које су предате Југорасу. Почев од марта 1838. године донет је читав низ прописа о радничким и намештеничким легитимацијама („пословним књижицама"), помоћу којих је полиција остварила надзор над кретањима радника. Основана су принудна удружења трговаца и занатлија. У децембру 1940. године забрањен је и Уједињени раднички синдикални савез (УРСС), имовина у њему учлањених синдиката заплењена и предата Југорасу. Допунама закона о заштити државе основани су концентрациони логори.¹¹²

Фашистичка искуства и методи примењивани су и у области привреде. Доношењем многих закона и уредаба све више је допуњаван систем такозване дириговане привреде. Држава је интервенисала, тобож у интересу заједнице, оснивањем привилегованих предузећа, финансирањем њихових подухвата из државне благајне, прописивањем принудних мера, утврђивањем цена и надница, давањем многих других повластица, што је капиталистима обезбеђивало уносно пословање и поделу великих добитака.¹¹³

Прихватајући све више фашистичку и нацистичку идеологију влада Цветковић—Мачек је почела и са применом расне теорије. За почетак, влада је донела у октобру 1940. године две уредбе против Јевреја. Једном уредбом је забрањен даљи рад трговачких радњи које се баве прометом на велико са предметима људске исхране, ако су имаоци Јевреји. Другом уредбом био је ограничен упис лицима јеврејског порекла на универзитете, средње и стручне школе.¹¹⁴

Од 1935. године немачка привредна експанзија према Југославији толико је порасла, да је југословенска привреда постала обичан привесак немачке привреде. Оне године, када Немачка започиње други светски рат нападом на Пољску, њен удео у југословенској спољној трговини „достиже готово фантастичне цифре": у извозу 45,8 одсто, у увозу 54,1 одсто. Силе осовина заједно, Немачка и Италија, заузимале су 1939. године 56,4 југословенског извоза, а. 66 одсто увоза.¹¹⁵

У односима са Југославијом Немачка је остварила своју концепцију, да земље југоисточне Европе производе за њу сировине и аграрне производе. Немачка је извозила из Југославије само пољопривредне производе и руде.¹¹⁶

Нагло је порастао удео немачког и с њим повезаног уложеног капитала и са тринаестог места попео сеј на прво. Од укупно уложеног страног капитала 1938. године удео немачког капитала је износио 25,2 одсто. Немачка фирма И. Г. Фарбен имала је непосредно или посредно под својом контролом готово читаву хемијску индустрију у Југославији. За истраживање и експлоатацију антимона у Југославији немачки капитал је 1936. године основао акционарско друштво Südost-Montana-geselschaft са главницом од 30 милиона РМ (немачких марака).¹¹⁷ Председник управног одбора био је Франц Нојхаузен (Neuhausen), вођ националсоцијалистичке партије домаћих Немаца у Југославији, генерални конзул за привредна питања и опуномоћеник у Југославији за немачки четворогодишњи план (за усклађивање развоја југословенске привреде са тим планом).

Иако је 1939. година била прва ратна година, туристи из фашистичких земаља су те исте године преплавили Југославију. Од укупно 275.831, немачких туриста је било 197.801 или скоро 72 одсто. Са 11.624 туриста из Италије и 9.962 из Чешко-моравског протектората укупно их је боравило у Југославији 219.387 или 79,5 одсто.¹¹⁸ Многе од њих више су занимали послови шпијунске природе од природних лепота Југославије.

До краја 1940. године Југославија је била доведена у изванредно тешку ситуацију. У Европи је беснео рат, око Југославије се стегао обруч фашистичких освајача. Инфлација, скупоћа, шпекулације са животним намирницама, смањење надница, — потресали су становништво. Ширила се психоза несигурности и страха. Влада је морала да призна: „Разлог психози која је настала код становништва треба тражити у неморалној, бесавјесној, готово криминалној грамзивости неких привредника. .Ради смиривања дељена су празна обећања, да ће „влада и даље одлучно сузбијати скупоћу и несавјесну шпекулацију, као и да ће предузети оштре мјере против свију оних који злонамјерно шире алармантне гласове и уносе пометњу у становништво."¹¹⁹

Председник владе Драгиша Цветковић је у то време сматрао да је Југославија већ довољно припремљена да се ухвати у фашистичко коло и да ће на том путу он пребродити све кризе, тешкоће и поремећаје. „Благодарећи једној паметној, одређеној, јасној и смишљеној политици која се не води од јуче, ни до данас, — говорио је он — политици, која се води више година са Иајвишег места, ми господо, можемо рећи да је наша међународна ситуација добра." И са потпуним уверењем и поуздањем закључио: „Суделоваћемо и ми у стварању новог поретка у Европи."¹²⁰

Споразумом са Драгишом Цветковићем и уласком у његову владу, др Владимир Мачек је разбио Удружену опозицију. Остаци буржоаских политичких странака нису могли озбиљно да се одупру срљању профашистичког режима у амбис Хитлеровог „новог поретка". Смрћу Љубе Давидовића фебруара 1940. године буржоаски политички живот изгубио је најкрупнију личност „изразито моралне величине".¹²¹ Напуштање странака се наставља, не само у чланству, већ и у врховима. Од Земљорадничке странке Јована М. Јовановића одвојио се и др Драгољуб Јовановић, и 1940. године основао Народну сељачку странку. По националистичкој аналогији, расту великосрпске тежње и чују се захтези да се према Хрватској Бановини, образује и Српска Бановина. Предлог је потекао од Милана Грола и других првака Демократске странке, некадашњег заступнрхка јединственог југословенства. Истакнути београдски интелектуалци Слободан Јовановић, правни писац и историчар, и Драгиша Васић, књижевник, основали су шовинистички Српски културни клуб. Буржоаске снаге су се заплеле, завадиле и ослабиле.

Срећом, у народу су још тињале запретане, али неугасиве,

слободарске ватре. Смело и одлучно разгоревала их је Комунистичка партија Југославије. Све народе Југославије КПЈ је позвала у заједничку борбу против ненародне владе Цветковић—Мачек, за остварење пакта о узајамној помоћи са Совјетским Савезом, за демократизацију земље, за слободу организовања, збора и штампе, за равноправност и слободу македонског и црногорског народа, народа Босне и Херцеговине и националних мањина, за истинско решавање националног питања Срба, Хрвата и Словенаца, а против злочиначког договарађа и споразумевања националних буржоазија на рачун радног народа, за одбрану земље од фашистичке опасности, а против свих издајника. и петоколонаша.¹²²

Радничке организације у шабачком округу почињу да се оснивају и развијају напоредо са почецима покрета у Србији. Од 1903. године, иако са падоврша и кризама, синдикалне организације и организације радничке партије — Српске социјалдемократске странке (ССДС) — стално се шире, јачају, воде низ успешних акција: учествују у изборима за посланике и одборнике, организују штрајкове и бојкот појединих послодаваца, оснивају партггјске школе и социјалистичке књижнице, организују растурање радничке и партијске штампе, прославе Првог маја... Пред први светски рат ССДС је имала у шабачком округу 31 организацију — у Шапцу, Лозници и Лешници са око 250 чланова. Карактеристично је за овај пољопривредни крај да је раднички покрет постигао велики утицај и успех на селу. У 28т сеоских организација било је око 800 чланова ССДС. Јаке синдикалне организације постојале су у Шапцу, Лозници и Лешници. У Шапцу је у једно време било 15 синдикалних организација са 938 чланова. Значајан изборни успех постигнут је 1912. године, када је Драгиша Лапчевић, тадашњи председник ССДС, изабран за посланика на листи ССДС у подринском округу, за коју је гласало: у Мачви 2.835, у Поцерини 624, и у Јадру 438 гласача, свега 3.897.¹²³

Обнављању организација ССДС пришло се одмах после рата. На збору одржаном у Шапцу 16. фебруара 1919. године уписано је око 200 чланова.^ј24

На иницијативу Српске социјалдемократске странке одржан је априла 1919. године у Београду Конгрес уједињења социјалистичких партија и група у Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста), а на Другом конгресу у Вуковару партија је добила назив Комунистичка партија Југославије. Први конгрес донео је одлуку да Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) приступи III интернационали, основаној месец и по дана раније. На. Другом конгресу програмом су одређене ове основне линије: „1. борба за совјетску републику Југославију; 2. стварање народне црвене војске; 3. експропријација и социјализација производње и трговине; 4. заштита рада; 5. реквизиција зграда и станова; 6. за народно здравље, социјализација апотека, болница, санаторијума и купатила; 7. обавезно школовање омладине оба пола; 8. раздвајање цркве од државе; 9. укидање дугова и ослобођење од пореза."¹²⁵

У одлукама Првог и Другог конгреса и у Вуковарском програму заузети су погрешни ставови у националном и сељачком питању. Сматрало се, да, су „Срби, Хрвати и Словенци један народ" (о другим југословенским нацијама се и не говори), да је њиховим уједињењем национално питање скинуто са дневног реда, а пролетаријату остало „чисто поље на коме се јасно виде класне супротности и на коме се може да води чиста класна борба"... С тога се КПЈ изјаснила за једну националну државу са најширом самоуправом области, округа и општине, и да ће „остати и даље на бранику идеје националног јединства..."^12б

О аграрном питању и о укидању пореза заузети су противречни ставови: тражи се социјализација великих поседа, а на другом месту — одузимање и уступање земље сељачким већима без накнаде, али се не каже шта ће већа радити са одузетом земљом; тражи се укидање пореза који плаћа радни народ, а да порез плаћају само имућни људи, док се, у исто време, захтева експропријација и национализација производње.

И поред „огромних недостатака" програма и резолуција, Комунистичка партија Југославије ипак је „већ била ступила на пут оштре револуционарне класне борбе, — и то је било оно најпозитивније у том програму."¹²⁷

Обновљене организације ССДС у шабачком округу приступиле су новој Социјалистичкој радничкој партији Југославије (комуниста), односно Комунистичкој партији Југославије. На Првом конгресу у Београду учествовало је 9 делегата из Шапца и Лознице, а на Другом конгресу у Вуковару учествовало је 11 делегата из Шапца, Лознице, Лешнице и Бање Ковиљаче, представника организација и чланства подринског округа. Поред организација у Шапцу, Лозници и Лешници, током 1919. године обновљене су сеоске организације у Богатићу, Белотићу, Прњавору, Рибарима, Змињаку, Табановићу, Ноћају, Ноћајском Салашу, Дубљу и у другим селима у Мачви, у Мајуру и Новом Селу, са око 1.000 уписаних чланова. На прослави Првог маја 1920. године у Шапцу учествовало је преко 1.000 радника.

Крупан политички успех постигла је КПЈ у шабачком округу на општинским изборима 22. августа 1920. године, победом и преузимањем општинских управа у Шапцу, Лешници, Равњу и у још два. села у Мачви. Успех је поновљен и потврђен на првим изборима народних посланика за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, одржаним 28. новембра 1920. године. Носилац окружне листе КПЈ био је др Живко Јовановић из Београда, уредник „Радничких новина" (био је носилац листе и у изборном округу Осијек). Фонд гласача КПЈ у односу на 1912. годину (за ССДС) смањио се за око 400 гласова у шабачком округу. У ствари, до смањења је дошло само у Мачви за око 1.000 гласова, док се број гласова у Јадру и Поцерини повећао. Овом приликом за кандидате КПЈ гласало је око 3.500 бирача: у Јадру 713 (17%), у Мачви 1.837 (26,5%), у Поцерини 250 (22%), свега 22%, треће место по броју гласача,¹²⁸и један посланички мандат. Комунистички посланик постао је Станимир Јосиповић, земљорадник из Белотића, као срески кандидат са највише гласова на окружној листи КПЈ (Живко Јовановић је узео мандат у округу Осијек).

На изборима за Уставотворну скупштину КПЈ је у земљи добила 200.000 гласова и 58 посланика. Из мноштва политичких странака и странчица КПЈ је избила у ред најјачих. (По броју гласова од ње су биле јаче само Демократска, Радикална и Хрватска републиканска сељачка странка, а по броју посланика само Демократска — 92 и Радикална — 91). У земљи је све више расло незадовољство због спорог или никаквог решавања горућих социјалних и привредних проблема. Страх од „бољшевизма" и револуције ујединио је буржоазију. Привремена заједничка влада, састављена од представника више буржоаских странака, претежно демократа и радикала, донела је 29. децембра 1920. године „Обзнану" (објаву), којом „наређује да се ... забрани свака комунистичка и друга растројна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи."¹²⁹

Позивајући се на Устав (чл. 18) власт је поништила мандате посланика КПЈ, а саму Партију прогласила за незакониту и ставила је под удар полиције. Комунистички посланици и други истакнути комунисти су похапшени. Комунистичка партија, израсла из легалних социјалистичких партија и група, оријентисана на парламентарну борбу, није била спремна да дочека сурове нападе. Под ударцима полиције, „партија је била не само обезглављена већ и разбијена."¹³⁰

После забране КПЈ група отпадника (Живко Топаловић и други) основала је Социјалистичку странку. Подршком режима и полиције они су приграбили позиције у синдикатима и створили свој Главни раднички савез (ГРС). Тешку борбу са социјалдемократским синдикатима морали су да воде комунисти преко свог јединог легалног упоришта — Независних радничких синдиката, основаних у октобру 1921. године. Привукавши неколико функционера из Независних радничких синдиката 1923. године ГРС је прогласио стварање Уједињеног радничког синдикалног савеза (Урс).¹³¹

Вођство забрањене КПЈ успело је да добије одобрење надлежног суда, и да 14. I 1923. године оснује Независну радничку партију Југославије (НРПЈ). У Шапцу је 2. фебруара 1923. године основана месна организација НРПЈ. Мада тобоже дозвољена, НРПЈ је више морала да ради полулегално, јер јој је полиција стално правила сметње. Колико су полицијски прогони учинили своје, види се из овог податка: 1924. године НРПЈ је у шабачком округу имала само 74 члана.¹³²

На изборима 1923. године у шабачком округу (тачније: у изборном округу подринском) истакнуте су окружне листе и НРПЈ и Социјалистичке странке. Носилац окружне листе НРПЈ је био Ратко Пенезић из Неготина, а срески кандидат за срез јадрански ( и рађевски) Миливој Драгојловић, кафеџија из Лешнице, бивше председник комунистичке општине из Лешнице, 1920. године; за срез мачвански Станимир Јосиповић; за срез поцерски Мика И. Спасојевић, економ из Шапца.

На листи режимске Социјалистичке странке појавили су се отпадници КПЈ. За срез поцерски (и посавотамнавски) кандидован је Никола Томић, предузимач из Шапца, бивши председник комунистичке општине у Шапцу 1920. године.¹³³

Страховите последице „Обзнане" и Закона о заштити државе по Комунистичку партију драстично су се испољиле на овим изборима. За кандидате НРПЈ гласало је свега 415 бирача или 1,7 % (према 3.500 или 22% године 1920).¹³⁴

Дуго година КПЈ је водила тешку борбу у својим редовима, са десним и левим фракцијама, против погрешних ставова и упорног застрањивања по националном питању. Први значајан напор да се измени погрешан став, учињен је на Трећој земаљској конференцији КПЈ у децембру 1923. године. Нов став пренет је 1924. године у легалну НРПЈ, са легализованим формулацијама. НРПЈ признаје сваком народу право¹ на сувереност. Заједничка држава мора се заснивати на бази добровољности свих њених делова, а борбу за национално ослобођење спојити са борбом за социјално ослобођење и радничко-сељачку републику. Ни тада није било изграђено схватање да су Македонци и Црногорци посебне нације.¹³⁵

Промена става КПЈ о националном питању и дискусије о томе преко легалне штампе НРПЈ уплашили су режим, те је и НРПЈ забрањена 2. јула 1924. године.

Кандидати Комунистичке партије Југославије поново су се појавили на изборима 1927. године. Непоколебљив и истрајан Станимир Јосиповић је био носилац окружне „радничке листе", за коју је овога пута гласало још мање бирача него 1923. године, свега 0,8 одсто (у Јадру 0,4 одсто, у Мачви 0,5 одсто, у Поцерини 1,6 одсто).¹³⁶

Број чланова КПЈ се све виша смањивао и до 1929. године свео се на око 20. Разлог није био само у Закону о заштити државе, илегалности КПЈ и полицијском терору, премда је то било најважније, већ је било и других узрока. На смањење је, делом, утицала и подељеност у радничком покрету на више синдикалних и партијских организација. Веће штете Комунистичкој партији Југославије нанеле су непрекидне фракцијске борбе у самом руководству Партије, најпре око националног, синдикалног, сељачког и других питања, а после све више беспринципијелне „борбе око разних положаја". Слабљење КПЈ на изборима долазило је не само због њене малобројности и организационе несређености, већ и због јединствености свих других странака против ње. Оне су развијале огромну пропаганду и против КПЈ и против Совјетског Савеза, прве и тада једине земље социјализма. Посебну улогу у борби буржоазије против утица.ја КПЈ на селу имале су Земљорадничка странка и земљорадничке задруге. Њихов програм и политика имали су за циљ, да сељаштво одвоје од радничке класе и њене борбе за бољи живот, нудећи му тобожњу сељачку државу, стварајући илузије о могућој победи сељаштва парламентарном борбом и удруживањем у задруге, под вођством буржоазије, без савеза са радничком класом и осталим радним људима.

Период слабљења и прилагођавања КПЈ илегалним условима у шабачком округу трајао је све до 1930. године.

Монарходиктатура је 1929. године по други пут задала тежак ударац Комунистичкој партији Југославије, која се нашла на почетку своје консолидације после Четвртог конгреса, одржаног у јесен 1928. године у Дрездену. Дошло је до масовних убистава и суђења комунистима и скојевцима, побијено је преко стотину људи, међу њима и Ђура Ђаковић, организациони секретар ЦК и цео Централни комитет Скоја, а у затворе и на робију је отерано око хиљаду. Руководетво је побегло у иностранство и тамо наставило са групашењем и фракцијским сукобима. Све до пред крај 1932. године рад КПЈ био је скоро замро, партијске организације су биле разбијене. Тек 1933. године почиње шире обнављање илегалних партијских ћелија, а до 1934. године обновљени су и покрајински комитети.

Партијска организација у шабачком округу имала је 1929. године само 13 чланова, није била жестоко погођена и није претрпела теже губитке кадрова. Полиција је забранила рад Независних радничких синдиката, радничког друштва „Абрашевић" и спортског клуба „Раднички", и хапсила истакнутије чланове ових организација. Због прогона и хапшења партијски рад је скоро престао.

После полицијске хајке на радничке организације положај радничке класе још више се погоршао. Послодавци су се такмичили који ће више да снизи наднице, а да продужи радно време. По 12 до 14 часова дневно радили су обућари, опанчари, кројачи, абаџије, грађевинари и металци, а по 16 до 18 часова месари и пекари. Наднице су биле мале, а трошкови живота све већи. Од 1929. до 1934. године у Шапцу је од око 3.000 радника једва четвртина била запослена.

Већ 1930. године обновљена је партијска организација у Шапцу и успостављена веза са руководством у Београду. У Шапцу је формиран Месни комитет са функцијом Окружног комитета за Подриње. Секретар комитета био је Илија Мартић, радник, а чланови др Лазар Петровић, лекар и Станимир Косијер, радник. До краја 1935. године у Мачви и Поцерини обновљено је или основано 12 партијских ћелија са 42 члана: у Шапцу, Богатићу, Равњу, Глушцима, Штитару, Змињаку, Поцерском Добрићу...

Од 1932. године, упркос полицијском терору, почиње упорно обнављање и оснивање синдикалних, омладинских и културних организацргја. Поново се организују подружнице пекарских и грађевинских радника 1932. године. Полиција покушава^ да их растури протеривањем радника који нису из Шапца у њихово родно место. Обновљене су, затим, кожарска и дрводељска синдикална подружница. Брже обнављање почиње од 1934. године, после промене става партијског руководства према реформистичком Урсу. Ново упутство је гласило, да радници улазе у Урс, да у њему одоздо освајају руководеће позиције и тако користе легалност Урса за организовану борбу радника. Године 1934. обновљено је више синдикалних подружница и организован је штрајк абаџијских радника, који су успели да смање радно време на 10 часова и да побољшају зараде за 30%.

До 1935. године, од око 3.000 шабачких радника, у синдикате је учлањено око 1.400. Исте године поново су штрајковали абаџијски радници у Шапцу, а поред њих и абаџијски радници у Лозници.¹³⁷

Поред радничких штрајкова избијао је низ спонтаних, невођених и неосмишљених сељачких бунтова широм Мачве, Јадра и Поцерине. Под притиском дугова, пореза, приреза, водног доприноса, скупоће, неправде, небриге, поруге, умора, болештине и других брига и невоља, шикнула би као подземне воде жеља за правдом, за отпором, за ослобођењем и развила се у заиста гневан, али безначајан ударац по споредном и неважном месту: по порезницима, шумарима, усамљеним жандармима и другим ситним чиновницима. Сабравши све те тучњаве 1934. и 1935_ц године, којих је било на све стране, жандармерија је закључила да се ради о организованој комунистичкој акцији у Подрињу.¹³⁸

Радничка група „Абрашевић" је обновила рад 1932. године. Прикупљани су прилози за подизање позорнице у кафани „Лаф", тадашњем радничком дому. Позорница је подигнута, направљене кулисе, припремане су приредбе. Тек 1935. године 7. и 8. јануара одржане су представе „Абрашевића", прве од 1929. године. Обновљен је и спортски клуб „Раднички", основан курс за есперанто. Основана је студентска организација са председником Драгољубом Јовичићем и секретаром Живаном Димитријевићем Гијом, члановима КПЈ. Студенти су у вези и у активном раду у Шабачкој народној књижници и читаоници. Уз управни одбор читаонице постојао је и радни одбор у саставу: Драгољуб Јовичић, Живан Димитријевић и Живко Ерчић.

Шабачка народна књижница и читаоница, основана 1928. године, представљала је поуздано, скровито и ефикасно упориште Комунистичке партије за ширење напредне мисли. Професор Живорад Жика Поповић, врло динамичан и истрајан, несебичан и неуморан, човек широке културе и образовања и изванредних организаторских способности, успевао је да одржава, да јача и развија ШНКЧ кроз разноврсне тешкоће, од полицијских шиканирања, преметачина и саслушавања, до буржоаских и малограђанских интрига и подметања. Око Жике Поповића група напредних студената, радника, ученика и сељака, неуморно је радила на организовању нових књижница по селима, одржавању приредаба и предавања. Пред рат је у Подрињу било око 70 сеоских народних књижница и читаоница, углавном у Мачви, Поцерини, Посавотамнави и Јадру.

У априлу 1935. године, после једне „провале" у партијску организацију Београда, полиција је дошла до података о раду комуниста у Шапцу и округу, и на основу тога ухапсила, најпре, сва три члана Месног комитета, а затим и већи број чланова Партије и других људи, од којих је 14 задржано у затвору. После истраге, у којој су ухапшени били мучени, сви су изведени на суд, али су осуђени само секретар МК Илија Мартић на осам месеци затвора и члан МК Станимир Косијер на шест месеци. Остали су пуштени због недостатка доказа.

Овом „провалом" није нанесена већа штета револуционарном радничком покрету у шабачком округу. И поред хапшења већег броја комуниста и симпатизера Партије пред саме петомајске изборе, партијске, синдикалне и друге организације под руководством или под утицајем комуниста, развиле су врло живу активност. Петомајски избори су показали да је утицај и углед КПЈ нарастао и преко њених кадровских и организационих могућности, и да су малобројни чланови Партије, окружени великим бројем симпатизера, у стању да покрену и усмере велики број људи.

У то време руководство КПЈ се налазило у Бечу, није имало чврст и одлучан став у погледу избора, и слало је у земљу различите директиве: час да КПЈ наступи самостално, час заједно са Удруженом опозицијом. Покушај да наступи самостално није успео, а УО „није хтјела ни да, чује за Компартију као неког равноправног партнера".¹³⁹ На крају је дато упутство чланству да гласа за кандидате Удружене опозиције.

Комунисти су користили агитацију и зборове опозиције за разобличавање фашистичких тенденција у владајућим круговима, да откривају узроке тешког положаја радних људи, да популаришу пароле Народног фронта и Совјетски Савез. У току предизборне кампање одржан је, између осталих, и велики збор УО у Шапцу, чији су стварни организатори били комунисти и људи окупљени око ШНКЧ. На збор, одржан на тркалишту, дошло је око 8.000 људи. Сељаци из Мачве и Поцерине долазили су организовано, носећи транспаренте исписане паролама, које су успут и на збору узвикивали: Живео Народни фронт; Доле фашизам; Хоћемо хлеба, рада и слободе; Тражимо укидање закона о заштити државе; Хоћемо савез са Русијом; Хоћемо амнестију за политичке кривце; Тражимо отписивање сељачких дугова; На вешала са корупционашима; Доле терор; Доле капитализам; Доле буржоазија. На збору је говорио и познати шабачки комунист Љуба. Грујић, опанчарски радник, који је предложио да збор донесе резолуцију у духу линије Народног фронта. Вођи опозиције из буржоаских странака били су против резолуције и настојали су да омету њено доношење. Љуба Давидовић, један од говорника на збору, давао је са трибине знак да се резолуција не прихвати. Ипак су комунисти, који су се налазили у маси са симпатизерима, успели да збор прихвати резолуцију. На крају, иако непријављен, говорио је Мирко Томић, представник КПЈ из Београда. Збор у Шапцу је био један од највећих зборова УО одржаних у то време у Србији и имао је велики значај за даљу борбу против режима у овом крају.

После хапшења и суђења комунистима 1935. године, од њиховог пуштања из затвора, партијски рад се појачао. У Шабац долазе, ради обиласка и пружања помоћи, истакнути функционери партије Веселин Маслеша и Сретен Жујовић, који је у Шапцу провео око 5-6 недеља. Реорганизују се партијске ћелије, учвршћује веза са руководством партије у Београду, редовно се добија и растура илегални пропагандни материјал. Обновљен је Месни комитет у саставу: секретар Илија Мартић, чланови Милан Перић и Драгољуб Јовичић.

До нове „провале" дошло је већ почетком 1937. године, опет као наставак провале у Београду. Најпре су ухапшени чланови Месног комитета и одведени у Београд, где их је ислеђивала тамошња полиција. Кад су враћени у Шабац и предати на ислеђење шабачкој полицији, ова је ухапсила, још 25 чланова КПЈ. То је било више од половине укупног броја чланова КПЈ у округу шабачком.

После ове „провале" партијска организација шабачког округа је „распуштена" због слабог држања чланова Месног комитета и других чланова, Партије за време истраге. Није више било могуће продужити строго илегални, организациони рад са руководством и чланством које је полиција знала, пратила, и контролисала. Стога је партијско руководство у Београду одлучило да постојећу организацију „заобиђе" и да пронађе нове кадрове, који ће изнова стварати партијску организацију. Везе са руководством у Београду нису биле потпуно прекинуте. Легални и масовни политички рад се, по упутствима руководства, настављао (например, дотадашњи чланови МК радили су по упутствима Веселина Маслеше на стварању Странке радног народа, учествовали у предизборној кампањи 1938. године итд.).

У „распуштеној" партијској организацији настају међусобне размирице, долази до изражаја нетрпељивост међу појединцима, избијају на површину личне амбиције, има чак и појава саботирања реорганизације.¹⁴⁰

Ради сређивања прилика у партијској организацији шабачког округа партијско руководство је слало у Шабац најпре Миодрага Мику Митровића.

Миодраг Митровић — Мика Јарац је рођен у Богатићу у учитељској породици. У Шапцу је изучио основну школу и 6 разреда гимназије, а онда је, 1929. године, са мајком отишао у Београд. Студент Медицинског факултета постао је 1931. године. Новембра те године учествовао је у студентским демонстрацијама и полиција га је због тога протерала у Богатић. Од Шапца до Богатића спроведен је везан пешке, што је одјекнуло по целој Мачви. Пошто је одлежао месец дана затвора вратио се у Београд. Члан КПЈ поетао је 1932. године. Од 1935. године често је долазио у Мачву партијским пословима, а одлазио је и у Јадар, у Лозницу и Лешницу. Висок, црномањаст, снажан, немаран у одевању, а неуморан у партијском и политичком раду, одлучан и неустрашив, Мика Митровић је учествовао у првим редовима и на најопаенијим местима у демонстрацијама и штрајковима. Наочит и речит, топао и непосредан у сусретима, доследан и истрајан у борби, постајао је брзо познат и 0!миљен у свакој средини. Радио је са радничком омладином, са сељацима, са женеким покретом. У партијску организацију шабачког округа Мика Митровић је долазио као зрео, искусан и прекаљен борац и партијски радник.¹⁴¹

Долазећи повремено у Шабац Мика Митровић није много постигао у организационо-партијским пословима. У току 1938. године учланио је у Партију двојицу младића, Божу Остојића, радника, и Душана Рашковића, дипломираног правника. Крајем 1938. или почетком 1939. године обновио је организацију Скоја, а први скојевци су били радници Брана Црномарковић, Драгољуб Јеличић Бибер, Добривоје Жунић, Андрија Клас, Драгиша Симић, Љубомир Мандић, Милош Игњатовић, Емил Фридрих и Драгутин Шимон.¹⁴²

Члан Покрајинског комзитета КПЈ за Србију Светозар Вукмановић Темпо, обилазећи партијске организације по западној Србији, дошао је и у Шабац 1939. године, састајао се и водио разговоре са бившим члановима МК и другим члановима „распуштене" партијске организације. Његов закључак је био да су се у партијским организацијама "... налазили углавном стари, неактивни кадрови са којима се није могло озбиљно рачунати при обнављању и оживљавању партијских организација. Дакле, свуда је требало почињати изнова: наћи људе са којима бих радио, остати дуже са њима и помоћи им да створе организације", — пише Вукмановић. „Слично сам поступио и на подручју Шапца, Лознице и Мачве, где такође није било партијских организација. У прво вријеме ослањао сам се на Мику Митровића, студента медицине, и на групу омладинаца у Шапцу".¹⁴³

Светозар Вукмановић је остао у Шапцу 3 дана. После низа обављених разговора са појединцима, које је Мика Митровић дотле примио или припремао за пријем у Партију, Вукмановић је формирао партијско поверенство од 4 члана. За секретара је именовао Душана Рашковића, за рад са омладином био је задужен Божа Остојић; Десанка Полић, домаћица и Светислав Бата Дакић, димничар, тек примљени тих дана у партију, добили су задужење за рад у женском покрету и у синдикатима.

„Нисам могао да се отресем схватања да стари чланови не могу да буду с нама — с њима сам одрастао, њима сам дуговао што сам постао члан партије", каже Рашковић. Међутим, Светозар Вукмановвић „није хтео ни да чује ни за једног старог члана партије — пристао је само да Перић буде кандидат за члана КПЈ".¹⁴⁴

За неко време дотадашње партијско руководство у Шапцу и стари чланови партије нису знали за ову смену. Раздвојена и неусклађена активност по двема линијама објективно је сметала новом поверенству. Стога је Светозар Вукмановић, приликом једног од каонијих долазака у Шабац, саогаптио Илији Мартићу, да је Душан Рашковић члан Партије преко којег сада КПЈ „остварује циљеве". Иако изненађен, Мартић је одговорио да ће помагати Рашковића.

До краја 1939. и првих месеци 1940. године Светозар Вукмановић је још неколико пута долазио у Шабац. Душан Рашковић је „у више махова" ишао у Београд на састанке са Вукмановићем и Миком Митровићем. Од њих је добијао „партијску литературу, с тим да је даје на употребу комунистима и симпатизерима". Више пута су партијску литературу рхз Београда доносили Рашковићу Вера Благојевић и Влада Лаушевић. На томе се и завршила улога поверенства. Оно није ни функционисало као руководећи орган партије, ни као партијска јединица, није одржало ни један свој састанак, није формирало ни једну партијску јединицу, није примило ни једног члана у КПЈ.

Светозар Вукмановић и Мика Митровић су ропли и у Лозницу и Богатић. У Лозници није успео покушај да се формира партијска јединица. Једини ослонац Партије у Лозници остао је Радослав Качавендић, радник. С њим је одржавао везе у току 1940. године и Филип Фића Кљајић, у то време секретар Окружног комитета у Ваљеву.

У Богатићу је Светозар Вукмановић водио разговоре са Луком Туфегџићем, књижаром, старим чланом КПЈ. Сигурно је и њему указао поверење да ради на обнављању партијске организације, јер је Душан Рашковић касније, по налогу Светозара Вукмановића, ишао код Качавендића и Луке Туфегџића, да би њихове извештаје пренео у Београд.

Ускоро је Мика Митровић морао да прекине партијски рад у шабачком округу. Да. би избегао упућивање у концентрациони логор у Билећи, пријавио се у јееен 1939. године у војску. По изласку из војске поново је упућен на партијски рад у Шабац.

У марту или у априлу 1940. године партијско поверенство у Шапцу је „заобиђено", а у Шабац је дошао други опуномоћеник КПЈ, Радиша Тимотић, радник из Ваљева. Он се запослио и настанио у Шапцу. Убрзо је узео видног учешћа у синдикалним и политичким акцијама заједно са старим комунистима, али у обнављању партијске организације није уепео.

И поред тога што партијска. организација тако дуго није била обновљена и што формално није постојала, комунистичка активност не само да није ослабила, него се још и појачала на свим пољима рада: у синдикатима, у политичким, друштвеним, културним и спортским организацијама.

У синдикатима је настао прави полет револуционарне борбе. Синдикалне подружнице успешно покрећу раднике свих струка у акцију и организују многе штрајкове. Штрајкови су морали да имају тачно утврђен захтев и циљ — обично повећање плата и смањење радног времена, али им је значај био далеко шири. Сваки штрајк значио је политички ударац буржоаско-капиталистичком систему и такозваној „радничкој заштити", изграђеној државним законским прописима. Уместо осигурања и заштите радника правни систем „радничке заштите" имао је за циљ да оствари надзор државе над радним односима, да заштити послодавце и постојећи друштвени поредак.

Права радника на здравствено ооигурање била су незнатна. Право на болничко лечење имали су чланови породице осигураника само 28 дана. После тога трошкови лечења падали су на терет осигураника. Лечење у санаторијумима за. туберкулозу и у бањама имао је само осигураник, а не и оболели чланови његове породице. Осигураници су примали новчане потпоре за случај болести и онеспособљења за рад само до 6 месеци, а у изузетним случајевима до годину дана. Ако је болест или неспособност трајала дуже, осигураник је долазио у безизлазан положај.¹⁴⁵

И тако ограничена права радника била су често предмет безочне шпекулације. У руднику Зајачи је постојала такозвана Братинска благајна, организација рудара за осигурање, у коју су радници уплаћивали одређен износ. Тај новац није предаван на одређено место, већ га је неко, углавном благајник, узимао за себе лично. Код Уреда за осигурање радници су понедељком пријављивани, а суботом одјављивани, тако да у дане када се не ради нису осигурани. Многи уопште нису били пријављени, иако су уредно плаћали одређени проценат. Радници нису смели да приговарају, јер су за најмање ситнице избацивани из предузећа. Ако би се ма шта противили, помоћу жандарма, су их одводили у затвор. „Надзорници и пословође шамарали су раднике и кажњавали их другим физичким казнама".¹⁴⁶

Послодавци нису поштовали ни извршавали Уредбу о минималним радничким надницама. Званични орган Банске управе дринске бановине морао је да објави, да се многа предузећа не придржавају Уредбе, већ радницима „плаћају дневно наднице које износе 14 па чак нека предузећа и 12 динара... живот радника је данас тежак и са надницама које су предвиђене овом Уредбом".¹⁴⁷

Већи број масовних, добро организованих штрајкова покренуле су и са различитим успехом водиле синдикалне организације у Шапцу, нарочито 1938. године. Штрајковало је око 700 грађевинских радника, који су били бедно плаћени. Берберски радници су уз помоћ прилога отворили колективну радионицу, коју је полиција после месец дана забранила, конфисковала и запечатила. Била је организована заједничка исхрана за штрајкаче, било је сукоба са штрајколомцима („штрајкбрехерима"). Штрајк је трајао три и по месеца и завршен је делимичним успехом. Пекарски радници су, такође, за време свог штрајка отворили колективну радионицу, али далеко на крају града, те је радила само месец дана. Дрводељски радници штрајковали су за скраћење радног времена и повећање плата. Успешно су штрајковали и рабаџије, обалски радници, обућари и сарачи. Са делимичним успехом 8 дана су штрајковали калдрмџије (грађевинари). Многе штрајкаче, углавном Босанце, полиција је протерала из Шапца.

Зајачки рудари штрајковали су три пута у току 1936. и 1937. године. Против њих је упућен одред жандарма. Било је и рањених.

Низ штрајкова организован је 1938. године. Штрајковали су грађевински и абаџијско-терзијски радници у Шапцу, абажијски и обућарски радници у Лозници. Опанчарски радници у Богатићу штрајковали су 1939. године, а зајачки рудари поново 1940. године.

Кад је и у Шапцу основан Југорас, вођена. је агитација против уписа радника у ову фашистичку организацију. Југорас је у Шапцу имао свега око 100 чланова, већином нових радника који су дошли са села.

Комунисти све више и све успешније учествују у јавним манифестацијама политичког, друштвеног и културног живота. Везе комуниста са левичарски настројеним, прогресивним људима из буржоаских странака све су чешће и чвршће, а везе са народом шире и трајније. У Мачви са комунистима тесно сарађују на општинским и скупштинским изборима и другим политичким акцијама Божа Манојловић и Света Берић, истакнути припадници Републиканске странке, и Владимир Лала Дукић, представник Земљорадничке странке. Последњих неколико година пред рат у Мачви је стекао приличан број присталица Драгољуб Јовановић. Били су то махом млађи и отреситији сељаци. Пристајали су уз Драгољуба Јовановића мислећи да је он комунист, јер нису били у могућности да се упознају са програмом и идеологијом КПЈ, а демагогија Драгољуба Јовановића их је заваравала и чинила им се револуционарном. Многи од њих су касније постали симпатизери КПЈ, неки и њени чланови. У Главном одбору Народне сељачке странке били су чланови Станко Трифуновић, адвокат из Шапца, и Милан Ђаковић, богат и угледан сељак из Глоговца. Обадвојица су одржавали присне, политичке и пријатеЉСке везе са комунистима и с њима тесно сарађивали. Не~ колико председника општина, изабраних на листи Удружене опозиције, били су симпатизери и сарадници КПЈ (Светислав Еата Девић из Црне Баре, Милорад Симић из Равња, Остоја Бата Милосављевић из Глоговца, Бладимир Лала Дукић из Богатића). Јачао је утицај КПЈ и у земљорадничким задругама. У задрузи у Равњу радио је члан КПЈ Александар Лала Станковић, у Липолисту Бошко Маринковић; у Салашу Ноћајском симпатизери КПЈ, касније чланови, Душан Ђукић и Владимир Стојиновић. У Поцерском Добрићу задруга је била под пуним утицајем бивше партијске ћелије.

Треба поменути неке видове богате и разноврсне активности комуниста и неке знатније акције. Успешно је организовано прикупљање „црвене помоћи", прикупљани су пакети за шпанске борце, указивана је помоћ болесним и ухапшеним друговима, слати су пакети затвореницима у Билећи... У септембру 1939. године Мика Митровић је дао задатак да се уписују добровољци за Чехословачку. Млади људи су се радо одазивали позиву. Организован је покрет дужника, који је одржавао зборове и демонстрације, захтевајући отписивање сељачких дугова. Основани су одбори против скупоће који су организовали демонстрације у новембру 1939. године. Основан је Покрет за опште право гласа жена. У сали ШНКЧ одржана је добро посећена скупштина и изабрана управа. У мају 1939. године гостовало је у Шапцу студентско удружење Босанаца и Херцеговаца „Петар Кочић". Приредба је била добро посећена, а политички успех огроман. Радничко културно друштво „Абрашевић" измењало је гостовања и посете са радничким друштвима из Ваљева и Бијељине. У септембру 1939. године донети су из Београда, а затим растурани леци — проглас ЦК КПЈ — чији је садржај био „раскринкавање противнародне владе Цветковић—Мачек, и позивање на најширу мобилизацију свих демократских снага у борби против претеће фашистичке опасности." У лето 1940. године организоване су манифестације поводом успостављања трговинских и дипломатских односа са Совјетским Савезом. Комунисти, познати полицији из 1935. и 1937. године, били су због тих демонстрација хапшени.

Повољна прилика за шире објављивање и тумачење политичких ставова КПЈ указала се комунистима у агитационој кампањи пред изборе посланика 1938. године, под окриљем Удружене опозиције. Иако је вођство Удружене опозиције енергично одбијало сваку сарадњу са КПЈ, ипак је било приморано да прихвати на своју листу кандидата за Шабац и срез поцерски предложеног од етране комуниста. У име партијског руководства у Београду Веселин Маслеша је дао задатак члановима бившег Месног комитета у Шапцу да приволе Жику Поповића и да издејствују његово кандидовање на листи УО. Превасходно културни и просветни радник, Жика Поповић се устезао и прибојавао да прихвати такву врсту ангажовања. Кад му је речено да то Партија од њега тражи, а „највише на инсистирање Драгољуба Јовичића", свог блиског сарадника и пријатеља, Жика Поповић је прихватио. Из формалних разлога, да би надлежне власти одобриле његову кандидатуру, Жика Поповић се учланио у Демократску странку.¹⁴⁸ Пријему се противио један део странкиног вођства, јер је Жика Поповић био добро познат као комунист, мада формално није био члан КПЈ после шестојануарске диктатуре. Као професор у гимназији, као председник ШНКЧ, Жика Поповић је жаром револуционара и умењем изврсног педагога ширио идеје о правди, слободи, човечности, светлој будућности. Формирао је читаву плејаду напредних бораца и прегалаца. Полиција га је будно пратила и 1936. године закључила, да је он „целокупним својим радом наклоњен комунизму". Са циљем да га насилно одвоји од гимназије и ШНКЧ, режим му је 1. августа 1938. године уручио решење: „ .. ставља се у стање покоја с правом на пензију."¹⁴⁹

У вођству Демократске странке превагнуло је схватање, да се странка и УО не смеју лишити човека чувеног и поштованог далеко преко граница Подриња. На кандидационом збору представника УО, 6. новембра 1938. године, кандидатура Жике Поповића једногласно је усвојена. Бурно поздрављен, прекидан одушевљеним узвицима и одобравањем, Жика Поповић је одмах истакао „да ће се и сада, као и увек, борити за права и слободу народа."¹⁵⁰

У оквиру УО основан је Одбор за организацију и пропаганду од три члана: Жика Поповић, Васа Микић, трговац, симпатизер КПЈ и Љубомир Љупко Петровић, адвокат, са левог крила Демократске странке. Одбор је организовао многобројне зборове УО у Шапцу и Поцерини, на којима је Жика Поповић, у духу политичке линије КПЈ, оштро осуђивао спољну и унутрашњу политику Стојадиновићеве владе, откривао право лице фашизма и нацизма, упозоравао на опаеност од везивања за силе осовине, тражио успостављање дипломатских односа са Совјетским Савезом, разоткривао систем експлоатације и корупције. На неколико зборова са Жиком Поповићем говорио је и хрватски сељак, песник и напредни борац Павел Мишкина, свугде братски и пријатељски примљен и поздрављен. Полиција и жандарми забрањивали су и растурали зборове, хапсили комунисте и друге истакнуте опозиционе агитаторе. На 5-6 дана пред изборе Жика Поповић, Васа Микић и Љупко Петровић кажњени су са по 15 дана затвора, саслушавани су др Борислав Тирић и Станко Трифуновић, ухапшени и три дана задржани у затвору Милан Перић, Радован Илић, Никола Поповић и Жарко Бошковић.

Уочи избора (10. децембра) одржан је у Шапцу збор са око 3.000 људи, који се на крају претворио у демонстрације против Стојадиновића и његове владе. Уз громогласне поклике: Доле крвави режим Стојадиновића, Доле полиција, Живела слобода, Живео Совјетски Савез, демонстранти су пробили кордон полиције и жандармерије у центру града и растурили збор ЈРЗ, који се у исто време одржавао.¹⁵¹

Позив у борбу одјекивао је на све стране, кроз речи тада врло популарне народне песме:

Изборна борба се и раније водила са жестином, али и странчарски уско и ситничаво. Комунистичка агитација удахнула је изборној борби нов квалитет: истицала је крупније и трајније циљеве од тренутне победе било које странке, постављала уједињење бирача на основи заједничких социјалних и економских интереса, а одбацивала празне националистичке зађевице и лажно јединство угњетача и угњетених. Изборни резултати показују да се бирачко тело, до тада расцепкано и уситњено, све више укрупњавало око два супротна идејно-политичка пола. Знаци револуционисања маса били су све виднији.

Сва та многострана делатност била је резултат смишљене акције, огромних напора и пожртвоване, несебичне борбе комуниста међу којима су предњачили и били најзаслужнији: Илија Мартић, радник, дугогодишњи секретар Месног комитета, истински поштован међу радницима у Шапцу, организатор скоро свих партијских ћелија на селу, инспиратор њихових акција; Милан Радовановић, металски радник, раније члан Окружног комитета у Краљеву (1932) и члан Обласног комитета у Београду (од 1934), у ово време председник радничког друштва „Абрашевић"; Милан Перић, столарски радник, члан Месног комитета од 1933. године, који је неуморним радом био стекао знатно опште и марксистичко образовање, најистакнутији синдикални функционер у Шапцу пред други светски рат, омиљен међу радницима; Драгољуб Јовичић, правник, један од најбољих дописника „Политике", члан Месног комитета; чланови КПЈ Живан Димитријевић Гија и Живко Ерчић, правници, активисти ШНКЧ у граду и у селима Поцерине и Посавотамнаве, и Мома Михаиловић, професор Учитељске школе, васпитач читавих генерација напредне омладине...

Став Светозара Вукмановића Темпа, да се са „старим, неактивним кадровима" не може озбиљно рачунати при обнављању партијских организација, да треба наћи друге људе и „почињати изнова" са. стварањем организација, партијско руководство у Београду је применило и према распуштеној партијској организацији у шабачком округу. Без обзира на показану, веома успешну ванпартијску политичку активност, без обзира на уложени труд и енергију, на доказану оданост ствари комунизма, на углед и поштовање у радничкој класи, међу напредном интелигенцијом и сељацима, постојећи партијски кадрови су заобиђени, а са формалним обнављањем партијске организације непотребно се чекало три године.

У јесен и зиму 1940. године у Шапцу и Мачви се окупила група нових кадрова, којој је Покрајински комитет КПЈ за Србију указао поверење да изнова организује партијску организацију. Били су то веома млади људи. Најстарији, Мика Митровић, имао је 28 година и завидан осмогодишњи партијски стаж.

Пуномоћје Покрајинског комитета да руководи извршењем тог одговорног и осетљивог задатка добио је двадесетогодишњи радник Добросав Цока Радосављевић. Он је рођен у Салашу Ноћајском, у сељачкој породици. Његов дед имао је 28 хектара земље, а оцу, кад се поделио са братом, остала је половина на четири сина и две кћери. Тако је угледна газдинска кућа имала саевим реалне изгледе да постане сиротињска. Добросав Радосављевић је изучио сарачко-ташнерски занат у Сремској Митровици. Редовног посетиоца радничке читаонице у оближњем селу Лаћарку („предграђу" Сремске Митровице), бистрог и борбеног шегрта прихватили су тамошњи радници, чланови КПЈ. Ту је Добросав Радосављевић стекао прва сазнања о праведној борби радничке класе и чврсто се определио за тегобни пут револуционара.¹⁵³ Са седамнаест година запослио се у Београду, одмах је организован у Савез кожарско-прерађивачких радника при Урсовим синдикатима, а идуће године већ се налазио у руководству организације Скоја кожарско-прерађивачких радника. У октобру 1938. године, на једном излету студентске и радничке омладине, својим излагањем скренуо је Мики Митровићу пажњу на себе. Упознали су се, и после неког времена младом раднику је саопштено да је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије, на основу његовог дотадашњег држања, рада и способности. По одласку Мике Митровића у војску, Добросав Радосављевић је неколико пута, по налогу партијског руководства, долазио у Мачву. У новембру 1940. године саопштио му је Радоје Дакић, политички секретар Месног комитета КПЈ у Београду, да по налогу Партије иде у Шабац са задатком, да на подручју Шапца, Мачве и Поцерине организује Партију и раднички покрет.¹⁵⁴ Високо поверење Партије овај младић је заслужио својим изузетним квалитетима. Интелигентан и амбициозан, стекао је знатно опште образовање непрекидним и неуморним читањем и учењем. У партијској ћелији обућарских радника у Београду, у којој је било неколико старих чланова КГ1Ј, некадашњих партијских функционера, на чије састанке су редовно долазили виши партијски руководиоци у Београду, учио је све што се могло за то време и у оним условима: основе марксизма-лењинизма, увод у политичку економију, учење о партији, кратки курс Историје СКП(б) са познатом четвртом главом — о дијалектичком и историјском материјализму по Стаљину, о бољшевицима, мењшевицима, ревизионистима и опортунистима, о правилима конспирације и о држању пред класним непријатељем. Своја сазнања и способности, своју оданост Партији и спремност на жртвовање за победу комунизма и револуције, проверавао је и доказивао у опасном агитаторском раду, у погибељним штрајковима и демонстрацијама. Био је већ искусан, сналажљив и смео илегалац.

По доласку у Шабац становао је у прво време код Милана Перића и Станимира Косијера. бивших чланова МК, затим код Бошка Стојковића Точкоње, берберског радника.¹⁵⁵ После је често мењао станове или, боље речено, преноћишта, и изглед. У то време познат је код шабачких комуниста по надимку „Француз". По граду се кретао скоро слободно. Нижег раста, чврсто грађен, немирних гестова, живахан, речит, стално у покрету, стизао је свуда. Брзо се укључио у рад легалних радничких, синдикалних, спортских и културних организација. Одржавао је састанке са комунистима, скојевцима, са симпатизерима КПЈ, са синдикалним одборима, са активима жена, са активистима ШНКЧ. Једном је, као представник „Абрашевића", учествовао и на седници Одбора за прославу стогодишњице позоришта, у децембру 1940. године. Неуморно је ишао по мачванским селима. За то време агенти Специјалне полиције у Београду успели су да открију доскорашњу Радосављевићеву ћелију и да изведу на суд „групу обућарских радника Воје Семлекана" почетком 1941. године. „Познати комуниста Радосављевић Добривоје... се је у то време када је група била проваљена налазио у бегству, те тако га нису могле власти да пронађу.¹⁵⁶

У септембру 1940. године вратио се у Мачву, у своје родно Клење, сарачки радник Душан Остојић. Три године старији од Радосављевића, рођен у сиромашној и бројној сељачкој породици, у задрузи од 25 чељади, и он се још као шегрт у Шапцу укључио у револуционарни раднички покрет. Почетком 1937. године запослио се у Крагујевцу. У априлу те године био је један од организатора успелог штрајка седларско-ташнерских радника. Од марта 1938. године налазио се на одслужењу војног рока у артиљеријској јединици у Марибору. Пре тога примљен је у чланство КПЈ. Децембра 1939. године поново се запослио у Крагујевцу у Војнотехничком заводу. Приликом једног претреса од стране органа обезбеђења Завода, код њега и још неких радника пронађени су партијски леци. Због тога је био отпуштен с посла.¹⁵⁷

У Клењу је Душан Остојић радио свој занат. То му је користило за додире и упознавање с многим људима и за политичко деловање. Убрзо је постао омиљен овај омалени младић доброћудног лика, „веома постојан, одмерен, сталожен, промишљен, способан да увек влада ситуацијом"¹⁵⁸ Основао је фудбалски клуб, подстицао је рад читаонице, спремање позоришних комада, давање приредаба и гостовања по околним селима, ради упознавања и зближавања са омладином. Фебруара 1941. године отворио је радњу у Богатићу, али је ускоро после тога позван на војну вежбу у Загребу.

Некако у то време морала је да се досели из Београда у Шабац Зора Симеуновић, чиновница Државне хипотекарне банке. Била је у групи чиновника ове банке, комуниста, који су развили живу политичку и партијску делатност кроз друштво Ботич. Дирекција банке је према ботичевцима предузела „најстрожије мере". Од Специјалне полиције добијен је списак банчиних чиновника учлањених у Ботичу, неки су отпуштени, а Зорка Симеуновић је премештена у Шабац.¹⁵⁹ Партијско руководство ју је повезало са Добросавом Радосављевићем.

Млада Шапчанка Вера Благојевић, студент медицине у Београду, скојевка од 1938. године, повремено је, са одређеним задацима, долазила у Шабац. Још 1938. године помагала је Мики Митровићу у организовању демонстрација против Стојадиновићеве владе, поводом окупирања Судетске области и око уписа добровољаца за помоћ Чехословачкој у борби против Хитлера. Идуће године поново је с Миком Митровићем долазила у Шабац, ради организовања Покрета за право гласа жена. Почетком 1940. године, у својој двадесетој години, постала је члан КПЈ, а у фебруару је добила задатак да у Шапцу помогне организацији Скоја. Тада је формиран Месни комитет Скоја у саставу: секретар Брана Црномарковић, чланови — Драгољуб Јеличић, Драгиша Симић, Драгутин Шимон, Андра Клас, Миша Игњатовић и Крста Филиповић. За време летњег распуста те године по њеној иницијативи основано је Студентско удружење у Шапцу.¹⁶⁰

Мика Митровић је активирао партијске ћелије и поједине комунисте у Штитару, Белотићу, Богатићу, Равњу, Бановом пољу. Добросав Радосављевић у Глушцима, Салашу Ноћајском и М. Митровици. Душко Остојић је припремао терен у Клењу, Дубљу, Бадовинцима, Салашу Црнобарском...

У Шапцу је динамични Добросав Радосављевић поспешивао све ванпартијске активности, подстичући на акцију широки, напредни кадровски потенцијал. Као први задатак истицао је окупљање радника у Урсовим синдикатима. У обнављању партијских ћелија, у пословима уже партијске природе, на строго конспиративним задацима ослањао се, у првом реду, само на мању групу омладинаца, чланова Месног комитета Скоја. До краја јануара 1941. године формирао је само једну партијску ћелију, састављену искључиво од нових чланова, радника. То су били: Добривоје Жунић, Бранислав Црномарковић, Драгољуб Јеличић Бибер, Емил Фридрих, Божа Остојић, Драгиша Симић и, једини по годинама старији, Стева Куршиновић. На „теоретским састанцима" почели су, на уобичајени начин (читањем и дискусијом, у ствари објашњавањем и преслишавањем) да уче кратки курс Историје СКП(б).¹⁶¹

После забране Урсових синдиката (29. 12. 1940.) Вера Благојевић је донела из Београда проглас ЦК КПЈ „Радницима и радницама Југославије". Сви чланови ћелије (изузев Емила Фридриха), растурали су летке и том приликом су пали у руке полицији Брана Црномарковић, Драгољуб Јеличић и Драгиша Симић. Одмах сутрадан, чим је сазнао за хапшење, Добросав Радосављевић је напустио Шабац. Отицао је у Београд, затим у Салаш Ноћајски, па се вратио у Шабац. И поред потраге из Београда и Шапца, полиција није успела да му уђе у траг. Ухапшени чланови Партије задржани су у затвору до априлског рата.

У организацији младих комуниста дошло је до неких неслагања и сукоба. „Крајем јануара 1941. године одржан је састанак Месног комитета Скоја, на коме су иступили из руководства Андра Клас и Миша Игњатовић, а Крста Филиповић је одстрањен као брбљив. Овоме састанку присуствовали су „Народ" и Фридрих Емил..."¹⁶²